DELOVI KNJIGE MODELI ILI ISKUSTVA III

U ovom poglavlju se bavimo problemom krstaških ratova. Epoha krstaških ratova se u literaturi označava i kao uspon Evrope u srednjem veku (Trevor-Roper, 2009). U čuvenoj studiji o ovom pitanju Mark Bloh je razmatrao "dva razdoblja feudalizma" (Bloh 2001). U prvom razdoblju (od VII do X veka) vlada opšta pometenost i nesigurnost: najezde kopnenih (Mađari) i vodenih nomada (Vikinzi), uspon islama, dok u drugom razdoblju (od XI do XIV veka) dolazi do stabilizacije, rasta stanovništva i ekspanzije hrišćanstva (krstaški ratovi). Padom Zapadnog rimskog carstva (476) u Evropi je stvoreno jedno stanje totalne nesigurnosti. Veliki centri moći su se nalazili na Istoku (Vizantija i Persija), dok su Evropom harale nomadske najezde. U Evropi je jedini postojan centar moći bila Crkva, koja je težila da putem hristinijanizacije nomadskih plemana obezbedi relativnu stabilnost evropskog političkog prostora. Učvršćujući hrišćansku veru među Germanima i jačajući političke saveze porodičnim vezama, sličnu strategiju je razvila Vizantija na Istoku, Crkva je uspela da stvori relativnu političku stabilnost, najpre u formi Karolinške države (800–888), a kasnije i Svetog rimskog carstva (Oton I, krunisan 962). Međutim, stabilnost evropskog prostora je uvek bila samo privremena kategorija i nikad nije uspela da se održi na duži vremenski period. Kao efikasno sredstvo u borbi protiv nomada Persijanci su koristili oklopne ratnike, koje su nosili rasni i snažni konji pod punom bojnom opremom, a koja je često uključivala veliki štit, dugačko koplje i težak mač, dok su im mamuze, izum za koji nomadi nisu znali, omogućavale stabilnost na konju i slobodu u borbi. Iako je ovaj izum Persijance doveo do propasti – budući da je održavanje ratničke elite i njihovih rasnih konja bilo skupo za persijskog seljaka – on je ubrzo postao popularan u Vizantiji i na Zapadu, gde ga je feudalizam u potpunosti učvrstio među ratničkom elitom. Uspon islama u toku VII veka i njegovo širenje na okolne oblasti uslovilo je propast Persijskog carstva, na čijim temeljima je stvorena velika Arapska civilizacija, koja je postala ozbiljan konkurent Vizantiji na Istoku. Slično Persijancima, koji su pod najezdom nomada izumeli oklopnog ratnika, Arapi su kamile, koje su im prvobitno služile u svrhu trgovine, preobrazili u pokretne ratne mašine i uz pomoć njih efikasno porazili persijsku vojnu elitu koju nisu podržali osiromašeni seljaci (Ibid., 101). Otvaranje karavanskog puta između Indije i Istočnog Sredozemlja, usred sukoba Vizantije i Persije tokom VI veka, omogućava osamostaljivanje trgovačke elite i vodi raslojavanju arapskog društva. Trgovački lanci, kao posrednici između velikih imperija, verovatno nikada ne bi uspeli da se povezu u ratnu mašinu da u okviru njih nije delovala religiozna mašina. Kao deo religijske mašine nastaje i novi tip suverenosti koji je bio spreman da iskoristi povremene sukobe Vizantije i Persije. Religijska mašina se obično javlja kao reakcija na izraženu društvenu nejednakost. S islamom je to takođe bio slučaj. Odatle potiče i pojam Džihada (izvorno u značenju "revnovanje na Alahovom putu"), a koji je prvobitno označavao praksu presretanja karavanskih lanaca i konfiskovanje robe od trgovaca koji ne veruju u Alaha (Ibid., 266). Sukob s arapskom trgovačkom elitom je primorao Muhameda (570–632) da se preseli iz Meke u Medinu (622), kada je islam zadobio zakonodavnu i suverenu formu. Preobražaj trgovačkih karavana u opasne ratne mašine zbiva se nakon Muhamedove smrti (632), a svoj vrhunac dostiže za vremene kalifata Halida I, kada biva osvojena i celokupna Španija (714). Širenje Arapa zaustaviće tek Karlo Martel (686–741) u odlučujućoj bici kod