DELOVI KNJIGE MODELI ILI ISKUSTVA V

U ovom odeljku razmatraćemo pojavu hrišćanstva. Koreni hrišćanstva se nalaze u judaizmu. Specifičnost judaizma je u tome što je to religija Jevreja. Jevreji sebe definišu samo u relaciji s Bogom, koji nema izgled, niti oblik i nosi ime JHVH-e (YHWH) – što u prevodu znači: onaj što jest (Ling 2000, 40). U Starom zavetu Bog je prisutan putem glasa, on ne pokazuje lik ali se može čuti. Na taj način se on obratio ljudima i s njima zasnovao sveti savez (zavet). Bilo je nekoliko takvih saveza (s Adamom, s Nojem, s Avramom, s Mojsijem itd.), ali je njihov ishod uglavnom bio isti, čovek se pokazao kao nedostojan ovog saveza, budući da nije bio u stanju da ispoštuje ono što je zavet od njega tražio. Prama Starom zavetu čovek je grešno biće, a krivica je sastavni deo ljudske egzistencije. Krivica nastaje kao posledica kršenja zaveta i pokazatelj je ljudske slabosti. Stari zavet u osnovi zasniva patrijarhalni model, a savez s Bogom se manifestuje i kao odnos oca i sina. U patrijarhalnom okruženju se događaju gotovo sve bitne priče Starog zaveta: od nastanka praiskonskog greha (mit o Adamu i Evi), do utemeljenja religije (Avramovo žrtvovanje Isaka) i izlaska Jevreja iz Egipta (Mojsije i tablice zakona). Judaizam nastaje kao religija pastira, nomada i uzgajitelja životinja, koji nemaju određenog prebivališta nego se sele od mesta do mesta i napasaju svoja stada. Oni takođe i posreduje među gradovima, omogućavajući im kožne prerađevine i luksuzne proizvode (začine). To je razlog zašto se Bog u judaizmu prikazuje kao sveprisutan (sveobuhvatan) i ne zauzima određeno mesto nego može doći odasvud. Bog u judaizmu pripada pustinji, a pustinja je u potpunosti deteritorijalizovana. Bog se ljudima ne javlja u obliku sablasti (one imaju izgled), nego u obliku glasa i opsednutosti njime. Izvorno judaizam i jeste prozvod jedne sumanutosti, jednog ludila koje se poziva na božansko poreklo i na glas koji dolazi od Boga, a da pritom sledi diktat pisma (Delez i Gatari, 1992). Odatle potiče ta suverena instanca (podređenost božanskom zakonu), koja zasniva novu religiju (Mojsijeve tablice zakona), ali istovremeno ukazuje i na poziciju paranoika (opsednutost glasovima koje drugi ne čuju). Taj automatizam pisma proizilazi iz dvostruke vezanosti za pustinju, kao mesta deteritorijalizacije znaka, ali istovremeno i njegovog utemeljenja na osnovu glasa. Zbog toga judaizam ne stvara samo izvestan religijski model, nego nastaje i kao proizvod unutrašnjeg iskustva. U judaizmu Bog se ljudima predstavlja kao iskustvo, a ono je po sebi neponovljivo. Suština judaizma i jeste u tome da putem iskustva dospe do modela (božanskog zakona). Savlađujući iskustva u sebi judaizam uspeva da zasnuje izvestan patrijarhalni model: bilo da je u pitanju Noev izbor životinjskih vrsta (na osnovu binarnih kombinacija) ili Avramova žrtva (ljubav prema Bogu ne isključuje očinsku ljubav, nego je jača i ispunjava). Mojsijevo iskustvo je takođe neponovljivo, ono zasniva moralni zakon kao osnov obaveze (zaveta) prema Bogu. Prema Starom zavetu čovek i nastaje po uzoru na božanski model, odnosno, na osnovu njegove slike. Budući da je slika Boga, čovek dobija pravo da upravlja celokupnim životom na zemlji. Ali, čovek to može biti u stanju samo ukoliko upravlja na pravičan način, odnosno, u svemu se drži zakona koji je dobio od Boga. Čovek treba da vlada prirodom na način na koji pastir upravlja stadom i odatle pastirska moć, koja prema Fukou