DELOVI KNJIGE MODELI ILI ISKUSTVA IV

Epidemija kuge je imala nesagledive posledice na privredni razvoj srednjevekovne Evrope. Ne postoje precizne statistike ali se pretpostavlja da je evropsko stanovništvo u proseku smanjeno za trideset, ako ne i za pedeset procenata. (Doren 2005, 145) Epidemija je opustošila mnoge gradove, a njive su vremenom ponovo pretvorene u šume. Obradivog zemljišta je bilo na pretek, a cene nadnica su drastično skočile. Iako su države težile da restriktivnim zakonima ograniče visinu nadnica, njihov uspeh je u tom pogledu bio minimalan, a to je često izazivalo gnev seljaka i zanatlija koji su dizali ustanke širom Zapadne Evrope. (Delimo 1984, 108 i dalje). Značaj Crkve u ovom periodu takođe je opao, mnogi manastiri su bili desetkovani kugom, dok su sveštenici putovali gradovima i najavljivali skori smak sveta. U takvoj situaciji svako je gledao da iskoristi svoju priliku: kraljevi i kneževi da prošire teritoriju, zanatlije i seljaci da očuvaju visoke nadnice, trgovci da pronađu nove pomorske puteve itd. To je razlog zašto su veoma često jedni dolazili u sukob s drugima: trgovci s kneževima i kraljevima (oko putarine i naplate poreza), kneževi i kraljevi sa zanatlijama i seljacima (zbog visine nadnica i konfiskovanja javnog zemljišta) itd. Iz tog bezizlаznog i parališućeg položaja suvereno telo je pronašlo izlaz u stvaranju apsolutističke suverenosti. Engleska, Francuska i Španija su uspostavile monarhiju, dok su teritorije Nemačke i Italije ostale podeljene interesima zemljišne i trgovačke aristokratije. Uslov za nastanak apsolutističkih suverenosti je bio postavljen još u periodu krstaških ratova. Imperije na Istoku (Vizantija i Arabija) su imale razvijen birokratski aparat, koji zapadni vladari nisu poznavali i usled slabog stepena pismenosti. Dakako, sve dok je Crkva na Zapadu imala monopol nad znanjem, vladari i nisu mogli stvoriti efikasan birokratski aparat. Razvojem trgovine u gradovima severne Italije i preuzimanjem matematike od Arapa, računovodstvo zauzima centralno mesto u upravljanju posedima, a kraljevi i kneževi ubrzo uvode skice buđeta i prave preseke godišnjih prihoda i rashoda (Le Gof 1999, 90). Usponom univerziteta – a naročito bolonskih pravnih studija – stvara se obrazovana elita spremna da odgovori zahtevima apsolutne suverenosti. Osim toga, usavršavanjem izuma preuzetih od Kineza, baruta i štampe, apsolutna suverenost je u mogućnosti da vodi efikasne i dugotrajne ratove, čime se stiču uslovi za teritorijalnim proširenjem kao i za racionalniju organizaciju osvojenih zemalja (stvaranjem katastara, arhiva, pravnih registara itd.). Dve industije u ovom periodu predstavljaju prekretnicu privrednog razvoja: rat i moreplovstvo. S otkrićem baruta u upotrebu ulaze puške i topovi, a upotrebom metalne kugle prednost u ratu dobija strana koja napada, budući da je sada bilo moguće osvojiti utvrđenja s visokim zidinama, kao i ona koja su se nalazila na uzvišenjima. (Blankar 2003, 65). Usavršavanje artiljerije pogoduje težnjama kraljeva, koji umesto saveza s aristokratijom sve više podržavaju novu građansku klasu, a u ekspanziji trgovine vide priliku da prošire svoju vlast i na susednim teritorijama. Za potrebe pomorskih putovanja izrađuju se sve preciznije karte, a industija staklenih sočiva dostiže takođe zavidan stepen razvoja. Ali i pored toga, putovanje okeanom nije bilo manje opasno i njemu se pribegavalo samo u krajnjoj nuždi. Kako je trgovina prema Istoku bila zaustavljena ekspanzijom Osmanlija, a putovanje Sredozemljem otežano zbog čestih naleta gusara , trgovcima sa Zapada i nije ostalo ništa drugo nego da se otisnu na okean i s te strane pokušaju