Dugo sam razmišljao u kom pravcu da nastavimo ovaj blog. Mnogo je dnevno političkih tema, od rata u Ukrajini, do ponovnog bujanja korone, ali ja ne bih o tome više trošio reči. Elem, ne znam ni šta da mislim o tome šta se dešava u Ukrajini, to je zasigurno jedno od žarišta koje se sa Bliskog istoka preselio i na evropsko područje, a kakve to sve implikacije ima za velike sile, kao i za nas male narode, bojim se da o tome i razmišljam. Niti je ovo najava novog hladnog rata, niti možda trećeg svetskog, bar se tako nadam, pre mi deluje kao jedan oblik krize, koji je kao i današnji kapitalizam, postao prosto nomadski, i seli se na plodna područja, kao što su nekad skakavci pustošili polja, tako i savremeni nomadski kapitalizam puštoši sve pred sobom, otvarajući krizna žarišta, gde god je to moguće. Ne bih se iznenadio da je jedno od novih-starih kriznih zarišta i naš Balkan. Drugo je pitanje ima li smisla danas ratovati, u jednom uzaludnom poduhvatu kakav je bio rat devedesetih u buvšoj Jugoslaviji, i kome bi to dobrobiti donelo, osim što bi područje krize, sa bliskog istoka, sada preselilo i na balkansko područje. Kažem to me uopšte ne iznenađuje, budući da su ekonomska i azilantska kriza pokazale da je Evropa ponovo postala polje osvajanja novih nomadskih skupova i da to treba sprečiti, a mi na Balkanu smo uvek bili neka vrsta odstupnice i život zida, između hrišćanskog Zapada i islamskog Istoka. Na stranu i to što se od devedesetih godina prošlog veka, nakona pada berlinskog zida i urušavanja SSSR-a, Nato pakt, na čelu sa SAD, pojavljuje kao glavni mirotvorac za rešavanje kriza, ali i njenu proizvodnju, kako na Bliskom istoku tako i ovde kod nas u regionu, tako da pojava novih snaga, u obliku Ruske federacije i Kine, u svakom slučaju preti da uruši ovu američku dominaciju, naročito nakon toga pošto se SAD neslavno povukao iz sukoba na Bliskom istoku, prepuštajući područje ruskom uticaju. Ali to je tema za sebe, a još jednom naglašavam ne bih baš da se bavimo dnevnopolitičkim temama, posebno iz razloga jer nam se čini da one nisu ništa drugo nego posipanje prašine u oči, i zadatak im je da prikriju stvarne probleme, a ne da ih rešavaju. Elem, jedna tema me naročito muči ovih dana i o njoj bih volio da govorim na ovim stranicama. Čini mi se da danas prisustvujemo jednom velikom zatvaranju, ali koje se po svojoj prirodi razlikuje od onih velikih zatvaranja unutar otvorenih prostora, i zapravo je reč o zatvaranju u zatvorene prostore, kao nekom obliku moderne ili čak postmoderne strategije dominacije i upravljanja ljudima. Taj novi oblik zatvaranja u zatvorenim prostorima može se nazvati i novim tipom proterivanja iz stvarnosti u nekakvu imaginarnost u kojoj bi trebalo da se osećamo sigurni.To je razlog zašto na svakom polju stvarnosti nailazimo na barijere ogromnih razmera: virusi, terorizam, stres itd. Sve to na neki način nas dovodi u stanje poremećaja i nesigurnosti, u ono stalje koje bismo mogli nazvati životnim rizicima, a oni se neprestano uvećavaju: korona se u tom slučaju pokazala kao odličan primer. Ne samo da nas je zatvorila na jedno dve godine, i da nam je u potpunosti izmenila ustaljene navike, nego je isto tako uvela nekakvo stanje „nove normalnosti“ prema kome su rizici učestali: na poslu, odmoru, rekreaciji itd. Rizici su svuda oko nas tako da više ne znamo da li vodimo siguran seks, da li se zdravo hranimo, idemo negde na odmor ili trpimo stres na poslu. Jedina sigurna opcija jeste zatvaranje i ostajanje kod kuće. Ali sve ono što nam je na neki način uskraćeno u stvarnosti mi sada možemo da realizujemo imaginarno i to sa mnogo manje prepreka nego u samoj realnosti. Zbog toga nam se čini da nas sistem i sam gura u imaginarnost i zatvara u kuću, kako bi nezadovoljstvo u stvarnosti mogli zadovoljiti i na druge načine. Tako društvene nadomeštaju