FUKO I PROBLEM BIOPOLITIKE

a) Rođenje biopolitike Na ovu temu Fuko drži ciklus predavanja, od 10. januara do 04. aprila 1979. godine, na Kolež de Fransu. Ma koliko delovala ambiciozna naša tvrdnja, čini nam se da zaključno sa ovom godinom prestaje Fukoovo bavljenje modernošću. Ovoj temi će se Fuko vratiti samo na kratko, početkom '80-ih, kada drži nedovršeni ciklus predavanja pod naslovom O upravljanju živim ljudima (Du gouvernement des vivants). Upravo zbog toga ovaj ciklus predavanja nosi naročitu težinu, bar iz dva razloga. Sa jedne strane, izgleda kao da su ova predavanja nastavak nekih ranijih. U prethodnoj godini Fuko je držao seminar pod nazivom Sigurnost, teritorija, stanovništvo (Sécurité, Territoire et Population). Ali kao i uvek kod Fukoa, ova sličnost često može da zavara neupućenog čitaoca. Sa druge stane, izgleda da je sa Rađanjem biopolitike Fuko po prvi razmatrao neku savremenu temu. Iako važi za mislioca koji svako svoje istraživanje povezuje sa savremenošću i u sklopu nedavnih događaja, on je isto tako neko ko neposredno nikada ne obrađuje savremene teme. On savremenost koristi kako bi opisao događaje iz nedavne prošlosti. Istorijski period kojim se Fuko najviše bavio tokom dugogodišnje naučne karijere, bio je onaj od kraja XVI veka do naših dana. A da to nije uopšte slučajno govori nam činjenica da i ovog puta predavanja počinju XVI vekom, da bi nas jednim naglim zaokretom ponovo vratila nedavnim događajima. Na dnevni red su prispela učenja neoliberalnih teoretičara, nemačke i američke provenijencije. Da je Fuko imao veoma instančan osećaj za savremenost govori u prilog i to što predavanja o neoliberalizmu drži u periodu kada ovaj, kao vodeći ekonomski koncept posle kenzijanizma, odnosi pobedu u SAD-u i zapadnoj Evropi. Tokom '80-ih, sa dolaskom na vlast Margaret Tačer u Velikoj Britaniji i Ronalda Regana u SAD-u, era neoliberalizma počinje uzlaznom putanjom, sve do nedavne ekonomske krize iz 2008. godine. Na koji način Fuko prilazi ovom pitanju? On ga posmatra kao problem upravljanja. Kao što smo mogli videti iz prethodnog poglavlja, temom biopolitike Fuko se bavio par godina. Ovom problemu on je pristupao sa stanovišta razmatranja promene biovlasti u odnosu na suverenu vlast. O tome je bilo više reči u prethodnim poglavljima. Sada treba pokazati da Fuko ide i korak dalje. Zapravo, on je taj korak samo nagovestio, ali ga praktično nikada nije napravio iz nama nepoznatih razloga. O čemu se zapravo radi? Na početku predavanja Fuko pokazuje da već od kraja XVI veka jačaju snage koje žele da ograniče državni razlog kao ekonomsku doktrinu suverene moći. Državni razloga je bio izvesna ekonomska doktrina koja je određivala domen nadležnosti monarha. Paralelno sa opadanjem značaja državnog razloga, tj. sa njegovim ograničavanjem, javljaju se i zahtevi za ekonomičnijom kontrolom suverene moći. Tokom XVII veka se formiraju disciplinarni mikro-dispozitivi, paralelno sa razvojem nove ekonomske doktrine: utilitarizmom u Engleskoj i radikalizmom u Franuskoj. Svrha ovih ekonomskih doktrina jeste u tome da razviju koncept vladavine prava nasuprot državnom razlogu suverene moći. Šta znači ovaj koncept vladavine prava? Kao što je u Nadziranju i kažnjavanju, zahtev za ekonomičnijim postupkom kažnjavanja odveo njegove zagovornike disciplinarnoj tehnologiji vladanja, tako koncept vladavine prava treba sada da uvede novu tehnologiju upravljanja. A ta nova tehnologija se naziva liberalizam. Po čemu je specifična ova nova tehnologija? Ona uvodi tržište kao regulatorni princip upravljanja ljudima. Ispod tržišta svako od nas treba ponovo da otkrije