čini prelaz od suverenosti (upravljanje teritorijom) do biomoći (upravljanje populacijom) (Fuko 2014, 237-260). U Starom zavetu se javlja ideja upravljanja koja se razlikuje od suverenog principa. Dok suverenost upravlja teritorijom i na njoj raspoređuje svoj birokratski aparat i donosi zakone, dotle parstirska moć upravlja izvesnom populacijom. Kod suverenosti je suštinsko da se ona ravna prema sopstvu i sposobnosti da se ono ojača (staranje o sebi), dok pastirska moć podrazumeva da se upravlja drugima na njihovu korist i sreću (briga o drugom). Judaizam menja i celokupni pogled na suverenost, čiji smisao više nije u tome da se ojača sopstvo nego da se drugi zbrine. Taj projekat će svoj vrhunac doživeti s hrišćanstvom. Ali, koje su istorijske pretpostavke nastanka hrišćanstva? Kao što smo ranije videli, prirodna sredina u kojoj nastaje judaizam je pustinja. Pustinja je mesto u kom se Bog oslobađa teritorijalnih atribuda i postaje sveobuhvatno i jedinstveno načelo. Ali jevrejski Bog se u mnogome razlikuje od božanstva primitivnih imperija. Htonska božanstva su uglavnom vezana za agrarnu proizvodnju i deifikone su predstave prirodnih sila. S druge strane, jevrejski Bog ne poseduje nikakvo teritorijalno određenje, on je sveprisutan jer je jedan i jedinstven i vlada nad svima. On je istovremeno i tvorac sveta, svet nastaje kao izraz božanske volje i to ni iz čega (creatio ex nihilo). Istovremeno, on je Bog Jevrejskog naroda, a Jevrej može biti samo onaj ko je prihvatio imperative božanskog zakona (Mojsijeve tablice). Biti Jevrej znači slaviti onog koji jeste (JHVH-a) na osnovu moralnog zakona. Poslušnost prema moralnom zakonu je osnov obaveze prema Bogu, a odatle se izvodi i pripadnost jevrejskom narodu. To je razlog zašto judaizam nije univerzalna religija, nego naprotiv partikularna. Jevreji su božanski narod upravo zato što su izabrani od Boga, dok su svi ostali iz ovog izbora isključeni. Kao religija odabranih, judaizam je nužno imao elitistički karakter, a postupanje prema moralnom zakonu je značilo povlasticu onih koji poštuju JHVH-a. Taj pustinski karakter jevrejskog Boga se otkiva i u ovoj tački, a kao Bog pastira JHVH-e ujedinjuje njihove tažnje ka kulturnoj izolaciji i nezavisnosti od drugih naroda i njihovih običaja. Međutim, kao i svaka religija ni judaizam nije mogao ostati imun na kulturne uticaje drugih naroda. Izlazak iz Egipta je za Jevreje značio vekovno izgnanstvo, a ukoliko se zanemare periodi uspostave kraljevstva može se slobodno reći da je ono postalo jevrejska sudbina. Nakon četrdesetogodišnjeg lutanja, u pitanju je vremenski period od jedne generacije, koje je uzrokovano božjim prokletstvom usled nepoštovanja Mojsijevog zakona, Jevreji će osnovati kraljevstvo (od Saula: 1047–1007, do Davida: 1005–965. i Solomona: 970–931), a nakon smrti Solomona (928. g. pre n. e.) ono će se podeliti na dva dela (Jerusalim i Judeja) da bi vremenom palo pod vlast drugih naroda. (Prvo razaranje hrama i Vavilonsko ropstvo, oko 586. g. pre n. e.). Nakon Persijskih osvajanja (539. g. pre n. e.), a kasnije kao deo helenizma i Rimskog carstva, Jevreji će egzistirati relativno samostalno u sklopu ovih imperija, uz periodične nemire i ustanke, koji su u najvećem broju slučajeva nastali kao posledica narušavanja njihove kulturne autonomije i povremenih pljački hrama. Pokušaj nasilne helenizacije Jevreja događa se u periodu vladavine Antioha IV Epifana (175–164), vladalara Seleukidskog kraljevstva, kada su