nemogućnost druženja lice u lice, seks na mreži izgleda mnogo sigurniji i jednostavniji od seksa u dvoje, a ljudi čak mogu i da biraju svoje identitete, ne moraju preterano da se pretvaraju da su neko drugi, što je u društvu često slučaj, nego aktivno koriste mrežne avatare koji njima omogućavaju da zadovolje porive bilo koje vrste: bez ikakvih posledica mogu da maltretiraju i šikaniraju druge ljude ili čak da ih ubiju na hiljadu načina, sve to savremene video-igrice ne samo da dozvoljavaju nego i podstiču u najvećoj mogućoj meri, tako da ljudi vlastite frustracije u stvarnosti, zbog gubitka ili nedostatka posla, nemogućnosti okupljanja i druženja lice u lice, uživanja opijata i alkohola i dr., mogu zadovoljiti imaginarno i to uz mnogo manje prepreka nego što to inače čine u stvarnom životu. Pored toga, mnogi ljudi već odavno i zarađuju putem mreža, tako da vreme provedeno na mrežama automatski kompenzuju tako što se povlače iz stvarnog života i bukvalno žive na mrežama, bez ikakvih stvarnih društvenih kontakata i veza. Naravno, društvenost koja se ostvaruje na mrežama nije samo puka iluzija, ali je reč o tome da se stvarnost toliko komplikuje da vam društvene mreže i interntet omogućavaju da stvari činite sa mnogo više slobode u stvarnosti, i samim tim i sa mnogo manje napora rešavate probleme ili životne izbore, koji ne moraju uvek biti dramatični kao što je to slučaj u stvarnosti, nego mogu ići i linijom manjeg otpora. To znači da ne samo možete biti bilo ko na mreži, nego isto tako možete izgledati kako u stvarnosti nikada ne bi mogli, ili bi vas to koštalo podosta napora (od redovnih treninga, do estetskih zahvata itd.), dok na mreži sve to postižete sa lakoćom, instant rešenja, koja čak ne moraju ni imati nekakvu trajnost, to se čak ni ne traži, budući da je fleksibilnost i sklonost ekperimentisanju veoma na ceni. To znači da možete biti kriminalac, voziti besna kola, organizovati pljačke, ili vratiti se u prošlost i živeti od lova, ribolova i obavljanja povremenih poslova koji su na granici zakona, tražiti zlato ili biti lovac na glave i sl. Možete ubijati zombije – to više nisu ljudi pa ne morate zbog toga imati grižu savesti – u raskoši koja podrazumeva veoma nasilne scene (masakri hladnim oružjem, razlupane lobanje, krv prsti na sve strane i sl.). Sve to a da ne postoji nikakav rizik da bi vaš život mogao biti doveden u pitanje, nikav napor da se savlada veština pucanja i slično, a ipak sve deluje tako realno, čak i realnije, nego što je u stvarnosti. Ovde nije reč samo o simulaciji i simulakrumima – kako bi to Bodrijar nazvao – već o jednom obliku zatvaranja na koja i sami pristajemo jer nam se čini da je stvarnost ispunjena rizicima koje ne želimo prihvatiti. Eto o čemu bih volio da pišem tokom sledećih meseci. Dakle, pripremite se.
Možda je došlo vreme da sumiramo utiske o studentskim protestima. Izvesno je da je prošlo 5 meseci od pobune studenata, a mi još uvek nemomo ni naznaku nekakvog političkog projekta. Ako se setimo, studentski protesti su i počinjali sa pričom da političke stranke nemaju tapiju na politiku ali se od tada nije pojavila nikakva politička alternava u Srbiji. Poslednji događaji su pokazali da studenti nisu bili nezavisni od političke ili kulturne elite iz opozicionih krugova, budući da poteze koje su studenti u poslednje vreme povlačili bili su blago rečeno fiasko. Nesumljivo da je ključan datum po tom pitanju bio 15. mart. Tada smo svedočili da se studentski protest raspao i to je moglo da se prati u direktnom prenosu. Nakon toga su studenti samo tražili izgovore da produže agoniju, ali je bilo evidetno da studenti nisu dorasli zadatku koji su im neki namenili, a to je promena aktuelne vlasti. Najgore od svega je to što studenti nisu hteli da prihvate istinu, negu su tvroglavo terali po s...
Коментари
Постави коментар