DELOVI KNJIGE MODELI ILI ISKUSTVA XII

Nakon Drugog svetskog rata Evropa je bila podeljenja na zapadni i istočni blok (vojni savez). U istočnom bloku je dominirala marksistička ideologija, u zapadnom ideologija slobodnog tržišta. Međutim, ono što je njima bilo zajedničko jeste militantna logika kojom su legitimisali svoje geostrateške ciljeve. Bez obzira na ideološke razlike činilo se da su oba bloka težila ka tome da nauku i tehniku iskoriste u vojne svrhe. Kao što je prioritet u prirodnim naukama dobila atomska fizika tako je u socijalnoj teoriji vladao funkcionalizam. U Americi je funkcionalizam Parsonsa (1902–1979) i Mertona (1910–2003) bio podjednako uticajan kao u Rusiji marksizam-lenjinizam. Oba sociološka učenja su tražila legitimitet na naučnim osnovama (društvene zakonitosti), a centralno mesto u obe teorije bio je pojam društvene integracije, iako je formalno marksistička teorija više stavljala naglasak na društvene sukobe. Funkcionalisti su društvenu integraciju shvatali kao jedinstvo četiri funkcije: adaptacije (A), ostvarivanja ciljeva (G), integracije (I) i latencije – održavanja postojećih obrazaca (L) (Skembler 2007, 232), dok je marksizam podrazumevao pripremu svetske revolucije na naučnim osnovama (načelima marksizma-leninizma). U oba slučaja radilo se o tome da se kroz teoriju kanonizuju učenja koja će činiti osnovu oficijalne ideologije: Veberovsko-dirkemovska sociologija spojena s uticajima čikaške škole sociologije, u američkom slučaju, odnosno, marksizma-lenjinizma, u ruskom. Ono što je paradigmatično za oba pokušaja jeste jedna formalizacija (shematizacija) sociološke teorije, a što je posebno došlo do izražaja u teorijskoj frazeologiji koja je u mnogome podsećala na tehničke nauke i stilski je bila veoma odbojna, naročito laicima. Ipak, ne treba smetnuti s uma da je uspeh marksizma bio u tome što je on, nakon višedecenijskog ignorisanja od strane društvene teorije, konačno dobio akademsko priznanje. I dok je marksizam pre rata bio uglavnom vezan za radnički pokret – proučavao se isključivo u partijskim školama i bio je izostavljen iz standardnih školskih udžbenika – sada je i sam pao u drugu krajnost proglasivši raznovrsne kulturne tvorevine samo pripremama za naučni socijalizam. Doista, intelektualna situacija nakon 1945. godine je mnogo podsećala na onu s kraja Prvog svetskog rata, iako su razlike bile evidentne čak i prosečnom posmatraču istorijskih događaja. Nećemo pogrešiti ako kažemo da je Prvi svetski rat predstavljao izvestan kulturni zaokret na Zapadu, budući da se nakon njega javljaju i prvi pokušaji da se kritički sagledaju dometi i značenja zapadnog kulturnog nasleđa. Ono što je bilo specifično za Prvi svetski rat jeste neko osećanje poraza, koje je bilo dominantno u intelektualnim krugovima, kako na strani pobednika tako još više na strani poraženih. Drugi svetski rat je predstavljao prekretnicu u tome što je osećanje pobede na svakom koraku bilo evidentno – bez obzira što je ovaj rat bio čak krvaviji od svih prethodnih ratova – a negde podsvesno ljudi su bili uvereni da su se zajedničkim snagama izborili protiv jednog strašnog zla, koje je svoje stravično seme sejalo u koncentracionim logorima širom Evrope, u kojima su na podmukli način i gotove bez prolivene krvi (u doba suverenosti to je bio dokaz božanskog porekla) mučki ubijani na hiljade i milione ljudi, žena i dece i to samo zato što je neko odlučio da su bili "niža rasa" ili se, pak, nisu slagali s ovom suludom politikom konačnog rešenja. Osim toga, nakon Drugog svetskog rata mnoge bivše kolonije se oslobađaju kolonijalnih nameta i teže da postanu samostalni i ravnopravni partneri dojučerašnjim imperijalnim sila, kakve su bile Francuska, Velika Britanija, Belgija, Holandija itd. Ipak, zadržaćemo se neko vreme na Prvom svetskom ratu. U čemu se sastojala njegova radikalnost? Činilo se da su ljudi nakon rata dovedeni u neko stanje neravnoteže – ispali su iz uhodanih putanja i ustaljenih životnih obrazaca i kao da ni sami nisu bili potpuno svesni šta im se desilo. Stravičnost Prvog svetskog rata je proizašla iz činjenice da je ovaj mogao beskonačno da traje samo da su zaraćene strane bile u mogućnosti da neograničeno održavaju svoje industrijske kapacitete. O ishodu rata je po prvi put