Poatjea (720), čime će i zvanično biti postavljene granice Zapadne civilizacije u ranom srednje veku. Arapski uticaji će u Evropu dolaziti sa Zapada i iz Sredozemlja, Vizantija će svoje uticaje širiti sa Istoka, dok će na severu gospodariti Vikinzi. U tom trenutku osim robova (koji su većinom bili slovenskog porekla), drveta i životinjske kože Evropa i nije imala šta drugo da ponudi velikim imperijama na Istoku, Vizantiji i Arabiji. Za uzvrat je dobijala zlato, ali to ni izbliza nije bilo dovoljno da podmiri njene potrebe, tako da je nestašica kovanog novca u Evropi u ranom srednjem veku bila više nego stalna pojava. U doba Rimskog carstva žitarice se u Evropu uglavnom uvoze iz Egipta i za uzvrat se plaća zlatnicima, ali kako je padom carstva ovaj uvoz presušio – budući da kovanog novca nije bilo dovoljno – pred feudalne gospodare se postavio zadatak da sami organizuju agrarnu proizvodnju. Feudalizam nastaje kako iz potrebe da se obezbede nezavisni izvori prihoda od agrarne proizvodnje tako i radi efikasnije zaštite zemljišnog poseda. U suštini, praksa dodele žemljišta kao naknada za izvesne vojne usluge bila je razvijena još u doba Rimskog carstva i na tome je izgrađen postojan vojni aparat. S germanskim osvajanjima ova praksa je preimenovana u oblik dužnosti koju je vazal imao prema svome gospodaru (sizerenu). U osnovi ritualnog karaktera vazalska inicijacija je podrazuvela tri stvari: podvorenje, utvrđivanje vere i investituru lena (Le Gof 1997, 257). U prvom slučaju reč je o verbalno izraženom zahtevu da se bude u vazalskoj službi, drugi deo upotpunjuje prvi putem usmene zakletve vazala (iskazane u propisanoj formi), dok treći označava volju sizerena da prihvati vazala i ona se na ritualan način manifestuje dodeljivanjem izvesnog predmeta (grane, palice, mača, busena zemlje itd.). Na taj način se formira feudalna suverenost, čiji je osnov pre svega usmeno polaganje zakletve (davanje reči) da će se biti u vazalskoj službi. Nastanak feudalne suverenosti je omogućio relativnu stabilnost evropskog političkog prostora. Značajan faktor stabilnosti bila je i Crkva koja je predanim misionarskim radom težila da uspostavi potpunu duhovnu (ideološku) kontrolu germanskih naroda. Feudalna suverenost prožeta i produhovljena hrišćanskom verom (manastirkom disciplinom) svoj najpotpuni izraz dobiće u figuri krstaša. Krstaš je pokušaj da se feudalna suverenost uključi u sklop religijske mašine i tako reteritorijalizuje na stranoj teritoriji, u Svetoj zemlji. Izvoz feudalne suverenosti u Svetu zemlju je za posledicu imao oslobađanje flukseva u Evropi, kako onih koji su pristizali u obliku zlata sa Istoka, tako i onih koji su imali evropsko poreklo (cehovi, gilde, korporacije itd.). Viteški redovi su za uzor uzimali monaške redove, a ovi su opet sledili "puteve bega" srednjevekovnog grada. Odlazak u svetu zemlju i borba protiv "nevernika" krstašu je davala mogućnost da zadobije zagrobni život, dok su krstaški pohodi bili zasebne avanture i nije se uvek znalo kako će i gde završiti. Osim toga, to su bili značajni društveni pokreti koji su izazvali velike promene u srednjevekovnoj Evropi, bez obzira da li su direktno na njih uticali ili su to uradili posrednim putem (izmeštanjem feudalne suverenosti i stvaranjem slobodne gradske teritorije). Uspon Evrope može se pratiti već od početka XI veka, kada u upotrebu ulazi veliki gvozdeni plug, s volovskom zapregom, raonikom i razgrtačem, što omogućava bolju agrarnu proizvodnju, a čime se i obim obradive površine proširuje (krčenjem šumskog zemljišta). Šuma je u ranom srednjem veku bila produžetak obradivog tla i predstavljala je veoma značajan izvor prihoda. Osim toga, nju su nastanjivale različite katerogije ljudi: