DELOVI KNJIGE MODELI ILI ISKUSTVA II

Pod biopolitikom se ovde podrazumeva okolnost da je ulog političkih borbi postao život (Fuko 1978). To znači da je suverenu mašinu (moć nad smrti) smenila kapitalistička mašina (moć nad životom). Šta to konkretno znači? Cilj moći više nije smrt – ukoliko se vlada smrću utoliko se može dodeliti život – nego život (meta politike je život kao uvećanje vlastitih snaga i moći). Zašto kapitalistička mašina sprovodi vlast nad životom? Ranije je bilo reči o tome da su humanističke nauke nastale na podlozi figure rada, života i jezika. Nedostatak jezika je u tome što on nije uspeo da obrazuje postojanu strukturu – što se desilo životu (na osnovu organizacije) i radu (putem proizvodnje) – nego je ostao u jednom prostoru raspršenosti koji danas naseljava literatura. Ono što nas ovde zanima jeste da odgovorimo na pitanje kako je kapitalistička mašina za predmet svoga staranja uzela život? Ukoliko je cilj kapitalističke mašine permanentno uvećanje viška vrednosti utoliko život mora postati konstantni proizvodni proces. U trenutku kada biologija celokupni život svodi na nagonsku strukturu, u tom trenutku se i rad promoviše u suštinski ljudsku delatnost (Marks i Engels, 1973). Nije li to samo koincidencija? Šta se zapravo time želi reći? O tome da život nije bio samorazumljiv pojam svedoči i filozofska antropologija koja se osniva početkom XX veka i čiji je zadatak bio da definiše mesto čoveka unutar živog sveta. U svom delu Poreklo čoveka u kosmosu Maks Šeler otkriva da je duh ona diferencija specifika po kojoj se čovek razlikuje od drugih živih bića. U filozofiju pojam duha (pneuma) ulazi kao deo hrišćanskog nasleđa. Pre toga, stari Grci su upotrebljavali pojam duše (psihe) da bi objasnili šta je ono što "oživljava" telo. Hrišćani su u filozofiju uveli pojam duha (pneume), a na čemu se zasnivala dogma (učenje o Svetom trojstvu). Zašto je to bitno? Upravo zato da bi shvatili da se prvobitno figura duha upotrebljavala u značenju života ili onoga što daje život. Hrišćanstvo se koristilo pojmom duha s namerom da imenuje ono što oživljava ljudsko telo, dakle, ono što je živo u telu. To znači da se život u hrišćanskoj tradiciji prvobitno vezivao za pojam duha. Zbog toga sveti Duh posreduje u dogmi između Boga-oca i Boga-sina, upravo kao ono što daje (udahnjuje) život. To je razlog zašto se pojam duha prvobitno povezivao s udisanjem (pneuma – dah) i izdisanjem, čime se na metaforičan način označavalo pristustvo ili odsustvo života. Kada Šeler naglašava da je duh suštinska odlika čoveka on se zapravo vraća hrišćanskom pojmu duha ali u obzir uzima i savremena dostignuća biologije, zbog čega i može da kaže: »Duh i život su jedan na drugog upućeni i osnovna je zabluda ako ih dovodimo u iskonsko neprijateljstvo ili u stanje sukoba« (Šeler 1987, 102). O kakvom je sukobu ovde reč? Svesti celokupni život na nagone – to je ono protiv čega protestvuje Šeler u svome delu – a upravo to čini kapitalistička mašina. Stoga je potrebno videti na koji način se život odvojio od duha. To je u bliskoj vezi s problemom biopolitike. Pojam duha je na izvestan način označavao moć koja se izvršava nad smrću. Ovde nije reč samo o javnim mučenjima koja su bila karakteristična za feudalnu suverenost, niti o vlasti kao funkciji iznude priznanja – o čemu je pisao Fuko u Nadzirati i kažnjavati. Potrebno je da odemo korak delje i da postavimo sledeće pitanje: Šta znači vlast nad smrću u antičko doba? U antičko doba "živeti u skladu s vrlinom" bio je jedan od fundamentalnih imperativa. Ljudi ne beže od smrti da bi sačuvali život – budući da on kao takav nema nikakvu vrednost – nego radije idu u smrt da bi očuvali čast. Najlepši primer toga bio je Sokrat. Ali on u tome nije nikakav izuzetak. Rimljani su takođe pribegavali samoubistvu, tzv. lepoj smrti (isekli bi vene u toploj kupki i ispili vino), da bi sačuvali čast. O stoicima i umeću umiranja je već ranije bilo reči i to je još jedan primer više koji potvrđuje tezu da život sam po sebi nije imao naročitu vrednost za antičkog čoveka, budući da je mogao lako i da se oduzme. S hrišćanstvom je akcenat stavljen na onozemaljske vrednosti i na zagrobni život dok ovaj svet nije ništa drugo do "dolina suza". Za hrišćane je smrt značila ulazak u život i zbog toga se umiranje mnogo više slavi nego rođenje. Tek s novim vekom i modernom političkom teorijom (teorije društvenog ugovora) pravo