NEOLIBERALIZAM I KULTURNA ELITA

Krajem 1960-ih u svetu dolazi do pojave kontrarevolucije.12 Reakcija na Studentske proteste je u zemljama Istoĉnog bloka kulminirala vojnom intervenicijom u Ĉehoslovaĉkoj. Ulazak tenkova u Ĉehoslovaĉku najavio je talas reakcionarnih kretanja širom sveta. Poĉetkom 1970-ih Delez i Gatari izdaju Anti-Edipa13 (1972). Centralni pojam ove knjige je ţeleća proizvodnja, a ono što nasuprot njoj deluje jeste antiproizvodnja. Pojam društene represije ovde zadobija novo znaĉenje. Antiproizvodnja je usmerena protiv revolucionarnih teţnji ţeleće proizvodnje. Za razliku od društvene represije, koja podrazumeva direktan obraĉun sa revolucionarnim elementima i neposrednu primenu sile (policijska, vojna i sudska intervencija), antiproizvodnja znaĉi jaĉanje onih snaga u društvu koje posredno treba da obuzdaju revolucionarna kretanja. Suština antiproizvodnje je u tome što ona prekida revolucionarne potencijale (ţeleću proizvodnju) i jaĉa one tendencije koje se tome suprotstavljaju. Antiproizvodnja je ţeleća proizvodnja okrenuta protiv sebe same. Daleko od toga da sistem tokom revolucionarnih dana nije odgovarao i na represivan naĉin, ali povremena upotreba sile bila je samo privremena zamena za dugotrajne procese reakcije, koji će uslediti tokom 1970-ih. Pojam antiproizvodnje u tom smislu sluţi kao veoma korisno sredstvo interpretacije. Na tom tragu ćemo pokušati da opišemo i pojavu neoliberalizma u specifiĉno jugoslovenskim okvirima (samoupravni socijalizam). Pre svega, koje su odlike 12 Upor. Buden i Ţilnik, 2013. 13 Upor. Delez i Gatari, 1990.samoupravnog socijalizma? Ideologija samoupravnog socijalizma je nastala neposredno iz sukoba sa Staljinom (rezolucija informbiroa, 1948). Nasuprot staljinizmu u Jugoslaviji se razvija "socijalizam sa ljudskim likom". U središtu jugoslovenske ideologije je ĉovek i njegove prirodne potrebe. Taj oblik humanistiĉkog socijalizma je bio opozicija kako staljinizmu (koji je prirodne potrebe ĉoveka podredio ekonomskim zakonitostima) tako i kapitalizmu (ovaj je prirodnim potrebama suprotstavljao veštaĉke potrebe). Ovaj humanistiĉki socijalizam, ma koliko odudarao od blokovske podele sveta, u svemu je pokušao da pronaĊe treći put. Solidarnost sa Trećim svetom i stvaranje Nesvrstanog bloka bilo je plodno tlo za razvoj ideologije humanistiĉkog socijalizma. U tom periodu humanistiĉki socijalizam dobija i filozofsko utemeljenje i to putem praksis filozofije. Praksisovci nastaju kao neformalna grupa profesora, preteţno sa Zagrebaĉkog i Beogradskog univerziteta, osnivaĉi su filozofskog ĉasopisa Praksis i Korĉulanske letnje škole (1963 – 1972).14 Već sredinom pedesetih izlaze sa kritikom teorije odraza, koja se smatrala dominatnom teorijom spoznaje u Istoĉnom bloku, što ih distancira od ortodoksnih ideologa i dodeljuje im imidţ slobodnih mislilaca. To njima omogućava da kroz prizmu humanistiĉkog Marksa razmatraju aktuelne filozofske teme: od fenomenologije i egzistencijalizma, do analitiĉke filozofije, filozofije nauke i kritiĉke teorije društva.15 Eto zašto je škola na Korĉuli postala prepoznaljivo mesto susreta razliĉitih struja savremene filozofije, a mnoga poznata imena su tamo gostovala: Erik From, Lisjen Goldman, Ţan-Pol Sartr, Herbert Markuze, Eugen Fink, Agnes Heler, Jirgen Habermas, Anri Lefevr itd. Omiljeni moto ove filozofske škole bio je "kritika svega postojećeg", a glavni teorijski neprijatelj bio je staljinizam. Kritika svega postojećeg je podrazumevala da nema osiguranih podruĉja filozofskog istraţivanja, a filozofska kultura je nalagala da svako od njih mora biti ponaosob ispitano. Sa druge strane, kritika staljinizma je bila uperena protiv onih birokratskih tendencija u socijalizmu, bilo da je u pitanju sovjetski oblik ili njegova jugoslovenska varijanta, koji centralizuju instance moći i ukidaju mehanizme demokratskog odluĉivanja (samoupravni socijalizam). Praksisovci veoma brzo bivaju kritikovani, ne samo od drţavnog vrha, nego i od 14 Upor. Jakšić, 2012. 15 Upor. Ralević, 1975.svojih kolega, ortodoknih marksista.16 Vrhunac osporavanja ĉasopis Praksis i filozofska letnja škola dostiţu krajem 1960-ih, od kada su postali "stalna meta dnevnopolitiĉkih i ideoloških napada". 