lovci, čumurdžije, kovači, tragači za medom i divljim voskom (Le Gof 1999, 80). Šuma je bila pribežite mnogim ljudima, bilo da su u pitanju razbojnici, odbegli kmetovi ili monasi. U hrišćanskoj tradicije mesto pustinje je zauzimala šuma (Ibid., 73-88). Šuma je često bila u opoziciji prema iskvarenom i raskošnom gradskom životu – istu ulogu je kod Jevreja igrala pustinja. S druge strane, uspon gradova tokom XII i XIII veka u Evropi je bio povezan za krčenjem šuma, rastom agrarne proizvodnje i porastom stanovništva. Šuma je u osnovi deo seoskog okruženja, a budući da su u ranom srednjem veku gradovi igrali zanemarljivu ulogu u privrednom životu i značaj šume je prirodno rastao. Šuma ili njena blizina omogućavala je seljacima relativno nezavisan način života, budući da je hrane, odeće i ogreva uvek bilo u dovoljnim količinama. U šumi su bila smeštena mnoga fantastična stvorenja, koja će nadahnjivati maštu srednjevekovne seoske kulture (vilenjaci, patuljci, veštice itd.). Nagli uspon agrarne proizvodnje, potaknut otkićem gvozdenog pluga, za posledicu će imati krčenje šumskog zemljišta, a što će u mnogome pogoršati i uslove života na selu. Mnogi će odlazak u Svetu zemlju shvatiti i kao priliku da se obogate. Međutim, nas ovde zanimaju društvene posledice Krstaških ratova, a ne njegove istorijske manifestacije. U Svetu zemlju su ljudi odlazili iz različitih razloga: bilo da je u pitanju spas duše, želja za bogatstvom ili iz proste avanturističke pobude. Krstaški ratovi su bili prilika da se Zapad upozna s kulturnim i civilizacijskim dostignućima Vizantije i Arabije. Arabija je imala razvijenu kulturu, a takođe je održavala karavanske veze s Indijom, odakle je dolazila raskošna roba: svila i začini. Arabljani su od Indijaca preuzeli način označavanja brojeva, uveli su nulu i usavršili matematiku. Veoma dobro su poznavali antičku filozofiju, mada na tom planu nisu ostvarili značajniji doprinos, a naročito Aristotela, kojeg Zapad upoznaje uz pomoć arapskih interpetatora: Avicene (980–1037) i Averoaesa (1126–1198). Značaj susreta Istoka i Zapada u to vreme je nemerljiv i utoliko mnogi istoričari ovaj period nazivaju "srednjevekovnom renesansom". Čini se da suverenost unutar sebe jača mašinske režime koji teže da napuste suverenu mašinu i da se vežu za novu teritoriju (reteritorijalizacija) (Deleuze i Guattari 1980, 563). Odnos Istoka i Zapada je u tom pogledu naročito paradigmatičan. Budući da unutar suverenosti Istoka deluje i mašinski režim kapitala, on ima potrebu da se reteritorijalizuje izvan suverenog tela, da se od njega odvoji i zasnuje samostalan režim rada. To je moguće učiniti samo na nekoj teritoriji gde veze suverenosti nisu dovoljno jake, a srednjevekovna Evropa je više nego pogodna za tako nešto. Tokom krstaških ratova sudaraju se zapadna i istočna suverenost, ali se iza njihovih leđa, u samom središtu zapadne suverenosti (u gradovima severne Italije) obrazuje novi samostalni mašinski režim (kapitalizam). Nešto slično se desilo u staroj Grčkoj, tokom Persijskih ratova, kada je suverenost sa Istoka (Persija) u Grčkoj deteritorijalizovala flukseve kapitala. Naravno, nakon Aleksandrovih osvajanja ponovo jačaju snage suverenosti koje u sebe uključuju kapitalističko telo. Čini se da se slična stvar desila već primitivnim imperijama, suverenost je tada probijena izlaskom Jevreja iz Egipta, a mašina suverenosti je deteritorijalizovana na stranoj teritoriji (u pustinji), da bi se ona ponovo uspostavila otkrivanjem Mojsijevih tablica zakona i osnivanjem kraljevstva. Pustinja je mesto i nove deteritorijalizacije flukseva kapitala tokom VI veka, kada sukob između Vizantije i Persije vodi otkrivanju kopnenog puta od Indije do istočnog Sredozemlja – o čemu je i ovde