na život postaje jedna od fundamentalnih pretpostavki političkog sistema, pored prava na slobodu, svojinu, javnu upotrebu reči itd. Čini se da se figura duha odvaja od koncepta života tek s fomiranjem kapitalističke mašine, a sama smrt biva proterana iz političkog polja. Smrt je izgubila smisao u trenutku kada su sprege znanja i moći porodile novu figuru na njenom obzoru: figuru života. Šta znači smrt ako imperativ života predstavlja najvišu vrednost? Život je mogao zadobiti vrednost po sebi samo zato što su sprege znanja i moći preuzele brigu o njemu. Dok je smrt bila predmet suverene moći tada je bio bitan i način na koji se umire. To znači da su postojale vrednosti koje su bile više od samog života. Umiralo se za čast, odbranu domovine, čak i za ljubav. Onog trenutka kada je život postavljen kao najviši imperativ tada više i nije bilo razloga da se umre zbog bilo čega. Imperativ je živeti i preživeti bez obzira na okolnosti, situacije, godine itd. Nijedan način života nije dovoljno loš da bi se odustalo od njega. Taj imperativ da se živi po cenu najgoreg poniženja u osnovi je sprege znanja i moći. Kako umaći usudu života? Svođenje svih vrednosti na imperative življenja u osnovi degradira i sam život. Kako se to postiže? Ukoliko ne postoji nešto što nije vredno življenja i ukoliko ne postoji nikakav normativ koji postavlja i određuje kriterijume života, utoliko se i sam život degradira i sasvim je svejedno kako ćemo i na koji način živeti. Fašizam nije ništa drugo nego potpuna degradacija života kao takvog. Fašizam nije samo prateća pojava kapitalizma nego je on ono što ga na suštinski način određuje. Fašizam ne treba tražiti samo u koncentracionim logorima, on je prisutan u našoj ljubavi, u našoj težnji da se bude mlad, zdrav itd. Fašizam je ime za potpuno ukidanje naše sposobnosti da sanjamo, a to je ništa drugo nego krajnja opsesija velikom smrti. Šta znači opsesija velikom smrti? Velika smrt dolazi kao konačno gašenje svih životnih potencijala. To je potpuno i definitivno nestajanje. Velika smrt u potpunosti obuzima naše telo i ono se njoj totalno predaje. Veliku smrt proizvodi telo s ciljem da sačuva na okupu mašine-proteze i da im tako nametne izvestan režim rada. Mašine-proteze tada proizvode samo iz straha od velike smrti. Ta pretnja konačnog gašenja svih životnih potencijala glavni je pokretač mašina-proteza u sklopu nekog društvenog tela. Ali dok teritorijalni i suvereni režim rada samo spolja održava mašine-proteze na okupu, a strah od velike smrti sublimira u predstavu života izvan smrti (totemizam, reinkarnacija, raj itd.), dotle kapitalistička mašina smrt postavlja u samo središte društvenog tkiva i, mada izgleda da smrti nema i da ona nije ništa drugo nego prestanak života, utoliko je ona sve postojanija kao pretnja s kojom nestaje celokupno naše sopstvo. Ukoliko sopstvo jeste granica života utoliko je velika smrt ono što stoji na njegovom kraju. Kada velika smrt uđe u samo tkivo mašina-proteza tada one proizvode radi užitka i uživaju da bi iznova proizvodile. Tada se i naša sposobnost sanjanja umanjuje, a krajnje implikacije toga su alkoholizam i narkomanija. Alkoholizam samo delimično ukida našu sposobnost sanjanja (proizvodi se stvarnost pod vidom propadanja i u obliku košmara), dok narkomanija u potpunosti ukida sposobnost sanjanja težeći da se stopi s vlastitim užitkom (opsesija totalnom propasti). O svemu tome je bilo reči na drugom mestu (Markovac 2014). Kakve su implikacije svega toga? Velika smrt tera mašine-proteze na užitak i one proizvode da bi uživale i uživaju da bi proizvodile. To je jedna od osnovnih pretpostavki kapitalističke mašine. Imperativi uživanja umanjuju sposobnost sanjaja tako da mašine-proteze rade na pola snage, dok drugu polovinu troše na uživanje. Zabluda je da užitak dovodi do odmora ili oporavka organizma, naprotiv, uživanje isto tako može da iscrpi snagu kao i težak fizički rad. Ono što užitak postiže jeste da se najčešće gubi volja za bilo čim osim za objektom uživanja. Suština kapitalističke mašine i jeste u tome da celokupni život svodi na nagonsku strukturu, a unutar nje deluje velika smrt. Ranije smo videli da je zajednička odlika nagona i užitka upravo u tom svođenju sopstva na veliku smrt. Ukoliko je imperativ uživanje po svaku cenu tada ono prerasta u apstinenciju – traži se izlaz iz uživanja čak i po cenu velike smrti . S druge strane, nagonska struktura