SLUČAJ "G. MERCEDES

Nedavno me je zainteresovala serija G. Mercedes. Reč je o klasičnoj kriminalističkoj seriji koja govori o masovnom ubici. Zapravo, penzionisani detektiv istražuje jedan stari slučaj masovnog ubistva na sajmu zapošljavanja, budući da počinje da dobija anonimna pisma I kratke isečke snimaka sa ovog nemilog događaja, što ukazuje da jer reč o ubici, budući da jedino on može da poseduje uživo snimke ubistva, a sve ukazuje da su snimci načinjeni unutar automobila elitne marke Mercedes i to u vreme ovog nemilog događaja. U početku je policija bila u nedoumici, a sve je ukazivalo na nesretan slučaj, kao da je neko u velikoj brzini iznenada izgubio kontrolu nad vozilom I po inerciji pokosio ove nesretne ljude koji su još od ranog jutra I to na veoma niskoj temperaturi čekali da se otvori sajam. Reč je uglavnom o dugogodišnje nezaposlenim ljudima, što ukazuje na ozbiljnu ekonomsku recesiju i nedostatak radnih mesta, u sredini koja ima ozbiljne problem sa kriminalom, nemaštinom i bolesti zavisnosti. U jednom trenutku I sam penzionisani policajac je utehu tražio u alkoholu i to svakodnevno, budući da je imao suviše vremena sa kojim nije znao šta da radi, jer ga je napustila žena, a ćerka jedinica se nalazila u bolnici na odvikavanju od narkotika. Ličnost “G. Mercedesa” je predstavljena kao krajnje izolovani pojedinac koji živi sa majkom, nezaposlenom I alkoholičarkom, dok on obavlja više poslova: radi u jednoj kompjuterskoj radnji, ali u pauzi prodaje sladoled klincima na čošku. U podrumu ima veoma naprednu kompjutersku opremu koja mu omogućava da korisnike kompjuterskih usluga njegove firme lično nadzire, putem raznih tehničkih uređaja koje im nekad lično dostavlja i montira (laptopova, mobilnih telefona, nadzornih kamera itd.), a što mu daje neki oblik lične satisfakcije i osećaj više vrednosti u odnosu na druge ljude I ljude u okruženju, od kojih trpi stalne uvrede (zbog porodične situacije i prijateljice, koja je pripadnik LGBT populacije). Reč je o jednom malom mestu u kom se ljudi lično poznaju, a što predstavlja veliku prepreku za napredak u karijeri (posebno ako vam porodične okolnosti nisu najsretnije), dok poslova ima sve manje, a uslovi rada su sve teži (zaposleni su izloženi stalnom pritisku, uključujući i permanentnu pretnju gubitka radnog mesta). Ono što često može da zbuni čak i pažljivog gledaoca jeste činjenica da je “mr. Mercedes” veoma sličan ljudima prema kojima je počinio nasilje. Sličan u smislu da sa njima deli gotovo iste životne neprilike I pripada “manjinskom” delu populacije koji je često izložen institucionalnom nasilju i diskriminisan iz različitih razloga (porodičnih okolnosti, seksualne orjentacije, siromaštva itd.). Postoji jedna scena na samom početku, trenutak pre nego se pojavi Mr. Mercedes i počini nasilje, gde žena pokušava da podoji dete, tako što ga zamotava u vreću za spavanje, budući da je vidno da beba treba i zamenu pelena. Reč je zapravo o ženi koja je samohrana majka i bez posla, što je potpuno identično načinu na koji je i sam mr. Mercedes odrastao, ali to kod mr. Mercedesa ne dovodi do identifikacije I saučešća, naprotiv, on prema ovoj ženi I njenom detetu oseća samo mržnu, a mržnja je prema njoj veća što ga ona više podseća na njegove životne okolnosti. To ukazuju da je masakr na sajmu zapošljavanja bio čin osvete Mr. Mercedesa, okrenut prema ljudima koji ga I samo podsećaju na njega samog, budući da on nasilje doživljava kao sredstvo za društveni napredak, tj. On nasilje koristi kao način da napusti sopstvenu bedu, da se uzdigne iznad nje, a samim tim sebe smatra I više vrednim nego ljude prema kojima je počinio nasilje. Čak bi se moglo tvrditi da je nasilje koje je počinio G. Mercedes jedan oblik sklapanja “nesvesnog” saveza sa višim staležima I elitom, upravo onima za koje I sam G. Mercedes misli da su izvan zakona (poput bankara, političara, jednom reči, ekonomske, političke i poslovne elite društva). Ukoliko se nasiljem rešave drušvene bede, ljudi bez posla i na granici egzistencije, drugim rečima, društvenog šlama, G. Mercedes tada čini uslugu društvu, a posebno visokoj klasi koja, u doba ekonomskih kriza, “zateže kajiš” i sprovodi mere štednje koje najviše pogađaju najsiromašniju populaciju. Jedini problem je ovde što I sam G. Mercedes potiče iz tzv. društvenog šljama, a nezaposlenost majke I njen alkoholizam, koji je delom uzrokovan i nesretnom smrti mlađen sina (kojoj je kumovao G. Mercedes, a da je i majka za to znala, ali ga nije htela dati na psihijatrijsko lečenje