17 Jak antipraksis naboj se širi sa filozofskih katedri i uglavnom dolazi iz pera kolega filozofa i sociologa, ortodoksnih marksista. Mnogi od njih su svoje akademske karijere izgradili upravo na kritici praksisa. Nesumljivo je da su dobrim delom ove kritike bile i opravdane, posebno onda kada se isticalo graĊansko nasleĊe humanistiĉke ideologije, kao i znaĉaj koji su na ovu grupu izvršili fenomenologija i egzistencijalizam, kao prevashodno graĊanska stremljenja u mišljenju18, ali se isto tako brzo zaboravljalo da su praksisovci ĉinili filozofski najrelevatniju grupu u akademskih krugovima, a njihov znaĉaj, ne samo u pogledu filozofskog stvaralaštva nego i po pitanju filozofske publikacije, ukljuĉujući i prevodilaĉki rad, daleko je prevazilazio postojeće filozofske okvire.19 To je razlog zašto je autoritet ovih profesora bio mnogo jaĉi nego argumenti njihovih kritiĉara, koji se ĉesto nisu libili da partijsku lojalnost suprotstave agumentovanoj raspravi. Poenta je ovde u tome da je sistem shvatio da nije dovoljno da se neko samo fiziĉki potisne iz akademskog polja, to se desilo sa osmoricom profesora Beogradskog univerziteta (1972), nego je potrebno proizvesti i jako kontrainvestiranje u teme i sadraţaje, jednom reĉi, diskurzivnu matricu koja protivureĉi suprotnom pokušaju: „Partijski sastanci i savetovanja, razni oblici „ideološkog obrazovanja” i škola, kao ona u Kumrovcu, javne tribine i mitinzi biće pozornice za jednu plejadu glumaca ĉije će se umeće iscrpljivati u napadima”.20 Sve to se dešava 16 “Koliko je politiĉkih karijera napravljeno na napadima na Praksis! Koliko je ljudi došlo do svojih direktoriskih mesta u kulturnim institucijama, naroĉito u marksistiĉkim centrima, do profesorskih titula na univerzitetima, širom Jugoslavije, do mesta ĉlanova i predsednika ideoloških komisija i raznih komiteta, sekretarskih i predsedniĉkih mesta u partijskoj hijerarhiji ili drţavnoj upravi beleţeći šta praksisovci javno i privatno govore, šta pišu, s kim se dopisuju i sastaju”. Jakšić, 2012, str. 169. 17 „Proces restaljinizacije jugoslovenskog društva nije prošao bez snaţnijih otpora. O snazi novih umpulsa u filozofiji i dreštvenim naukama, reĉju u kulturi, govori i ĉinjenica da su se i ĉasopis i Korĉulanska ljetna škola odrţali više od pet godina pošto su 1968. postali stalna meta dnevnopolitiĉkih i ideoloških napada“. Ibid, str. 202. 18 „Praksisti se preteţno bave socijalnom-politiĉkom filozofijom i filozofskom antropologijom (...) Oni pripadaju antropološko-humanistiĉkoj liniji savremene filozofije, koju ĉine ne samo marksistiĉke već preteţno nemarksistiĉke (burţoaske) škole i pravci – egzistencijalizam, personalizam, neokantovstvo, neohegelovstvo, frojdizam, katoliĉka i protestantska teologija, ideologija desne socijaldemokratije naroĉiti tzv. frankfurtski krug marksologa itd“. Ralević, 1975, str. 97. 19 „Treba, meĊutim, istaći da su oni [misli se na praksisovce – D. M.] dali niz nesumljivih nauĉno-filozofskih doprinosa ne samo u kritiĉkom delu svoga rada – u analizi i razotrkivanju suštine staljinistiĉkog i svakog drugog dogmatizma, pozitivizma, ontologizma, gnoseologizma, ahumanizma i drugih jednostranosti i deformacija, već i u konkretnoj razradi mnogih antropološko-humanistiĉkih, logiĉko-gnoseološko-metodoloških i semantiĉkih, etiĉkih estetiĉkih i drugih nauĉno-filozofskih problema“. Ibid, str. 99. 20 Upor. Jakšić, 2012, str. 202.poĉetkom 1970-ih, kada kontrarevolucija pokazuje svoje pravo lice. U tom trenutku se i univerzitetski kadar profiliše, a oni koji ostaju unutar sistema dobijaju mogućnost profesionalnog usavršavanja odlaskom u inostranstvo – to se dobrim delom odnosi i na one profesore koji su privremeno proterani iz univerzitetskih institucija – oni su na Zapadu bili veoma cenjeniti tokom 1970-ih, da bi poĉetkom osamdesetih ponovo zadobili priznanje i u domaćim okvirima, ali ovog puta ne sa najvišeg akademskog vrha, neki od njih i na to neće dugo ĉekati, nego posrednim kanalima i putevima (institut za istoriju, filozofiju i društvenu teoriju). A upravo u tim posrednim drţavnim kanalima, naizgled i samo formalno prikrivenim od oĉiju javnosti, i nastaće neoliberalna ideologija. II Postoji nekoliko stvari koje moramo uzeti u obzir ukoliko ţelimo da istraţimo istoriju neoliberalizma na ovim prostorima. Istorijski posmatrano liberalizam je ideologija starija od socijalizma ili komunizma. U najopštijem smislu ona podrazumeva zaštitu osnovnih i uroĊenih prava pojedinaca.21 Osnova liberalne ideologije data je već teorijama društvenog ugovora. U najpoznatijoj verziji ove politiĉke teorije, onoj koja se istovremeno uzima i za utemeljenje liberalizma u striktnom smislu reĉi a potiĉe od Loka22, smisao drţave je u tome da pojedincu garantuje osnovna prirodna prava (pravo na ţivot, svojinu, slobodu, javnu upotrebu uma itd.). Vlast legitimitet stiĉe izborom i u svakom trenutku je odgovorna svojim podanicima, koji imaju pravo da uskrate poslušnost nelegimnoj vladi, odakle i potiĉe institut graĊanske neposlušnosti. Liberalizam je politiĉka doktrina koja se zasniva na slobodi (tzv. negativnoj slobodi, slobodi od prinude) i obavezi drţave da istu zaštiti (drţava kao noćni ĉuvar).23 Liberalizam se menjao shodno istorijskim okolnostima i politiĉkim pozicijama burzoazije, a nakon 1848. godine liberali 21 Upor. Štraus, 1997. 22 Upor. Lok, 2002. 