otkriti nove puteve do Indije i Kine. Koliko su ljudi znali biti u zabludi kada je u pitanju prekookeanska plovidba svedoči i sudbina Kristofora Kolumba (1451–1506) koji je celog života verovao da je pronašao pomorski put za Indiju umesto novog kontinenta, kako će to tek kasnije utvrditi Amerigo Vespuči (1454–1512). Iako je otkiće Amerike (1492) prethodilo Osmanskom osvajanju Carigrada (1453), na simboličkom planu je to značilo pad Starog i uspostavu Novog sveta. A otkriće Amerike je za Zapad bio događaj od neprocenjivog značaja. Teško je i pretpostaviti šta bi se dogodilo sa zapadnom civilizacijom da nije bilo ovog znamenitog otkrića. Moguće da bi Zapad propao u naletu novih varvara koji bi došli sa Istoka, nekog novog Mongolskog ili Osmanskog carstva. Ali, tačno je i to da se unutar apsolutističke suverenosti obrazovala snažna kapitalistička mašina koja je svim silama težila da napusti suvereno telo. U dugom istorijskom periodu Zapad je uglavnom težio da se proširi na Istok: od Aleksandrovih osvajanja, Rimskog carstva, sve do krstaških ratova. Sredozemlje je tako postalo centar žive privredne aktivnosti ili onoga što je Brodel nazvao pojmom ekonomije-sveta (Brodel 2007c, 11 i dalje). S druge strena, pomorska otkrića su dovela do toga da se privredna aktivnost sve više centralizuje u formi "svetske privrede", a što danas znači globalnu dominaciju monopolističkog kapitalizma nasuprot nekadašnjoj slobodnoj razmeni lokalnih privreda (ekonomija-svetova) (Ibid., pogovor). Bilo kako bilo, nesumnjivo je da je Zapad u šesnaestom veku načinio odlučujući korak u pravcu osamostaljivanja novog mašinskog tela (kapitalističke mašine). Kao što je nekada Zapad bio u službi deteritorijalizacije mašinskih flukseva sa Istoka (svešteničke i ratne mašine, kapitalističke mašine itd.) tako će sada Zapad težiti da svoje mašinske režime oslobodi u Novom svetu. Naravno da to uvek neće značiti trijumf kapitalizma. Kapitalizam nije ništa drugo nego jedan mašinski režim koji se odvaja od mašinske proizvodnje i teži da celokupnu proizvodnju stavi u službu održavanja vlastitog tela. Slična situacija je bila i sa suverenim telom koje je celokupnu proizvodnju podredilo održavanju suverenosti, bilo da su u pitanju primitivne imperije, feudalni, apsolutistički ili despotski režimi. Međutim, dominacija jednog mašinskog režima ne znači da su ostala tela u njemu ukinuta: npr. suverenost je neprestano jačala disciplinsku (religijska i ratna mašina) i kapitalističku mašinu. S vremena na vreme druge mašine su se od nje osamostalile, ali nikada dovoljno da ne bi ponovo zasnovale novu suverenost: Grcima se to desilo sa Aleksandrovim osvajanjima, Arapima s pojavom Islama, Italijanskim gradovima državama s centralizacijom kneževske vlasti (Mediči) i dominacijom papa tokom XV i XVI veka. Mašinski režim na jednom mestu može da se oslobodi suverenosti, da bi istog trenutka na drugom području bio ponovo usisan u suvereno telo. Nesto slično se dešava i u Americi, gde su učestala autonomna kretanja: konkistadori se odlivaju u obliku ratnih mašina da bi se u Evropu vratili kao fluksevi kapitala (bilo da su novac proizveli robovskim radom u rudnicima zlata ili na plantažama šećerne trske); religijska mašina na novoj teritoriji obavlja misionarsku delatnost, da bi se u Evropu vratila kao disciplinski mehanizam (u prekookeanskim kolonijama jezuiti su lokalno stanovništvo podredili strogim disciplinskim praksama i preciznoj "panoptičkoj proceduri" nadgledanja tela – Fuko 2005, 99 i Fuko 1997, 145); seljaštvo u Ameriku odlazi s ciljem da bi tamo osvojilo nove obradive površine (to je model koji je proizveo rani srednji vek, a kojeg je obnovila