doneti i zakoni koji su zabranjivali mnoge jevrejske običaje, uključujući običaj ispovedanja vere i obrezivanje (Ling 2006, 151). U periodu dok su Jevreji bili pod ingerencijom Ptolemejskog kraljevstva (do kraja 3. veka pre n. e.) nije zabeležena nasilna helenizacija (Ptolemeji su loše postupali samo prema onim Jevrejima koji su bili saveznici Seleukida), ali je nesumljivo da se ona odvijala nenasilnim sredstvima i uz odobravanje jevrejske elite. U to doba se događa susret helenske i jevrejske tradicije, a što će kasnije značajno uticati i na razvoj hrišćanstva. Kao posledica nenasilne helenizacije Jevreja u Aleksandriji prevodi se Stari zavet na starogrčki (čuvena Septuaginta), oko čega će se kasnije razviti alegorijska metoda tumačenja Svetih jevrejskih spisa. Teško da se pojava hrišćanstva može razumeti ukoliko se u razmatranje ne uzmu teološke razmirice unutar samog judaizma. Kako se Jevrejsko carstvo bližilo kraju, naročito nakon podele carstva na dva dela (što se dešava posle 928. godine pre n. e. i smrti Solomona) tako su i teološke razlike unutar judaizma postajale sve izraženije. Jednu struju su činili sveštenici, a drugu proroci (Ibid., 88). Prva struja je bila sastavni deo monarhističke ikonografije i u službi suverene vlasti – to je postepeno dovelo do deformacije izvornog jevrejskog učenja usled uticaja drugih religija i uvođena novih kultova – dok je druga struja težila da sačuva izvornu jevrejsku tradiciju, a oko sebe je okupljala uglavnom siromašne slojeva jevrejskog naroda. Sukob ovih dveju struja će kulminirati posle Prvog razaranja hrama i pada u Vavilonsko ropstvo (oko 586. godine pre n. e), nakon čega će bivati sve uticajnija profetska struja, a ona će težiti povratku izvornoj jevrejskoj tradiciji. Dve ideje će se nametnuti kao ključne u ovom periodu: ideja o spasitelju (mesiji) i verovanje u obnovu Davidovog kraljevstva. Hrišćanstvo će kasnije preuzeti ove ideje iz judaizma i uklopiti ih u svoj teološki sistem. Simbioza jevrejskog i hrišćanskog učenja bila je moguća tek pošto su Jevreji postali deo Rimskog carstva, a to se desilo 64. godine pre Hrista kada je Pompej osvojio Judeju, mada su se nemiri u Judeji nastavili sve do Drugog razaranja hrama (70. g. n. e.). Ovaj događaj je značajan i zbog toga što će u tom periodu doći i do konačnog rascepa između judaizma i hrišćana – među kojima su takođe postojali periodični verski sukobi – mada će predstavnici obe konfesije biti proganjani i nakon toga. Ugušivanjem Drugog jevrejskog ustanka (132–135) i raseljavanjem Jevreja širom Rimskog carstva muke Rimljana će biti okončane, a Jevrejima će biti i zvanično zabranjeno da se vraćaju u Jerusalim osim na Dan posta (Tiša beav – dan žalosti za razorenim hramom). Ali, pre nego li pređemo na prikaz istorijskog razvoja hrišćanstva potrebno je nešto više reći i o značaju alegorijske metade. Alegorijsko tumačenje religijskog teksta u mnogome je dovelo do stapanja helenskih i jevrejskih kulturnih tradicija. Jevrejska tradicija istorijskog romana i helenska tradicija kritičkog mišljenja, ujedinjuju se u pokušaju da se jevrejski Sveti spisi pomire s učenjem grčkih filozofa. Naravno, ovaj sinkretizam je u mnogome išao na štetu kritičkog mišljenja, budući da se grčka filozofija razumevala kao skriveni smisao religijskog teksta. Za tako nešto je najzahvalnija bila Platonova filozofija, budući da je ona polazila od kreacionističke pretpostavke (demijurg stvara svet na osnovu postojići modela, ideja). Ova misao