23 Upor. Tadić, 1996.postaju sve konzervativnije orjentisani. U to doba jaĉaju snage reda u celoj Evropi, a kontrarevolucija osvaja pobedu na svim društvenim poljima.24 Osim politiĉkog koncepta, o liberalizmu se govori i kao o novoj ekonomskoj doktrini (neoliberalizam), koja svoje uzore takoĊe nalazi u istoriji. Zapravo, većina pristalica ove politiĉke doktrine polazi od nekog oblika ekonomskog liberalizma, utemeljenog u delima fiziokrata i najsaţetije izraţenog u formuli Adama Smita25, o skrivenoj ruci trţišta koju treba pustiti da se odvija sama od sebe, ali sa osvrtom i na ono što se od poĉetka 1940-ih godina nazivalo drţavom blagostanja. Veliki doprinos nastanku drţave blagostanja dao je poznati ekonomista Dţon Kejnz.26 Alternativa izmeĊu monopola i konkurencije, kao i diskusije koje se vode tokom ranih 1930-ih, u periodu velike depresije, sve ozbiljnije su ukazivale na neophodnost uvoĊenja temeljnih zaokreta u privredi. Upravo kao odgovor na ekonomsku krizu pojavio se drţavni intervencionizam. Tako drţava nije više samo neko ko nadgleda ekonomske tokove i brine se o efikasnoj primeni zakona, tzv. lesser-faire ekonomija, nego i neko ko aktivno uĉestvuje u privrednom ţivotu, podstiĉući proizvodnju i punu zaposlenost stanovništva. Kao reakcija na kenzijanski ekonomski koncept neoliberalizam se javlja u dve varijante i to kao ortoliberalna i ĉikaška škola ekonomije27, a najveći uticaj na popularnost ovih ideja imalo je Hajekovo delo Put u ropstvo28 (1944) i Fridmanova knjiga Kapitalizam i sloboda29 (1962). Ĉikaška ekonomska škola radikalizuje stavove ortoliberala i insistira na tome da se princip slobodnog trţišta treba uvesti kao regulatorno naĉelo u svaki segment društvenog polja. Pojam deregulacije ovde igra znaĉajnu ulogu, politiĉku koliko i ideološku, on je direktno suprotstavljen kenzijanskom konceptu drţavne intervencije, i njegov zadatak i nije ništa drugo nego da drţavu oslobodi socijalnih izdataka za zdravstvenu i socijalnu zaštitu, a javna preduzeća monopolskog poloţaja na trţištu. Iako se neoliberali ĉesto pozivaju na klasiĉni ekonomski koncept Adama Smita, razlike izmeĊu njih postaju oĉiglednije utoliko što neoliberalima slobodno trţište ne daje samo garancije za ekonomski rast nego predstavlja i idealni obrazac za organizaciju celokupnog društva. Javni troškovi su opravdani samo ukoliko garantuju stabilnost ekonomskog sistema, a 24 Upor. Tadić, 1972. 25 Upor. Smit, 1998. 26 Upor. Kejnz, 2013. 27 Upor. Fuko, 2005a. 28 Upor Hajek, 2012. 29 Upor. Fridman, 2012.nju je moguće uspostavi samo na osnovu trţišnog principa. To znaĉi da i drţavu treba organizovati po uzoru na trţište, što je preduslov da se zakon ponude i traţnje ustanovi kao osnovni mehanizam društvene regulacije. Kakve su implikacije ovih stavova? Konkurencija je osnovni društveni mehanizam na osnovu kojeg se procenjuju delovanja pojedinaca. Princip konkurencije vodi u Hobsovo prirodno stanje, sa tom razlikom što su nam osnovna prava zagarantovana, ali je svako za svakoga i dalje potencijalni neprijatelj (konkurencija je sveopšta na poslu, u porodici, u prodavnici itd.). Krajnje implikacije ove ekonomske doktrine su u tome da uspevaju samo najsposobniji, ali stvarno to znaĉi da opstaju samo oni koji su u stanju da se prilagode trţištu i njegovim stalnim turbulencijama. Konkurencija je stalna, opasnost od rata je konstantna (trţišna utakmica se nikada ne zaustavlja), a jedino je izvesno da ništa nije izvesno. O takvom stanju permanetne nesigurnosti i sam Kejnz30 je imao loše mišljenje, budući da ekonomska nesigurnost više ograniĉava nego što podstiĉe investicije, slabeći upravo ono do ĉega je neoliberalima naroĉito stalo: preduzetniĉki duh. Od 1980-ih godina ova ekonomska doktrina dominira dvema velikim ekonomijama: SAD-om i Velikom Britanijom.31 U tom periodu na vlast dolaze Margaret Taĉer (Velika Britanija) i Ronald Regan (SAD). To je doba velikih zaokreta u ekonomskom polju, preduzeća se restrukturiraju (smanjivanje njihovog obima, prelazak na prekarni i podizvoĊaĉki rad, upotreba novih informatiĉkih i telekomunikacionih tehnologija itd.) i prilagoĊavaju fleksibilnim trţišnim šemama, dok se funkcija drţave ograniĉava na administrativnu delatnost. Tada nastaju i javnoprivatna partnerstva vezana za drţavne institucije (škole, bolnice, zatvore itd.), dok monopoli u sektoru usluga (zdravstvo, ţeleznica, vodovod, elektrodistribucija itd.) bivaju ukinuti. Znanje postaje sve znaĉajniji faktor u kapitalizaciji profita, vrše se znaĉajna istraţivanja na polju makrobiologije i genetskog inţenjeringa, a sve više su u upotrebi i moderne tehnologije (informacije i telekomunikacije), koje dovode do automatizacije proizvodnog procesa i viška zaposlenih. 