kuga, kada je seljaku ponovo postala dustupna zemlja u neograničenim količinama – Federiči 2003); slično čine trgovci i zanatlije koji beže od feudalne suverenosti (plaćanja taksi, putarina, poreza itd.); u Ameriku odlaze i mnogi pustolovi, vagabunda i lutalice, to su oni koje je kuga oslobodila feudalnih okova, ali koje sada apsolutna suverenost ponovo pokušava da stavi u nove okvire (zatvaranjem i zabranama prosjačenja i skitničenja) i oni se tamo saživljavaju s domorodačkim stanovništvom, postaju posrednici i trgovci životinjskom kožom, drvetom i drugim prirodnim prerađevinama ili učestvuju kao plaćenici u službi konkistadora i drugih imperijalnih gospodara, prilikom uspostave i održavanja ropstva u Novom svetu; na kraju tamo odlaze i istraživači koji su oduševljeni raznovrsnošću biljnog i životinjoskog sveta, a u Evropu se vraćaju sa gotovim naučnim modelima (Mamford 1986, 20). Iz Amerike su u Evropu dolazili krompir, kukuruz i ječam (pored duvana i kafe), a ove biljne kulture su u potpunosti izmenile populacionu sliku novovekovne Evrope. Zahvaljujući ovim kulturama smrtnost je u Evropi drastično smanjena, bar kad je u pitanju odraslo stanovništvo dok je smrtnost dece i dalje visoka, a što je dovelo i do rasta gradske populacije. Višak gradskog stanovništva će se godinama ponovo izvoziti u Ameriku: bilo da su u pitanju siromašni ili kriminalci. Potreba za reformom Crkve postaje sve očiglednija, a glasovi o korupciji sveštenstva su sve učestaliji. Kako je to jednom lepo primetio Lisjen Fevr sveštenstvo u vreme reformacije nije bilo ništa manje korumpirano nego u drugo doba, ali ono što se menja s reformacijom jeste percepcija samog problema (Fevr 2004, 441). Vekovima su trajale zloupotrebe sveštenstva a da ih niko nije doživljavao kao takve. Tek s reformacijom ovo postaje očiglednost povodom koje se nešto mora preduzeti. Zahvaljujući reformaciji religija se iz javnog prostora seli u privatan domen, dok će od sada svako biti pozvan da razumeva i tumači Sveto pismo. Usponom građanske klase privatizacija religije postaje notorna činjenica: spas je individualan, između Boga i čoveka nema posrednika i svako je odgovoran za vlastite grehe. To su bile poruke reformacije. U tome su mnogi videli svoju šansu: građanstvo teži da se putem reforme oslobodi tutorstva Crkve, dok se kralj i kneževi zanimaju za crkvene posede. U Engleskoj će sukob između kralja Henrija VIII (1491–1547) i Pape Klementa VII (1478–1535), oko jednog krajnje građanskog pitanja (sklapanja braka), dovesti do konačnog rascepa u Crkvi (1534), dok je proces reforme u Nemačkoj započeo jedan redovnik avgustinskog reda: Martin Luter (1483–1546). Seljaci takođe nisu bili bez intesa, niti su stajali po strani i nezainteresovano posmatrali kako se stvari razvijaju. Nakon što je Luter okačio svojih devedeset pet teza na vratima crkve Svih Svetih u Viterbergu (1517), buknuli su ustanci na teritoriji Nemačke (1522–1525), a svoje neslaganje s kneževima i njihovom nezakonitom uzurpacijom javnog zemljišta seljaci su bili spremni da brane i po cenu vlastitih života. U takvoj situaciji Luter nije imao izbora nego da se prikloni kneževima (jedan od njih mu je pružio utočišće i zaštitu od Pape) i osudi seljačke ustanke, koji su potom krvavo ugušeni. Reformacija je tako sasvim spontano pokrenula mnogo dublja socijalna pitanja, a privatizacija javnog zemljišta je bilo samo jedno od njih. Drugi isto tako značajan fenomen bio je lov na veštice. Veštice su naseljavale prostore srednjevekovnog sela i budile su maštu dokonih seljaka (Mišle 1986). Interesovanje za veštice Crkva pokazuje s pojavom jeresi (tokom XII i XIII veka), župnici tada dobijaju