je veoma bliska biblijskoj koncepciji sveta (božanski kreacionizam) i to je razlog zašto se verovalo da je grčka filozofija nastala u senci Starog zaveta. Alegorijski tumači su bili ubeđeni da su filozofi u svojim delima artikulisali istinu objavljenu u jevrejskim Svetim spisima. To znači da filozofija nije nužno suprotna religijskoj istini, ali je nju potrebno korigovati u meri u kojoj i sama odstupa od ove istine. Nesumljivo je da je razumevanje filozofije u Aleksandriji bilo povezano sa istočnjačkim uticajima i uverenjem da filozofska spoznaja nije u mogućnosti da dokuči smisao božanstva, koje je iznad ljudskog razumevanja. Ubeđenje da je transcendencija nesvodiva na neposrednu empirijsku manifestaciju i da ona permanentno prekoračuje mogućnost ljudskog saznanja, imalo je za posledicu nastanak mnogobrojnih religijskih udruženja, od kojih su neka zadobila i filozofsko utemeljenje, poput neoplatonizma. Sama filozofska delatnost se u helenizmu iscrpljivala u mnoštvu škola koje su međusobno trpele raznolike uticaje, a mnoge stare filozofske škole, uključujući tu akademiju, peripatetičku ili pitagorejsku školu, su u mnogo većoj meri izražavale opštu tendenciju vremena i stremnjenje ka skepticizmu i eklekticizmu, nego što su zapravo nastojale da teorijski prodube učenja svojih osnivača. Ništa bolja situacija nije bila ni u doba Rima, a s obzirom na veličinu rimske teritorije – odakle je dolazila stalna potreba za glomaznim birokratskim aparatom – i praktične sklonosti Rimljana, filozofska delatnost je tamo obuhvatala mnogobrojna praktična znanja, a najzastupljenije su bile škole retorike u kojima je stoicizam bio dominantna filozofska struja (Moreschini 2009). Ipak, nesumljivo je da se tokom prva dva veka nove ere dešavaju bitne promene u rimskom načinu života. Kao što je svojevremeno Tojnbi isticao, propadanje Rimske civilizacije je povezano sa stvaranjem kako spoljašnjeg (na rubovima carstva) tako i unutrašnjeg proleterijata (u središtu velikih gradova). (Tojnbi 1970, 66) Siromaštvo je bilo veoma izraženo i u samom Rimu, čak se pretpostavlja da su javne svečanosti i besplatne donacije hrane, koje su organizovali bogati građani o ličnom trošku, bile namenjene samo jednom delu siromašnog stanovništva, i to obično onom koje je imalo pokrovitelje među bogatim građanima i za koje je ono obavljalo izvesne poslove. (Đardina 2006, 345) Smisao pokroviteljsva je bio u tome da neprestano narušava solidarnost među siromašnim stanovništvom, tako što će jednom njegovom delu omogućiti da učestvuje u besplatnim donacijama i javnim svečanostima, dok će drugi deo iz toga isključiti. To znači da su unutar aristokratije i gradske sirotinje postojali izvesni savezi, koji su se sklapali uvek na štetu ovih drugih. Putem pokroviteljstva aristokratija je kontrolisale siromašne građane, a javne svečanosti i besplatne donacije su bile samo sredstvo da se iznudi politička poslušnost. Ne može se sa sigurnošću reći da li je hrišćanstvo u početku bilo religija siromašnih, budući da je dobrotvornu aktivnost moguće organizovati samo uz pomoći bogatih građana. Međutim, sigurno je da hrišćanstvo nikada ne bi zadobilo toliku popularnost među siromašnima da ono nije od ranih dana negovalo ovu dobrotvornu delatnost. A upravo s te strane se i razvija ono što je Fuko nazvao pastirska moć. To je moć koja brine za drugog i koja teži da uveća njegove životne potencijale. S druge strane, ona istovremeno želi da ima potpuno znanje o onome što je predmet