BIOVLAST - DEO IZ KNJIGE NA TRAGU SNOVA

Ranije je bilo reči o tome da se biovlast uspostavlja na dvojnom nivou, kao tehnologija upravljanja populacijom i kao disciplinski mehanizam (makro i mikro nivo). Kako smo disciplinske mikro-mehanizme izložili u prethodnom poglavlju, sada ćemo se konkretnije pozabaviti temom upravljanja populacijom (makro nivo). Upravljanje populacijom se sprovodi na osnovu odluke o tome da se nekome dodeli život ili da se pusti da on umre. Osnovno polje biovlasti postaje život, a povlašćeni skupovi iskaza su oni seksualnosti. Na koji način funkcionišu ovi iskazi? Kao povlašćeni objekt iskazivanja seksualnost treba da poveže iskaze ludila sa kaznenom popravnom funkcijom (delikvencija). To se postiže uz pomoć psi-funkcije. Psi-funkcija dedeljuje iskazima seksualnosti, ludila i delikvencije istinosnu vrednost. Na taj način se obrazuju lica specifikovana da kažu istinu o bolesti (ludilu, seksualnosti, delikventnosti itd.). Međutim, ono što ujedinjuje heterogenu iskaznu funkciju (ludila, seksualnosti, delikvencije itd) i što je povezuje sa temom društvene zaštite (pitanje nenormalnih) jeste, zapravo, problem rase i to na dvojnom planu: kao oblik diskurzivne prakse i kao mikro-dispozitiv. Odgovoriti na pitanje šta jeste biovlast znači objasniti na koji način se problem istine konstituiše u odnosu na određeni dijagram: život-vrsta-rasa. Kada smo razmatrali disciplinske mikro-dispozive videli smo da se oni obraćaju pojedinačnom telu. Biovlast proširuje svoje polje delovanja. To više nije telo pojedinca nego život-vrsta neke populacije. Šta znači taj spoj život-vrsta? Sada se život definiše u sklopu neke vrste i to tek omogućava da se ustanovi kontrola neke populacije: ukoliko želimo očuvati neku vrstu neophodno je da preduzmemo niz mera koje život neke populacije održava u biološki zdravom stanju. Krajem XVIII i kroz ceo XIX vek zadatak biomoći je bio u tome da obezbedi polje primene efikasne biološke i rasne medikalizacije. To je proizvelo niz mera: uvođenje javne higijene, sprečavanje endemskih poremećaja, nadgledanje dečije masturbacije, kontrolu plodnosti i sposobnosti dojenja kod žena itd. Nadgledanje dečije masturbacije obavlja dvostruku funkciju u okviru porodice. Sa jedne strane, ono transformiše srodničku zajednicu u užu porodicu: roditelji-deca. Na taj način se uspostavlja oblik dominacije koji omogućava efikasnije nadgledanje dece, od strane roditelja. Porodnični odnosi postaju prisniji, a roditelji se nalaze u stalnom i direktnom dodiru sa svojom decom. Stvaranje užeg kruga porodice ima za cilj da omogući efikasniju kontrolu biološkog priraštaja. Ukoliko roditelji učestvuju diretno u vaspitanju dece, umesto da poslove te vrste poveravaju kućnim pomoćnicama, posluži i učiteljima (što je u ono doba bio čest slučaj), utoliko oni mogu biti spokojni da biološko zdravlje potomstva neće biti narušeno. Taj ″krstaški pohod″ protiv dečije masturbacije manifestovao se prvenstveno u bogatim porodicama i bio je sastavni deo buržoaske političke strategije. Na tom planu buržoazija je sebi osigurala dominaciju u odnosu na aristokratiju, a zakon pola je prevagnuo nad zakonom krvi. Međutim, sa porastom broja radničke klase i neregulisanih brakova, što je izazvano čestom promenom prebivališta radnika u potrazi za bolje plaćenim poslom, doći će i do novog zaokreta u biopolitici. U periodu između 1820. i 1840-e godine, vode se žestoke kampanje protiv divljih brakova, a što postavlja i pitanje efikasnijeg nadzora radničke od strane vladajuće klase. Na udar ove kampanje najpre dolazi stambeno pitanje, kao jedan od problema koji značajno utiče na vaspitanje dece iz radničkih