neku istinu o sebi. Merilo istine vodi od disciplinarnog modela ka biomoći i problemu upravljanja. Neoliberalizam kao ekonomski model po prvi put je ponudio novu doktrinu upravljanja. To pokazuje da na mikro-nivou dolazi do smene disciplinarnog modela tehnologijom upravljanja. U čemu je razlika između ovih modela? Klasičan, disciplinarni model polazi od kazne koja ima zadatak da ukine funkciju kažnjavanja. Kazne moraju delovati preventivno. Pre bilo kakve pomisli na zločin visina kazne treba potencijalnog prestupnika da osujeti u njegovim namerama da učini prestup. Preventivni učinak kaznenog sistema je takav da on, pre nego li dovede do prekršaja, treba da ograniči delovanje potencijalnih prestupnika. Sa druge strane, neoliberalni model unapred računa sa ponudom i potražnjom prestupa (zločina). Kako se zločini ne mogu totalno ukinuti, što su potrvdila statistička istraživanja ovog problema, društvo treba da odlučiti koje će od njih kažnjavati, odnosno, tolerisati. Na taj način neoliberalizam pravi selekciju zločina, pre svega na osnovu ekonomskih faktora. Neoliberalizam je došao na ideju da ne samo što nije neophodno delovati pre samog čina, nego to često nije ni ekonomski opravdano. Stoga, možemo reći da disciplinarni kazneni sistem deluje preventivno, a neoliberalni selektivno. Postoje dve struje neoliberalnih autora: nemačka i američka. Nemačku grupu čine: Valter Ojken, Franc Bem, Miler-Armak, Vilhelm Repke i Fridrih fon Hajek. Oni su, već početkom 1920-ih, osnovali Frajburšku školu ekonomije i prozvali se ordoliberalima. Zastupali su stanovište da društvom treba upravljati po uzoru na preduzeće. To ih je odvelo tezi da društvo treba regulisati na osnovu tržišnog principa. Nakon Drugog svetskog rata u SAD-u se formira Čikaška škola ekonomije. Ovu grupu čine sledeći autori: Ludvig fon Mizes, Geri Bejker, Džordž Stigler, Milton Fridman, Robert Fogel itd. Američki neoliberali se oslanjaju na nemačke u svojoj nameri da regulaciju putem tržišta prošire na sve segmente društvenog polja. Upravo iz toga razloga njihove teorijske analize su počinjale kritikom kenzijanske ekonomije, a završavale zahtevom za potpunom deregulacijom privrede, budući da je tek to značilo: „uvesti regulaciju tržišta kao regulatorni princip društva“. Pre svega, treba uzeti u obzir probleme sa kojima su se susreli nemački neoliberali. Oni su bili raznovrsni i sačinjavali su nekoliko zasebnih tematskih celina, od koji su se izdvojile četiri najznačajnije: kritika protekcionizma, kritika socijalizma, kritika fašizma i kritika kenzijanizma. Svaka od ovim tema predstavljala je zasebnu ekonomsku strategiju koja je jačala ulogu države na štetu građana i njihovih individualnih sloboda. Isto tako, na različite načine i u različitim ekonomskim uslovima, svaki od ova četiri koncepta je davao veliku slobodu državi u rešavanju bitnih socijalnih pitanja. To je izazvalo kritiku kapitalizma koju poznajemo još od Zombartovog dela Nemački socijalizam (Le Sozializme allemand, 1903). Ona obuhvata: kritiku masovnog društva, kritiku potrošačkog društva, kritiku društva spektakla, kritiku društva autoriteta, kritiku društva simulakruma itd. Problemi na kojima se zasnivaju kritike ovog tipa vezani su upravo za značajnu ulogu države u rešavanju bitnih društvenih pitanja. Da bi prevazišli ove probleme koji nastaju državnim intervencionizmom, nemački neoliberali se nadovezuju na učenje Jozefa Šumpetera , ali ne dele njegov pesimizam po pitanju načela konkurencije i slobodnog tržišta, koja po njima ne moraju nužno da vode centralizaciji i monopolizaciji kapitalističkog sistema. Centralizacija i