bilo reči – a što dovodi do osamostaljivanja kapitalističkih flukseva u Arabiji, ali će oni s pojavom islama biti ponovo uključeni u sastav suverenog tela. S Evropom se slična stvar dešava tokom Krstaških ratova, a snage deteritorijalizacije se oslobađaju na svim poljima. Unutar starih monaških redova izdvajaju se samostalne i nezavisne mašinske celine (univerziteti) (Dibi 1989, 143) koje za uzore uzimaju zanatska i trgovačka udruženja. Čini se da su ova udruženja (cehovi i gilde) nastala kao proizvod razvoja srednjevekovnog grada, koji za uzrok ima rast stanovništva i razvoj novih tehnologija (poljoprivrednih, društvenih, vojnih itd.). Od Krstaških ratova najviše profitiraju granične oblasti, gradovi na severu Italija otvoreni prema Sredozemlju, Đenova, Milano, Firenca, Venecija itd, koji uspostavljaju trgovačke veze kako s Vizantijom i novostvorenim krstaškim državama u Svetoj zemlji tako i sa severnim delovima Evrope, preko Alpa s Austrijom (Venecija), Švajcarskom (Milano), Češkom i Nemačkom. Priliv plemenitih metala sa Istoka doprineo je tome da Firenca i Venecija do kraja XIII veka kuju zlatni novac (Firenca: florin, 1252; Venecija: dukat, 1284) (Trevor-Roper 1009, 150). Sve to je dovelo do stvaranja nezavisnog bankarskog staleža, koji su pozajmiljali novac ondašnjim kneževima i kraljevima, čime su ovi finansirali delimično ratne poduhvate, a delimično i izgradnju katedrala. Međutim, nakon pojave jeresi, reakcije Crkve i širenja Mongola, evidentno je da se javila kriza u Evropi, a ona će svoj vrhunac doživeti s velikom epidamijom kuge od 1348. godine, nakon čega će populaciona slika Evrope biti u drastičnom padu. Do 1346. godine će bankrotirati i vodeće italijanske bankarske kuće: Bardi, Perući i Ačajuoli, a čime je uspon Evrope konačno bio zaustavljen sve do otkrića Novog sveta. Tri pojave su u potpunosti izmenile srednjevekovnu Evropu u epohi krstaških ratova: uspon univerziteta, pojava jeresi i razvoj gradova. Univerziteti su u početku bili deo crkvenih institucija, ali se postepeno od njih odvajaju. U toku ranog srednjeg veka manastiri su na Zapadu bili jedini čuvari rimske kulturne tradicije. Poseban doprinos tome dali su manastiri u Irskoj, koje je od napada vodenih nomada (Vikinga) štitila često napristupačna prirodna okolina (planinski i šumoviti predeli). Budući da su upadi nomada bili česta pojava u ranom srednjem veku, jedinu zaštitu su pružale uzvišice i brda na kojima su se mogla postaviti efikasna utvrđenja. To je dovelo do potpunog napuštanja gradova, u njima su ostajala jedino crkvena lica koja su tamo osnivala parohije, manastire i grobna mesta (Blankar 2003, 44). Tokom tog perioda manastiri su razvili i praksu prepisivanja starih rukopisa, tako da je to bio i jedan od načina da se sačuva kulturna baština od propadanja. Krstaški ratovi su ponovo pokrenuli kulturnu razmenu između Zapada i Istoka, a što dovodi i do stvaranja posebnog intelektulnog sloja čija je specifična delatanost bila u tome da druge poučavaju znanju. Čini se da moderan intelektualac ima preteče u ovim putujućim predavačima, koji oko sebe obrazuje intelektualne kružoke i udruženja. Tačka dodira između Istoka i Zapada bila je južna Italija, gde se očuvala praksa tumačenja rimskog prava, koja je poticala od pozne rimske kodifikacije. Medicina je izučavana u Salernu, na osnovu antičkih uzora: Hipokrata (430–370) i Galena (129–199). Osim toga, u ovom periodu je veoma izražena trgovina s Vizantijom i arapskim zemljama, italijanski trgovci su imali svoje tezge u Carigradu, a u pratnji trgovaca su obično išli i prevodioci, čiji je značaj sada neprestano rastao. Zahvaljujući entuzijazmu ovih putnika-prevodilaca Zapad je došao do antičke literature od neprocenjivog