porodica. Značajan doprinos ove kampanje je bio u tome da se izvrši moralizacija radničke klase. Ona je podrazumevala sledeće korake: redukciju porodičnih kontakata (to se posebno odnosilo na dodire među članovima porodice, koji su postali sve ređa pojava) i imperativ da se svakom članu porodice omogući zasebni ležaj (to je značilo da dečije sobe moraju biti odvojene od roditeljskih). Na taj način i sudska vlast ulazi u porodične odnose i ona sada nadgledanje sprovodi kao postupak zaštite od incesta, u dvojnom smislu: roditelja-dece i dece međusobno. Između ostalog, može se reći da je uvođenje moralnog vaspitanja u radničku klasa povezano i sa potrebom kapitalizma da stvori stalnog radnika (to se veoma upečatljivo pokazalo na primeru fordizma), a što se sve zajedno podudarilo i sa nizom administrativnih mera za obuzdavanje migracija. Sve to nam pokazuju na koji način se biopolitika uspostavlja na nivou porodice: u prvom slučaju je trebalo proizvesti incestuoznu želju kod dece (psihoanaliza), u drugom, kod roditelja (sudska vlast). Postupci biovlasti su sasvim očigledni: u prvom slučaju se kontrola masturbacije sprovodi nad decom bogatih roditelja (buržoazije), dok je u drugom slučaju reč o sudskom nadzoru radničke klase. Dosad smo se kretali na nivou istorijskih fakata. Sada to isto treba pokazata na diskurzivnom terenu, odnosno, na području iskaza. Pitanje koje se ovde postavlja glasi: na koji način nastaje normalizacija iskazne funkcije? Narmalizacija se izvodi na osnovu tri tipa anomalije: nakaze, nepopravljivog i onaniste. Na osnovu ova tri primera razvija se i ustanovljava teorije degeneracije. Iako potiču iz različitih registara – nakaza (sudska vlast), nepopravljivi (krivični zakon), onanista (seksualna teorija) – ovi primeri konstituišu određeno iskazno polje, oko kojeg se centralizuju medicinsko-sudske prakse. Ove prakse se zajedno koncentrišu oko problema osiguravanja zdravog potomstva. U tome smislu možemo slobodno reći da život-vrsta-rasa predstavlja osnovni dijagram biomoći. Nakaza je, u pravnim tektovima još od srednjeg veka, predstavljana kao izuzetak u odnosu na neko normalno stanje. Nakaza je granični slučaj – prirodno odstupanje od prirode. Ona se ne pojavljuje često, nego samo u retkim slučajevima i uvek kao oblik nekog drastičnog odudaranja od vrste. Kao i nakaza, onanista i nepopravljivi su isto tako deo izopačavanja same prirode. Priroda se u samoj sebi kvari, ali za razliku od nakaze – koja predstavlja prirodni uzetak od prirode – onanista i nepopravljivi svojim postupcima proizvode vlastitu degeneraciju. Samo u tom smislu možemo reći da se onanista i nepopravljivi na kraju spajaju u figuri nakaze: biološke – u prvom, i moralne – u drugom slučaju. Onanista je neko ko isisava svoje biološke snage, neko ko beskorisno rasipa sopstvenu životnu energiju. U tome smislu je on biološka nakaza – uništva svoje biološke potencijale. Sa druge strane, nepopravljivi je moralna nakaza, on dolazi do izražaja sa one strane zakona (brutalnost i surovost on izražava u erupciji nasilja, ubistvima i silovanjima), u postupcima, u kojima troši životnu energiju bez jasnog cilja, čija nemera nije ništa drugo nego da oslabi moralnu snagu društva. Onanista i nepopravljivi, biološka i moralna nakaza, zasnivaju polje anomalije (nenormalnosti) protiv koje sistem ustaje u svoju odbranu. To je razlog zašto biovlast deluje pod imperativom da ″treba braniti društvo″. Upravo zbog toga jedan od osnovnih zadataka medicinsko-sudskog dispozitiva jeste obrana društva. Eto kako nastaje iskazna normativnost. Njen zadatak je u tome da iskazima dodeli istinosnu vrednost. To se može postići samo ukoliko