monopolizacija i prema Šumpeteru nastaje kao društvena posledica ekonomskog razvoja – odakle sledi, prema ordoliberalima, da kontrolisanim ekonomskim razvojem ove negativne posledice mogu biti eliminisane. Za razliku od Šumpetera, ordoliberali nisu spremni da žrtvuju individualne slobode pojedinaca u korist nekog pravednijeg društva, nego oni naglašavaju kako vladavina prava – kao odlučujući društveni mehanizam – treba da spreči negativne socijalne pojave, koje nastaju kao posledica ekonomskog razvoja. Upravo iz toga razloga konkurencija za njih nije ništa prirodno niti nešto što se samo po sebi podrazumeva – kao što je to bio slučaj za klasične liberale u doba Adama Smita – nego nešto što tek treba da se postigne kroz dugotrajni privredni razvoj. U tom pogledu se ogleda značajan uticaj Huserlovog učenja na ovu ekonomsku doktrinu, budući da ona ne priznaje konkurenciju kao prirodnu datost, nego kao zadatak koji tek treba da se ostvari u budućnosti. Konkurenciju ne treba shvatati kao svršenu stvar nego kao proces (načelo regulacije), dakle, kao ono na osnovu čega tek treba da se urede socijalni odnosi. Eto zašto društvo treba regulisati na način upravljanja preduzećima, jer tamo najpotpunije do izražaja dolazi konkurencija. Zasnovati društvo na takav način, to znači da treba obezbediti pojedince od slučaja rizika. U tu svrhu se mogu osnivati osiguravajuća društva, kako bi se teret socijalnih izdataka premestio iz javne u privatnu sferu. Društvo ne treba da finansira individualne rizike, ali treba da dopusti da se pojedinci od toga obezbede privatnim sredstvima. Na taj način se podstiče preduzetništvo i jača konkurencija među preduzećima. Da bi konkurencija bila stalna neophodno je obezbediti sudsku arbitražu, koja će, istovremeno, nadgledati poslovne poduhvate pojedinaca i javnu vlast. Kao što vidimo, princip konkurencije je nemački neoliberalizam, na sasvim drugi način nego klasičnu ekonomsku teoriju, odveo tržištu kao regulatornom načelu društva. Odatle polaze američki neoliberali koji proširuju načelo tržišta na sve delove društvenog polja. Tržište kao princip regulacije treba uvesti i tamo gde ono do sada nije imalo svoju primenu. To se pre svega odnosi na život pojedinaca. Sada vidimo kako se tehnologija upravljanja spaja sa biopolitikom. Taj spoj do izražaja najviše dolazi u teoriji o ljudskom kapitalu. U čemu se ogleda značaj ove teorije? Ona polazi od toga da ljudski kapital treba da bude stalni izvor prihoda, odnosno, uzrok uvećanja viška vrednosti. Radnik se sastoji od kapitala-kompetencija. Celokupni kapital radnika ne obuhvata samo sadašnje prihode nego i sva ostala primanja koja ovaj, na osnovu svojih kompetencija, može da ostvari tokom svog života. Radi se o tome da kapital koji radnik poseduje jeste samo ono što on može da realizuje na osnovu svoje kompetencije. Odatle sledi da neki radnik vredi samo onoliko koliko kapitala poseduje, tj. onoliko koliko može da realizuje svoje kompetencije. Pri tome se uzima u razmatranje celokupni životni vek nekog radnika, jer tek na osnovu toga može da se proceni njegova stvarna vrednosti, tj. vrednost njegovog kapitala. To dovodi do zaključka da na početku radnog odnosa zarade radnika moraju biti niže, da bi se tokom godina uvećale, kako bi opet sa godinama opadale. Radnik se ovde posmatra kao mašina koja ima neki radni vek – koji je podložan zastarivanju. Američki neoliberalizam teži da napravi najbolju moguću procenu radne sposobnosti. Iz toga razloga, celokupno životno iskustvo koje može pozitivno ili negativno da utiče na produktivnost rada, se računa u kompetenciju radnika. To se posebno