VUČIĆ GARANT SIGURNOSTI NA BALKANU - SEDIMO LI OPET NA BURETU BARUTA?

Nisam planirao da komentarišem nedavne izbore u Srbiji, ali nisam uspeo ni da se uzdržim, jer kako odoleti utisku? Priznajem da me je iznenadila velika izlaznost (tek nekih 58 posto – govoreći uopšteno), ali to nije glavni razlog mog oglašavanja. Reč je o jednoj simpatičnoj situaciji, simpatičnoj do bola, dakako! Nije samo problem to što je beograd u pat poziciji i što ga verovatno čekaju novi izbori, ili tek nekakva manjinska odbornička skupština koja nikom nije u interesu, ni vlasti ni opoziciji. Naravno, ono što je mnoge iznenadilo jeste razgovor Vučića i Đilasa. Vučić je u veče izbora najavio taj razgovor, ali ga tada niko još nije uzimao ozbiljno. Ipak treba razmisliti o jednoj stvari. Izbori su pokazali veliki rast desnice. To nije iznenađenje, ali svakako iznenađuje činjenica da je opozicija na desnici osvojila i dobar deo glasačkog tela vlasti, a naročito glasača SNS-a. Ali, desni diskurs ne iznenađuju, uprkos čuđenjima bivšeg-budućeg predsednika, budući da su mediji generalno pod diktatom desničarske ideologije, i to uopšte nije slučajno, budući da vlast namerno potencira desničarski diskurs praveći od njega nekakvu vrstu pseudo-opozicije, nasuprot Đilasu i građanskom bloku kao nekoj pravoj opoziciji. Ali, sve je to zapravo smešno. Jasno je da je vlast u Srbiji nemoguće osvojiti sve dok se ne napadne javni sektor, je on je uvek bio noseća baza svake vlasti, i onog trenutka kada se tu stvar prelomi, desiće se i promena vlasti. Tako je bilo u vreme Miloševića, to je važilo i za vreme demokrata, a važi i danas za vlast naprednjaka. Ali, to zapravo znači da se stvarno ništa nije menjalo u Srbiji, ukoliko postoji ta nekakva baza u javnom sektoru, koja funkcioniše na klijentističkom principu, i koja u krajnoj instanci i određuje ishod izbora. Međutim, ono što stalno iznenađuje jeste ta građanska opcija. Čini se da je ona i dalje opsednuta nekakvim tlapnjama o „evropskoj desnici“ ali za koju uglavnom glasa nekakvih 20 posto stanovništva koje izlazi na izbore i koje je uglavnom proevropski orjentisano. I to je verovatno njen najveći kapacitet, naravno sa tendencijom pada. Ali kao da niko ništa nije naučio od propasti DSS-a. DSS je upravo planiran kao nekakva evropska desnica koja se suprostavlja populističkoj desnici SRS, ali se ispostavilo da je SRS stranka ne samo otela članove DSS-u, nego joj je isto tako ukrala i ideologiju i to onog trenutka kada se preobrazila u SNS. U tom odbijanju da se prihvati klasična „evropska desnica“ nasuprot desnom populizmu koji naprosto jača i u drugim evropskim zemljama, treba tražiti odgovor zašto sadašnja opozicija u Srbiji nema nikakvih šansi ponovo da dođe na vlast. Posebno ukoliko sada u Ponošu vide nekakvog novog lidera opozicije – svi kao da su zaboravili kako su obično prolazili takvi lideri, setimo se sada već zaboravljenog Saše Jankovića i njegovog političkog debakla – a zaboravljaju da osvojiti nekakvih 20 posto, na predsedničkim izborima i nije tako dobar uspeh, jer je očigledno da je za njega, kao što je to i bilo prognozirano, glasala uglavnom građanska opozicija, i da on, ukoliko osnuje novu stranku, neće napraviti ništa drugo nego će samo opoziciji otkinuti deo glasova i pritom stvoriti još jednu novu stranku u tom već tako bogatom sivilu opozicionih stranaka koje liče jedna na drugu i pritom se jako malo ideološki razlikuju od stranke na vlasti – jer dobar deo starih kadrova DS, DSS-a i G17+ je već prešao u SNS. Ali, tlapnje su tlapnje, a i građanska opozicija ima pravo na svoje iluzije. Ali da se vratimo problemu susreta Vučića i Đilasa: šta je tu realno, osim da se susret zaista i desio. U pitunju je nekakav račun vlasti. Jasno je da Vučiću ne odgovara da Dačiću da premijersku funkciju, iako ga je ovaj očigledno podržao na predsedničkim izborima i bez čije podrške verovatno ne bi osvoji izbore u prvom krugu. Sa druge strane, Dačić, Nada ili neka druga stranka su veoma proruski orjentisani, što se nikako ne sviđa predstavnicima EU koji od Srbije očekuju da se konačno opredeli između Rusije i Ukrajine. Dilema je sledeća: bez Dačića u vlasti Vučić može da se pozdravi sa svim „povlasticama“ koja se očekuju od Rusije, ali sa Dačićem u vlasti sigurno rizikuje i sankcije EU. I to je jedan zaista veliki problem: dati Dačiću mesto premijera znači jasno se odlučiti za jednu stranu. A bilo koju odluku da donesemo posledice će za nas biti pogubne: sa jedne strane, rast energenata – što znači i rast cena, ili sankcije EU što opet znači nestabilnost i inflaciju. A nije li u kampanji SNS isticao stabilnost i mir kao osnovne karakteristike Vučićeve vlasti. Vućić kao garant mira i stabilnosti na Balkanu: zvuči li vam to već poznato? I nije li „uspon desnice“ zapravo već planiran od strane vlasti, jer to je jedina prilika da se Vučić pokaže kao poželjan sagovornik Moskve, Brisela i Vašingtona. Čovek koji može sa svima da pregovara, čak i sa građanskom opozicijom i Đilasom, kojeg je donedavno nazivao lopovom. Ali stvari se menjaju i Vučić pokušava da ih postavi tako da bi od svih aktera na trenutnoj političkoj sceni Srbije on i dalje bio jedini koji bi mogao da pronađe zajednički jezik sa Moskvom, Briselom ili Vašingtonom. To je razlog zašto najpre stupa u pregovore sa Đilasom. Reč je o kupovanju vremena. Sta bi inače Vučić radio? Kupovanje vremena i osluškivanje kojoj se strani na kraju priključiti! Taktiziranje: eto u čemu je strategija Vučićeve vlasti! Nadamo se samo da ishod neće biti isti kao u Miloševićevo doba. Jer poznata nam je cena liderstva i mirotvorstva na Balkanu. Jednom smo već platili cenu. Nadam se da nećemo morati i po drugi put.