kako ne bi ostala I bez drugog sina), su njega primorali da veoma rano počne da zarađuje za život, obavljajući i po nekoliko poslova, dok se u svom “podrumu” koji je bio pod ključem, potajno svetio društvu za svu napravdu koju mu je ovaj učinio. Ali I tada, svetio se samo onim najnižima na društvenoj lestvici, ljudima koji su živeli poput njega, a sa kojima nije želeo da se identifikuje, jer je smatrao da zaslužuje više I da je bolji od drugih, a kao dokaz za to je uzimao užasan čin nasilja koji je počinio na sajmu zapošljavanja, smatrajući da je to delo po kom će ga pamtiti. Ali, da je reč o lokalnom momku koji nema mnogo iskustva sa ljudima, niti sposobnost sporazumevanja naročito izraženju, vidljivo je već na prvi pogled, budući da se on u svom “podrumu” osećao kao kod kuće, bio je gospodar situacije jer je, zahvaljujući čudu moderne tehnologije i svojim informatičkim znanjima, nadledao pola grada. Znao je sve “velike tajne” malih ljudi, njihove neostvarene želje i potajne strahove, podmevao se svemu tome, plašeći ih vlastitim “noćnim morama”, ali je prevideo jednu stvar: da je on gospodar određenog dometa, da je I sam vezan za grad iz kojeg potiče, a da je njegovo skrovište samo privremeno karaktera, jer jednom kad mu razore kuću, on se više ni od kog neće moći sakriti. To se i desilo. Proteran iz “podruma” on je postao prognanik, sa samo jednom idejom, da ponovi delo koje će ga proslaviti, delo dostojno samoubice – što je I sam na kraju postajao. Na njegovu sreću detektiv u penziji je prozreo njegovu nameru (kao i simulirano samoubistvo), a prijateljica koja mu je pomagala u rešavanju slučaja, ciljano se obrela na toj velikoj proslavi u cast grada, a što se zamalo nije pretvorilo u najveći “fijasko” u istoriji grada, da ona nije sprečila i to mermernom statuom (razbivši lobanju G. Mercedesu) da ceo događaj bukvalno “odleti u zrak”. Ipak, G. Mercedes nije bio mrtav i nakon hirurhih zahvata završio je u komi, zvaničnom mozak mu je bio mrtav, a on je izgledao “kao biljka”. Međutim, zahvaljujući novim lekovima, koje je ilegalno I na svoju ruku dobijao od jednog ambicioznog lekara, čija je žena bila povezana sa farmaceutskim kućama, on se počeo oporavljati, u međuvremenu je ovladao tehničkim urađajima I našao čak načina da upravlja ljudima. Na kraju, posle uspešnog bekstva iz bolnice, shvativši da je osuđen da još neko vreme živi pod lekovima, ali I nemajući gde stvarno da pobegne, on se predaje u policiju i protiv njega počinje da se vodi suđenje, ali sada velike farmaceustke kuće, svesne uspeha novih lekova, ulažu ogroman novac ne bi li oslobodeli G. Mercedesa, ili ga bar privremeno smestile u ustanovu gde bi bio pod nadzorom lekara. I doista to bi bio ogroman uspeh G. Mercedesa I dokaz da je zaista uspeo da izbegne zakonu, a što znači da je iznad proseka I da spada u samu društvenu elitu. Da se to ne dogodi poprinula se njegova nekadašnja prijateljica, koja je takođe bila njegova žrtva (za nju je to postalo nekakva vrsta psihološke traume) i pripadnica LGBT populacije, koja je na suđenje prokrijumčarila plastičan pištolj, napravljen upravo prema njegovim upistvima, i time ga usmrtila. Tako je “osveta” malog čoveka došla u trenutku kada se niko nije nadao I to baš onda kada se I sam G. Mercedes spremao da sklopi stvarni ugovor sa visokom društvenom klasom. Ubistvo G. Mercedesa ne samo da je dalo dostojanstvo običnom čoveku, nego je I privremena pobeda “malih ljudi” koji poštuju zakon I pridržavaju se reda kao da on važi za sve, a nije samo “dimna zavesa” ispod koje društvene elite ostvaruju svoje lične interese, spremni na dogovor I sa psihopatama raznih vrsta, samo da bi ostvarili ono što su zacrtali. G. Mercedes je bio u pravu kad je u pitanju društvena elita, ali se preračunao kada su u pitanju obični mali ljudi, jer ponekad njihova solidarnost može da bude vrednija od bilo kakvo uspinjana na društvenoj lestvici. Lou Linklater je to znala, i zato je kao nekadašnja prijateljica Brejdija, ne G. Mercedesa, pokušala da spasi ono što je od njega bilo I najvrednije: pokušala je da njegov intelekt upotrebi u stvarnoj društvenoj borbi, borbi za dostojanstvo običnog čoveka, čoveka kakav je I sam Brejdi jednom mogao postati – da nije krenuo putem slave I društvenog uspeha, koji mu je doista na kratko domeno slavu j moć, ali mu je oduzeo ljudsko dostojanstvo. Jedino putem solidarnosti, čuvajući dostojanstvo, moguće je ostvariti pobedu, moguće je doći do društvenog priznanja. To je Lou Linklater i pokazala na kraju treće sezone ove serije.