odnosi na njegov genetski, kulturni, socijalni kapital itd. To znači da se produktivnost rada više ne određuje na osnovu radne norme (individualnog postignuća radnika u proizvodnom procesu) – kako je to bilo definisano sa Tejlorom – nego polazeći od radnih kompetencija (izvesnih sposobnosti koje radnik unosi u proizvodni proces, a koje nastaju kao plod poboljšanja sopstvenog genetskog, kulturnog, socijalnog kapitala itd). Stoga, ova teorija polazi od toga da čovek tokom celog života kapitalizuje izvesne kompetencije koje se realizuju u proizvodnom procesu. To znači da već od ranog perioda roditelji moraju voditi računa o tome koliko pažnje poklanjaju svojoj deci, koliko investiraju u njihovo obrazovanje, zdravlje itd. Svaki od ovih faktora utiče pozitivno ili negativno na kompetencije njihove dece, odnosno, poboljšava ili umanjuje njihovu konkuretnost na tržištu rada. Američki neoliberali su posebno veliko interesovanje pokazali prema genetskom kapitalu. Iako svima izgleda da su roditelji jedini krivci što smo ispali onakvi kakvi jesmo, neoliberali naglašavaju da nikako ne treba zanemariti činjenicu da svako od nas nasleđuje određene faktore rizika i to zbog toga što se ovi faktori mogu uvećati, odnosno, umanjiti u zavisnosti od naslednih osobina. Čovek, ne samo da nasleđuje ove faktore, nego ih putem razmnožavanja i povećava. U tome smislu možemo govoriti o ljudima, ali i populacijama, koje raspolažu sa određenom količinom naslednih faktora, koji se vremenom mogu smanjiti, odnosno, povećati. A to je ono čemu američki neoliberali najveše posvećuju pažnju. Izgleda da na polju ekonomskih istraživanja neoliberalizam dolazi na ideju koja je slična eugenici: čovek, ali i država, treba u opštem interesu da podstiče pozitivnu selekcija rizičnih faktora, ali tako da se troškovi finansiraju iz privatnog sektora. Tehnologija upravljanja, kojom neoliberalizam zamenjuje disciplinski model na mikro-nivou, sada biva povezana sa biopolitikom. Tehnologija regulacije stanovništva na makro-nivou, sada biva nadopunjena tehnologijom upravljanja ljudima na mikro-planu. U kom smislu upravljanje ljudima i biopolitika spadaju skupa? Videli smo ranije da se biomoć formira na podlozi odluke kome dodeliti život, odnosno, koga pustiti da umre. Izgleda da se – od početka XIX veka i sve do sredine XX veka – biomoć konstituiše oko problema vezanih za kontrolu stanovništva. Stoga i regulacija kretanja (biološkog, prostornog, mehaničkog itd) postaje njen osnovni zadatak. Ona računa sa velikim brojevima, tj. ona upravlja masovnim skupovima. Na osnovu disciplinskog mehanizma ona deli ljude u određene serije, na osnovu precizno definisanih kriterijuma. Ona raspoređuje živa tela putem disciplinskih mikro-mehanizama. Ona isto tako stvara iskaze koji se povezuju sa dijagramom život-vrsta-rasa i na taj način organizuje masovne skupine u segmentirane serije. Ona ih stavlja u odnos sa skupovima sličnog tipa i povezuje ih sa iskazima na dvostrukom planu: sa jedne strane, prolazi medicinski diskurs (ludilo, seksualnost), a sa druge, vaspitno-popravna funkcija (delikvencija). Dakle, kada je u pitanju biomoć reč je o nedavnoj istoriji; ova nedavnost datira od učestalih pobuna protiv suverene moći , da bi, putem Francuske revolucije i Napoleonovih ratova, ušla u samo tkivo modernog čoveka. A videli smo već ranije da se disciplinski mikro-dispozivi zasnivaju na panoptičkoj strukturi moći, koja podrazumeva da sve treba videti, sve zapisati i voditi brižljive analize o tome kada, gde i od koga, vlast može biti napadnuta. Panoptizam teži za tim da sve vidi i sve kaže – on prati i beleži sve, jer