O HRVATSKOJ SAPUNICI "KUMOVI"

Nedavno se završila prva sezona „Kumova“ na N1 i to bih iskoristio kao priliku da analiziram ovu vrstu sapunice. Ranije je bilo reči o tome da ovde postoji veoma bitna razlika između latinoameričkih, turskih i hrvatskih sapunica. Bilo je reči da su hrvatske sapunice i neka vrsta sitkoma, a što znači da romansa često i nije na prvom mestu, iako je prisutna u velikoj meri. U osnovi, sapunice ovog tipa se zasnivaju na nekakvom prvobitnom sukobu koji se kroz priču razvija do nekakvog vrhunca kada sledi pomirenje, ili bar privremeno izmirenje i to kao nekakva vrsta katarze. To u mnogome podseća na klasičnu dramu, naravno, ako zanemarimo neke od osnovnih principa (jedinstvo vremena i mesta) što ovde nije bitno budući da je poenta da se proizvede što veći broj serija. Sapunice ove vrste se obično mogu svesti na nekakve fantazmatske situacije, pri čemu se fantazma obnavlja, ali tako da se nikada ne ispuni do kraja, jer bi ispunjenje značilo i kraj serije. Radi se o jednom ponavljanju koje iznova odlaže ispunjenje, bilo što uvećava prepreke da bi se nekakva romansa ostvarila, bilo tako što iznova obnavlja sukobe koji romansu čine gotovo „zabranjenom“. To savršeno podseća na logiku užitka koji funkcioniše samo ukoliko je uskraćen, i ukoliko sebe neprestano uskraćuje. Odlaganje da se završi romansa je u osnovi ove vrste sapunica. Između toga se dešavaju uobičajene stvari, i to je ono što hrvatsku sapunici čini jedinstvenom, budući da nas podseća na naša svakodnevicu. Čak postoji ovde izvesna sličnost sa onim rijalitijima, koji poput Farme, stavljaju poznate ličnosti u nelagodne situacije, bilo da je reč o nekakvom seoskom okruženju i redovnim dnevnim zaduženjima oko ishrane stoke, čišćenja balege, nabavke i spremanja hrane itd. Na taj način televizija „poznate ličnosti i medijske zvezde“ spušta na nivo običnih ljudi i stavlja ih u situacije u kojima one ispadaju često i smešne, a sve sa ciljem da „ugode“ običnom narodu i da u njegovoj glavi stvore sliku kako je sav taj luksuz kojim se hrane medijske zvezde i bogati pojedinci ništavan, u odnosu na to kako oni izvan tog konteksta predstavljaju samo obične ljude. Na taj način televizija podilazi širokim narodnim masama, opravdavajući klasnu podelu društva i stvarajući lažnu sliku o nekakvim bogatim pojedinicima koji su samo obični ljudi slični „nama“, budući da oni u ovim serijama iz različitih razloga ostaju na kraju gotovo bez sveg imetka, čak u jednom trenutku bivaju gotovo i deložirani, a što svakako treba da podseti na užasnu svakodnevicu u kojoj se mnoštvo ljudi nalazi danas, ali, kažem samo da podseti, jer na kraju njima se sve vraća, i oni trijumfuju, bez obzira na kakve patnje i probleme da su nailazili, a to i jeste poenta ovih sapunica, da one na kraju završavaju upravo onako kako se u životu nikada ne bi desilo, a zbog čega ih ogromna većina ljudi i gleda, jer im je cilj da pobegnu od užasne svakodnevnice u kojoj nema hepienda i gde na kraju krivce uvek stigne i zaslužena kazna. Negativne ličnosti su obično korumpirani politički funkcioneri koji svoje pozicije koriste kako bi ostvarili nekakve lične ciljeve i to u sprezi sa lokalnom vlasti, koja takođe ne vodi računa o interesima meštana, nego gleda kako i sama da ostvari neki lični interes (npr. izgradnja hidroelektrane koja treba da potopi selo). Na taj način se porodični sukob između načelnika opštine i lokalnog privrednika obnavlja upravo na štetu članova njihove porodice, a da pritom neki od njih stupaju i u ozbiljne intimne odnose. Sve bi to nekako bilo prirodno – zapravo reč je o nečemu što se i u stvarnosti redovno dešava – i za očekivati je da opštinski načelnik svoju decu želi udominiti među najbogatijima u selu (npr. kao porodica Macani u seriji), i to se na kraju serije i ostvaruje. U suštini, serije započinje ovim porodičnim sukobom, koji kulminira odlaganjem venčanja, a zatim dolaze i brojni problemi koji onemogućavaju njihovo pomirenje, sve do poslednjeg čina, kada se ispostavi da u interesu mesta oni ipak mogu da pronađu zajednički jezik, i to ne samo na način da pomire svoje porodice, nego da i iz toga izvuku ličnu korist (dobru zaradu). Tako serija potvrđuje da se političke i ekonomske elite, ma koliko se činile obične narodu, pokazuju kao nešto više u odnosu na njega, pri čemu i njihovi benefiti nisu nezasluženi, nego im slede prema nekakvoj prirodi stvari. Poenta ovih serija jeste u tome da podilaze običnim ljudima, da političke i ekonomske elite (upravo one od kojih i zavisi život običnih ljudi) bace u „blato svakodnevice“ i to blato u kom se obični ljudi svakodnevno nalaze, ali i da ih iz tog blata ponovo izbave i da prikazu da oni tu na kraju i ne pripadaju, pri čemu i sam sistem izgleda spor ali pravedan. Drugim rečima, ove serije obavljaju ideološku funkciju tako što stvaraju privid da je sve u redu, ali istovremeno podilaze narodu utoliko što ga puštaju da „gleda svoje gospodare“ kako pate, i na taj način imaginarno zadovolje ono što ne mogu u stvarnosti (da se oslobode gospodara i ugnetača). To imaginarno zadovoljenje njima čini podnošljivim svakodnevicu, onu u kojoj oni nemaju gotovo nikakva prava i često su osuđeni samo na pasivnu poslušnost nadređenih. Televizija putem ovih sapunica ispunjava dve stvari: običnom narodu daje imaginarnu osvetu za užasnu svakodnevicu u kojoj žive, prikazujući njihove snove već ostvarenim (ljubav u sapunici se uvek završava hepiendom). Tako se ideologija pokazuje funkcionalnom na dve ravni: održava postojeći poredak tlačenja, a da pritom daje „prividno“ zadovoljstvo velikom broju ljudi koju uživaju u „imaginarnoj osveti“ i „ostvarenoj ljubavi“. O neostvarenjim seksualnim fantazijama i njihovom „produživanju“ ne treba ni govoriti, jer je reč uglavnom o lepim i mladim glumicama i glumcima, dakle, sve što u životu ne možete imati a da vam je dostupno putem TV, i to dostupno na način običnog potrošača, bez ikakve obaveze da sagledate i negativnu stranu „glamura“ nego samo i čisti imaginarno uživanje bez ikakve obaveze da imate kontakt sa drugim (a to podrazumeva i niz negativnih stvari koje u životu svakodnevno trpimo, a ovde ih možemo izbeći).