ovlašćena da pokreću istrage protiv veštica – o čemu je ranije već bilo reči. Pod naletom bogumila, a koji su preko manihejaca trpeli persijske uticaje (odakle potiče religijski dualizam), u učenje Crkve se uvodi figuru đavola, kao palog anđela, a što će imati presudnog uticaja na sudbinu onih osoba koje će biti etiketirane kao veštice. Veštice su bile nešto poput narodnih lekara, one su pomagale ženama prilikom porađanja ili pobačaja, a spravljale su i napitke kojima se pojačava ljubavna strast. Babica, vidarka, proročica, sve je to išlo u opis veštice (Federiči 2003, 246). Veštice su bile izuzetno popularne u narodu i one su pomalage ljudima na različite načine: bilo da je u pitanju isceljenje, egzorcizam, crna magija itd. Strah od veštica se širi s pojavom jeresi, ali stvarni lov na veštice počinje tek sa reformacijom. Nisu samo katolici spaljivali veštice. Žan Delimo je pokazao da su protestanti u tom pogledu bili mnogo rigorozniji od katolika, dok je među protenstantima Kalvinova Ženeva zauzimala istaknuto mesto u borbi protiv veštica. (Delimo 1984, 257). Borba protiv veštica je bio i državni projekat, a kraljevi su često donosili ukaze kojima se zabranjivala praksa veštičarenja. Na primer 1604. godine u Engleskoj Džejms I (1566–1625) je doneo zakon kojim je propisana smrtna kazna za lica koja se bave "duhovima i magijom" (Federiči 2003, 247). Lov na veštice je tekao paralelno s razvojem moderne medicine pa nas ne čudi da mnogi u tome vide više od obične slučajnosti: »S progonom narodnih iscelitelja, ženi je bilo oduzeto pravo na empirijsko znanje o biljkama i lekovitim sredstvima, koje se akumuiralo i prenosilo s generacije na generaciju i čiji je gubitak popločao put za novi oblik ograđivanja. Bilo je to vreme uspona profesionalne medicine, koja je ispred „nižih klasa“ podigla neprelazni zid naučnog znanja, nepristupačnog i stranog, uprkos njegovim isceliteljskim pretenzijama« (Ibid.). U suštini, onako kako je započeo ovaj proces tako je bio i dovršen. Lov na veštice je služio kao izgovor da se nekome konfiskuje imovina ili da se prikriju stvarni krivci za požare i ubistva koji su u ono doba bili masovna pojava. U trenutku kada je lov na veštice bio okončan, a okončala ga je država pošto je postao sredstvo masovne manipulacije i zloupotreba, tako je iznenadno i broj zločina porastao. Dakako da ni ovo nije bila puka slučajnost, lov na veštice je tolerisan kao mehanizam kontrole populacije u prelaznom periodu od feudalne suverenosti do apsolutizma i to sve to momenta dok država nije uspela da razvije efikasnije mehanizme kažnjavanja prestupnika. Lovu na veštice se tako suprotstavila suptilnija politika kažnjavanja, a kako vreme bude odmicalo tako će i vlast težiti da dublje uđe u "unutrašnost" onih koje kaznom treba prevaspitati. Daleko od toga da je samo jedna drušvena konstukcija zamenila drugu: veštice su bile posrednici između antičkog i srednjevekovnog znanja. Figuru paganske sveštenice – kao nekoga ko je imao uvid u tajne proviđenja i moć isceljivanja – u ranom srednjem veku zamenila je figura veštice, a ona je u narodnoj mašti često prikazana kao đavolja ljubavnica koja se bavi magijom i poseduje nadprirodne moći. Vestice su budile strah kod seljaka – u ranom srednjem veku one su često živele po šumama, budući da je šuma za seljaka bila nepresušni izvor dobara (zemlje je bilo u uzobilju, divljač je obezbeđivala hranu i odeću, od drveta su pravljene kolibe a ono se koristilo i za ogrev) – ali je on njih i pored toga s vremena na vreme posećivao. Nakon krčenja šuma i urbanizacije veštice se sele u gradove, u početku nastanjuju njegovu periferiju da bi se vremenom u potpunosti saživele