NEZVANIČNI IZVEŠTAJ: SVETSKO PRVENSTVO "KATAR 2022"

Dočekali smo da se završi i svetsko prvenstvo u fudbalu „Katar 2022“, ali šta smo zapravo videli? Sa jedne strane nametalo se pitanje egalitarnosti, čak je među sudijama bilo i žena, a sa druge strane nešto kao da nije štimalo od početka. Naizgled, situacija samo za poželeti, ali neki bi rekli previše skup je to hobi za svakodnevne uslove. Razumem da je reč o stadionima koji su nedavno podignuti po nekakvim najnovijim standardima, i u čijoj su izradi učestvovale i evropske firme bilo u formi izvođača radova, bilo u organizacionom smislu. Bilo kako bilo mediji su se trudili da od početka prenesu sjajnu sliku o ovom „najbitnijem sporednom događaju“ i mislim da su u tome u velikoj meri i uspeli. Na sve strane se govorilo o lepoti navijanja, kulturi navijača, bez ikakve pomisli na ekstremne uslove i nasilje na stadionima. Istina za volju preko malih ekrana i fudbal deluje lepše nego kada se posmatra uživo, pa moguće da je tako i slika koju smo dobili iz Katara mnogo lepša nego u realnosti. Nesumljivo je da to ide u prilog organizatorima ovog događaja, kao i neke druge stvari koje su tu da ukazu koliko je fudbal zapravo napredovao: u suđenju su učestvovale sudije sa svih kontinenata, a među njima je čak bilo i žena, što naravno dodatno govori o egalitarnosti samog događaja. Osim toga, pokazalo se da su razlike među reprezentacijama zaista male, tako je jednoj Sudijskoj Arabiji pošlo za rukom da na startu dobije Argentinu, inače osvajača ovog takmičenja, ili jedan Japan da pobedi Nemačku i Španiju, a Maroko (zasigurno iznenađenje ovog prvenstva) ne samo da je izbacio jednu Belgiju, nego je isto tako pobedio Portugal u nokaut fazi i završio na slavnom četvrtom mestu. Ne treba da podsećamo sa kakvim su entuzijazmom igrale ekipe poput Kanade, SAD-a, Australije, Južne Koreje, Gane, Senegala, Saudijske Arabije i Irana, a da se mnoge od njih nisu uopšte plasirale u nokaut fazu. Sa druge strane, naišli smo na klasičan evropski klišeizirani i odbrambeni stil jedne Holandije, Hrvatske, Švajcarske pa i Belgije, dosadno hopa-cupa Španije i nadasve nesvakidašnje loše izdanje Nemačke. Nas ne bih ni da pominjem, deluje da smo pomalo zalutali tamo, igrali smo bez ikakve taktike reklo bi se, a ponekad i bez stvarnog plana, istina koristili smo greške protivnika na sredini terena (protiv Švajcarske npr.), ali su drugi još bolje iskoristili loše postavke naše zadnje linije, a golove smo uglavnom primali na sličan način, kao posledica brzih kontranapada i grešaka defanzivno veznih igrača i štopera – što samo govori o nedostatku komunikacije između veznog reda i zadnje linije, zbog čega su najviše ispaštali bekovi, koji su ostajali sami u igri jedan-na-jedan, sa brzim krilnim igračima Brazila, Švajcarske ili Kameruna, protiv kojih nisu imali nikakve šanse. Dakle, kad sve sumiramo čini se da je ovo svetsko prvenstvo u fudbalu pokazalo mnogo toga. Da ne ponavljamo onu već ofucanu konstataciju da danas svi igraju fudbal, što je više nego tačno, ali je očigledno da su ljudi pomalo zamoreni evropskim fudbalom i da je potrebno mnogo veće učesće ekipa iz Azije, a naročito Afrike. Istina, novi format svetskog prvenstva za četiri godine bi to trebalo da popravi, ali opet se čini da je mnogo velika zastupljenost evropskih ekipa srazmerno broju država u Aziji i Africi, a nisam siguran koliko to može uticati na kvalitet fudbala, jer je očigledno da su upravo evropske ekipe i igrale najdosadniji fudbal (zatvorenu varijantu Murinjovog autobusa ili dosadnu tika-taka na sredini terena). E sad, kada je o evropskom fudbalu reč, teškom mukom mora se konstatovati da je on generalno pobedio na ovom takmičenju, pre svega reč je o evropskom stilu fudbala koji se plasira danas u većini velikih evropskih klubova, a to je brza tranzicija, visok presing i hvatanje protivnika u grešci na 30 metara od njegovog gola, igra sa jakim veznim redom i dobrom komunicajom sa zadnjom linijom, u čemu naročitu