A SAD MALO O FAŠIZMU

Danas su nam puna usta fašizma, a ipak znamo li mi šta je to doista fašizam? Istorijski posmatrano fašizam se javlja kao nekakva vrsta konzervativne ideologije, protivi se progresivnom društvu zasnovnom na jednakosti i parlamentarnoj demokratiji, a zalaže se za društvo nejednakosti (prema polu, rasi, naciji). Ipak, tu nije reč o nekakvoj pobuni aristokratije, a većina fašističkih funkcionera i simpatizera potiče iz srednjih i nižih društvenih slojeva, pri čemu je jedan od osnovnih zadataka fašizma bio integracija radničke klase unutar suverenog nacionalnog tela. To znači da se unutar fašizma takođe odvijala klasna borba, pri čemu su targetirani «politički neprijatelji » okrenuti protiv nacije, a što je uključivalo Jevreje, Afroamerikance, komuniste i sl. U osnovi fašizam koristi društvene stereotipe prilikom izbora političkog neprijatelja, pa se tako podrazumeva da su Jevreji zastupnici krupnog kapitala, da su Afroamerikanci i druge rase niže od belaca, da su komunizam i feminizam krivi za liberalizaciju društva itd. Zato ne iznenađuje da je fašizam, istorijski posmatrano, delom bio i izraz pobune belog, proleterijalizovanog muškarca koji odbija društvene promene : ukidanje ropstva i imperijalizma, uvođenje rodne ravnopravnosti i sl. To je razlog zašto je fašizam uspevao samo u zemljama u kojima proleteralizacija od samog početka nije podrazumevala veliki udeo Afroamerikanaca i dr. rasa u radničkoj klasi, što je na primer bio slučaj u SAD-u i Engleskoj, kao i mali broj proletarijalizovanih žena. Stoga ne iznenađuje da se fašizam zalaže za jedan patrijarhalan porodični model, koji uključuje da muškarac u domaćinstvu ima svu moć (a samim tim i višak vremena), a najviše ekonomsku (budući da donosi platu u kuću) dok žena obavlja reprotuktivne, kućne poslove. Otuda je u fašizmu naglašena uloga « majke » kao žene koja treba da se žrtvuje za dobrobit porodice, kao što se od muškarca očekuje da se u ulozi «vojnika« žrtvuje za dobrobit nacije. Uloga žrtve je naročito bitna u fašizmu jer se na taj način zasniva lojalnost pojedinaca, a što znači da su ljudi spremni da vlastiti život stave iznad « dnevnih problema » i posvete ga nečemu što ih prevazilazi (nacija). To znači da je smrt sastavni deo fašističke politike, i da ona podrazumeva da je svaki pojedinac dužan da položi vlastiti život za vrednosti koje su iznad pojedinačnih stremljenja, poput Države, Nacije, Porodice i sl. U tom smislu ne samo komunizam, kao nekakav egalitaristički pokret, nego i liberalizam, kao nekakvo stanje «sveopšteg raspada društva » postaje ozbiljan politički neprijatelj fašizma. Prvi je utoliko problematičan što teži sveoštoj egalitarnosti, a što podrazumeva ostvarenje svega onoga čemu se fašizam protivi : rodnoj, rasnoj, nacionalnoj ravnopravnosti i sl. Liberalizam je utoliko problematičan što dovodi do urušavanja tradicionalnih vrednosti, ali ne uspostavlja nikakvu zamenu za njih, nego legalizuje «stanje društvene krize » kao neki oblik društvene normalnosti. Sa druge strane, liberalizam upravlja formalnim pravilima, koja se odnose na sve a istovremeno i ni na koga, poput ljudskih prava, što istovremeno formalizuje odnose među ljudima i pretvara ih u « atominizirane » i «apolitične » pojedince, a upravo takve faširam regrutuje u svoje redove. To znači da su liberalizam i fašizam povezani procesi, liberalizam nastaje kako nakakvo trajno stanje « društvene krize » dok fašizam, paradoksalno, predstavlja pobunu obespravljenih protiv egalitarnosti samog društva. Naravno, ovde nije reč o globalnoj pobuni obespravljenih, jer kao što je poznato obespravljeni se bune da bi došli do svojih prava, nego je reč o društvenim povlasticama koje uživaju izvesne kategorije obespravljenih, poput kategorije belog, proleterijalizovanog muškarca, a njihova pobuna jeste upravo sa ciljem da bi se slične povlastice očuvale, a što u prevodu znači: održavanje patrijarhata, paternalizma, rasizma, šovinizma, političke nekorektnosti i sl. To znači da liberalizam i fašizam idu zajedno. Liberalizam kao nekakvo srednje stanje, stanje permanentne krize društva nužno zahteva povratak na nekakve stabilne društvene vrednosti i zavođenje režima «čvrste ruke », a ko je za to pogodniji od fašizma. Jedini način da se ovo stanje permanentne krize prevlada, a da se istovremeno ne padne u fašizam, jeste ostvarenje egalitarističkih stremljena, pri čemu će formalizam političkog upravljanja, biti nadopunjen stvarnim političkim angažmanom. Bez toga ćemo ponovo upati u brojna ropstva iz kojih ćemo opet pokušavati da se oslobodimo lažnim oslobađanjima. Šta je to drugo ako ne rad fantazme, nesposobne da proizvde stvarnost, i da je živi kao takvu. Šta je to drugo nego rad modela, nesposoban da dopre do iskustva.