značaja. Španija je takođe bila jedan od centara kulturne razmene, a u oslobođenom Toledu je osnovana i škola prevođenja. S antičkom filozofijom, a naročito Aristotelom, Zapad se upoznaje preko arapskih tumača: Avicene i Averoaesa. Prvobitno univerzitet nije bio ništa drugo nego skupina ljudi povezanih zajedničkim interesovanjima i zajedničkim kodeksom ponašanja i oni nisu bili vezani za gradske centre, kneževske i kraljevske rezidencije, što će kasnije postati običaj. Univerzitet je dobijao na popularnosti zavisno od profesora koji su na njemu predavali, a profesori su se često izdržavali od novca svojih učenika. Bolonski univerzitet je nastao oko autoriteta profesora rimskom prava Irnerija (1050–1125), dok je Pariski univerzitet svoje postojanje dugovao Abelarovoj lucidnosti. Sam Oksford nije bio čak ni katedralni grad, a svoju popularnost je stekao zahvaljujući predavaču Vakariju (Trevor-Roper 2009, 183). Ubrzo su počeli da niču i drugi univerzitetski centri: u Padovi, u Napulju, u Kembridžu, u Kelnu itd. Interes kralja i gradskih vlasti je bio da zadrže univerzitete u svome okruženju i zbog toga su im dodeljivali izvesne povlastice (bili su oslobođeni taksi, poreza, trošarina, a dobijali su i olakšice za stanarinu i namirnice, pri čemu su imali pravo da kontrolišu naplatu taksi i poreza). Međutim, iako su doprinosili uvećanju ukupnog stanovništva u gradovima, na Oksfordu je npr. 1380–1381 bilo oko 1.500 ljudi na univerzitetu od ukupnog stanovništva od 5.000 do 5.500 lica (Le Gof 1997, 204), univerziteti su veoma brzo došli pod udar građanskih vlasti zbog nemorala i raspusnog života, a zbog čega su im često uskraćivane društvene povlastice i ukidana gradska autonomija. S druge strane, univerziteti su pretili gradskim vlastima da će se odseliti iz grada, a ukoliko se uzme da je u proseku 1 univerzitetlija išao na 3 do 4 žitelja – kakva je situacija bila npr. u Oksfordu u pomenutom slučaju – razumljivo je zašto su gradske vlasti uzimale za ozbiljno njihove pretnje. Međutim, kako značaj svetovne vlasti bude rastao tako će univerziteti dobiti novu funkciju i primarni zadatak će im biti da obezbede kralju efikasan birokratski aparat. Stavljanje univerziteta u državne okvire nije teklo bez otpora, dok je slabljenje njihove subverzivnosti bilo povezano s pojavom jeresi. Istorija hrišćanstva može da se posmatra i kao permanentna borba protiv jeresi. I ovog puta neprijatelj je bio dobro poznat, to je manihejsko učenje poreklom iz Persije, koje je u Evropu došlo zaobilaznim putem kroz Vizantiju, Jermeniju i Bugarsku (Trevor-Roper 2009, 188). Glavno uporište jeretika u srednjoj Evropi bila je oblast Langedok, na jugozapadu Francuske, a njihov zaštitnik je bio grof od Tuluza, feudalac koji se po značaju i političkim uticajima mogao meriti s najjačim kraljevima svoga doba. Crkva se s jereticima obračunala na veoma surov način, grofova zamlja je konfiskovana i dodeljena vladaru koji je bio u stanju da je osvoji, posle čega su usledile najezde pljačkaša, dok je jeres ugušena u "potocima krvi" (Ibid., 189). Osnovno geslo kojim se Crkva rukovodila u borbi protiv jeretika bilo je nemilosrdan obračun s verskim vođama i njihovim zaštitnicima, dok je entuzijazam za borbu nalazila i među samim jerticima zbog čega je težila da mnoge od njih pridobije za svoju stvar. S tim ciljem su osnivani novi monaški redovi, oni su nicali u velikim gradovima i u sebe su uključivali raznoliku kategoriju ljudi od kojih su mnogi bili simpatizeri jeresi ili bi to postali da ih Crkva nije uzela pod svoju ingerenciju i omogućila im ne samo da ispovedaju veru nego da je istovremeno i žive (Dibi 1989, 266). Ovi redovi su stvarani i po uzoru na građanska udruženja toga doba, a smisao im je bio