se i sama nalazi na udaru velike smrti budući da je njen krajnji cilj reprodukcija organizma – čime se bića uvlače sve dublje u kandže velike smrti . Potrebno je sada da vidimo na koji način u kapitalizmu velika smrt gospodari mašinskom proizvodnjom. Imperativ kapitalizma jeste u tome da obrazuje modele koji će biti razmenjivi za novac: to znači proizvesti subjektivaciju (radnika, zatvorenika, vojnika, učenika itd.). Cilj subjektivacije je u tome da se stvore poslušni subjekti. Zbog toga krajnji oblik subjektivacije jeste sopstvo. Šta je sopstvo kao takvo? Sopstvo predstavlja postojani i obezbeđeni minimum stvarnosti. Sopstvo je izvesna stabilna osnova koja nam garantuje minimum stvarnosti. Moguće da ne znam ko sam ali je izvesno da znam da jesam (Dekart). Ta izvesnost s kojom je započela novovekovna filozofija iznanada se prekinula s Kjerkegorom (1813–1855). Šta je to novo Kjerkegor doneo? Kjerkegor je ukazao na egzistencijalna stanja u kojima se celokupno sopstvo gubi, nestaje. Taj osećaj da od sopstva nije ostalo više ništa do svog punog izraza dolazi u strepnji. Za Kjerkjegora je strepnja bila samo put koji ga je vodio do izvesnosti vere i ponovnog nalaska sopstva. Ipak, pojam strepnjom daje mogućnost da bi celokupno sopstvo iznova moglo biti stavljeno u pitanje. Postoje okolnosti i događaji koji iznova dovode u pitanje naše sopstvo: gubitak posla, bankrotstvo, kockarska strast, rat itd. Ovde se radi o stvarnim događajima koji nas odvode na rub propasti i omogućavaju nam da u jednom trenutku sagledamo kratkotrajnost i prolaznost svega. Kapitalistička mašina umnožava ove događaje i ona permanentno stavlja na ispit sopstvo i dovodi ga na rub propasti. Ali, daleko od toga da je sopstvo izgubljeno u kapitalizmu, cilj je u tome da se ono putem modela ojača i ponovo proizvede. Istina je da je za nastanak radnika bilo neophodno seljake lišiti sredstava za proizvodnju, tj. osloboditi ih vezanosti za zemlju i omogućiti im da slobodno naseljavaju gradska područja. Ali to ni izbliza nije bilo dovoljno da se konstruiše disciplinska mašina, a samim tim ni radnik kao jedan od segmenata njene proizvodnje. Pre svega, kapitalistička mašina podrazumeva diferencijaciju unutar disciplinskog polja: potrebno je modele razvrstati u određene mašinske serije koje se međusobno razlikuju prema iskaznim formama. Na taj način se kriminalac odvaja od radnika, radnik od vojnika, vojnik od učenika itd. Mašine-proteze tako funkcionišu unutar raznovrsnih serija koje obrazuju po nekoliko zasebnih skupova. Iako disciplina predstavlja jedinstveni režim rada unutar svake serije iskazno polje je to koje ih međusobno diferencira, a što znači da skupovi različitih pravila deluju unutar svake od ovih serija. To dovodi do privida da se radi o potpuno nezavisnim područjima (škola nije posao, posao nije kuća itd.) iako se svako od njih na kraju svodi na jednu instituciju: zatvor. Na koji način se vrši ova diferencijalizacija u disciplinskom polju? U apsolutizmu osnovni zadatak vlasti jeste kontrola migracija, odnosno, borba protiv skitničenja i prosjačenja (Markovac 2014). To je dovelo do masovnog zatvaranja stanovništva u azile za prinudni smeštaj. Drugi oblici borbe protiv skitnica bili su proterivanje i prinudna mobilizacija. Prostor unutar azila se prepoznaje i kao mesto diferencijacije ludila tek s razvojem disciplinskog mikrodispozitiva – on se iz urgentnog i pandemskog prostora (epidemije kuge, kolere itd.) širi na celokupno telo poznog apsolutizma. Otkriće ludila je simptomatično samo po sebi budući da ono ukazuje na izvesne nedostatak samog sopstva. U trenutku kada ludilo postaje predmet brige medicinskih službi – nakon Francuske revolucije i Pinelovog oslobađanja ludaka iz lanaca uvođenjem "moralnog tretmana" (Kecmanović 1986) – u tom trenutku i dete biva označeno kao objekat izuzetne roditeljske brige (Fuko 1983). Nadzor nad decom se prvobitno uspostavlja u buržujskim porodicama – od sada roditelji preuzimaju na sebe brigu o deci, koju su do tada poveravali guvernantama, posluzi, učiteljima itd. – da bi se kasnije na sličan način postupilo i prema radničkim porodicama od kojih se sada zahteva da pobošljaju uslove roditeljskog staranja pod pretnjom prinudnog oduzimanja (Fuko 2002). Briga za decu uvodi novi mehanizam vlasti (biovlast) čiji je predmet staranja život. Ukoliko predmet vlasti postaje život utoliko je nadzor nad decom potrebno sprovesti