ulogu ima zadnji vezni, koji se povremeno vraća u zadnju liniju, a ponekad započinje napad, bilo da je reč o dugim loptama koje šalje na bokove, ili o kratkim pasevima na sredini terena, pri čemu krilni igrači obavljaju i defanzivne uloge, udvajajući protivnika na boku i tako mu onemogućavaju prodor po krilima. Nesumljivo tamo gde ima najviše novca igra se i najbolji fudbal, a jasno je da su reference na Evropu, i posebno na Premijer ligu, više nego očigledne. Čak ako pogledamo igrače Maroka, velikog iznenađenja na ovom prvenstvu, njegovi igrači su uglavnom formirani u evropskim klubovima i ligama poput Francuske, Nemačke, Belgijske, Holandske itd. a poznato je da te lige raspolažu sa velikim brojem potencijalno klalitetnih igrača (naročito u mlađim kategorijama), odakle se regrutuju za velike lige poput Španske i Engleske. Ne treba naglašavati da veliki broj azijskih i afričkih igrača takođe igra u ovim ligama, a za njima ništa ne zaostaju latinoameričke reprezentacije, koje su čak među najpoznatije upravo po tim trendovima. Naročitu pažnju treba obratiti na italijansku ligu, koja je u poslednje vreme postala takođe rasadnik mladih talenata, iako i dalje igra ulogu „lige za penzionere“, poput Turske, Grčke i Rusije. Dakle, ništa novo i ništa neočekivano i verovatno ništa se od svega toga neće promeniti ni na narednom svetskom prvenstvu kroz četiri godine. Da je Evropa bila kolonijalna sila, i da se taj kolonijalni odnos i dalje neguje u nešto zavijenoj i prikrivenoj formi, i dalje je više nego očigledno. A to nas na kraju vraća i finalnoj utakmici. Naravno, još jedna stvar koja je promenila prirodu fudbala u poslednje vreme jeste dozvoljeni broj izmena. Izmena 5 igrača, pa i više od 5 igrača ako je reč o povredama i produžecima, do neprepoznatljivosti je dovela savremeni fudbal. Razumljivo je da su igrači umorni, razumljivo je da su opterećeni na više frontova (mnogi igrači igraju nekoliko takmičenja) i što je još jasnije moguće da će igrači biti i skuplji, ali da im se status neće poboljšati, jer sa većim novcem idu i veća opterećenja, i tako u nedogled. Dakle, nije nikakav izgovor to što igrači umorni, jer da planiraju da ih odmore ne bi im uvodili dodatna takmičenja kad im vreme nije, poenta je da se publici i na silu pruži doživljaj „lepog fudbala“ a to izvodljivije sa 5 nego sa 3 izmene, čudi me kako se neko nije dosetio da bi sa 8, 9, ili čak 11 izmena to bilo još bolje, ali naravno, to bi za gledaoce bila velika novina, ovako idemo korak po korak, moguće da ćemo za dvadeset godina fudbal posmatrati kao košarku, budući da su mnogi imperativi MBA-a odavno prisutni u evropskom fudbalu. I naravno, ostalo je još finale, koje možda i nije moglo biti zanimljivije, budući da se igralo efektivno 120 minuta, ali kažem da je bilo kojim slučajem više izmena verovatno bi se ova fantastična predstava nastavila i duboko u noć. Elem, još jednom podvlačim da da veliki broj izmena odgovara velikim ekipama, koji na raspolaganju imaju veliki broj kvalitetnih igrača na istim i sličnim pozicijama, koji su zamenljivi bez nekih značajnijih posledica, a pritom je moguće brže menjati taktiku na terenu, igrati defanzivno do sezdesetog minuta, a onda promeniti ofanzivnu varijantu, ili uraditi ono što je napravila Francuska u finalu, poizbacivati sve starije igrače i uvesti mlađu postavu. A upravo sam o tom čudu i želeo da govorim, čudu koji je izveo Dešamp a da je ono ostalo gotovo neprimećeno, iako je taj postupak doveo do izjednačenja, odveo utakmicu u produžetke i na kraju skori im omogućio pobedosnosni gol. Ali to „skoro“ u fudbalu može mnogo da košta mladu ekipu koja pored sveg napora (dvaput su gubili i stizali rezultat i na kraju promašili zicer za pobedu, minut ili čak manje pre kraja meča) ipak mora do pobede kroz jedanaesterce. U svojoj obesti i želji za pobedom Dešamp je otišao toliko daleko da je žrtvovao i pravila političke korektnosti. A to je zapravo otkrilo pravo stanje na terenu, gde osim belog