njenog staranja, a to je pojedinac ili individua kao takva. Tu politika sopstva zadobija sasvim novi oblik, a neko je predmet staranja samo zato što mu sopstvo nedostaje. Pokroviteljska praksa je u mnogome doprinela uvođenju ove nove tehnologije vladanja, dok je s hrišćanstvom ona postala opšteprihvaćena građanska dužnost. Staranje o sebi je takođe imalo svoju istoriju: u početku je njegov smisao bio u tome da se osigura sposobna politička elita (klasičan V vek u Grčkoj), ali kako se birokratski aparat uvećao u helenističko doba, dok je politički život sve više gubio na značaju, tako je i staranje o sebi poprimilo univerzalni karakter (u poznom stoicizmu je to postala jedna od primarnih građanskih dužnosti). Paralelno s univerzalizacijom tehnologije sopstva, teče i obrnuti proces koji teži da se nametne kao tehnika upravljanja onima kojima sopstvo u potpunosti nedostaje. Hrićanstvo se razvija kao pastirska moć, a smisao ove moći i jeste u tome da drugog osigura, zbrine (obezbedi od životnih rizika). Iz toga ugla istorija hrišćanstva zadobija sasvim drugačije značenja. Kako razumeti nastanak hrišćanstva? Da bi se shvatio nastanak hrišćanstva potrebno je naglasiti da judaizam u celini nije bio homogena religija, postojale su brojne struje unutar jevrejstva, a najdominantnije su bile tri: sadukeji, fariseji i eseni. Dok su sadukeji bili predstavnici nasledne svešteničke elite, izbegavali su ekstremizam, verski fanatizam i tražili su kompromisna rešenja u tumačenju vere, fariseji su činili manjinu koja se distancirala od svega što je smatrala iskrivljavanjem vere: od sveštenika, od nečistote, od posvetovljavanja, od helenizacije i dr. Oni su tražili da se živi savesno i u skladu sa zakonom, ali su takođe verovali u postojanje anđela i prihvatali su persijsko verovanje u vaskrsenje mrtvih i strašni sud (Ling 2000, 155). O esenima se ne zna mnogo, pretpostavlja se da su im pripadali Rukopisi Mrtvog mora. Za njih je karakterističan verski fanatizam, asketizam i apokaliptička vizija sveta: »Smatrali su da će se čak i anđeoske vojske boriti na njihovoj strani. Ljudi moraju da izaberu između svetlosti i tame i taj izbor će direktno voditi večnoj nagradi ili njenoj suprotnosti« (Kugan 2006, 525). Čini se da hrišćanstvo prvobitno nastaje kao sekta unutar judaizma i da se tek nakon Drugog razaranja hrama konačno od njega razdvaja. Na kraju krajeva, ako je verovati Novom zavetu, hrišćani su u početku propovedali veru po rimskim provincijama naseljenim pretežno jevrejskim stanovništvom, i sam Pavle je bio jevrejskog porekla i u mladosti je proganjao hrišćane sve dok nije doživeo preobraćenje na putu za Damask, a samo retko su dolazili u kontakt s Grcima ili Rimljanima. U početku Rimljani nisu pokazivali veliko interesovaje za hrišćanstvo, a jedino im je bilo stalo da održe mir u Judeji, u čemu će uspeti tek pošto prinudno rasele Jevreje nakon Drugog jevrejskog ustanaka. Grci su u mnogome bili slični Jevrejima, imali su razvijenu kulturnu autonomiju unutar carstva, a u kulturnom pogledu su sebe smatrali superiornijim čak i od Rimljana. Stupiti u dijalog s Grcima značilo je prihvatiti kulturu kritičkog dijaloga, a čemu hrišćani nisu uvek bili skloni. Hrišćanstvo se širilo na način na koji su to predviđali rimski putevi, a središta hrišćanskih zajednica su bili veliki gradovi duž Sredozemlja (Kartagina, Aleksandrija, Antionhija, Cezarija, Rim, Lion itd.) (Aman 1998, 9-34). Nakon 70. godine i Drugog razaranja hrama, hrišćani