od najranijih dana kako bi se predupredile okolnosti koje mogu da naškode dečijem zdravlju. Na taj način vlast nema samo represivno dejstvo, ona nije nešto što ograničava i sprečava činjenje nego, naprotiv, i nešto što podstiče na delovanje. Na koji način vlast zadobija podsticajno dejstvo? To se najbolje vidi na primeru radničkih porodica. Početkom četrdesetih godina XIX veka jačaju pokreti koji teže da uvedu red u radnička naselja budući da su ona označena kao leglo "bede i nemorala". Videli smo već šta je o tome pisao Engels, a od sada radnička naselja nisu samo briga socijalista nego i hrišćanskih konzervativaca. Pre svega, bitno je radnike diferencirati od kriminalaca i gomile (probisveta, društvenog šljama), a što znači da treba uvesti izvesne norme i kriterijume življenja u radnička naselja. Pre svega, roditeljsku sobu je potrebno odvojiti od dečijih soba i sobe dečaka od devojačkih soba. Na taj način se briga o potomstvu (strah od incesta) poverava medicinsko-sudskoj vlasti koja se sprovodi na nivou iskaza o seksualnosti. U tom peridu se donose brojni zakoni kojima se reguliše zaštita dece: zakon o dečijem radu (1840-1841), zakon o nezdravosti stanovanja (1850), zakon o šegrtovanju (1851), zakon o nadgledanju dojilja (1876), zakon o korišćenju dece od strane trgovaca i trgovaca na pijacama (1874), zakon o obaveznom obrazovanju (1881) (Donzelot 2005, 76). Dekriminalizacija radničke klase se tako odvija i kao proces inkriminacije polusveta (društvenog šljama). Sve do 1840. godina muškom radu konkurišu ženski i dečiji rad. Međutim, onog trenutka kada se medicinsko-sudska vlast umeša u radničku porodicu tada će početi postepeno da se diferenciraju i njene posebne funkcije. Muškarac postaje glava porodice i neko ko zarađuje za život (produkivni rad) dok se žena bavi održavanjem domaćinstva (reproduktivni rad) (Federiči 2012). Uloga dečijeg rada se menja i to naročito u trenutku kada država postaje svesna da snaga nacije u značajnoj meri zavisi od snažne i uhranjene vojske. Do tih pouka su došli Francuzi nakon poraza od Pruske (1871), ali proces normalizacije porodice započeo je mnogo godina ranije i to od trenutka kada se pristupilo medicinskom nadgledanju telesnih izlučevina (zadržavanju majčinskog mleka usled izbegavanja dojenja, rasipanju sperme prilikom onanisanja) tokom XVIII veka, do kampanja prevencije i zaštite od društvenih bolest (veneričnih bolesti, alkoholizma, tuberkuloze itd.) koju su krajem XIX veka inicirali lekari, sveštenici, borci za socijalna prava itd. (Donzelot 2005, 158). Briga za telesno zdravlje jedan je od osnovnih imperativa mentalne higijene, zbog čega se naročita pažnja poklanja uhranjenom i atletski građenom telu, a kada i sport počinje da obavlja sve značajniju društvenu funkciju. Sportska aktivnost se sada uvodi kao sastavni deo obrazovanja (škole i internati) i raste masovno broj sportskih udruženja. Tako konkurenciju u privredi prate takmičenja na sportskim terenima. Kakvu je ulogu sport zadobio unutar kapitalističke mašine? Treba napomenuti da se od sredine četrdesetih godina XIX veka, bar u Engleskoj, dešavaju bitne promene u položaju radničke klase. Pre svega, uvodi se obavezno desetočasovno radno vreme (1847), što je s pauzom za ručak iznosilo približno 12 sati rada (Maze 2008, 53). Osim toga, uz neke lokalne praznike i neradni ponedeljak (plavi ili sveti ponedeljak) to je činilo osnovu radne nedelje na Ostrvu. To znači da od sredine XIX veka raste i broj onih koji raspoložu viškom slobodnog vremena, uključujući kako radnike tako zanatlije i državne službenike, a samim tim se javila potreba da se to vreme iskoristi na "produhovljen" i "kulturan" način. To je razlog zašto razonoda zauzima sve više mesta u životima običnih ljudi. Pored kulturne industije i sport je predstavljao sredstvo da se slobodno vreme utroši na društveno prihvatljiv način. U Britaniji je sredinom 1830. godina već postojalo fizičko vaspitanje u mnogim privatnim školama i na univezitetima. Tokom pedesetih godina sport izlazi iz institucionalnih okvira (škole, univerziteti, kasarne itd.) i postaje masovna pojava, da bi već početkom sedamdesetih bila stvorena i prva sportska udruženja (Skembler 2007, 64). Inicijativu za uvođenje sporta među široke narodne mase podržali su kako industrijalci tako i sveštena lica, a mnogi od njih su bili i osnivači prvih sportskih udruženja. Radnička klasa je najveći interes