sve može postati predmet osporavanja vlasti: od kriminalnih ponašanja do seksualnih zadovoljstava. Ako bismo sada pribegli nekom drugom teorijskom konceptu – kojeg su osmislili Žil Delez i Feliks Gatari – mogli bismo reći da je biomoć mašina molarnog tipa. Ona raspolaže i upravlja velikim brojevima, velikim serijama, masovnim skupovima. Ona se uvek gradi na nekom metafizičkom principu, odnosno – liotarovski rečeno – ″velikoj priči″. U tome smislu je u pravu i Hana Arent kada kaže: „Monstruozna je, ali odista teško oboriva tvrdnja totalitarne vlasti da ona nikako nije ''nezakonita'', nego da se vraća izvorima autoriteta iz kojih pozivitni zakoni crpu svoj konačni legitimitet, da, ni izdaleka proizvoljna, ona mnogo više poštuje nadljudske sile nego bilo koja vlast pre nje, i da je, daleko od toga da crpe snagu iz interesa jednog čoveka, sasvim spremna da žrtvuje svačije neposredne vitalne interese da bi ispoštovala ono što ona sama pretpostavlja da je zakon Istorije ili zakon Prirode“. Kao što možemo zapaziti iz ovog citata – koji istina objašnjava totalitarizam, ali ne treba prevideti da je Fukoov stav tu veoma jasan i da ono što Arentova naziva totalitarizmom podjedako podpada pod domen biopolitike – moć molarnog tipa se konstituiše na metafizičkim načelima kao što su Istorija i Priroda, ali to jednako mogu biti i pojmovi Nacije i Rase. Da se moć zasniva na nekom metafizičkom principu simptomatično je i ukazuje na samu prirodu te moći. Dakle, radi se o modernom tipu moći koji se primenjuje na velike brojeve i masovne skupove. Nije li suverena moć sličnog tipa? Zar se i ona ne primenjuje na velike skupove ljudi? Naravno, samo što suverena moć ne vlada ljudima, tj. populacijom, nego teritorijom. Ona organizuje svoje snage oko upravljanja nekom teritorijom. Na teritoriji na kojoj se pojavila suverena moć – tamo se od svih podanika zahteva poslušnost. U tome smislu ona jeste tradicionalna, važi podjednako za srednjevekovne suverene i rimske legije. Ona se zasniva na sili mača, na snazi oružija. Ona dodeljuje život jer uvek može da ga oduzme. Ona odlučuje o smrti upravo zato što je njen princip teritorijalan – teritorija, na kojoj se prostire njena vlast, daje joj za pravo da nekom dodeli, odnosno, oduzme život. Sa druge strane, moderna moć organizuje ljudstvo na osnovu velikih brojeva, ona ih raspoređuje u masovne skupove, upravo zato jer ona upravlja populacijom. Za stari Rim se može reći da je u izvesnom smislu sledio ovu modernu koncepciju, naravno, samo tamo gde je ovaj disciplinarni momenat najviše mogao da dođe do izražanja, a to je rimska legija. Ali, bez obzira na taj izolovani segment, Rim u doba republike, a možda još i više u doba carstva, zasniva svoju vlast na teritorijalnom principu. Srednjevekovni vladari ovaj princip nasleđuju od Rimljana, iako mu daju specifično obeležje. Ali ne treba prevideti da suverenost upravlja nekom teritorijom upravo zato što je ova deo vladarevog tela i što pripada njegovom političkom telu. Suverena moć je reprezentativna i samokonstitutivna u volji vladara. Vladar jeste suverenost – odakle sledi da se suverena vlast prostire onoliko daleko koliko sam vladar može da ide. Teritorijalni princip iskazuje najbolje suverenu moć zato što je ova ograničena teritorijom na kojoj se primenjuje. Teritorija i suverenost su jedno te isto – to je moć ograničena tlom koje obuhvata i na kome se prostire. Sa druge strane, moderna moć organizuje neki molarni skup – populaciju – u razdvojene serije: segmentacija se vrši uvek u ime neke ″velike priče″ (princip Istorije, Prirode, Nacije, Rase). Biopolitika se primenjuje na