30 „Moţda su špekulanti neškodljivi, poput mehura od sapunice na stalnoj struji preduzetniĉke strasti. Ali situacija postaje ozbiljna kada preduzetniĉka strast postane mehur od sapunice u viru špekulacija. Kada se kretanje kapitala u nekoj zemlji pretvori u nus-proizvod aktivnosti u nekoj kockarnici, verovatno je da će cela priĉa imati tuţan kraj“ (Keynes 1966: 134). Citirano prema: K. Krel, G. Tobias, J. Dam, Z. Faut, 2012. str. 29. 31 Upor. Harvi, 2012.Nasuprot drţavi nastaje civilno društvo i ono predstavlja izvesnu kontrolnu instancu rada drţavnih organa i to posebno u pogledu zaštite ljudskih prava. Instanca civilnog društva, tzv. nevladin sektor (NGO) je nezavisna u odnosu na drţavne institucije i njen naĉin finansiranja zavisi od dobrovoljnih privatnih fondova. Prema neoliberalima, uloga civilnog društva je u tome da spreĉi samovolju drţavnih institucija i omogući punu zaštitu ljudskih prava, što je glavno merilo demokratije u kapitalistiĉkom društvu. Neoliberalizam stoga nije samo ekonomska doktrina, on isto tako treba da ponudi mehanizme za efikasnije ostvarivanje osnovnih demokratskih principa. Demokratija je ovde shvaćena u uskim okvirima, kao imperativ koji treba da se ostvari kroz proces trţišne liberalizacije i zaštite liĉne nazavisnosti. Individualizam i sloboda idu skupa i osnovne su pretpostavke demokratskog kapitalizma. Neoliberalizam kao politiĉka doktrina ujedinjuje ekonomske principe (slobodno trţište i konkurencija) sa politiĉkim imperativima: zaštita ljudskih prava. To su konstitutivne ravni neolibaralne ideologije i treba ih uvek zajedno uzimati u razmatranje ukoliko se ţeli objasniti ideološka funkcija neoliberalizma u savremenom nomadskom kapitalizmu.32 III Neoliberalizam u bivšu Jugoslaviju ulazi putem civilnog društva. Civilno društvo treba da osigura procese demokratizacije samoupravnog socijalizma. Tokom 1970-ih (Ustavom iz 1974) i sama jugoslovenska zajednica biva podeljena prema nacionalnom principu na 6 drţava i dve autonomne pokrajine. To vodi jaĉanju regionalnih centara i stvara lokalnu tehnokratsku elitu koja poseduje monopol na donošenje politiĉkih odluka. Već sredinom 1960-ih u bivšoj Jugoslaviji se razvija trţišna ekonomija i jaĉaju pojedini ekonomski centri. Sve do Studentskih protesta i Ĉeškog proleća sistem će blagonaklono gledati na ove pojave. U tom periodu sazreva i nova tehnokratska elita koja polaţe pravo na samostalno odluĉivanje. Marko Nikezić i Latinka Perović su bili mladi beogradski kadar, dok su drugu ekipu ĉinili predstavnici iz Zagreba: Savka Dapĉević Kuĉar, Miko Tripalo, Pero Pirker itd. Pod uticajem Studentskih protesta (1968) i Hrvatskog proleća (MASPOK, 1972) dolazi do potpunih kadrovskih promena u Beogradu i 32 O problemu nomadskog kapitalizma i implikacijama vezanim za podelu na centar i periferiju kapitala upor. Markovac, 2014.Zagrebu. Beogradski i zagrebaĉki kadar se smenjuje, a na njihove poloţaje se postavljaju partiji lojalni pojedinci. Samo dve godine kasnije (1974) donosi se i novi ustav koji i zvaniĉno daje legitimitet vladavini lokalne partokratije. Jugoslovenski socijalizam se sve više birokratizuje, a partijska lojalnost postaje odluĉujući kriterijum kadriranja politiĉke elite. MeĊutim, ekonomski razvoj nije bio zaustavljen ovim promenama, a liberalizacija trţišta nastavlja da se nesmetano odvija, ĉak i pojaĉana novim okolnostima. Iako ĉesto ograniĉavana usko partokratskim interesima lokalnog karaktera, sloboda izraţavanja nije bila ukinuta, ali su njene granice bile jasno zacrtane unutar postojećih centara moći. Partokratska elita je unutar sebe ĉesto bila i sama podeljena interesnom logikom i zahtevima trţišta, a ono što se ĉinilo neizvodljivo na jednom politiĉkom nivou (npr. saveznom), bez problema je prolazilo na drugom (npr. regionalnom, republiĉkom ili pokrajinskom). Budući da je mesto politike bilo osigurano partijskom pripadnošću i sluţbenom ideologijom, iako su unutar same partije postojali sve ozbiljniji sukobi – naroĉito nakon Titove smrti, civilno društvo je moglo da nastane samo iz onog podruĉja koje do kraja nije bilo podreĊeno partijskoj logici. Kultura je bila jedno od tih podruĉja. Kada to kaţemo ne mislimo da je kultura bila mesto apsolutno slobodnog umetniĉkog izraza i potpuno nezavisna od politiĉkih uticaja. Partokratske elite nisu bile tako naivne da bi kulturu oslobodile partijske dominacije. Ali je kultura postala jedno polje borbe u kom su i drugi, ne usko partijski interesi, mogli da dodju do svojih prava. Nasuprot jedne tehnokratske elite nastajala je izvesna kulturna elita, ĉiji su predstavnici mahom bili pripadnici nove srednje klase. Nova srednja klasa je bila heterogena, poticala je iz raznih društvenih slojeva, ali su njenu osnovu ĉinila tri staleţa: intelektualci, visoko kvalifikovani radnici i birokratija (vojska, drţavni ĉinovnici itd.). Sa jedne strane, ona je uĉestvovala u