pokazivala za kolektivne sportove (ragbi, fudbal, kriket itd.), a što se u mnogome poklopilo i s interesima industrijalaca budući da se na taj način jačao kolektivni duh i podsticao rad u grupi. Crkva je takođe učestvovala u afirmaciji sporta ističući njegove pozitivne strane, potencirajući fer-plej borbu i integraciju radničke klase u lokalnu zajednicu. Pokušaj da se sirove strasti radnika – koje su često dolazile do izražaja u teškim opijanjima i tučama tokom praznika i slobodnih dana – kroz sport oplemene, nisu nailazile samo na odobravanje industrijalaca i sveštenika nego su bile podržane i od strane socijalista i sindikalnih funkcionera. Sama činjenica da je radnička klasa prihvatila sport bez velikog otpora ukazuje na to s kakvim je žarom negovan takmičarski duh na Ostrvu, budući da su sportska tamičenja u Engleskoj bila popularna dugi niz vekova – još od srednjeg veka (Ibid., 54). Radnička klasa je usavršila kolektivne sportove i to posebno fudbal u koji je unela fizičke kvalitete (izdržljivost, telesno zalaganje, pas igru) i podelu zadataka – ovo drugo je podsećalo na podelu rada u proizvodnom procesu. Sve to je trebalo da nadomesti umetnost driblovanja koja se izučavala u elitnim školama (Maze 2008, 56). Posete fudbalskim stadionima su rasle iz godine u godinu o čemu svedoči i službena statistika: prvo finale kupa iz 1872. godine posetilo je svega 2.000 gledalaca, da bi već 1888. godine taj broj narastao na 27.000, 1895. on je iznostio 45.000, a 1913. on je dostigao rekordnih 200.000 gledalaca. Veliko interesovanje publike za fudbalske utakvice vodilo je komerncijalizaciji fudbala, a odlučujući korak u tome pravcu napravio je klub Aston Vila koji je 1884. godine počeo da naplaćuje ulaznice i to po ceni od 5 šilinga i 2 penija. Popularnost fudbala, kao i učešće velikog broja klubova u fudbalskim takmičenjima, koja su od lokalnog događaja prerastala u nacionalne spektakle, dovela je do značajnog učešća novca u fudbalu a što je za posledicu imalo profesionalizaciju sporta i birokratizaciju uprave. Profesionalizacija sporta izazivala je otpor aristokratskih i konzervativnih slojeva, to je naročito došlo do izražaja na prvoj Olimpijadi (1896) čiji je osnivač bio konzervativac Kuberten, a takmičenje je bilo dozvoljeno samo igračima amaterima (Sklember 2007, 86). Interesovanje za individualne sportove je najviše vladalo u redovima aristokratije, koja je negovala vojne sportove (mačevanje, jahanje, atletika, itd.), dok su predstavnici srednje klase uglavnom upražnjavali ekstremne sportove (planinarenje, skijanje itd.). Tenis i golf su bili omiljeni u redovima poslovne elite budući da su uz njih mogli da se vode dugi i relaksirani poslovni razgovori. Omasovljavanje sporta dešava se upravo kroz komercijalizaciju sportskih takmičenja i birokratizaciju upravljanja. Bavljenje sportom izaziva dopadanje širokih narodnih masa budući da razvija motoriku i atletski oblikuje telo. Na taj način sportista postaje uzor za ispravan i zdrav način života. Smisao sporta i jeste u tome da proizvode društveno prihvatljiv model s kojim će se radnička klasa identifikovati: snažno i lepo građeno telo je simbol za poželjan i zdrav život. Biopolitika, mentalna higijena i moralna panika su išli skupa i činili su okosnicu onoga što danas nazivamo viktorijanskim društvom. To je period u kom se dešava uspon radničke klase, ali i njegova neminovna integracija unutar britanskog imperijalizma. Da bi to pokazali ponovo ćemo krenuti zaobilaznim putem i pokušati da odgovorimo na pitanje koje je u nekom od svojih eseja postavio Stjuart Hol – jedan od istraživača Centra za kulturne studeje iz Birmingema. Evo i kako pitanje glasi: u čemu se sastoji duboka transformacija kulture nižih klasa do koje je došlo u periodu između 1880. i 1920. godine (Hol 2012, 319)? Čini se da odgovor na ovo pitanje treba tražiti u domenu razonode i u načinu na koji se upražnjava slobodno vreme. Kako se zbiva integracija radničke klase tokom ovog perioda? Pre svega, potrebno je objasniti pojam klasnog društva? Šta on zapravo predstavlja? Ako se za neko društvo može reći da je klasno onda je to bilo englesko društvo u periodu između 1880. i 1920. godine. Svima je poznato šta je Marks podrazumevao pod klasnim društvom: »Ukoliko milioni porodica žive pod ekonomskim uslovima egzistencije koji njihov način života, njihove interese i njihovo obrazovanje odvajaju od načina