O NEDAVNOJ TRAGEDIJI U ŠKOLI

Nisam planirao da se oglašavam povodom ove tragične situacije u školi, ali stvari su izgleda izmakle kontroli. Sam čin kao takav je već bio ekranizovam i ponavljan u mnogim drugim školama Amerike, Rusije, Skandinavije i o tome i nema šta novo da se kaže. Kao što tehnologija dolazi iz razvijenih zemalja tako se prepisuju i određeni modeli ponašanja, i sve to nekako izgleda samorazumljivo dok se to dešava drugima i daleko od nas. Međutim, zaista imamo problem kada se to počne dešavati i kod nas. A bilo je samo pitanje vremena. Ipak, jedan problem ovde se zaista čini obziljnim. A to je efekat bumeranga? Interesantno da je vlast do sada uspevala da spinuje sve moguće afere koje su je pogodile, a čini se da se ponekad i stvarno trudi da proizvede iznova sve veći i veći broj afera i tako jednom zatrpala drugu. Ipak, neke afere se iznova ponavljaju i ukazuju da postoji jasna sprega vlasti i kriminala: afera Savamala, afera Jovanica, afera Belivuk itd. Nemoguće da vlast nije znala – jer graniči se sa zdravim razumom da neko bude i ostane na vlasti a da o tome i u to vreme nije imao pojma šta se noću radi po Beogradu – ko je rušio te noći u Savamali, i to je naravno paradoks, u svakom slučaju vlast je morala pasti na tom ispitu, jer je morala znati, a kako je morala znati samim tim je morala i odobriti kriminalni čin počinjen tamo, što samim tim vlast dovodi u vezu sa kriminalom, jer se čini da se i vlast koristi kriminalnim radnjama, a to je u „demokratskim državama“ nedopustivo, ali to već znamo da mi odavno nismo demokratsko društvo pa se i mirne duše prešlo preko svega toga. Druga stvar je afera Jovanjica, takođe slučaj u kom je vlast morala pasti, jer je nemoguće da neko u Srbiji zaseje toliku plantažu marihuane, a da vlast o tome nema pojma i pritom se još neki visoki funkcioneri slikaju sa dotičnim vlasnikom, kažem nemoguće, jer u Srbiji ljudi robijaju i za posedovanje mnogo manjih količina marihuane, ali ovde imamo situaciju da vlast ne zna... da li vlast sme to da ne zna... i o kakvoj vlasti mi onda govorimo... druga opcija je da možda vlast sarađaju sa kriminalom, ali u oba slučaja... jer je o neodgovornoj vlasti... Treći primer je afera Belivuk, postoje slike da je Belivukova ekipa obezbedjivala povremeno mitinge SNS-a, što opet nije ništa novo, sprega kriminala i politike je počela još devedesetih, a poznato je i da je Vuk Drašković imao svoju ekipu odabranih kriminalaca koja je obezbedjivala miting tokom 9. marta 1991. godine, a ova afera ukazuje kao i prethodne, da vlast ili nije znala, što je porazno i postavlja se pitanje o kakvoj vlasti se radi, ili je i sama u tome učestvovala dok „vrag na kraju nije odneo šalu“. Elem, bilo kakvo bilo vlast je uspela da se gomilom drugih afera, njihovom multiprodukcijom, nekako izbori, da sve sve to zaboravi, ali onda se odjednom pojavljuje ovaj tragičan slučaj u školi. I tu je vlast zaista zanemela. Zanemela je iz razloga jer se pokazalo da kriminal odjednom dolazi u školi, a da cena saradnje sa kriminalom sada postaje zaista velika. Kako sada nekom objasniti da sigurnost treba da nam garantuje vlast koja nije znala za aferu Savamala, Jovanici, Belivuk, ili je čak ne daj bože u njima i učestvovala. Kako običnim ljudima i budućim glasičima objasniti da ista ona vlast koja je sebi dala za pravo da ne zna, ili čak učestvuje u kriminalu, sada treba da nam garantuje bezbednost. Ali, nije to samo pitanje novih izbora? Jer svima je jasno da resurse za naredne izbore imaju samo stranke na vlasti, a što znači da se vlast u Srbiji neće menjati ni za narednih deset godina. I eto izbora do kog smo dovedeni danas? Ili da budemo mirne duše poslušnici vlasti, iste one vlasti koja dopušta sebi da ne zna šta se dešava u Srbiji, ili čak ne daj bože možda sarađuje sa kriminalom, ili da zabijemo glavu u pesak i da gutamo i trpimo dokle možemo, a šta kad više ne možemo: e onda se desi da poput ludaka, izađemo na ulicu i pucama, nasumično, bez ikakve svesti da nekom drugom oduzimamo život, dakle, nešto vredno, jer je očigledno da je život odavno izgubio vrednost u Srbiji. Ovaj i ovakav život. A nije to slučaj samo u Srbiji. U svetu se stalno produkuju psihopate koje će jednog dana izaći na ulicu i drugima naneti zlo, zapravo, i sami sebe produkujemo u te psihopate, jer smo odavno izgubili smisleni odnos sa drugima, odavno smo zaboravili da bez zazora iznosimo sopstveno mišljenje, jer znamo da uvek neko sluša ili snima, a i ovih dana smo mogli da vidimo kako vlast deluje preventivno i koliko sve to košta „slobodu mišnjenja“. I sve to po cenu nekakve sigurnosti koju treba da nam obezbede isti oni koji sebi daju za pravo da su na vlasti, a da ne znaju, ili ne daj bože, možda i sarađuju sa kriminalom. To je zaista neoprostivo. I onda se očekuje da škola postane merilo „ljudskih potreba“. A svi znamo da je škola odavno merilo društva i da se danas mnogo više ima poverenja u informatičke mašine, u čega se ulaže i ogroman novac, nego u čoveka. Dakle, o čemu još da govorimo: O društvu po meri čoveka, kada je čovek još anomalija, relikt koje informatičke mašine treba da zamene. I danas, kada ponovo treba da povratimo poverenje u društvo, nakon ovog nemilog incidenta, mi potežemo ponovo za nekakvim tehničkim stvarima: video nadzorom, policijskom prevencijom, metal detektorom itd. Naša vera u tehnologiju je i ovde bezranična. Jedino u šta nemamo veru jeste u sebe u to biće koje sebe iznova mora da odredi, jer jedino tako može da živi bez nasilja, ili čak ni to ne može da se desi bez nasilja...nije ni čudo da ćemo na kraju da se svi ponašamo popot nekakvog psihotičnog samoubice... jedino povoljno za vlast je u tome što neće svako od nas da se prekine u isto vreme, nego onako, s vremena na vreme, kao što se ide na godišnje odmore... periodično skidanje sa pameti, a tad nam više ni Bog neće biti u pomoći...