stvaranju imidţa jugoslovenskog socijalizma (slobodni, samoupravni i demokratski socijalizam) i omogućavala mu da ga Zapad kao takvog i percipira – to je razlog zašto su politiĉari nerado tolerisali ovakve pojave – a sa druge strane, upravo tu su i uticaji Zapada dolazili do svog punog izraza. Naravno, sukobi izmeĊu partokratske i kulturne elite bili su stalna tema, a koliko politiĉka birokratija moţe biti pogubna za razvoj filma prvi su na svojoj koţi osetili predstavnicitzv. crnog talasa.33 Pojava crnog talasa se poklopila sa izvesnim društvenim turbulencijama u zemlji i inostranstvu (Studentski protesti i intervencija SSSR-a u Ĉehoslovaĉkoj), što je samo pojaĉalo osporavanje prvog velikog filmskog izraza na ovim prostorima. Posebnu funkciju u tome odigrala je cenzura. Smisao cenzure nije bio samo u tome da ograniĉi formu u kojoj neko umetniĉko delo moţe ugledati svetlost dana, nego je uticala i na samu procenu šta sve treba da nosi etiketu umetniĉkog dela. Tako se u bivšoj Jugoslaviji oformila Komisija za procenu kiĉa i šunda, a uslov da neko delo nosi etiketu ovog tipa bio je nedostatak umetniĉkih kvaliteta, pri ĉemu je o tome odluĉivala politiĉka a ne kulturna institucija – što je samo po sebi protivureĉno. Umetniĉka dela su u bivšoj Jugoslaviji bila osloboĊena plaćanja poreza – ĉime se navodno podsticala umetniĉka produkcija – što nije vaţilo i za one umetniĉke proizvode koji su na sebi imali etiketu kiĉa i šunda, tada su tretirani kao i svaka druga roba i prodavani po trţišnim cenama. Novac koji se na taj naĉin ubirao sluţio je za finansiranje društveno priznatih umetniĉkih projekata – većinom su ti projekti nastajali sa ciljem jaĉanja oficijalne ideologije (to je bio sluĉaj sa filmom u doba tzv. propagadnog perioda34 ili sa nastankom izvorne narodne muzike35 itd.). U periodu reakcije, tokom 1970-ih, sistem je i sam uĉestvovao u finansiranju umetniĉkih projekata od društvenog znaĉaja. To je doba u kome dolazi do sve uĉestali pojave antiproizvodnje – o ĉemu je bilo više reĉi u uvodnim stranama ovog teksta – a sistem manje koristi represivne metode, a sve više podstiĉe ona strujanja koja su indiferetna revolucionarnim tendencijama ili su ĉak diretno njima suprotstavljena. To se veoma lako moţe pokazati na primeru filma, filozofske produkcije, kulturnih institucija itd. Osim što su osmoricu profesora i fiziĉki odstanili sa Beogradskog univerziteta, pri ĉemu im nisu uskrati mogućnost struĉnog usavršavanja i ideološkog delovanja u inostranstvu, oni su istovremeno podsticali i one filozofske napore koji su direktno kritikovali praksisovce. Sliĉna stvar je bila i sa crnim talasom. Većini autora crnog talasa je bilo onemogućeno da stvaraju u zemlji, ali su mogli otići u inostranstvo i tamo pokazati svoje kvalitete (istina, meĊu retkima koji su otišli u inostranstvo bili su Ţelimir Ţilnik i Dušan Makavejev, ali oni tamo nisu postigli naroĉiti uspeh – razlog tome ne 33 Upor. Buden i Ţilnik, 2013. 34 Upor. Markovac, 2013. 35 O tome će biti više reĉi u narednom tekstu ove knjige.treba traţiti samo u kvalitetu njihovih filmova nego i u uticaju reakcije, koja je tada dominirala i celom Zapadnom Evropom). Period reakcije nije bio dugog veka ali je ostavio neizbrisive tragove u kulturnom polju. Nagli rast kulturne industrije, koja je sredinom 1960-ih bila samo u povoju, biva pojaĉan uticajima sa Zapada (pojava mladalaĉke supkulture, uticaji roka i opojnih droga), ali i domaćom produkcijom (Televizija kao masovna pojava, izvorna narodna muzika itd.). Rast ţivotnog standarda i pojava nove srednje klase u mnogome bivaju omeĊeni ovim kretanjima. Promene do kojih dolazi u ovom periodu vezane su za kulturna dešavanja u pozorištu, na filmu, u popularnoj muzici itd. Mladi sve više uĉestvuju kao pokretaĉi društvenih zbivanja, a otvaraju se studentski centri (SKC, 1971) i studentska glasila (indeks 202, 1971). Ništa manji nije bio ni uticaj pozorišta, naroĉito Ateljea 212, koje je već od svog osnivanja (1956) pokazivalo interes za avangardnu umetnost. Već u prvoj godini rada ovog pozorišta, ne samo u bivšoj Jugoslaviji nego i u celoj Istoĉnoj Evropi, premijerno je prikazano Beketovo remek-delo Čekajući Godoa, a što je bila ulaznica i za mnoge druge velikane evropske i svetske dramaturgije: Sartra, Foknera, Joneska, Kamia, Pintera, Adamova, Dţojsa, Ţaria itd. Poseban peĉat radu ovog pozorišta dala je Mira Trajilović, u njemu je radila od njegovog osnivanja, a 1967. godine stvara i BITEF (Beogradski internacionalni teatarski festival), koga posećuju velike svetske pozorišne trupe, poput Living Teatra, Divadlo na brnov, Piter Bruk itd. Za njeno ime se vezuje i premijerno prikazivanje Kose, brodvejskog hipi mjuzikla, koje je uduševljeno prihvatila publika širom sveta. U ovom pozorištu su stasavala velika imena