života, interesa i obrazovanja drugih klasa i njima ih neprijateljski suprotstavljaju, utoliko oni čine klasu« (Marks 1949, 113). Eto odgovora na pitanje koje nas muči: klasno društvo nije ništa nego vrsta kapitalističke mašine podeljene u dve serije od kojih se svaka razlikuje prema stilu života, odnosno, modelu i obrascu ponašanja. To znači da je klasno društvo vrsta kapitalističke mašine koja proizvodi dva različita tipa modela: prvom tipu odgovara model visoke kulture, drugom tipu model popularne kulture (kulturna industrija). Na koji način je moguće drugi model artikulisati u prvom? Da li nam je poznato to pitanje? Treba da se prisetimo Platonovih Ideja. Nije li tamo problem obrnute prirode? Kako modele ideja usuglasiti s modelima stvari? Platonov odgovor je sasvim jednostavan: tako što će ideje biti paradigme (uzori, modeli) za stvari. Kako najlakše izvršiti integraciju radničke klase? Tako što će visoka kultura biti paradnigma (nedostižan ideal) radničkoj klasi. Ali, da bi sve to moglo funkcionisati neophodno je mašine-proteze staviti da rade s obe strane: jedne proizvode visoku kulturu, druge popularnu kulturu. Tek kao mašina koja radi na dva nivao – od čega se svaki segmet razdvaja i ponovo sortira u raznovrsne serije – moguća je integracija jedne serije unutar drugih serija. Od suštinske je važnosti da shvatimo da se unutar ovih serija formiraju izvesni savezi. Ono što se uobičajenim sociološkim rečnikom naziva integracija ovde se može razumeti kao savez. Na koji način se sklapa savez između buržoazije i proleterijata? Treba znati da su savezi uvek privremenog karaktera i da to ne znači kraj rata (sukoba) nego samo novu podelu među zaraćenim taborima. Osim toga, nije nam ovde namera da govorimo o nekom savezu između proleterijata i buržoazije – među njima je uvek tinjao neki tihi (prikriveni) rat – nego o savezu buržoazije i gomile (društvenog šljama). U znamenitoj knjizi Izvori totalitarizma Hana Arent naširoko govorio o toj temi. U čemu je suština pakta između buržoazije i gomile. Pre svega, ona gomilu razume kao »ljudski otpad koji je svaka kriza, sledeći neizbežno svaki period industrijskog rasta, stalno iskjučivala iz proizvodnog društva« (Arent 2000, 154). Radi se o ostacima svih staleže i gubitnicima industrijalizacije. U čemu se ogleda savez kapitala i gomile? Budući da je proizvedena u periodičnim krizama, gomila ponovo biva aktivirana kao snaga (mašine-proteze) novih proizvodnih ciklusa: »Lovci na zlato, avanturisti i talog velikih gradova emigrirali su na Crni kontinent zajedno s kapitalom iz industrijski razvijenih zemalja« (Ibid., str. 155). Savez između gomile i kapitala dobio je novo ime i ono glasi: imperijalizam (kolonijalizam). Imperijalizam je taj koji je mašine-proteze ponovo stavio u dejstvo. Kao uvek i sada ih je pretvorio u ratne mašine, mašine koje su prethodnice "novih mogućnosti za investiranje" (Ibid). Odlazak u novi svet postao je izazov i obećavao je "brzu i laku" zaradu. On je u isto vremene značio avanturu i put u nepoznato, sve ono s čime se veliki broj ljudi svakodnevno sretao u avanturističkim romanima, sanjujući da jednog dana neko od njih bude deo sličnog poduhvata. To su mašine-proteze pretvorene u velika literarna tela, one su omogućavale ljudima od pera da opišu avanture kroz koje su prolazili, bilo da su stvarno učestvovali u njima (to ne treba da nas čudi, mnogi veliki pisci poput Hermana Mervila (1819–1891) ili Džeka Londona (1876–1916) bili su primorani da se bave raznim privremeni poslovima) bilo da su ih sami izmislili, npr. Žil Vern (1828–1905), Karl Maj (1842–1912) i dr. Naravno, mnogi od nas maštaju da će jednog dana napraviti neki izuzetan poduhvat iako se to gotovo nikada ne dešava. Sposobnost sanjanja znači mnogo više i ona ide u korak sa stvarnošću koju želi da proizvede. Sva ta popularna piskaranja ne bi imala nikakvog smisla da mnogi ljudi nisu osećali na vlastitoj koži i to svakodnevno težinu i užase morskih avantura. Muškost koja se tada rađala nije poticala iz rata iako je bila sinonim za surovost i golu snagu, ona je bila drugo ime za besramnu ekploataciju radne snage na svim poljima "industrijskog napretka". Da bi predupredila socijalističku revoluciju, koju su s toliko žara najavljivali socijalisti i pristalice komunizma, kapitalistička mašina je bila primorana da proizvede oazu "kulturne industrije" gde se proleterska klasa odmarala u pauzi između dva