s gradskim prostorom. Veštica je obavljala redovne građanske dužnosti, od kojih je najznačajnija bila odlazak u crkvu, a izdržavala se kao "pralja i parfimerka, spravljala je meleme i obnavljala oštećene himene, podvodila devojke (...)" (Ibid., 246). Život u Srednjem veku je često znao biti surov, naročito u periodima krize, a žena je mnogo više nego muškarac bila time pogođena, budući da joj se kretanje ograničavalo iz raznih razloga: straha od silovanja, trudnoće, brige o deci itd. Osim toga, iako su bile pratilje raznih vojski (kao kuvarice, pralje, prostitutke, supruge itd.), one nisu imale pravo da stupe u plaćeničku vojsku, a vremenom će im biti uskraćena i nadnica za obavljanje sezonskih ili zanatskih poslova, koju će u njihovo ime uzimati zakonom ovlašćeni muškarac (suprug, otac itd.). U trenutku kada nastaje apsolutistička suverenost i politika rađanja dobija na ceni, a od žene se očekuje da preuzme ulogu supruge i da svome mužu obezbedi dovoljno živih potomaka. Zbog toga se njen rad u potpunosti obezvređuje i svodi na reprodukciju, a ona se proteruje iz zanatskih radionica i iz strukovnih udruženja. Lov na veštice je u mnogome doprineo obezvređivanju ženskog rada, budući da je ženama uskratio mogućnost da samostalno odlučuju o svome telu i time ih sveo na reproduktivni organ u sklopu suverenog tela. Usluge koje su do tada pružale veštice, a koje su uključivale porođaj, pobačaj, ljubavne napitke, kontraceptivna sredstva itd, ubzo će postati nedostupne velikom broju žena koje će morati da prihvate politiku rađanja, nametnutu od strane apsolutustičke suverenosti. Nasuprot narodnom znanju, kojeg su tradicionalno čuvale i prenosile veštice, razvija se i moderna prirodna nauka. Jedan izum je u tom pogledu bio od neprocenjive vrednosti: štamparija. Zahvaljujući štampi znanje postaje dostupno i najnižim društvenim slojevima. Nastankom štampe umnožavaju se religijski priručnici: misali, brevijari, zbirke pripremljenih propovedi itd. Izdaju se takođe i knjige namenjene vernicima (časoslovi) kao i ukrasne porodičnje knjige: »Pored molitvi, službi božjih, u njima su se nalazili kalendar i almanah, često i bukvar kako bi najmlađi mogli da nauče da čitaju« (Fevr 2004, 392). Štamparska presa je redovno u prodaju puštala pupularna štiva: gramatike za početnike, moralne priručnike, zbirke šaljivih i junačkih priča itd. (Ibid., 393). Naravno, bilo je tu i klasičnih autora, ali budući da je pismenost bila na niskom nivou nije se moglo očekivati da bi klasična literatura zanimala prosečnog zanatliju, seljaka ili trgovca. Na kraju krajeva, onima koji uče čitati korisniji su priručnici i udžbenici, a štamparija je doprinela tome da popularna štiva postanu jeftina i dostupna širim društvenim slojevima. Imperativ pismenosti nametnula je već i reformacija, a Bibliju je mogao da čita i razumeva svako i to na narodnom jeziku. Sve to je dobrinelo da interesovanje za znanje poraste, a što je uprzo dovelo i do pojave putujućih učitelja, koji bi išli od mesta do mesta i podučavali decu seljaka i zanatlija. U najvećem broju slučajeva putujući učitelji su bili samouki, a životne okolnosti su od njih zahtevale da se bave dodatnim poslovima i da izučavaju razne zanate. U početku moderna medicina je takođe bila zabranjena delatnost. Mnogi studenti su sticali medicinska znanja na praktičan način i to tako što su secirali leševe. Međutim, do leševa je moglo da se dođe samo ilegalnim putem: »U Monpeljeu, oko 1540, školarci bi svako veče s groblja odnosili sveže ukopane leševe, izlažući mnogo puta svoj život opasnosti; noć bi potom provodili u seciranju (...)