jugoslovenskog glumišta: Rahela Ferari, Ruţica Sokić, Bora Todorović, Vlastimir Đuza Stoiljković, Danilo Bata Stojković, Petar Kralj, Zoran Radmilović, Ljuba Tadić itd. Pored Mire, Jovan Ćirilov i Borislav Mihajlović Mihiz su takoĊe dali osoben peĉat ovom pozorištu. Atelje 212 je posredno uticao i na stvaranje alternativne kulturne scene, koja će svoju potpunu afirmaciju doţiveti tokom 1980-ih godina. Na taj naĉin je stvorena veoma široka alternativna scena koja je obuhvatala brojna podruĉja kulturnog stvaralaštva: od nauĉne delatnosti (filozofija i sociologija) do filma i pozorišta, ali i radija, rok muzike itd. Zahtev za civilnim društvom je najviše dolazio iz tih razliĉitih kulturnih podruĉja. Svemu tome je veliki dobrinos dala i decentralizacija samoupravnog socijalizma (ustav iz 1974), podela na republike i pokrajine je do izvesnog stepena ograniĉila samovolju partokratske elite, odnosno svela je na lokalne okvire, a kulturnaprodukcija je postajala sve samostalnija i nezavisnija od politiĉkog odluĉivanja. Naravno i unutar same republike stvarali su se politiĉki savezi na lokalnom nivou, ali i tada je uvek bilo više politiĉkih centara, što je veoma podsticajno delovalo na razvoj kulturne produkcije. MeĊutim i pored teritorijalne decentralizacije, socijalizam u bivšoj Jugoslaviji je bio daleko od demokratije, partijska kadriranja su i dalje igrala znaĉajnu ulogu u društvu, iako su njihovi uticaji bivali sve slabiji i sve više su dobijali lokalni karakter. U trenutku kada je društvo ulazilo u ekonomsku krizu, poĉetkom 1980-ih, zahtevi za civilnim društvom bivali su sve glasniji, a sa njima se po prvi put javlja i svest da je socijalizam moţda izgubio odluĉujuću bitku sa kapitalizmom. IV Civilno društvo uglavnom kritikuje politiĉku strukturu samoupravnog socijalizma. Znaĉajan doprinos u reprodukovanju partokratske strukture imala je tajna policija. Stoga je civilno društvo opozicija policijskom društvu, a zaštita osnovnih prirodnih prava jeste imperativ civilnog društva. Civilno društvo se bori za zaštitu prirodnih prava, koje drţava ograniĉava iz razliĉitih razloga. U tim godinama politiĉka borba se i vodi na polju ljudskih prava, u SAD-u se to manifestovalo u obliku manjinskih politika (pacifizam, kontrakultura, feminizam, LGBT, afroameriĉki pokret itd.)36, dok ĉinjenice sve više ukazuju da blokovska podela sveta nije ništa drugo nego paravan za jaĉanje drţavne kontrole, koja postaje sve totalitarnija što su nauĉne strategije razvijenije. Nove tehnologije se razvijaju i kao posledica trke u naoruţanju i velikih investicionih ulaganja u nauĉne projekte na polju kibernetike, genetike, informatike itd.37 Ne samo da su inkorporirane u kapitalistiĉki naĉin proizvodnje, nauĉne strategije su te koje presudno utiĉu i na transformaciju kapitalizma u celini. U tom periodu nastaju i brojni lokalni ratovi38, mogućnost globalnog sukoba (Treći svetski rat) biva umanjena lokalnim ratnim dejstvima (Koreja, Vijetnam, Bliski Istok, Afrika, Avganistan itd.), što podstiĉe razvoj vojne industrije i jaĉa 36 Upor. Marković, 2003. 37 Upor. Castells, 2000. 38 Upor. Deleuze i Guattari, 1980.militantni duh na nacionalnom planu. Paralelno sa lokalnim ratnim sukobima sve glasniji su pacifistiĉki zahtevi (smanjenje budţetskih izdataka za vojsku, ukidanje vojne sluţbe, protesti protiv rata itd.). Na taj naĉin manjinske politike, neoliberalizam i nove tehnologije, zajedniĉkim snagama utiĉu na transformaciju drţavnog kapitalizma (militantnog fordizma). Zahtevi za minimalnom ulogom drţave ne dolaze više samo od manjinskih pokreta, već delimiĉno bivaju pokrenuti i od samog establišmenta. Studentski protesti i manjiske politike sa kraja 1960-ih, kombinovane sa drţavnom represijom, velikim javnim zaduţivanjem i nafrnom krizom sa poĉetka 1970-ih, sve više su ukazivale na to da se drţavni kapitalizam nalazi u ozbiljnoj krizi. Sistem je shvatao da je neophodno ponuditi efikasniju i dugoroĉniju politiku nasuprot privremenog nasilja i drţave represije. I ovog puta kapitalizam je na raspolaganju imao već gotove oblike, samo ih je trebalo pokupiti i na najbezbolniji naĉin organizovati u celinu. Proizvodnji je tako suprotstavljena antiproizvodnja, a onim linija koje su pretile da se razliju i potope sistem u celini, kapitalizam je ponudio raznovrsne kanale kojima su one razvodnjavale svoju snagu, dok na kraju nisu i postale deo samog sistema. To se nesumljivo desilo sa manjinskim politikama, radikalniji deo ove priĉe bio je odgurnut u stranu i marginalizovan (Crni Panteri, Crvene Brigade, RAF itd.), sa njima se sistem brzo i nasilno obraĉunao, dok su favorizovana srednja rešenja i alternativni kulturni oblici. Manjinske politike su sve više reprezentovale civilno društvo, koje se finansiralo iz dobrotvornih donacija, a ĉija uloga nije