proizvodna procesa. Smisao ovih kulturnih oaza jeste sprečiti da se dopre do onih mračnih ponora, u koje je radna duša neminovno ponirala svakim slobodnim danom između 1800. i 1840. godine, kada bi patnja dobila zversko lice a svakodnevna muka propevala teškim i strašnim glasom očajnika kojem je jedino gola snaga garantovala izvesnost postojanja. Već od sredine XIX veka sve te raspojasane noći i karnevalska jutra, u kojima bi cela zarada bila proćerdana radi zrna dostojanstva i čežnje da se bude obična i normalna osoba, postaće predmet podmeha konzervativaca, kojima ni na pamet neće padati da je ceo taj cirkus izmišljen s ciljem da se uspostavi normalizacija radničke klase, odnosno, da se unutar iskaznog polja delikvencije napravi razlika između radnika i predstavnika gomile (probisveta, društvenog šljama itd.). Normalizaciju neće sprovoditi samo industrijalci i sveštenici nego i pisci, novinari, napose sindikalni funkcioneri i socijalisti. Treba pročitati Engelsov predgovor nemačkom izdanju Položaj radničke klase u Engleskoj od 1892. godine da bi se shvatila suštinska promena u položaju proleterijata od vremena kada je Engelsova knjiga objavljena (1845), o čemu i sam govori kao o davno prošlom vremenu (Engels 1977, 283). Zar je potrebno isticati da je prvi set socijalnih zakona donela Bizmarkova vlada konzervativaca i to u trenutku kada je zabranjen rad Socijaldemokratske partije u Nemačkoj. Da li je to značilo da je kapitalizam podlegao pritiscima radničke klase, odnosno, pritiscima njenih sindikalnih i partijskih reprezentanata, ili je u pitanju nešto drugo? I kako objasniti raspad Druge internacionale u samo predvečerje Prvog svetskog rata kao i simptomatično ćutanje radničkog pokreta povodom pitanja o mogućnostima izbijanja istog (Frelih 1954)? Jedino logično objašnjenje koje se nameće jeste to da je kapitalizam već od sredine XIX veka težio da integriše radničku klasu unutar imperijalnog nacionalnog tela. Treba naglasiti da je značajnu ulogu u tome odigrala klasna diferencijacija, odnosno odvajanje radnika od gomile (društvenog šljama) a, potom, sklapanje saveza između kapitala i gomile. Treba li podsećati na Marksovo zabrinuto pismo Engelsu u kojem mu saopštava da socijalistička stvar propada usled novih nalazišta zlata u Kaliforniji početkom 1870-ih godina (Hobzbom)? A do kakvih je promena doveo kolonijalizam (imperijalizam)? Kolonijalizam je bio drugo ime za veliku pljačku koja se odvijala između industrijski razvijenih zemalja i ostalog dela sveta. Istovremeno, to je bio pokušaj da se zapadna kultura nametne svetu koji je stvari posmatrao na drugačiji način, bilo da su u pitanju narodi bez tradicije ili oni čija je tradicija starija od Zapada. Po prvi put kolonijalizam je jasno i nedvosmisleno stavio do znanja koji su stvarni ciljevi kapitalizma: homogenizacija različitih kulturnih tradicija unutar globalnog imperijalnog tela. Razlog zašto kolonijalizam nije uspeo u ostvarivanju ovih ciljeva sadržan je u činjenici da je zapadna kultura XIX veka bila samo spoj nacionalnih tradicija te, stoga, kolonijalizam nije bilo moguće sprovesti iz jednog centra budući da je on imao uporište na više lokacija istovremeno: na Ostrvu, na Kontinetnu (Istok i Zapad), u SAD-u itd. Tek nakon Drugog svetskog rata homogenizaja kulturnog prostora je postala neminovnost, budući da je nacionalnu raznovrsnost smenila tehnička i tehnološka sofisticiranost koja je delovala čeličnom logikom kako na Zapadu tako i na Istoku. To nikada nije bilo očiglednije nego nakon 1990. godina kada se zavesa Hladnog rata raspukla kao mehur od sapunice, a ono što je iza nje ostalo jeste jedan potpuno homogenizovan i globalizovan prostor – automatizovan do krajnjih granica – visoko sofisticiran tehničkotehnološki svet. U duhu današnjice možemo reći da je kolonijalizam bio samo pokušaj da se homogenizacija izvanzapadnog sveta izvede primitivnim tehnologijama, uključujući mehanizme kriminalizacije i društvenog isključivanja (zatvori, ludnice, rezervati, logori itd.). Svakodnevni odlivi viška radne snage, bilo da su ciljani (kazneničke kolonije) ili spontani (nalazišta zlata), stvarali su u doba kriza osnovu iz koje se regrutovala preduzetnička klasa. Činilo se da su jake i sirove strasti pokretači industrijskog napretka i da samo snažni i opasni ljudi opstaju u teškim i surovim sredinama, a upravo od njih se očekivalo da krenu u nepoznato i da poslovne