Planirano je da poslednji blog u ovog godini posvetimo nekakvom obliku rekapitulacije i naknadne pameti, kako se to obično čini na kraju svake godine. Pokušaćemo dati nekakav kratki rezime, ako je to ikako i moguće. Jer šta je ono što je obeležilo ovu godinu i šta možemo očekivati u sledećoj godini? Naravno, prvo se nameće taj rat u Ukrajini. Kao što je prethodne godine obeležila korona i pandemija, tako je ovu totalno pomračio taj rat. Ali, o čemu se tu radi? Reč je zapravo opet o krizama i upravljanju krizama, o genezama kriza itd. A to je odavno ništa novo jer neoliberalni kapitalizam jeste kapitalizam u doba krize, koji generiše krize i njima upravlja. Tu nema ništa novo da se kaže. dakle, reč je o nekakavom strukturalnom momentu, gde se trenutne krize nameću kao centralne upravo da bi skrenule pažnju sa glavne krize, a to je kriza kapitalističkog sistema u celini. Da li će nam nova godina nešto drugo doneti? Ne verujem, svet je odavno ušao u tu nekakvu vrstu kontrolisanog haosa, to je nekakav oblik društva spektakla doveden do svog ekstrema, svakako. Šta se tu može očekivati, kad sve što možemo očekivati već se na neki način odigralo? Društvo spektakla dovedeno do ekstrema nije ništa drugo nego neprestana parodija modela, a to znači sa uvođenje sve većih rizika u stvarnost sa jedne strane, i sa druge geneza imanigarnog prostora oslobođenog svakog rizika i odgovornosti. To je proterivanje ili ako više volite zatvaranje u jedan imaginarijum (nešto poput ličnog rijalitija) u kome sveko može da bude šta želi, ali pod uslovom da odustane od bitnih promena u stvarnom životu. Život postaje sve rizičniji, stvarnost je opsedana opasnostima, a izgovor i bekstvo od svega toga se traži u nekakvom imaginarnom prostoru (prostoru društvenih mreža i virtuelne stvarnosti)koji pojedinac kreira prema vlastitim potrebama i željema. Ta prepuštenost u imaginarijumu vertuelne stvarnosti u osnovi nas odvlači od stvarnih društvenih problema i rizika koje sistem nameće sa ciljem da nas upravo zatvori u jednom imaginarnom prostoru i sobi ogledala u kojoj svaki naš lik odgovara ispunjnju nekakve fantazmagorije koju imamo o sebi i drugima. To u osnovi znači zarobljenost fantazmom i njenim fantastičnim učinkom. Dakle, više nam nisu potrebni zatvori, sami smo sebe zatvorili u prostore u kojima deluje da se najbolje nalazimo i iz kojeg i nemamo nameru da bežimo jer najviše odgovara predstavama koje imamo o sebi i drugima, a da ne pričamo kako su one uvek preterane, da ne kažemo fantastične. Otuda šta mogu da vam poželim u novoj godini nego da nastavite da uživate u vlastitoj slici na koju ste primorani da stvarate o sebi, u vlastitoj fantazmagoriji...Nije li to slično kao da verujete u Deda Mraza...Nastavite da verujete vlatitim fantazmagorijama jer će stvarnost biti sve više opterećena rizicima... i sretna vam nova fantazmagorija...
Reč iskupljenje često ima moralnu konotaciju. Međutim, ako pogledamo u rečnik tu ćemo pronaći raznovrsna značenja: spasiti se, odbraniti se, izbaviti se, osloboditi se, opravdati se, popraviti, okajati, ublažiti, dobiti oprost, fig. oprati se...I samo površnim pogledom možemo zaključiti da ovde moralna konotacije nije dominantna. Moralna konotacija je naročito povezana sa religijom i to posebno hrišćansvom, a gde ovu reč srećemo u smislu okajati grehe ili dobiti oprost. Ali u kom smislu iskupljenje i oslobađanje, odnosno, izbavljenje idu skupa? Čak rano hrišćansko tumačenje ove reči polazi od predstave oslobađanja i izbavljenja. Ovde se oslobađanje tumači kao vid „slobode od okova“ i to u smislu oslobađanja od ropstva. Dakle, čak veza između slobode i ropstva, još u ovom ranom hrišćanskom tumačenju ostaje dosta jaka, iako se u sledećem koraku oslobađanje povezuje sa spasenjem. To znači da osloboditi se (okova) istovremeno znači i spasenje (duše). Gnosticizam takođe povezuje ove dve reč
Коментари
Постави коментар