bila samo u tome da ograniĉi ulogu drţave nego i da jaĉa preduzetniĉki moral sitnog kapitala. Pank i hipi pokret (raznovrsni stil ţivota: makrobiotiĉka ishrana, polovna odeća, astrologija itd.) su u tom pogledu pokazali izvanredan uspeh. Ne samo da su uticali na razvoj kontrakulture i manjinskih pokreta, oni su isto tako doprineli razvoju kreativne industrije i alternativnog stila ţivota. Iz toga su se izrodili raznovrsni kulturni hibridi, ĉija je osnovna karakteristika to da su suprotstavljeni establišmentu: od butika polovne odeće i kreatora "uradi sam" do prodavnica makrobiotiĉke hrane, astroloških agencija i muziĉkih bendova. U pitanju je jedna široka alternativna scena koja razvodnjava puteve kapitala, koji sve više napušta drţavu i traţi alternativna podruĉja. Suština alternativnih kretanja je u tome da zajedniĉka iskustva pretvara u modele i na taj naĉin ih ĉini podobnim kapitalu. Kao što nauĉne strategije uĉestvuju uproizvodnji tehniĉkih modela, tako alternativne organizacije treba da ponude kulturne modele (specifiĉni stil ţivota). Neoliberalizam putem NGO-a ulazi u celokupno društveno telo, stvarajući jednu alternativnu scenu novog sitnog preduzetništva. Ne treba da nas buni to što su NGO-i uglavnom neprofitne organizacije, njihova funkcija je krajnje ideološka: oni proizvode preduzetniĉki moral i pretvaraju kolektivna iskustva u kulturne modele. U svakom sluĉaju ĉine pacifistiĉku ulogu u okviru neoliberalnog kapitalizma, koji više nije nacionalno orjentisan i vezan za drţavne okvire nego se širi svetom u potrazi za što povoljnijim uslovima proizvodnje (bogati prirodni resursi, jeftina radna snaga, liberalni ekološki zakoni itd.). Na taj naĉin drţave danas postaju eksponenti multinacionalnih kompanija, a kolektivna dobra se pretvaraju u njihovo privremeno vlasništvo. To je razlog zašto kapitalizam danas sledi jednu parazitsku logiku i poput jata skakavaca odlazi na neku teritoriju sa ciljem da iz nje izvuĉe maksimum proizvodnih sredstava i tamo ostaje sve dok je ne opustoši do kraja i ne dovede do potpunog propadanja. Taj nomadski kapitalizam neokolonijalno tipa, poĉetkom 1970-ih je bio tek u povoju, a na putu njegovoj ekspanziji stajale su raznovrsne etatistiĉke tvorevine. Demontaţa drzavnog kapitalizma se odvijala u nekoliko etapa, a najznaĉajni udeo u tome svakako je odigralo civilno društvo. V U specifiĉno jugoslovenskim okvirima, koji u svemu nisu pratili svetska dešavanja, demontaţa drţavne mašinerije se odvijala sporo i postepeno. Zahtevi za civilnim društvom dolazili su uglavnom iz kulturnih institucija: instituta (za istoriju, filozofiju i društvenu teoriju), pozorišta (Ateljea 212), filma (Beogradska kinoteka), radio (Indiks 202, B92) i TV stanica (Studio B), pank muzike i novog talasa (SKC) itd. U sklopu te alternativne scene formiralo se jedno ĉvrsto jezgro graĊanske publike, više ili manje nacionalno orjentisane. Oni su bili predstavnici kulturne elite i nove srednje klase. Pored njih postojali su još predstavnici politiĉke elite (stari i novi partijski slojevi) i radniĉka klasa. Dobrim delom radniĉka klasa u bivšoj Jugoslaviji, a moţda ĉak i više u Srbiji, bila je podeljena izmeĊu dva dominatna kulturna obrasca. U prvom sluĉaju je reĉ o oficijalnoj ideologiji, koju je stvarala vladajuća politiĉka elitasa ciljem da stvori jugoslovenski identitet – u pitanju su brendirani domaći proizvodi: partizanski filmovi, izvorna narodna i festivalska muzika, nacionalni turizam itd. –, dok se u drugom sluĉaju radilo o alternativnoj sceni, koja se prikriveno ili otvoreno suprotstavljala oficijalnoj ideologiji. Profilisane tokom 1970-ih, ove struje će se jasno razdvojiti tek sredinom 1980-ih, da bi svoje generalno utemeljene neoliberalizam u Srbiji dobio poĉetkom 1990-ih, stvaranjem višepartijskog sistema i osnivanjem Demokratske stranke. Već tada na delu imamo jedan demokratski blok (kojem će i cela decenija biti potrebna da se ujedini oko zajedniĉkog neprijatelja: reţima Slobodana Miloševića), koji će ĉiniti niz malih politiĉkih udruţenja i meĊu kojima će se veoma brzo izdvojiti one nacionalno orjentisane (DSS – Demokratska stranka Srbije i SPO – Srpski pokret obnove, koji će već 9. marta 1991. godine organizovati i veliki miting protiv Miloševićevog reţima). Bitno je ovde shvatiti da su raznovrsna nacionalna trţišta, kao i sukobi politiĉkih elita, na kraju doveli i do konaĉne podele Jugoslavije, već u skladu sa lokalnim centrima moći i nacionalnim granicama utvrĊenim Ustavom iz 1974. godine. Dominacija trţišta je postala evidentna sredinom 1980-ih, muziĉka produkcija je sve više izmicala drţavnoj kontroli – zakoni o šundu i kiĉu nisu uspevali da je zaustave – što je bio sluĉaj sa novim talasom u rok muzici – budući da je produkcija bivala sve jeftinija i obimnija, usled pada