se sve više okreću paganima i među njima propovedaju Jevanđelje. U početku Rimljani nisu pravili razliku između judaizma i hrišćanstva i oba učenja su smatrali podjednako opasnim po carstvo. Domicijanova vladavina (81–96) je ostala upamćena po surovosti prema Jevrejima i hrišćanima, nesigurnost u cartvu je porasla toliko da je čak i putem anonimne dojave bilo moguće pojedincima i čitavim porodicama komfiskovati imovinu i osuditi ih na smrt samo ukoliko se utvrdi da nisu poštovali državnu religiju, ili da su ispovedali neku nepriznatu konfesiju. U tom periodu se i broj potkazivača uvećao, a potkazivanje je postalo unusan posao. Upravo zbog toga zadatak hrišćana je bio, u vekovima koji su dolazili, da pokažu Rimljanima da hrišćanstvo nije protiv carstva i da ispovedanje Jevanđelja ne mora nužno da ugrožava rimske običaje. Otada je udeo preobraćenika u hrišćanskoj zajedinici neprestano rastao, a među hrišćanima je bilo mnogo više pagana nego Jevreja. Hrišćanstvo se najviše širilo u gradovima Sredozemlja, kako među siromašnim tako i među bogatim slojevima carstva: bilo da je neko bio siromašan ili bogat, gospodar ili rob, muškarac ili žena, u zajednici su svi međusobno bili jednaki (braća i sestre). Hrišćanstvo je uvelo obavezu pomaganja drugima, a prvobitna Crkva nastaje ne samo radi ispovedanja vere u zajednici nego i radi dobrotvorene aktivnosti i zaštite nemoćnih (udovica, siročadi, odbeglih robova itd.). Razumljivo je zašto se hrišćanstvo u početku razvija u gradovima, budući da je tamo društvena nejednakost i najviše dolazila do izražaja. I dok se agrarna proizvodnja odvijala na krupnim zemljišnim posedima (latifundijama) uz pomoć robovskog rada – stoga je i pristup selu bio u mnogome ograničen – dotle je grad bio mesto slobodnog susreta bogatih i siromašnih, robova i gospodara, muškaraca i žena itd. Hrišćanstvo u velikoj meri reformiše rimske običaje, iako se trudi da do kraja ne poremeti postojeće odnose moći. Tokom II i III veka smisao apologetike je bio upravo u tome da ukaže na nedostatke paganske mudrosti, a samim tim i paganskih običaja, u odnosu na božansku istinu. Ljudske aspiracije su mnogo veće od konačnih istina filozofije i teže da dostignu večnost samu, a to je moguće tek zahvaljujući Bogu. Večnost nije moguće dostići drugačije nego kroz Boga, kao večni život u zajednici (Hristu). U tom pokušaju da paganima predstave Boga kao spasitelja, hrišćani su imali dodirnih tačaka s Jevrejima. Ali kako je judaizam bio narodna religija, a nakon Drugog jevrejskog ustanka (132–135) Jevreji su postali najomraženiji narod u carstvu, hrišćanstvo je Rimljanima moralo da se predstavi u sasvim drugom svetlu. Vera u Jevanđelje je istovremeno obećanje večnog života, a ovaj je moguć samo zahvaljujući Hristovoj žrtvi. Međutim, bilo na koji način da su hrišćani objašnjavali smisao Jevanđelja, hrišćanstvo ni izbliza ne bi uspelo postati državnom religijom za samo nekoliko vekova, a da tome nisu dobrineli i izvesni društveni razlozi. Hadrijanovu vladavinu (117–138) je obeležila restauracija lokalnih religijskih kultova, car je intenzivno pomagao grčke misterije a pričalo se da je u mnoge i sam bio posvećen (kult Demetre i Persefone u blizini Eleusine), dok su egipatska (u slavu Izide i Separisa) i persijska svetilišta (u čast boga Mitre) osnivana širom carstva (Kugan 2006, 636). Raspoloženje za lokalne kultove i misticizam je i samo pogodovalo širenju hrišćanstva, ali je i unutar hrišćanstva produkovalo tendencije