rizike nadomeste nadom u "brzu i laku" zaradu. Odvajanje gomile od proleterijata sledilo je logiku socijaldarvinizma, a najači su opstajali samo zato što je život u kapitalizmu dobio oblik preživljavanja, a to je opet bilo najočiglednije kod onih koji su živeli od svog rada. Mehanizmi za proizvodnju iskaza, kao i kulturne institucije u okviru kojih su ovi bili pohranjeni i ovog puta su postigli da se na obzoru modernog znanja pojavi figura čoveka i to kako kao deo živog bića tako i kao deo radnog sveta. Od sada će zadatak humanističkih nauka i biti u tome da osmisle mehanizme za proizvodnju iskaza na osnovu kojih će se sprovoditi kontrola populacije. Ovog puta borba će se odvijati u okviru klasnog društva. Kako zahtevi nacionalnih država za integracijom radničke klase budu jačali tako će se javljati i obrnuti procesi koji će težiti da internacionalizuju radnički pokret. Jedinstvo proleterijata se sada traži izvan nacionalnog tela, što pretpostavlja borbu na više različitih frontova i znači stvaranje više različitih saveza: na polju normalizacije radničke klase internacionalni pokret sledi savez s nacionalnom državom; na polju internacionalizacije homogenizacija radničkog pokreta dovodi do sukoba s anarhistima i drugim socijalističkim frakcijama (poraz Prve interancionale). Protiv nacionalne države radnički pokret se bori izgradnjom paralelnih kulturnih institucija (alternativne škole, pozorišta itd.) čija je svrha klasna edukacija, dok se protiv anarhista i drugih socijalnih frakcija radnički pokret bori kanonizacijom Marksovog učenja (marksizam, naučni socijalizam). Izgradnja alternativnih institucija pretpostavlja borbu za kulturnu dominaciju unutar establišmenta – Gramši će ovaj projekat nazvati borbom za hegemoniju (Gramši 1959) – i od radnika se sada očekuje permanentna edukacija što od njega stvara organskog intelektualca u službi radničkog pokreta – u ekstremnoj Lenjinoj interpretaciji to će postati politička avangarda (profesionalni revolucionari). Tako se pored nacionalnih arhiva obrazuju paralelni proleterski arhivi – paralelizam institucija će biti osnova klasnog društva – a revolucionarnu borbu proleterijata sve više će smenjivati borba unutar kulturnih institucija građanskog društva, dakako, u meri u kojoj su i same policijske instance tog društva to dozvoljavale. To je razlog zašto se unutar radničkog pokreta javio revizionizam čiji je cilj bio integracija radničkog pokreta unutar imperijalnog nacionalnog tela. Da je to tako pokazali su sukobi na levici povodom izbijanja Prvog svetskog rata: radnički pokret se podelio, a u manjini su ostali protivnici rata od kojih su najpoznatiji bili Lenjin i Roza Luksemburg (Frelih 1954). Kasnije, kada se Rusko carstvo raspadne u vihoru Oktobarske revolucije, putevi boljševika i socijaldemokrata će se i definitivno razdvojiti (Kaucki i Trocki 1985), boljševike će podržati deo partije koji se protivio ratu i to na čelu s Rozom Luksemburg i Karlom Libknehtom, oni će se odvojiti od socijaldemokrata i osnovati Komunističku partiju koja neće biti dugog veka, budući da će njene osnivače brutalno likvidirati snage reda. S smrću organizacionog odbora Komunističke partije umreće i revolucionarne nade u Nemačkoj, a trijumf snaga reda biće potpun naročito pošto 1933. godine nacisti i Hitler institucionalnim putem dođu na vlast i to osvajanjem većine glasova u parlamentu. Integracija radničkog pokreta u imperijalno i nacionalno telo se odvijala putem nasilja, a slična stvar se dogodila i u SSSR-u u periodu kada je Staljin preuzeo upravljnje partijom. U SAD-u se integracija radničke klase odvija pod uticajem Nju dila i kenzijanske ekonomije (državni intervencionizam i puna zaposlenost). Tako je formiran okvir novog političkog sukoba koji će početi Drugim svetskim ratom a nastaviće se blokovskom podelom sveta. Vek "gvožđa i uglja" smenilo je doba fosilnih goriva, električnog osvetljenja i nuklearnih reaktora, a sve to će izazvati temeljnu promenu kako u "razumevanju čoveka" tako i u shvatanju "naučnotehničkog progresa". Tim problem se bavimo u sledećem poglavlju, ali ovog puta na manje koncizan i informativan način, bez naročitog pogleda na statistiku. Imali smisla baviti se statistikom u doba kada smo u mogućnosti da izračunamo vreme vlastitog uništenja (samoistrebljenja)? Umesto toga pokušaćemo da u najopštijem pregledu sažmemo dosadašnja poglavlja i damo neke završne analize.