klaliteta muziĉkih proizvoda i razvoja novih, jeftinijih i sintetizovanih zvukova (sintisajzeri). Trijumf turbofolka, krajem 1980- ih, oznaĉio je i nesposobnost kulturnih elita da proizvedu, makar i prividan, univerzalizam graĊanskog društva i na taj naĉin uvuku radniĉku klasu u neoliberalnu kontrarevoluciju, što se nesumljivo desilo u Zapadnoj Evropi sa padom Berlinskog zida. Sa druge strane, savez izmeĊu politiĉkih elita i radniĉke klase – savez koji se zasnivao na ĉistom populizmu i manipulaciji od strane vladajuće elite – nije narušio ĉak ni pad Berlinskog zida, niti urušavanje Istoĉnog bloka – u tome će uspeti tek katastrofalna politika vladajućeg reţima krajem 1990-ih. Budući da je nastao iz alternativnih centara, neoliberalizam u bivšoj Jugoslaviji nikada nije mogao da zauzme mesto vladajuće ideologije i uvek je bio samo njena dopuna. Problem je u tome što je već vladajuća ideologija podelila radniĉku klasu u dva tabora: na urbani i ruralni mentalitet. Ovde se nije samo radilo o teritorijalnoj podeli (selo i grad) nego je u pitanju mentalna i kulturna matrica koja deli dva razliĉita ţivotna stila. Liberalna ideologija se i sama smeštala unutar postojeće podele i saveznike traţila na strani urbane radniĉke klase.Demokratski blok se na taj naĉin suprotstavio populistiĉkoj demagogiji birokratskih elita, koji nisu imali drugog izlaza nego da radniĉke mase povedu u nacionalizam i na taj naĉin ih veţu za postojeće lokalne centre moći. To je izazvalo meĊunacionalne sukobe koji su kulminirali graĊanskim ratom u Hrvatskoj (1991 – 1995), Bosni i Hercegovini (1992 – 1995), a nešto kasnije i na Kosovu (1998). U tom periodu Srbiju pogaĊaju sankcije MeĊunarodne zajednice, dok na susednim teritorijama jaĉaju ratna dejstva. U takvim okolnostima dolazi do stvaranja nove preduzetniĉke klase, ona se regutuje iz razliĉitih socijalnih staleţa i bavi se raznim legalnim (turizam i ugostiteljstvo) i ilegalnim aktivnostima (krijumĉarenje, ratno profiterstvo, trgovina narkoticima itd.). I sama drţava uĉestvuje u ovim kriminalnim delatnostima, teţeći da ih iznutra kontroliše i nadgleda. Tek nastankom ove preduzetniĉke elite stvoreni su uslovi da se nametne ideologija neoliberalnog kapitalizma. Podrţan kapitalom u zemlji i inostranstvu, demokratski blok se ujedinjuje u teţnji da sruši reţim Slobodana Miloševića i uvede institucionalni i demokratski sistem. U tom trenutku trijumfuje ideologija neoliberalnog kapitalizma: konkurencija treba da zameni monopolizovana trţišta, a sve veći je upliv stranog finansijskog kapitala (MMF i Svetska banka), kao i uticaji multinacionalnih kompanija i domaćih preduzetnika tzv. tajkuna. U tom periodu se sprovodi i privatizacija kolektivnog vlasništva, nju prate brojne berzanske malverzacije, porast nezaposlednosti i deindustrijalizacija, a sve to se skupno i jednim imenom naziva tranzicija. UvoĊenjem novih tehnologija obim poslova se smanjuje, što dovodi do porasta nezaposlenosti i sniţavanja cene radne snage. Funkcije drţave se smanjuju i ona sada više nije ništa drugo nego administrativna organizacija u sluţbi trţišta i krupnog finansijskog kapitala (MMF i Svetska banka). To je razlog zašto je danas teško govoriti o klasiĉnoj liberalnoj drţavi u nacionalnim okvirima, a preciznije je drţavu definisati kao administrativnu sluţbu u interesu krupnog finansijskog kapitala. Eto zašto granice izmeĊu drţava postaju sve beznaĉajnije, dok tokovi kapitala i migracije stanovništva bivaju podloţniji sve efikasnijim kontrolama. U takvim uslovima je nebitno koja je stranka na vlasti – ideološke razlike, ako i postoje, samo su fikcija i imaju svrhu da zbune biraĉko telo – dok neoliberalna ideologija ĉini okosnicu oko koje se okupljaju gotovo svi politiĉki projekti u zemlji. Eto zašto je danas teško govoriti o demokratiji a da se njen pojam ne proširi. Jedino na taj naĉin je moguće ukljuĉiti i one grupacije koje nemilosrdna logika trţišta u neoliberalizmu puštada egzistiraju na granici golog ţivota.39 Smisao ovog teksta je u tome da pokaţe da je nemoguće izgraditi bolji svet ukoliko on još uvek ostaje reprezentacija kapitala ili samo sluţi njegovim interesima. Nasuprot antiproizvodnje treba ponovo afirmisati proizvodnju, tj. kolektivna iskustva suprotstaviti modelima. Iskustva su neponovljiva i kao takva ne mogu biti predmet nikakve ekonomske transakcije. Iskustva koja nastaju u zajedništvu i dele se medju prijateljima jesu brana kapitalizmu koji se zasniva na stvaranju modela. Borbu treba nastaviti na tom terenu. Teorije koje proizvode modele su u sluţbi kapitalizma, ono što nas zanima jesu kolektivna iskustva, a ona se ne mogu poopštiti i iskoristiti u komercijalne svrhe. Iskustva su ta koja menjaju nas i sredinu u kojoj ţivimo i u tom smislu ona su revolucionarna. A revolucija ne moţe da ĉeka!