golmana, belog trenera i jednog belog predsednika na stadionu, u francuskoj reprezentaciji nije bilo ni jednog belca. Da li je takvo stanje i u Francuskoj, u kojoj je desnica uvek jaka, i broji nekih 30 posto od ukupnih glasova. Da li je tačno da je u toj noći odluke, uz jednog Embapea – momka koji je uspeo na toj novoj kapitalističkoj tržnici i novoj fudbalskoj areni – stajalo nekoliko i njegovih prijatelja koji su većinom poticali, odakle možda i on, iz pariškog predgrađa, istog onog koji se buni za veća prava i bolju socijalnu vidljivost, istog onog u kojem ljude zovu imenom „non papje“, a što znači čovek bez papira, čovek bez prava. Nisu li u toj noći, upravo ti mladići iz predgrađa bili pozvani da brane čast Francuske, onu čast koju oličava beli predsednik koji sedi na tribinama i posmatra ovaj užasan događaj. Neki mediji su javili da su nakon utakmice u Francuskoj predgrađa opet počela da gore, a ljude bez perspektive zatvoreni u betonske gradske zidine kao da su ponovo postali svesni svoje socijalne situacije. Protiv koga su igrali ovi francuski mladići? Igrali su protiv svojih vršnjaka koji su isto tako „trbuhom za kruhom“ otišli, možda još u ranoj mladosti, iz svoje domovine, kao nekakvi prognanici, da bi joj se kroz nekoliko godina vratili kao pobednici: prvo na Kopu Amerike, a danas i kao svetski šampioni. Ako tako posmatramo stvari onda nas i ne iznenađuje ponašanje Argentinaca u noći nakon utakmice, u času dodele medelja i u toku slavlja, jer tada su na videlo isplivale sve frustracije, sva poniženja koja su morali trpeti tokom života, sva sranja koja su morali pojesti da bi bili tu gde jesu i da bi postali istinski pobednici. Istina, bili su bahati, i to bahati u stilu baš onih koji su ih godinama ponižavali i vređali, jer su konačno shvatili da su svoje žrtve uspeli da naplate i to cenom koja ih je odvela u istoriju, a neke od njih, poput Mesija, uzdigla je na pijedestal nacionalnog heroja. Videćemo da li će njegova slava biti toliko dugovečna koliko je to samo bila Maradonina. Elem, kažem, Francuzi nisu uspeli postići ono što je za rukom pošlo Argentincima, jer bi upravo to bio tužan poraz Francuske, zemlje koja se uvek dičila svojom trobojkom slobode, bratstva i jednakosti. Šta bi od toga ostalo da je pobedila Francuska? Istina je međutim, da kad je potrebno pokazati i najveće zalaganje, tada su potrebni upravo oni momci iz predgrađa, koji su godinama obezpravljivani i smatrani za građane drugog reda? Ali, možda i njima nije bio dan, kao što to veče nije išlo Grizmanu ili Žiruu. Ali hoće li ovim hrabrim mladićima, koji su se dvaput vraćali u utakmicu i imali čak priliku za pobedu, moći neko da oprosti na njihovom neiskustvu. Jer moguće da će se sastav Francuske drastično izmeniti već za dve, a ne četiri godine. U njemu će i dalje biti Embapea, ali da li će biti i neko od ovih mladića koji su ga postojano pratili do pobede, iako im je na poslednjoj stepenici noga odjednom zadrhtala. Možda je o tome razmišljalo pariško predgrađe u trenutku kada je utakmica već bila završena. Da li su postali svesni da je još jedna šansa propuštena. Ili su odjednom shvatili da je to bila nekakva lažna šansa, da i pored toga što su u jednom momentu na terenu samo golman i trener bili beli, ipak, oni nisu postali više vidljivi, jer je u pitanju jedna utakmica koje će se ljudi sa setom sećati, a lica ljudi koji slave ili plaču i dalje će biti prošarana čudnom lepezom svetlo belih nijansi u kojima je samo poneke siva ili čak crna. A to i jeste ono najtragičnije, da hrabrost ovih mladih ljudi na terenu i njihova požrtvovanost neće biti vidljivi jer nedostaje ona socijalna nit koja i druge ljude iz predgrađa drži obespravljenima, i dok se takvo stanje ne promeni slaba nam je uteha fudbal, koji i dalje regrutuje ljude iz najnižih klasa dajući im na momente mogućnost da se osećaju kao gospodari, upravo onako kako su to i argentinski igrači pokazali nakon meča i u toku prigodne svečanosti povodom dodele medalja.