molarnim skupovima, dok na mikro nivou deluju disciplinski mahanizmi. Tako su stvari izgledale od početka XIX do sredine XX veka. Međutim, nešto bitno se desilo posle Drugog svetskog rata; disciplinski mehanizmi sve više gube na snazi, dok tehnologije upravljanja ljudima sve više dobijaju na značaju. A neoliberalizam je najviše doprineo da se ova nova tehnologija uvede u domen biopolitike. Šta se u stvari promenilo sa neoliberalizmom? Neoliberalizam je otišao korak dalje nego disciplinski mikro-mehanizam. On više ne proizvodi subjektivacije na osnovu nadziranog tela, nego proizvodi selekcije subjekata na genetičkim osnovama. Napraviti takav izbor genetskog materijala da on izaziva manje faktore rizika, to je suština postmodernog načina upravljanja ljudima. Rizici se više ne sprečavaju prethodnim delovanjem (preventivno), nego se nad njima vrši selekcija u skladu sa nekim ekonomskim principom. Nije neophodno zabraniti sve krivične radnje – na kraju krajeva to nije ni ekonomično – nego je potrebno napraviti jasnu selekciju tolerisanih, odnosno, netolerisanih krivičnih dela. Kao i kad je u pitanju upravljanje ljudskim kapitalom, tako se i ovde selekcija krivičnih dela pravi u odnosu na faktore rizika koje proizvode određeni postupci. Najbolji primer za to je trgovina narkoticima. Ukoliko primenjujemo standardne mere za prevenciju narkomanije – što podrazumeva presecanje lanaca proizvodnje i ilegalne distribucije – utoliko efikasne akcije policije dovode najčešće do monopolizovanih tržišta. Sa jedne strane, to podrazumeva lošiji klalitet robe i veće cene, a sa druge, povećava broj krivičnih dela (sitne krađe, provale, ucene itd.) čiji su akteri najčešće zavisnici od droga, koji na taj način finansiraju dodatne troškove. Ekonomičnije je da cena droge u startu bude veća – to će osujetiti one koji počinju da koriste drogu – dok će za stalne korisnike ona biti krajnje pristupačna. Ovakav model selekcije – koji povećava cenu droge u startu dok je za stalne mušterije čini lako dostupnom – može biti mnogo efikasniji (sprečava stvaranje novih zavisnika, a istovremeno, dozvoljava starima da na lak način dođu do narkotika) nego dosadašnji način borbe protiv narkomanije, koji cenu droge u centru proizvodnje održava veoma niskom, dok na periferiji stvara monopolizovana tržišta. Vidimo tako da se Fuko uhvatio u koštac sa novim problemom. To više nije disciplinski mikro-dispozitiv nego neoliberalno upravljanje ljudima. Upravljati ljudima ovde znači upravljati rizicima koji mogu proizaći iz genetskih, ekonomskih, političkih faktora itd. Ali to još uvek ne znači da se mikro-disciplinski momenat izgubio. Kao što ćemo videti u nekom od narednih poglavlja, ovaj mikro-disciplinski mehanizam se iz institutionalnog sve više premešta u van-institucionalno polje. Sa druge strane, neoliberalizam postaje sve dominatniji u institucijama, kao tehnologija koja upravlja rizicima – što ovde znači tehnologija koja faktore rizika svodi na kontrolisanu meru. U tome smislu se promenio i odnos prema produktivnom radu. Produktivnost se više ne određuje na osnovu proizvodne norme, nego na osnovu različitih procedura kojima se iz živog tela izlači maksimum proizvodnih potencijala. Tako se i u odnosu na domen fordističkog radnika – stalnog radnika vezanog za mesto proizvodnje (fabriku) – status postfordističkog radnika promenio. Postfordistički radnik u svakom trenutku mora da ostvari produktivni maksimum. U početku taj maksimum može biti veći, dok sa godinama počinje da opada. Upravo da bi to srpečio postfordistički radnik mora permanetno da radi na sebi i da poboljšava svoje