OPET O DOSADNIM TEMAMA

Mislio sam da o ovoj temi više nećemo raspravljati ali teško je odoleti pritiscima javnosti: naravno, reč je o ratu u Ukrajini. Može li se nešto novo uopšte reći o ovoj temi. Ono što iznenađuje jeste podeljenost mišljenja u tabore. Čini se da se suviše brzo zauzimaju strane, a zaista je teško biti na bilo čijoj strani u ovom trenutku. Opet pozicija neutralnosti, nije li to možda najopasnija pozicija danas? Sa jedne strane imamo Ukrajinu koju otvoreno pomažu Evropa i SAD, a sa druge Rusku federaciju, koja je pomalo i usamljena, ali se otvoreno proglašava agresorom, budući da je prva napala jednu suverenu državu. Naravno, tu sad postoji još jedan problem. Počev od EU suverenitet se prikazivao kao prilično fleksibilna kategorija, a zakoni iz EU su se sa lakoćom prepisivali u nacionalna zakonodavstva, čak je to bilo i nekakva vrsta imperativa kako bi se lakše i brže postalo članicom EU. Međutim od nekog vremena stvari se i tu pomalo menjaju. Migrantska kriza i pandemija koronom su pokazale da EU više nije tako odlučna u donošenju odluka na globalnom nivou, i da pojedine članice EU sebi dozvoljavaju rešenja koja su čak suprotna oficijalnom stanovištu EU. U međuvremenu je i Velika Britanija izašla iz EU, a pitanje o proširenju EU sada se više i ne postavlja, budući da EU muče veliki i ozbiljni problemi, usled neujednačenih ekonomojija, a što izaziva krizu EU u celini. To je razlog zašto je danas evroskepticizam mnogo izraženiji u zemljama zapadnog Balkana, budući da ne postoje realni izgledi da bilo koja zemlja u dogledno vreme postane član EU. Čak su neke zemlje, u dogovoru sa vodećim zemljama EU, uglavnom Namačkom, odlučile da prave nekakvu mini EU, u obliku nekakvog balkanskog minišengena, što uopšte nije loša stvar, jer osnovni problem na ovim prostorima, od devedesetih godina prošlog veka i raspada bivše Jugoslavije, bio je taj što su veze među zemljama bivše Jugoslavije bile toliko loše, pojedine zemlje su bile i u ratu a od čega se nažalost nikada nisu oporavile, budući da nacionalizam i ekstemizam desnice i dalje donosi najveći broj glasova na izborima i političari se time redovno koriste kako bi iznova zavadili ljude i od toga profitirali. To iznova dovodi do nefunkcionalnosti nekih država, poput Bosne i Hercegovine, koja unutar sebe sadrži upravo ove podele koje opterećuju region, a slična situacije je između Crne gore i Srbije, Srbije i Hrvatske, Hrvatske i Crne Gore, Makedonije i Crne Gore, Srbije i Crne Gore itd. Međutim, najveći sukob se uvek odvija sa najvećom zemljom u regionu, a to je Srbija, i taj neki već tradicionalni sukob sa Hrvatima i Bošnjacima odvlači toliko pažnje, budući da je reč i o nekakvim verskim nesuglasicama iz prošlosti, mada su sve države u regionu zasnovane na građanskim principima, podrazumevajući da je religija odvojena od države. Ali, upravo to i jeste jedan problem što je od početka devedesetih prološlog veka, odnosno, sa raspadom bivše Jugoslavije i verski fundamentalizam počeo da buja u ovim zemljama, a uticaj religijskih institucija bio je više nego očigledan, budući da je stvaranje identitetskih politika podrazumevalo i obnavljanje religijskih pogleda, a ponovo uvođenje verskih simbola je služilo sada u kreiranju nacionalnog identiteta, koji sada treba da se suprotstavi nekakvom kolektivnom identitetu jugoslovenstva. Ovaj kolektivni identitet, bez obzira što nije uvek i svugde pustio svoje korene, imao je prednost u tome što su ljudi na ovim prostorima govorili istim jezikom, bez prepreka i granica se kretali celom teritorijom bivše Jugoslavije, stvarali mešovite porodice i živeli u zemlji koja je i defakto bila nezavisna od religijskih upliva i uticaja.