odlučivala industrijska moć neke zemlje, dok je sam rat dobijao oblik totalnog rata. Ciljevi zbog kojih se rat vodio ubrzo su bili zaboravljeni, a na videlo je isplivala surova frontovska stvarnost: rat je postao industrija smrti (Hobsboum 2002, 26). Otrežnjujući i poražavajući zaključci, do kojih su došli mnogi preživeli u ratu, primorao je kulturnu elitu da konačno preispita ulogu i značenje zapadnoevropskog kulturnog nasleđa. U tom periodu Špengler (1880–1936) je objavio Propast Zapada (1918). To je bilo delo koje je nagovestilo propadanja celokupne zapadne civilizacije, tzv. "faustovske kulture". Neko tmurno razpoloženje je vladalo i u akademskim krugovima Vajmarske Nemačke, budući da je školska filozofija sve veće interesovanje pokazivala za mislioce s margine: Serena Kjerkegora i Fridriha Ničea. Ono što je bilo karakteristično za njih jeste to da su oni svoj renome izgradili na slobodnijem stilu pisanja i kritici racionalizma. Kjerkegora su mnogi ubrajali u religioznog pisca, dok su Ničea prvenstveno shvatali kao pesnika i literatu (Gadamer 2003, 328). Činilo se da se iznenada prekinula nit koja je filozofiju početkom veka uputila na fenomenologiju – ova je pored filozofske metodologije nudila i nešto poput građanskog pokreta (Gadamer 2005) – budući da je fenomenologija postavila imperativ "ka samim stvarima" ali da ni jednog trenutka nije odustala od vladajućeg pozitivizma ("filozofija kao stroga nauka"). Evo šta o uticaju Kjerkegora na univerzitetsku filozofiju kaže jedan od savremenika, Lav Šestov: »Kjerkegor je mimoišao Rusiju. (…) I u Francuskoj je on skoro nepoznat: počeli su da ga prevode tek neko vreme. Zato je njegov uticaj u Nemačkoj i severnim zemljama veoma veliki. A takođe je od ogromnog značaja i sledeća činjenica: on je ovladao mislima ne samo najistaknutih nemačkih teologa, već i filozofa i, čak, profesora filozofije (…)« (Šestov 2002, 23). Kjerkegor – mislilac strepnje ali i religijski mislilac – otkrio je filozofima – poput Hajdegera (1889–1976) i Jaspersa (1883–1969) – nove puteve mišljenja: Hajdeger će na tom tragu pokušati da provede "destrukciju zapadne metafizike" (Hajdeger 2000), dok će Jaspers kritički pristupiti dijagnozi modernog doba u delu Duhovna situacija vremena (1931). Očigledno da je na delu bila nekakva misaona revolucija – to još više dobija na snazi ako se setimo da je Hajdeger jedan od zasigurno najuticajnijih filozofa dvadesetog veka. Treba reći da Nemačka, iako je poražena u ratu, nije bila nikakav izuzetak u pogledu povlačenja radikalnih poteza. Nešto slično se dešava i u Francuskoj, gde se celokupna istoriografija dovodi u pitanje. Radi se o novom putu istorijske nauke koji su trasirali istoričari okupljeni oko dvojice univerzitetskih profesora: Lisjena Fevra (1878–1956) i Marka Bloha (1886–1944). O tome kakve je efekte Prvi svetski rat imao za nastanak istorije anala, ličnim i emotivnim tonom, govori jedan od osnivača ove škole, Lisjen Fevr: »I došlo je do buđenja, naglog i neprijatnog, u jeku krize, usled sumnji. Sumnji ratom porođenih. Sumnji onih koji su se ponovo prihvatili svog mirnodopskog poziva, ali su bili stalno opterećeni mišlju da su tu kako bi svako obavljao svoj pojedinačan zadatak, nimalo nalik na onaj kakav bi obavljao da nagla bura nije povukla svet u svoje kovitlace; – a uz to i posao onih kojih više nema, posao one dve svirepo desetkovane generacije, čiji su samo delići preživeli, poput onih košmarnih šuma kroz koje smo nekad na frontu prolazili, ništa ne sluteći... „Baviti se istorijom; predavati istoriju; prevrtati po pepelu, jednom već hladnom, drugom još toplom, no i u jednom i u drugom slučaju po pepelu, nepomičnom ostatku ugašenih života... Nisu li drugi zadaci, hitniji, korisniji, da upotrebimo tu krupnu reč, zahtevali da im poklonimo ostatak svojih snaga”« (Fevr 2004, 20). Bilo je nešto u toj frontovskog generaciji što je njih odvojilo od navika običnog sveta i usredsredilo ih na svakodnevne i stvarne probleme današnjice. Iskoračivanje iz običnog i uobičajenog, onoga "se" (Es gipt), anonimnosti trećeg lica i svakodnevice, o čemu je pisao Hajdeger u Bitku i vremenu, za posledicu je imalo politički angažman: bilo da se politika stvarala u obliku misli i istorije, bilo da se ona događala kao umetnička praksa (nadrealizam, ekpresionizam, futurizma itd.) ili društveni pokret (radnički i fenimistički pokret). Sve se zbivalo u jeku neophodnih i neodložnih promena. Mašine-proteze su probile granice sopstva koje su ih čuvale od virova, a jednom kada su u njih upale one su nastavile da se kreću nezadrživom silinom ka kraju puta koji ih je vodio neminovno u propast. Opijeni i u zanosu mnogi nisu primetili da su uleteli u novu mašinu (tanatomašinu), koja od njih sada zahteva da uživaju u vlastitom gašenju (estetizaciji smrti). To se desilo italijanskom futurizmu, opsednut brzinom, ratom i tehničkom mašinom, ali na njega nije ostao imun ni ekpresionizam – bilo je nekog skrivenog uživanja u toj fascinaciji krikom, neizvesnošću i propadanjem otuđenjog pojedinca – sličnu liniju će kasnije slediti pozni egzistencijalizam, tj. egzistencijalizam literature i filma, nakon Drugog svetskog rata. Nadrealizam je na praktičnom planu uveo umetnost parodije, ali i tada se kretao u građanskim okvirima, ukazujući na paradokse i protivurečnosti modernog doba. Nadrealizam se takođe podelio po pitanju političkog angažmana: ne samo da nije bilo dovoljno osuditi buržujsku kulturu s pozicija istorijske nužnosti da bi se osudila i buržujska klasa, nego je bilo potrebno i u vlastitim redovima denuncirati buržujsko licemerje (sukob Aragona i Bretona povodom automatskog pisanja). Ako se Prvi svetski rat i mogao sprečiti, onda je Drugi svetski rat bio neizbežan upravo zbog sila koje su rat shvatale kao krajnji cilj politike i ne više kao sredstvo – što je svakako bila Klauzevicava namera – nego kao cilj po sebi. Obrtanje Klauzeviceve doktrine ne samo da je imalo razorne posledice po čovečanstvo – šta je čovečanstvo ako ne ova razorna mašina smrti i besmisla – nego je ono po prvi put ukazalo i na stvarne opasnosti od biopolitike. Nakon fašizma više nije bilo moguće kapitalizam posmatrati drugačije nego kao mašinu čiji je krajnji cilj permanentno umanjivanje sposobnosti sanjanja i to čak do granice samouništenja. Fašizam je otkrio kako da se ubrza vreme, odnosno, kako da se ono zaustavi (zamrzne) na osnovu brzine – uzbravanjem stvari i događaja. Radi se dakako o kraju istorije – ali i mnogim drugim krajevima (smrt autora, knjige itd.) koje su najavile brojne eshatologije – koji se odvija kao proces odbrane društvenog tela od vlastitog propadanja. Suverene mašine su kočile vreme, dok kapitalistička mašine neprestao ubzava stvari i događaje. Ono što se u istoriji naziva kristalizovanim ili zamrznutim civilizacijama nije ništa drugo nego proces kojim se društveno telo brani od neminovnog propadanja. Svaka civilizacija je manje-više podložna kristalizaciji – civilizacije suverenosti su to činile na osnovu usporavanja stvari i događaja, moderna civilizacija to postiže njihovim ubrzavanjem. Arhiv je izmišljen s ciljem da uspori istoriju, ali vremenom arhiv postaje mesto ubzavanja događaja i to njihovim ubzavanjem u beskonačno – kako to samo čine internet arhivi. Mi danas ne samo da smo u stanju da zamislimo kako će svet izgledati nakon istrebljenja ljudi, nego ćemo za koju godinu biti u stanju da precizno opišemo i etape kroz koje će se ovo istrebljivanje odvijati. Zakočiti vreme to istovremeno znači umanjiti sposobnost sanjanja. Ukoliko se krećemo u ustaljenom univerzumu priča mi nikada nećemo biti u stanju da izmislimo novu priču – nema potrebe za novim pričama jer je davno sve već ispričano (Liotar 1991). Isto tako, ukoliko događaji idu ispred nas – ukoliko smo o našem istrebljenju saznali pre nego se ono desilo (nije li to takođe forma mitske priče, kao što je npr. ona o Edipu) i to danas može biti bilo koji događaj, bez obzira da li o njemu saznajemo putem filma ili nas o tome izveštava nauka (problemi prirodnog zagađenja, elementarnih nepogoda, kosmičkih kataklizmi: crne rupe, beli patuljak itd.) – utoliko ne postoji ni jedan razlog da mi i dalje sudelujemo u njima. Kao što tamo ne postoji potreba za novim pričama tako i ovde ne postoji potreba da se ide u korak s događajima. To je razlog zašto mi danas još uvek živimo u doba implozije događaja – to je ono što je Bodrijar svojevremeno nazvao dobom simulacije (simulakrum trećeg stepena) (Bodrijar 1991). A da li je moguće odrediti tačan datum kada se ova implozija odigrala?