zajednički život u veri. Da bi mogla efikasno da se bori protiv jeretika Crkva je morala da pojednostavi religijsko učenje i da ga prilagodi shvatanjima običnog naroda. Zbog toga su organizovane javne propovedi u crkvama i po trgovima, a glas o mističnim podvizima je išao ispred onih koji su ih ispovedali: »Narod je od propovednika očekivao čuda, kraj kuge, a naročito preporod svoga života, puteve ka spasilačkoj smrti« (Ibid., 267). S druge stane, reakcija Crkve se pokazala i na institucionalnom nivou: već od 1179. godine bilo je naloženo da se u bolnice za gubave zatvore sva nečista bića "nagrižene gnojnim bolestima i bezumnici zaposednuti zlim dusima" (Ibid., 169). Jevreji su takođe bili u obavezi da nose "okruglo parče tkanine" kao simbol društvenog raspoznavanja. Žitelji sela i gradova su međusobno raspoređivani prema parohijama, i bilo im je zabranjeno da odlaze po svetotajstva u drugu crkvu, a nametane su im i stalne verske obaveze, od kojih su ispovest i pričest bili redovni jednom u godini. Župnik je bio u obavezi da prepozna sve one koji izbegavaju verske dužnosti, da prijavi jeretike ili goni veštice (Ibid., 177). Na taj način se uvodi disciplinski mehanizam među žiteljima parohije, sloboda se obuzdava merama kontrole populacije, a inkvizicija postaje standarni postupak tokog kojeg je od drugih potrebno iznuditi priznanje. Ove metode će kasnije prisvojiti apsolutistička suverenost i upotrebiti ih protiv neprijatelja poretka. Kontrola populacije se tako odvija na osnovu teritorijalnog principa, a nju sprovodi lice specijalizovano za vršenje moralne istrage. Stub hrišćanske vere biva ponovo uspostavljen na nekoliko instanci kontrole: parohijalnog nadzora, novih monaha (cistercitskih i prosjačkih redova) i intelektualaca. Ovaj poslednji momenat je u bliskoj vezi s razvojem univerziteta i gašenjem njegovih subverzivnih potencijala. O tome nam ostaje da kažemo još koju reč. Već od početka XIII veka mnogi univerziteti su bili zaposedani od strane sveštenih lica, a Rimska crkva je od Franjevačkog reda tražila da se odrekne narodnih propovedi i da se usredsredi na intelektnualnu delatnost. Na Pariskom univerzitetu se odigrao čuveni sukob mišljenja između Svetog Bernara (1090–1153) i Abelara (1079–1142), opata iz Klervoa i reformatora iz Sitoa, iz kojeg je prvi izašao kao pobednik, dok je drugi morao da primi pokoru i zbog svog "raskalašnog života" bude surovo kažnjen (kastracijom). Ubrzo po okončanju ovog sukoba na univerzitetu počinju da se izučavaju formalno-logičke strukture i teorija silogizma, aristotelizam ulazi u modu i dobija prednost nad tumačenjem teksta, dok se gramatika pretvara u izučavanje formalnih jezičkih pravila. Na intelektualnom planu sholastika je bila reakcija na društvene promene, a formalizacija obrazovanja je na drugi način dala odgovor na snažna građanska strujanja, koja su do izražaja dolazila u laičkim udruženjima i na viteškim turnirima. Očigledno da su vladajuće strukture u Rimu shvatile da se jeretici ne mogu pobediti samo nasiljem, nasilje je nužno ali samo protiv najradikalnijih elemenata, dok u svakom drugom slučaju treba iskoristiti entuzijazam jeretika i preobratiti ga u interesu Crkve. Unutar mašinske proizvodnje potrebno je obrazovati antiproizvodnju i upotrebiti je protiv onih mašina-proteza koje teže da napuste suvereno telo. To je mehanizam koji će od sada reakcija neprestano ponavljati, bilo da je u pitanju reforma crkve ili socijalna revolucija. Novina ovog mehanizma je u tome što on po prvi put zahteva subjektivaciju i od podanika iziskuje potpunu lojalnost. Na taj način se obrazuje unutrašnjost kojom sada treba zagospodariti: ne samo spoljašnjim ponašanjem nego i celokupnom ličnošću. Obavezna ispovest