« (Ibid., 406). Na taj način su oni i praktičnim putem dobijali neophodne informacije o sastavu i funkcijama ljudskog tela, a one su im mnogo više koristile nego pouke do kojih su dolazili na predavanjima, budući da se medicina na univerzitetima izučavala uz pomoć klasičnih uzora, a koji su u mnogim pogledima bili već zastareli. Možemo samo da pretpostivimo kakvu je predstavu kod religioznih ljudi, a takvih je u doba renesasne bilo najviše, mogla da izazove praksa krađe leševa. Religijska duša bi u tome svakako videla "đavolja posla", a one koji su iskušavali Boga na takav način inkvizicija je kažnjavala spaljivanjem. Narodni lekari kao i moderni hirurzi su mnogo toga rizikovali baveći se svojom delatnošću, a Crkva ih je svakog trenutka mogla optužiti za veštičarenje i osuditi na lomoču. Međutim, nakon okončanja lova na veštice državni organi će pokrenuti postupak za verifikaciju medicinske prakse, a što će praktično značiti i potiskivanje narodne medicine u korist stručnog medicinskog znanja. Diferencijacija medicinskog diskursa unutar naučne delatnost značila je borbu sa svakim vidom praznoverja i tradicionalnog narodnog lečenja, a unutar medicinskog polja se sada izdvaja lice specijalizovano da prepozna znakove (simptome) bolesti (Fuko 2009, 64). Taj problem ćemo posebno izlagati u nekom od narednih poglavlja. Osim u medicini, eksperimentalna metoda se sve više koristi i u modernoj fizici. Uz pomoć teleskopa Galilej (1564–1642) je došao do saznanja da se Sunce nalazi u središtu univerzuma, čime je potvrdio Kopernikovu heoliocentričku pretpostavku, ali se na interevenciju Katoličke crkve morao odreći tog saznanja. Nasuprot Katoličkoj crkvi interesovanje za nauku su više pokazivali protestantski vladari. Na primer: Tiho de Brahea (1546–1601) je materijalno pomogao danski kralj da izgradi moderan opservatorijum na ostrvu pored Kopenhagena i da se posveti ispravljanju "postojećih astronomskih podataka", što je smatrao svojim životnim delom (Doren 2005, 191). Ubrzo pošto je objavio svoju monografiju o novoj zvezdi (1573), koja se pojavila u sazvežđu Kasiopeje, bio je osporen od strane Katoličke crkve iz razloga što sholastička astronomija nije dozvoljavala postojanje novih zvezda. To međutim nije mnogo uticalo na njegom rad, budući da je bio u zaštiti protestantskog monarha, a nakon njegove smrti (1588) de Brahe se seli u Prag, gde je nastavio svoja istraživanja skromnim materijalnim sredstvima i uz asistenciju Johana Keplera (1571–1630), koji će nakon učiteljeve smrti javno obznaniti zakone kretanja nebeskih tela. Vilijam Žilbert (1578–1657), koga će u zaštitu uzeti Elizabeta I (1533–1603), takođe će se proslaviti znamenitim otkrićima od kojih je najpoznati magnetizam. Uspehu moderne fizike u mnogome je doprinelo usavršavanje navigacionih tehnologija (teleskopa), kao što je povratno razvoj astronomije uticao na bolju orjentaciju moreplovaca, uz pomoć zvezda. Eto zašto se osvajanje Novog sveta odvijalo paralelno s istraživanjem kosmosa. Kao što su konkistadori sanjali o tome da otkriju nove i bogate zemlje (Eldorado, Zemlja Dembelija itd.), tako je i nauka verovala da je putovanje na Mesac "samo pitanje dana". Kepler je čak pokušao da opiše život ljudi na Mesecu (Mamford 1986, 43). Međutim, ne treba zaboraviti da je značajan dobrinos fizici dala i ratna tehnologija. Galilej je proučavajući kretanje topovskih projektila došao do otkrića zakona inercije, a što je ozbiljno dovelo u pitanje Aristotelov autoritet na polju fizičkog kretanja (Ibid., 188). Na taj način je naučno znanje povratno delovalo i na veštinu ratovanja, a vladari su težili da iskoriste nauku i u tom praktičnom cilju. U još jednom pogledu Galilej je revolucionisao modernu