PREDGOVOR ZA KNJIGU "NA TRAGU SNOVA"

Namera ovog rada je da isprati promene u savremenom načinu proizvodnje. Rad je sačinjen iz dva dela. U prvom delu se obrađuje tema biopolitike i ona prati transformaciju fordizma u postfordizam. U drugom delu se proučavaju i izvesne "psihološke" osnove ove transformacije. Kakav je smisao transformacije fordizma u postfordizam? Sve veća dominacija uslužnih delatnosti u odnosu na industrijsku proizvodnju, razvoj novih telekomunikacija, informacionih tehnologija, kao i novih načina finansijskog servisiranja, postepeno dovode do izmenjenog statusa radnika. Umesto fabričkog i stalnog radnika, fordističkog tipa, danas sve češće srećemo postfordističkog radnika, kojeg odlikuje mobilnost (promena radnog mesta u skladu sa potrebama posla), fleksibilnost (prilagođavanje različitim radnim zadacima) i nestabilnost (kolektivni ugovor poznaje samo kategoriju privremeno zaposlenih lica). Ove promene prate i orjentaciju preduzeća na proizvodnju malih serija i oslanjanje na proverene tržišne šeme. Za razliku od fordizama, čiji je glavni pokretač bio stalni radnik a radna norma osnovno merilo produktivnosti rada, postfordizam uvodi mobilnog radnika nesigurnog statusa, pred koga se postavlja zadatak da konstatno poboljšava vlastite radne kompetencije, ukoliko želi da očuva vrednost sopstvene radne snage. Stoga ulaganja u genetski, socijalni, kulturni itd. kapital radnika postaju neke od osnovnih pretpostavki njegove konkuretnosti na tržištu rada. Sa druge strane, treba reći da kapital danas zadobija nomatski oblik i da se on seli sa teritorije na teritoriju, kako bi obezbedio što povoljnije uslove proizvodnje (jeftinija radna snaga, obilniji prirodni resursi i fleksibilnije ekološko zakonodavstvo). To izaziva smanjenje obima industrijske proizvodnje na periferiji kapitala (to su sva područje u kojima izostaje priliv kapitala, usled višokih troškova proizvodnje), a što dovodi do gomilanja nepotrebne radne snage. Nepotrebna radna snaga je nova biopolitička kategorija i ona se menifestuje u institucionalnom i van-institucionalnom polju: u prvom slučaju se radi o specifičnoj funkciji kognitivnog intelektualca, koji sa institucionalnog nivoa prelazi u van-institucionalni kako bi uspostavio kontrolu "alternativnih znanja", dok je, u drugom slučaju, reč o tome da se ustanovi efikasno disciplinovanje nepotrebne radne snage, na nivou ilegalne trgovine narkoticima. Trgovina narkoticima nije samo neka ilegalna delatnost, nego i van-institucionalni mehanizam kontrole, raspoređivanja i razmeštanja nepotrebne radne snage. Za razliku od panoptikona, koji je bio karakterističan za zatvorena i institucionalna mesta, trgovina narkoticima se obavlja na otvorenim i van-institucionalnim područjima, a neoliberalna privatna inicijativa ovde biva povezana i sa efikasnom društvenom kontrolom rizičnih grupa (biopolitička funkcija). Na taj način trgovina narkoticima uspostavlja van-institucionalnu mrežu kontrole mnogo efikasnuju nego stvarni institucionalni okviri (zatvor, bolnica, prihvatilište itd), dok strageške pozicije biopolitike slede uporedo sa neoliberalnom privatizacijom javnog prostora (javno-privatna partnerstva). U tom pogledu nam se Fukoovo delo – u pitanju je njegova srednja faza, tzv. genealoška faza – pokazalo kao najpodesnije za analizu navedenih društvenih fenomena. A Fukoove analize transformacije suverene moći u biomoć su bile od izuzetnog značaja na tom putu. Pre svega, Fuko je insistirao na tome da biomoć nastaje kao tip vlasti koji se sprovodi nad nekom populacijom. Regulacija populucije, odnosno, biološkog i mehaničkog kretanja, postaje jedan od primarnih zadataka biomoći. Eto zašto je život postao povlašćeno polje iskazivanja moći, dok je seksualnost postala konstitutivni predmet sudsko-medicinskog dispozitiva. Sve dok moć za svoju metu uzima stanovništvo, osiguranje zdravog potomstva biće jedan od vrhunskih imperativa biopolitike. Ono što je bitno da shvatimo jeste u tome da se briga za potomstvo razvija paralelno sa strategijom omasovljavanja industrijskog radnika. Ovaj proces je u istoriji poznat i kao fordizam. Fordizam je uspeo u tome da stvori masovnog i stalnog radnika, podložnog konstatnim intervencijama na biološkom polju (psiho-fizičke karakterističke radnika). Sa druge strane, daljim razvojem fordizma i njegovim povezivanjem sa državnim kapitalizmom (država blagostanja) industrijski radnik postaje sve značajniji faktor otpora društvenim promenama. Poseban doprinos omasovljavanju radničkog pokreta dala je i vojna industrija, koja nakon Drugog svetkog rata ima značajnog udela u blokovskoj podeli sveta. Tako briga za populaciju (biopolitika) stoji u službi produktivnosti rada. Osigurati potomstvo i obezgediti efikasne mehanizma kontrole na medicinskom planu (nadgledanjem introverntih osoba, ženske plodnosti, dečije onanije – preventivnim i sistematskim pregledima) ne znači ništa drugo nego celokupni život pojedinca staviti pod ingerenciju biovlasti, sa namerom da se iz živog tela izvuče maksimum produktivnosti. Eto zašto fabrika, krajem ’60-ih, postaje uzor