O HUMANISTIČKOJ PREDSTAVI II

Odavno se već nosim mišlju da su humanizam, animalizam i deizam nekako povezani. Poznato je da su prvi filozofi, poput Ksenofana, kritikovali pesnike I ljude zato što ideje o bogovima povezuju sa ljudskim osobinama. Sa druge strane, grčka mitologija je puna primera gde se pored ljudi pojavljuju I nekakve kreature polu životinja, a polu čovek. Ali, nije to slučaj samo sa grčkom mitologijom. Savremeni animirani filmovi takođe pripisuju životinjama nekakve ljudske karakteristike, a to je postala naročito osobenost diznijeve produkcije, ali nije ona u tome usamljena. Naročito danas postoji nekakva paleta životinjskih likova kojima se pripisulju ljudske karakteristike, počev od miša (Miki Maus) do slona (Dambo) itd. Savremena animacija preuzima od stripa, mitologije, filma itd. prepoznatljive likove životinja ili sličnih stvorenja (danas je uticaj kibernetike sve značajniji u kreiranju robota sa ljudskim osobinama) ili stvara sasvim nove likove životinja dodeljujući im ljudske osobenosti. Isto tako su svojevremeno stvarane kreature koje mešaju ljudske I životinske osobine: na primer vampir, Frankenštajnovo čudovište, vukodlak itd. Danas je posebno interesantna uloga zombija. Ali sve ove kreature čine sastavni deo hrišćanske predstave o kraju sveta (apokalipsa), čak I kad je reč o kiborzima. Kao što se najavljuje u Svetom pismu da će tokom sudnje dana mrtvi ustati iz svojih grobova, što je to nego zombi apokalipsa, iako reference na nju mogu biti potpuno različite I često kao uzrok se uzima ljudski faktor: trovanje gasom, pandemija virusa i sl. U osnovi hrišćanske predstave o čoveku jeste svojevrstan odnos između čoveka, Boga i greha. Pad u greh ovde pretpostavlja nekakvu mesavinu ljudskih i životinjskih osobina, a za koju je najčšće odgovoran đavo, budući da je i on sam prikazan kao nekakva mešavina životinje I čoveka. Horizont hrišćanske perspektive je teško napustiti jer to istovremeno pretpostavlja ostavljanje iza sebe ideje o apokalipsi, koja je noseća ideja hrišćanske etike. Hrišćanska etika je zasnovana na konceptu greha, kao i konceptu pada, a što zahteva od čoveka ponovni napor da bi se uzdigao do Boga, iako samo spasenje, kako bi to rekao Sveti Avgustin, zavisi isključivo od božije volje. Otuda predstava o polu-životinjama i polu-ljudima u hrišćanstvu simbolizuje upravo čin moralnog pada, a što ljudima treba da bude oblik nadahnuća, ali i izvor potencijalnog straha, da bi se nešto slično moglo svakome dogoditi ukoliko ne živi u skladu sa hrišćanskim etičkim vrednostima. Ipak, ne govori li nam to da čovek i životinja imaju dosta sličnosti, i da se nekako uvek nalaze skupa. U antičko doba basne su bile primer kako se na osnovu likova životinja iscrtavaju i nekakve ljudske osobenosti (hrabrosti-lava, lukavstvo-lisice, plašljivosti-zeca, proždrljivosti- vuka i sl.). Danas se nešto slično događa sa kibernetiskom predstavom, a ideja kiborga je nešto što postaje zajedničko ljudima, budući da se i oni sami moraju usavršavati na način ove kibernetske predstave, odnosno, abgrejdovati svoje sposobnosti poput tehničkih mašina u video-igricama. Ipak, humanistička predstava ne postoji nezavisno od društva koje je kreira prema vlastitim potrebama, često praveće iskrivljenu i nerealnu sliku čoveka i njegovih stvarnih društvenih potreba. To znači da se čoveku nameće izvesna slika ili predstava humanosti i to u skladu sa zahtevima društva, a ne prema stvarnim potrebama čoveka. Ali šta čovek kao takav predstavlja? Ono po čemu se čovek razlikuje od svih drugih bića, jesto upravo to da on mora da odgovori na pitanje o vlastitom biću, budući da pitanje o biću, spada skupa sa pitanjem o tome šta jeste čovek. Ipak, da li nam to dozvoljava da zaključimo poput Hajdegera da je to zbog toga što čovek istinski pripada događaju bitka, u čemu se razrešava i njegova suština? Ili će biti da čovek živi iskrivreljnu predstavu o humanizmu, budući da ona opravdava opstanak klasnog društva. To znači da je nasilje od početka upisano u društvenu interpretaciju humanizma, bez koje neko pojedinačno društvo ne bi moglo opstati ili bi se pretvorilo u puko nasilje. Smisao ideologije može da se razume samo u slučaju proizvodnje nekakve podnošljive humanističke slike sa kojom određeno društvo može živeti, bilo da se ona proizvodi putem umetnosti i religije, bilo da se za to koriste televizija, film, internet i društvene mreže. Cilj savremene industrije sopstva jeste upravo stvaranje nekakve humanističke predstave koju svako od nas može živeti a da pritom kapitalizam kao takav opstane u celini. To se danas proizvodi u obliku životnog stila. Ne postoji nekakav “nametnuti” životni stil, nego je svako od nas kreator istog, pri čemu svako od nas bira vlastitu sliku sa kojom želi živeti, kao i vlastiti stil života, ali tako da je to uvek moguće pretvoriti u nekakvu vrstu modela, koja je uvek razmenljiva za novac. Zbog toga danas ne postoje velike medijske zvezde, ali je svako od nas potencijalna medijska zvezda, samo ukoliko ustraje u nameri da vlastitu sliku tj. životni stil, pretvori u neku vrstu modela koji se može razmetiti za novac, a što u ovom slučaju znači da se može dobro naplatiti. Otuda životni stil postaje nešto ekonomski vredno ulaganja, tokom celog života, jer kao takvo treba petostruko da nam se vrati: zbog toga dominacija životnih trenera (live coach), astrologa, nutricionista, lekara i sl. Međutim, ne treba zaboraviti da je sprega između medicine i života danas postala deo normativnog karaktera, i da lekari u današnjem društvu obavljaju sličnu ulogu koju su imali “vračevi” u starim plemenima, ili sveštenički stalež u primitivnim imperijama. Njihova ideološka funkcija je sastavni deo normativnog statusa, koji od njih čini zagovornike “zdravog stila života”, nasuprot onome što nudi dnevna štampa, komercijalne reklame, filmovi i popularna muzika, jednom reči, medijska propaganda savremenog neoliberalnog kapitalizima. A to je humanistika sa kojom mi naprasto smo osuđeni živeti u doba razvijenog neoliberalnog kapitalizma. Humanistika koju sami stvaramo ili je prosto preuzimamo od medija, filmova i industrije zabave onako kako to odgovara našim ustaljenim životnim navikama, bez naročite potreba da ih menjamo budući da su i promene sastavni deo ove kapitalističke propagandne mašinerije koja se naziva životni stil. To se zove “intepelirani u ideologiju”, bez ikakvoz znanja kako da popravimo sopstveni status, budući da nam sa svih strana nude “nove, bolje i zdravije” stilove života. K R A J