nauku. Galilejevo uverenje da je "priroda ispisana jezikom matematike" imalo je nesagledive posledice na razvoj moderne fizike. To je značilo da usavršavajući matematičke metode i proučavajući kvantitativne odnose među pojavama u prirodi, putem merenja i eksperimenta, moguće je ustanoviti osnovne fizičke zakonitosti. Na tom tragu i Fransis Bekon (1561–1626) piše delo Velika obnova nauka, kritikujući Aristotela i dedukciju, a zagovarajući postepeni dolazak do opštih sudova na osnovu induktivnih zaključaka: »(...) ljudskom razumu ne treba davati krila, nego ranije olovne utege, da spreče svaki skok i let« (Petrović 1955, 150). Kao prorok moderne nauke i tehnike Bekon se dokazao rečenicom: "znanje je moć". To je značilo da znanje o prirodi čoveku treba da obezdebi i dominaciju nad njom. Veoma brzo ova rečenica će biti preformulisana u značenju: upoznati fizičke zakone znači organizovati društvo po uzoru na njih. Ukoliko prirodom vladaju zakoni utoliko je smisao nauke u tome da ih upozna i upotrebi za poboljšanje ljudskog života. Bekon je bio svestan da je modernoj nauci potrebna metoda, njen model je indukcija i ona treba da posluži oslobađanju čovečanstva od zabluda. Na tragu Starog zaveta Bekon je ove zablude nazvao idolima i podelio ih u četiri vrste: idoli pećine (zablude pojedinca), idoli plemena (kolektivne zablude), idoli trga (zablude u jeziku i komunikaciji) i idoli teatra (zablude nastale postovanjem autoriteta i tradicije). Srednjevekovne univerzitetske institucije apsolutna suverenost uzima pod svoju upravu, a postojećim univerzitetima konkurišu novi koje osnivaju vladari. To je za posledicu imalo da se univerzitet zatvara u sebe i postaje nešto poput kulturne kaste, on gubi internacionalni karakter i ukidaju mu se društvene povlastice, uključujući i pravo na otcepljenje: poslednji pokušaj univerziteta da napusti Pariz zbio se 1499; u Luvenu se slična pretnja ponovila poslednji put 1564. godine (Le Gof 1997, 212). Univerziteti ekonomski sve više zavise od suverene vlasti koja ih finansira na različite načine: putem plata, nadarbina i raznih donacija (prihodi od mostarina (Hajdelberg) ili od zakupa soli (Krakov), a u protestantskim područjima (Tibingen, Vitenberg, Lajpcig, Hajdelberg) i od prihoda sekularizovanih crkvenih poseda). Osetan je porast univerziteta u srednjoj Evropi u toku XV i XVI veka, a mnoge od njih finansiraju lokalni kneževi koji u njima vide priliku za stvaranje upravljačke elite (činovnika, magistrata, diplomata, državnih službenika itd.). Univerziteti gotovo da više nemaju nikakvog uticaja na kulturna kretanja i intelektualne domete renesanse. U prilog tome govori i činjenica da se humanistički pokret delimično razvio izvan univerziteta – a što ukazuje na nesposobnost univerziteta da da svoj dobrinos razvoju kulture i nauke. Na taj način univerziteti sve manje obavljaju edukativnu funkciju, a sve više vrše disciplinovanje intelektualnog kadra i kontrolu modernog znanja. Nasuprot naučnoj delatnosti sve je izraženija policijska funkcija univeziteta, a gubitak emancipujuće uloge je za posledicu imao univerzit koji guši naučni i kulturni napredak (Ibid., 213). Unutar suverenog tela univerziteti zadobijaju preciznu funkciju, a osim profesionalaca i karijerista oni vladaru treba da obezbede sposoban upraljavački kadar u rastućem državnom aparatu. Tako je univerzitet staljen u službu suverene vlasti, a znanje je postalo potpora upravljanju državom. Vladari će u narednim vekovima upraljavanje državnim poslovima prepuštati stručnim licima, dok će centar suverene moći postati dvor na kojem će se okupljati raznolika kulturna elita. O tome će biti više reči u poglavlju koje sledi.