kompetencije. Ulaganje u sopstveni život postaje imperativ nerazdvojan od proizvodnog procesa. Šta to konkretno znači? Naoliberalizam insistira na klasičnoj opoziciji rada i radne snage, ali odatle izlači nove konsekvence. Naime, rad nije isto što i radna snaga, koja je samo ekonomski ekvivalent društveno plaćenog rada. To znači da društveno potrebni rad za proizvodnju neke robe ne može se izjednačiti sa društveno plaćenim radom. Društveno potrebni rad predstavlja rad u apstraknom smislu, tj. rad koji proizvodi višak vrednost, dok je radna snaga samo tržišni efekat raspodele proizvedenog viška vrednosti. Dakle, rad stvara višak vrednosti dok radna snaga učestvuje u njegovoj raspodeli. U tome smislu višak vrednosti nastaje kao odnos koji se uspostavlja između društveno potrebnog rada (produktivnog rada) i društveno plaćenog rada (radne snage). Kakvog to značaja ima po neoliberalizam? Neoliberalizam polazi od tržišta kao regulatornog principa i proširuje ga na sve segmente društva. Za neoliberalizam radnik nije ništa drugo nego preduzetnik koji raspolaže izvesnim kapitalom (genetskim, kognitivnim, socijalnim, kulturnim, itd). Kapital radnika to je njegov život – počev od trenutka rođenja do njegove smrti. Ali, kako čovek ne može neko vreme da brine o sebi (period detinjstva i starosti) on na izvestan način mora da se osigura od rizika. U početku on mora da se zadužuje kod roditelja, ali ovo zaduženje treba da mu se kasnije vrati, budući da na taj način on stiče neophodan kapital (genetski, kognitivni, kulturni, socijalni itd) kojim će tokom života raspolagati kao svojim vlasništvom. Ovaj kapital, koji u početku ima prosečnu vrednost – zavisno od toga kolika su bila ulaganja roditelja (emotivna, ekonomska, socijalna, kulturna, itd) – i koji sa godinama iskustva narasta da bi sa godinama starosti ponovo opao, može biti uložen na različite načine, shodno potrebama i interesima pojedinaca. Naravno, početni kapital nije nešto što suštinski treba da determiniše postfordističkog radnika, budući da njegov život i jeste konstatno uvećavanje, odnosno, umanjivanje sopstvenih kompentencija. Tako izgleda da je svako gospodar sopstvenih interesa i da svako treba da radi na tome da poštuje izvesna ″pravila igre″, čiju će primenu kontrolisati država (javni sektor usluga) i to pod uslovom da se ne proizvode nepotrebni troškovi. Da bi se dodatni izdaci od strane javnog sektora sveli na razumnu meru neophodno je da postoji neka instanca koja će nadgledati rad državnih organa. U tu svrhu nastaje Nevladini sektor (NGO), kojeg sačinjavaju pojedinci i grupe različitih ideoloških stremljenja (uglavnom iz domena humanističkih nauka), koji su finasirani od strane privatnog sektora – u čijem interesu i treba da deluju. Međutim, ukoliko pođemo od toga da je život svakoga od nas naš vlastiti kapital koji mi investiramo u skladu sa svojim interesima – postavlja se pitanje: na koji način možemo da odredimo svoje interese? To što se svako od nas u početku zadužio kod svojih roditelja, ne znači da i u toku kasnijeg života neće morata da čini slične investicije kako bi poboljšao sopstvenu konkurentnost na tržištu. To znači da smo svi mi, još od najranijeg perioda, postali mašine (aparati) u reprodukovanju globalnog kapitalizma. Stvari su se bitno promenile sa neoliberalizmom. Tehnologija upravljanja ljudima podrazumeva da je svako od nas privezan za leđa nekog velikog parazita – da se poslužimo tom Ničeovom metaforom – koji svakim danom postaje veći na štetu naših životnih snaga. U tome trenutku je tehnologija vladanja postala nerazdvojna od biopolitike. Ne samo da je celokupni životni vek