suprotne oficijalnom učenju crkve. Paralelno s pojavom hrišćanstva javio se i gnostički pokret, koji je zapravo predstavljao sinkretizam orfičkog misticizma, persijskog i jevrejskog religijskog učenja, a spasenje je tražio na individualnoj osnovi i kao pokušaj da se duša izbavi iz korumpiranosti materijalnog sveta (Gradac 1986). Uspon hrišćanstva od zabranjene verske zajednice do državne religije carstva nije bio bez prepreka, a najveća opasnost je zasigurno dolazila od onih verovanja koja su odstupala od zvaničnog učenja Crkve. Pojava gnosticizma u II veku, a kasnije manihejstva i pelagijanstva tokom IV i V veka, iziskivala je reakciju Crkve koja je postepeno dovodila do "rutinizacije verske prakse" i "kanonizacije biblijskih tekstova". (Ling 2000, 216). Nakon Milanskog edikta (313), kada je hrišćanstvo i zvanično priznato od strane carstva, a naročito posle 325. godine i Nikejskog sabora, na kojem su utvrđeni principi vere (dogma), hrišćanstvo je postepeno izraslo u jednu hijerarhizovanu i disciplinovanu versku ustanovu, s precizno utvrđenim pravilima i kanonima. Kako je hrišćanstvo postajalo državnom religijom tako je ono i sve više usvajalo carske simbole: ne samo da je prihvatilo dobar deo službenih ceremonija (upotreba rimskih odeždi pri bogosluženju), nego se i upravljanje vršilo na hijerarhizovan način i putem "zakonskih načela i postupaka" (Ibid., 223). Sveštenici su postali i zvanični državni funkcioneri, a njihova služba je finansirana iz državnih fondova i o trošku carstva. Borba protiv jeretika je sve više uzimala maha, što je samo po sebi svedočilo o autoritarnosti Crkve, a uloga rimskog biskupa je u tom pogledu bila sve uticajnija. Hristijanizacija paganskih naroda je takođe bio jedan od imperativa Crkve, a ona se provodila i na taj način što su paganskim običajima davana hrišćanska značenja: kult Neptuna (Posejdona) je preobražen u kult Svetog Nikole (zaštitnika moreplovaca), kult Dijane iz Efesa je postao kult device Marije, rimske svečanosti parentalija su preimenovane u praznik Zadušnice, dok se prolećna svetkovina vraćanja života, u Britaniji slavljena u čast boginje Astre, poistovećivala s Xristovim uskrsnućem (Ibid., 224). Tokom IV veka pustinje u Egiptu su naselili usamljenici askete, koji su u mučenju tela tražili mogućnost za spasenje duše. Monasi su bili novina u hrišćanskom svetu. Za prvog monaha uzima se Antonije (oko 270–356), ali se monaška praksa ustalila tek nakon njegove smrti. Do pojave Antonija Egipat nije bio poznat po asketskim praksama, a zasigurno je da one nisu došle ni iz Grčke i verovatnije je da su poticale iz Indije. Istina, u I veku pre n. e. u Aleksandriji su živele zajednice isposnika – zvali su se terapeuti – i moguće da su hrišćani od njih nasledili monašku praksu, naravno, pod pretpostavkom da se ova tradicija održala sve do IV veka nove ere (Ibid., 229). Bilo kako bilo, ubrzo nakon Antonijeve smrti egipatske pustinje su preplavile isposničke zajedničke, a njihov asketizam su odlikovale dve stvari: vegeterijanstvo i celibat. U početku su one bivale samonikle, ali je Crkva ubrzo nad njima uspostavila kontrolu, a njihova aktivnost je stavljena pod nadzorom opata i biskupa (Kugan 2006, 663). Razlike između sveštenika, kao crkvenih velikodostojnika i državnih službenika, i monaha, koji su uglavnom poticali iz nižih staleža, biće dominanta i tokom Srednjeg veka i upravo na liniji sveštenstvo-monasi obrazovaće se nove vladajuće elite i novi društveni pokreti.