se obrazuje neko znanje koje će biti sastavni deo medicinsko-sudske prakse. Ova praksa će polaziti od medicinskih iskaza (ludilo, seksualnost itd.) i povezivaće se sa vaspitno-popravom funkcijom (delikvencija, kazneni sistem). U sklopu vaspitno-popravne funkcije prepoznaje se veoma veliki broj osoba koje se ne mogu popraviti: one se moraju nasilno isključiti iz društva. O toj funkciji društvenom isključivanja, kao obliku administrativno-sudskog postupka, nije se pisalo u dovoljnoj meri. U jednom od svojih intervjua Fuko nas obaveštava kako se početkom XX veka pojavila ideja nekih francuskih kriminologa o tome da se veoma prostrana regija Sibira iskoristi kao kaznena kolonija. A poznato je da je i ideja radnih kampova nastala baš u tome periodu i to sa namerom da bi se radna sposobnost, ove nepopravljive populacije, stavila u službu obavljanja neke korisne društvene delatnosti. Biopolitika, kao strategija niza mera i tehnika nad populacijom, ima zadatak da, sa jedne strane, izazove kvantitativno uvećanje-umanjenje neke populacije (javna higijena, populaciona politika, sprečavaje endemija itd) i da nametne, sa druge, efikasne mehanizme regulacije stanovništva (ograničiti migracije, uvesti kazneno-disciplinske mere itd). Upravo zato što je nastala kao strategija koja se sprovodi nad nekim stanovništvom, biopolitika je morala nužno da proizvode psi-funkciju, jer joj je tek ona omogućala da iskaze o bolesti ujedini u neku vaspitno-popravnu praksu. A to je bilo moguće samo pod pretpostavkom da se može ustanoviti egzistencija nekog stanovništva koji se ne može popraviti (nepopravljivi), na osnovu čega se tek konstruisao diskurs o degeneraciji. Upravo zbog toga medicinsko-sudski dijagram izgleda ovako: život-vrsta-rasa. Rasizam nastaje u samom središtu medicinsko-sudskog aparata, kao mehanizam na osnovu kojeg se iskaznoj funkciji dodeljuje istinosna vrednost. Ovaj rasizam koji svoje poreklo vodi iz psihijatrije traba razlikovati od rasizma istoričara. Rasizam istoričara je dosta stariji i u bliskoj je vezi sa interpretacijom istorijskih fenomena, koji nastaju kao posledica osvajanja i porobljavanja različitih naroda (na primer: romanske od strane germanske rase itd). Konstitucija biološkog rasizma psihijatrije povezana je sa uvođenjem iskaza o degeneraciji, koji se nadovezuju na iskaze o bolesti (ludilo, seksualnost itd) i vaspitno-popravnu funkciju (delikvencija, kazneni sistem). U trenutku kada je život postao ulog političkih borbi (život-vrsta-rasa), od tada i problem istine ulazi na velika vrata u odnose znanja i moći (kroz diskurs o seksualnosti). Bitno je da shvatimo da iskazi seksualnosti kao i iskazi ludila povezuju jedno polje medicinskog bavljenja temom staranja za potomstvo – biopolitičkim ulogom rasizma na mikro-ravni – dok sukob oko uvećanja, odnosno, umanjenja broja neke populacije reguliše biopolitičke mehanizme rasizma, na makro-nivou. Samo u ovom drugom smislu biopolitika je povezana sa konceptom moderne nacionalne države. Međutim, da bi ovaj koncept mogao da se razvije do svog punog izraza bilo je neophodno stvoriti takve uslove koji će biti u stanju da na mikro-nivou podrže ova makro-kretanja. Ukoliko biopolitiku sada posmatramo kao niz mera koje uvodi fordizam kako bi uvećao vlastite proizvodne kapacitete – omasovljavanje radničkog pokreta, radna norma, stalni radnik itd. – onda dolazimo do zaključka da uvođenje biopolitike biva usloveljeno i nekim ekonomskih faktorima. U tome smislu je teško ne konstatovati da biopolitika podržava ekonomski uspon nacionalnih tržišta. To Fuko nijednog trenutka nije osporavao, ali je simptomatično da on to dvoje eksplicitno nikada nije