Šta je to bilo ako ne neki oblik mini šengena, nekakve EU u malom, pri čemu su i prava radnika bila mnogo zaštićenija nego što će u EU ikada biti slučaj. Devedeset godina prošlog veka, kada se navodno Evropa ujedinila, a Jugoslavija pocepala, se dešavaju bitne promene čak i u zemljama koje ulaze odmah u EU, poput Slovenije, dolazi do divlje privatizacije, do naglog smanjena cene rada i zapošnjavanja imigranata (koji dolaze iz zaraćenih zemalja u regionu, uglavnom Bosne i Hercegovine) i uvođenja neoliberalizma u sve pore društvenog života. O takvog proširenje EU je imala koristi jer je to podrazumevalo prisvajanje i privatizaciju javnog prostora na ogromnom delu teritorije koja je nekad bila pod kontrolom SSSR-a, a neoliberalne tehnike su urodile plodom utoliko sto su koristile jeftiniju radnu snagu i prirodne resurse sto je stvaralo višak vrednosti, a za uzvrat je vodilo polarizaciji i sukobima na nacionalnim i verskim osnovama, sukobi koji su na ovim prostorima obnovljeni sa ciljem da se sprovede efikasna tranzicija sistema. U međuvremenu se pokazalo da ne postoji nikakva efikasna tranzicija, nego da je ona pre ime za jednu pošašt neoliberalizma koji generacijski izjeda ljude i prostore dok ih u potpunosti ne osiromaši i ne ostavi bez ikakvih sredstava za život. Ako govorimo da je danas EU u krizi to je zato što je i taj neoliberalni koncept zapao u sopstveni ćorsokak, a to je sve očiglednije postajalo sa migrantskom krizom i pandemijom korone, koji su ponovo probuduli nekakve suverene mehanizme koji su ustali u zaštitu nacionalnih principa, bilo da je reč o podižanju podljikave žice duž teritorija neke zemlje, ili da se radi o nabavci vakcine. Otuda danas značajan problem prestavlja i rat u Ukrajini. Nije ovde reč samo o užasnoj inflaciji i recesiji privrede koja nam sledi, nego istovremeno i o tome da li će neoliberalizam uspeti da odgovori na izazove koji se pred njega postavljaju i to u vidu nekakakvog „nevidljivog“ svetskog rata. Tu svakako da je prednost na strani suverenista, ali ne bih se ja toliko pouzdavao u njihovu pobedu, poznato je da je i taj kenzijanski oblik države blagostanja imao brojne i ozbiljne probleme i teško da bi povraćaj na jednu ekonomiju odlučivanja „palicom“ imao ikakvog smisla osim da nas i dalje drži potlačenima, a to nikako nije rešenje. A ima li uopšte rešenja na vidiku? Jedino unija izgrađena na nekim novim principima može da nam garantuje rešenje problema. Da li je za to sposobna EU. Više nisam siguran. Da li nam to obećava otvoreni Balkan. Sumnjam, budući da na njegovoj promociji radi nekadašnji ekstremni srpski nacionalista (Vučić). Ono što su nekad republikanci prigovarali srpskom kralju, u trenutku dok je stvarao prvu Jugoslaviju, moglo se sada prigovoriti Vučiću: to je lep projekat, ali ne može da ga sprovodi nekadašnji srpski nacionalista, kao što u svoje vreme srpski kralj nije mogao da radi na ujedinjenju Jugoslavije, budući da ona treba da bude projekat svih njenih naroda. A to čak nije moguće bilo učiniti pod građanskom elitom, nego pod jednom širom društvenom platformom koja ujedinjuje radnike i seljake u zajedničkom cilju i zajedničkoj emancipaciji. Takav vid ujedinjenja je bilo moguće sprovesti samo pod komunističkom partijom. Sve dok se na ovim prostorima ne pojavi organizacija sličnog tipa, ili sa sličnim ciljevima, imaćemo to (malo)građansko ludilo koje zauzima suprotne strane i otvara sukobe na verskim i nacionalnim interesima, bez ikakve druge potrebe osim da bi stanovnike ovih prostora držao u izolaciji, međusobnoj suprostavljenosti i bedi u krajnoj instanci.