čoveka potrebno sada investirati u proizvodni proces – to je već bio slučaj i sa fordizmom – nego je sada neophodno periodično poboljšavati vlastite kompetencije, slično onome kako se to čini kod tehničkih mašina, odnosno, tehničkih performansi (pospešivanjem socijalnog, kulturnog, genetskog kapitala itd). Na taj način čovek postaje mašina u doslovnom smislu reči i sredstvo putem kojeg kapitalizam uvećava sopstvene snage i kapacitete. U tom smislu savršenost čoveka i doslovno počinje da odslikava savrešenost sistema. Kao što smo ranije videli, fordizam nastaje u doba državnog kapitalizma kao ekonomski koncept organizacije proizvodnje. Dok je državni kapitalizam zahtevao totalnu proizvodnju i punu zaposlenost, sa jedne strane, dotle se neoliberalizam, sa druge, razvija kao ekonomska strategija u doba finansijskog kapitalizma. Ovde imamo slučaj da se određeni delovi kapitala odvajaju od svoga izvora u proizvodnji i nastavljaju samostalno da funkcionišu u obliku poslovnih špekulacije. Kao posledica toga dolazi do strukturalne nazaposlenosti, berzanskih špekulacija i kretanja kapitala kojim se više ne može upravljati. Kapitalizam danas nije više vezan za neku nacionalnu privredu, kao što je to bio slučaj u doba nastanka državnog intervencionizma. On postaje svetski kapital. Centar i periferija nestaju u klasičnom smislu – kao zasebne regionalne celine – ali se još uvek mogu odrediti u odnosu na prisustvo, odnosno, odsustvo kapitala na nekoj teritoriji. U tom kontekstu i distinkcija između stalne i rezervne radne snage postaje upitna – budući da stalni radnik sve više zadobija privremen i nesiguran status. Sa druge strane, pojavljuje se razlika između stalnih i rezervnih tržišta. Stalna tržišta su ona u centru kapitala – ona proizvode višak vrednosti u odnosu na rezervna tržišta koja funkcionišu kao nadopuna stalnih tržišta i imaju najčešće nesiguran status (reproduktivna i neprodukivna privreda). Kapital se neprestano premešta ka povoljnijim uslovima proizvodnje (povoljniji zakonski okviri, jeftine sirovine i radna snaga). Periferija kapitala postaje tako rezervna baza, u kojoj život treba održavati na izvesnom stupnju, a da proizvodnja tamo ne igra nikakav društveni faktor. Iz toga razloga uništavaju se svi fordistički oblici organizacije (velika proizvodnja postrojenja), koji usled zastarele tehnologije stvaraju gubitke ogromnih razmera, dok do izražaja sve više dolaze poslovi malih preduzetnika. Sa jedne strane, gomila se beskorisna radna snaga, a sa druge, održavaju se veliki administrativni centri (bankarska i politička birokratija) i razvija se nematerijalni rad (kognitivni kapitalizam). U takvim uslovima posedovanje posla postaje privilegije uskog i odabranog kruga ljudi, bliskog političkim strukturama na vlasti. Neoliberalizam uvodi mere štednje u javnom sektoru i raznim berzanskim špekulacijama održava niske cene roba. Sa druge strane, on povećava nezaposlenost kako bi oborio cenu rada, a od radnika proizvodi male privrednike. Veliki kapaciteti fordističkih fabrika se redukuju na najmanju moguću meru: velika postrojenja se dele na manje sektore koji nastavljaju samostalno da funkcionišu. To povlači sledeću posledicu: ne postoje više stalni radnici nego samo sezonski i privremeni. Proizvodnja se redukuje na minimum i prilagođava tržištima različitih kategorija (visoka, srednja, zaostala itd). Uvode se normativi u proizvodnju – što vodi monopoliziciji velikih preduzeća na štetu malih i srednjih. Ove ekonomske promene su dovele do toga se pojavi i nova biopolitička kategorija (goli život). Nešto više o njoj biće rečeno u narednom poglavlju.