doveo u vezu. Tu bi nam u pomoć mogla priskočiti Hana Arent. U nadaleko čuvenoj knjiži Izvori totalitarizma ona objašnjava kako se pojam totalitarizma koncentriše oko dvostrukog problema: antisemitizma i imperijalizma. Ona posebno naglašava savez koji se, u doba Treće republike, uspostavlja između buržoazije i gomile (kriminalnih slojeva društva). Ona gomilu još uvek razumeva kao negativnu posledicu kapitalističkog razvoja, koju sada buržoazija koristi da bi ostvarila nove mogućnosti za investiranje: „Lovci na zlato, avanturisti i talog velikih gradova emigrirali su na Crni kontinent zajedno sa kapitalom iz industrijski razvijenih zemalja. Od tada, gomila, koju je začela monstruozna akumulacija kapitala, pridružila se svom uzročniku na tim putevima otkrivanja, na kojima nije bilo otkriveno ništa osim novih mogućnosti za investiranje“. Vidimo tako da buržoazija i gomila, zajedničkim snagama, učestvuju u stvaranju imperijalizma. Imperijalizam kao takav predstavlja uspon nacionalnih tržišta. Borba buržoazije oko osvajanja novih tržišta manifestuje se i kao borba nacija. A u okviru sukoba nacija vlada rasizam kao dominatan makro-mehanizam regulacije stanovništva. U tome smislu se biopolitički ulog prepoznaje i kao ekonomski: uništititi drugu populaciju, ili pustiti je da živi ne znači ništa drugo nego započeti rat na jednom biopolitičkom terenu čiji je osnovni ulog ekonomske prirode – uvećati vlastite proizvodne kapacitete i osujetiti protivnike u tome. Sada Šmitov Pojam političkog dobija novo značenje: političko postaje polje borbe na život i smrt upravo iz razloga što je biopolitika postala vladajućim konceptom nacionalnih država. U političkom smislu, a što će reći i egzistencijalnom, uzeti nekog za neprijatelja znači prepoznati u njemu sve one karakteristike koje u bitnom pogledu osporavaju postojanje naše partikularne zajednice. Šmit partikularnu zajednicu shvata kao onaj oblik političkog udruživanja koji svoj identitet uvek uspostavlja na nekom isključivanju manjina i razlika. Upravo zbog toga političko za Šmita dobija egzistencijalnu konotaciju. Ono postaje sredstvo obračunavanja sa nepoželjnim elementima u nekom društvenom telu, a istovremeno, učestvuje u stvaranju identitetskih politika. To zapravo i jeste pravi smisao biopolitike kao tehnologije upravljanja nekim stanovništvom. Cilj biopolitike je da uveća, odnosno, umanji proizvodne potencijale neke populacije. Raspolagati ogromnim ljudstvom spremnim da se investira u proizvodnju korisnih dobara, istovremeno znači raditi na proizvodnji biološki zdravog potomstva. Poboljšati biološke uslove neke populacije znači biti u stanju odlučivati o tome ko treba da živi, a ko se može pustiti da umre. Biopolitika modernih i nacionalnih država se, početkom '30-ih godina XX veka, preobražava u državu fordističkog tipa, tzv. državni kapitalizam. U tome periodu dolazi do totalne proizvodnje, biopolitika se pojavljuje kao nadogradnja socijalne države, kao tehnologija upravljanja kojom se iz tela izvlači maksimum proizvodnih kapaciteta. Tehnologija upravljanja treba da zahvati život, kao život čoveka-vrste određene populacije, sa namerom da se njegovi biološki potencijali poboljšaju. Praksa intervencije u biološke osnove, koju sprovodi eugenika već krajem '30-ih, postaće vladajuća posle Drugog svetskog rata. Da nacistički lekari nisu imali grižu savesti, zbog užasnih eksperimenata koje su činili nad određenom populacijom u koncentracionim logorima, može se objasniti samo iz glavnog razloga kojim su oni opravdali svoje postupke: oni su verovali da će ih problemi nadživeti. Mi danas tek počinjemo da shvatamo koliko su oni, zapravo, bili u pravu.