nastaje s ciljem da se od drugih iznudi priznanje, a samo u činu priznanja vlast može na najpotpuniji način da potrvdi sebe samu. Eto zašto nije trebalo dugo čekati na apsolutističku suverenost. Ostaje da vidimo kakav je značaj uspon gradova imao za srednjevekovnu Evropu. Tokom XII i XIII veka mnoge opatije ostaju izvan gradskih zidina, mada su ranije činile osnovu gradskog jezgra. To uopšte nije bilo slučajno budući da su upravo one predstavljale otpor usponu srednjevekovnog grada (Blankar 2003, 53). Ujedinjeni srednjevekovni grad nastaje spajanjem više zasebnih i autonomnih oblasti, a unutar njega se organizuje živa privredna aktivnost: »Mesta gde život naprosto buja jesu natkrivene tržnice, gradska kuća i zvonici, sa njihovim vagama, tegovima i merama, registrima, satovima« (Ibid., 58). Nasuprot verskih zahteva sve su izraženija svetovna stremljenja, monaškoj kulturi se suprotstvalja svetovna kultura, a grad postaje poprište diskusije i razmene mišljenja unutar strukovnih udruženja, korporacija, cehova, univerziteta itd. Sve veća specijalizacija i društvena podela rada vode i do diferencijacije umnog i fizičkog rada, razlika koju nisu poznavali monasi u manastirima, a koja sada dominira laičkim udruženjima i na univerzitetima. U gradovima se osnivaju svetovne institucije, opština s gradskim većem i gradonačelnikom, unutar kojih se organizuje sistem prerogativa, prava i povlastica koje se dodeljuju pojedincima i udruženjima. Religijske procesije su pretvorene u paradne predstave i u njima učestvuje heterogena gradska populacija (kovači, tesari, krojači, mesari, vojnici, sudije itd.) ukrašena alatkama i amblemima, simbolima korporativne moći i društvenog prestiža. Konkurencija i sukobi među svetovnim udruženjima su stalni, a diskusije se svakodnevno odvijaju na trgovima, na grobljima i u krčmama, gde se sklapaju politički savezi ili završavaju poslovi. Retorika Crkve se zaoštrava povodom viteških turnira, koji su popularniji od hodočašća u Svetu zemlju ili verskih ratova, a njih ljudi posećuju iz različitih razloga, bilo da je u pitanju sportska strast, želja za zaradom ili naklonost lepih gospi (Le Gof 1999, 245). Pravo učešća na turnirima imali su samo neoženjeni muškarci i za njih je to bila prilika da pridobiju pažnju ženskog sveta. Da turniri nisu uvek slavili hrišćanske ideale (devičanstvo i brak) pokazuju brojni primeri u kojima se crkvena lica trude da dokažu kako ove turnire prati "sedam smrtnih grehova" (Ibid., 242). Raspoloženje Rimske crkve prema usponu gradova naglo opada, ona ih često optužuje za nemoral i raspusnost, a sve je izraženija težnja monaških redova za povlačenjem u samoću šume. Moguće da bi se manastiri u potpunosti povukli iz gradskog života da ih opasnost od jeretika nije ponovo stavila u službu Crkve. Nasuprot gradskom životu, monaški redovi se sada trude da žive u duhu izvornog hrišćanstva, u siromaštvu i odsustvu čulnih naslada. Videli smo ranije da to uopšte nije bila izvorna težnja hrišćana, hrišćanski asketizam se rodio u egipatskim pustinjama tokom IV veka i veoma moguće da je tamo dospeo iz Indije, ali je Crkva zadržala monašku praksu koju je tokom ranog srednjeg veka iz pustinje premestila u šumu. Sada ponovo šuma postaje uzor monaškoj praksi, ali je imperativ da se ova praksa upražnjava u gradovima i da se sve više ljudi u nju uključi. Zbog toga Crkva postaje neprijateljska prema svakom obliku laičkog udruživanja i u svakom od njih vidi potencijalnu opasnost od skretanja u jeres. Viteški turniri su bili samo jedan od pokazatelja skretanja feudalne suverenosti, budući da se krstaš sada pretvorio u ljubitelja lepih gospi. S druge strane, upravo na tom mestu viteški turniri prate transformaciju feudalne suverenosti: od asketskog ideala (celibat) do svetovne ljubavi (bračna obaveza). Viteški turniri su bili slični srednjevekovnim vašarima i mnogi su u njima videli priliku za zaradu: pobeda na turniru vitezu je omogućavala da zarobi čoveka ili da mu oduzme konja i oružje, što i jeste bio stvarni cilj ovih viteških predstava. Čini se da »turnir postaje mesto bogaćenja i siromašenja, kao u svetu trgovaca i na vašarima« (Ibid., 246). Turniri su bili i oblik srednjevekovne zabave, oni su organizovali dokolicu običnog sveta, a sitnom plemstvu su omogućavali da putem borbe ponovo osvoji ljubav, čast, bagatstvo itd. Očigledno da se sitan plemić i nije bas najbolje snalazio u doba uspona gradova, stoga i ne čudi da su im prihodi pristizali i putem ovih vašarskih atrakcija koje su služile zabavi dokonog naroda. Zbog toga i ne iznenađuje zaključak da viteški turniri – bez ozbira s kolikim žarom da su slavili viteške vrednosti ili promovisali svetovnu ljubav (zbog čega su stalno bili na udaru Crkve) – nisu bili ništa drugo nego naličje krstaških ratova, u čijoj senci se razvio srednjevekovni grad koji će vremenom postajati motor društvenih promena. Međutim, ovog puta najveću korist od susreta Istoka i Zapada imaće velike apsolutističke suverenosti. Naleti Mongola sredinom XIII veka i kuga od 1348. godine zaustaviće rast stanovništva na Zapadu u naredna dva veka. Pod udarima Mongola Arapska imperija će se srušiti kao kula od karata, a velikom delu hrišćanskog sveta će pretiti ista sudbina. U prvom trenutku Mongoli zaista jesu predstavljali veliku opasnost po zapadnu civilizaciju – Pape su bezuspešno pokušavale da od njih stvore zaveznike za borbu protiv islama – ali kako vreme bude odmicalo tako će Mongoli sve više zauzimati posredničku ulogu između Zapada, s jedne strane i dalekih civilizacija Indije i Kine, s druge. Arapi su imali razvijenu trgovačku delatnost s Dalekim istokom, gde su nabavljali luksuznu robu (svilu i začine), a propadanje Arapske civilizacije imalo je velikog uticaja i na trgovinu luksuznom robom, koja se menjala pod naletima Mongola. Italijanski trgovci i putopisci će u tome odigrati značajnu posredničku ulogu budući da će njihovo prisustvo na mongolskom i kineskom dvoru omogućiti da Evropa dođe u posed velikih tehnička dostignuća, od kojih su barut i štamparija zasigurno najznačajniji. Od tog vremena Zapad će početi da mašta o tim bogatim i dalekim civilizacijama do kojih bi ga mogli dovesti novi pomorski putevi. Ali nisu samo dobre stvari dolazile iz Kine. Velika epidemija kuge – koja je Evropu pogodila sredinom XIV veka i koja se neverovatnom brzinom proširila s Krima (to je bila "poslednja stanica najvećeg karavanskog puta iz Evrope ka Kini"), preko Đenove i Marseja, da bi ubrzo i cela srednja Evropa bila zahvaćena epidemijom kuge – takođe je došla iz Kine (Trevor-Roper 2009, 201). I dok za Evropu ovo znači stagnaciju i opadanje, na Istoku jača nova imperijalna sila: Osmansko carstvo. Ono će nastaviti da se širi prema granicama koje su im zacrtali drevni osvajači Egipta, Vavilonije i Persije, zauzevši Malu Aziju i grčko priobalje, balkanske zemlje i delove Mađarske. Pred njihovim naletima će biti zbrisana i Vizantija, a Crkva će ponovo upoznati strah od nevernika (Brodel 2001a, 15). U tom periodu Osmanlije će uspostaviti potpunu kontrolu Mediterana, odakle će vršiti svoje trgovačke uticaje. Ali, s druge strane, Zapad neće prestati da sanja drevne zemlje, a otkrivanje pomorskog puta do Indije biće zadatak mnogih trgovaca nakon Marka Pola (1254–1324). Na kraju će jedan od njih i stići na odredište i ne sanjajući da je otkrio sasvim novi kontinent. Upravo tamo, na novoj teritoriji, kapitalistički fluksevi će se ponovo osloboditi dominacije suverenog tela.