celokupnom društvenom polju. Samo tamo gde su ukupni ljudski potencijali stavljeni u službu proizvodnje – samo tamo analiza fabrike može dati jedinstveni obrazac društvenog delovanja. To znači da državni kapitalizam organizuje proizvodnju na takav način da fabrika, tj. neposredno izvlačenje produktivnosti iz živog tela, postaje jedinstveni normativni obrazac društvenog delovanja. Zbog toga je aktualna analiza kapitalizma morala da opiše totalitet proizvodnje, odnosno, jedinstvo produktivnih i repreduktivnih faktora, umesto da prvima daje primat u odnosu na druge – kako je to bio slučaj u marksističkoj teoriji do tada (npr. baza određuje nadradnju, proizvodne snage transformišu društvene odnose). Tako se pokazalo da i ideologija, u klasničnom smislu nadgradnja, isto tako ima neku proizvodnu funkciju (proizvodi subjekte – odnosno, poslušne pojedince – za druge subjekte). Period fordizma traje sve do ’80-ih godina XX veka, kada se mogu primetiti izvesne društvene promena. Najznačajniji momenat u tome zauzima opadanje obima industrijske proizvodnje i razvoj tercijalnog sektora (uslužne delatnosti), kao i pojava novih tehnologija (informatičke i telekomunikacijske tehnologije) koje povratno utiču i na sam proces proizvodnje (mašinski i robotski rad zamenjuje ljudski, dok čovek sada još samo nadgleda proces proizvodnje). Prelaz sa fordizma na postfordizam označava novi zaokret u biopolitici. Budući da kapital u postfordizmu zadobija nomatski karakter i da se seli u potrazi za povoljnijim uslovima proizvodnje (uključujući jeftinu radnu snagu, povoljnije zakonske okvire, prirodne resurse, ali i nove tehnologije) – to iziskuje i pojavu nove biopolitičke kategorije: nepotrebnu radnu snagu. Nepotrebna radna snaga se gomila na onim prostorima gde izostaje industrijska proizvodnja, ili se sprovodi deindustrijalizacija usled nedostatka investicija. Na taj način mnogi ljudi ostaju bez zaposlenja – a tercijalni sektor (po samom svojoj prirodi neproduktivno orjentisan) nije u stanju ni izbliza da zaposli onoliko ljudstva koliko je to činila industrija. Postfordizam označava neko stanje krize u koje je zapao moderni kapitalizam – upravo usled nemogućnosti da podigne produktivnost rada, što je u fordizmu bio uslov da se ostvari višak vrednosti. Postfordizam postaje ime za finansijski kapitalizam koji se održava berzanskim špekulacijama i to tako da se izvestan segment kapitala odvaja od industrijske proizvodnje i nastavlja samostalno da funkcioniše putem trgovinskih špekulacija. U tom smislu se govori o rentijerskom kapitalizmu, budući da ovaj više ne izvlači višak vrednosti na osnovu uvećanja produktivnosti rada, nego na osnovu mesečne rente koju vlasnik kapitala ubira od svoje imovine (na osnovu bankarskih kamata, rente od nekretnina ili već nekim drugim putem). Sve to govori da je kapitalizam upao u duboku krizu, a kao i svaki put i sada se kapitalizam može spasiti samo obnavljanjem proizvodnje. Dok se to ne desi izgleda da smo osuđeni da tavorimo u područjima opustošene fordističke proizvodnje i novih informatičkih i telekomunikacionih tehnologija postfordističkog tipa. Na tom nivou se i formira novo polje biopolitike: ono prolazi između trgovine narkoticima (disciplinskog mikro-dispozitiva nepotrebne radne snage) i univerzitetskog obrazovanja (znanja koje pospešuje nove tehnologije i kognitivnih intelektualaca koji prilagođavaju "alterantivna znanja" instutucionalnim šemama, tzv. nevladini sektor). Na tom mestu počinje drugi deo ove knjige. On ima zadatak da odgovori na sve učestaliju proizvodnju mikro-fašizama unutar biopolitičkog polja postfordizma. Šta to zapravo znači? Potrebno je pokazati da svaki sistem mora da pretpostavi neku proizvodnu instancu koja stoji u središtu svakog društvenog polja. O kakvoj proizvodnoj instanci se radi? U tom pogledu se oslanjamo na Delezovu i Gatarijevu interpretaciju želeće proizvodnje. Svaki sistem mora da razvije neki proizvodni mehanizam koji će posticati izvesnu sposobnost sanjanja (sposobnost proizvodnje kolektivne realnosti – zvuči kao pleonazam, zar svaka realnost nije kolektivna?). To znači da sposobnost sanjanja može da se umanji, odnosno, uveća. U prvom slučaju govorimo o snovima, u drugom, o košmarima. Mikro-fašizam se razvima na polju košmara, kada se sposobnost sanjanja toliko umanjuje da ova želi još samo smrt. Košmari nastaju kao poslednja etapa slabljenja sposobnosti sanjanja u kojoj se ova sposobnost okreće protiv sebe same. Razlikujemo dva tipa košmara: fordistički i postfordistički košmar. Prvi je okrenut na neku situaciju u prošlosti koja se naknadno proizvodi u odnosu na trenutno iskustvo propadanja. Takav košmar se još naziva i alkoholičarskim. U drugom slučaju, sposobnost sanjanja se toliko ukida, a košmari postaju bledi, koliko to samo može biti opijumski san. Postfordistički košmar zadobija oblik isčekivanja vlastite propasti. On postaje težnja za samouništenjem, a život teži da se u samom sebi ugasi. To se naziva i san zavisnika – san bez slika. U središtu distinkcije fordističkog i postfordističkog košmara leži razlika između dva opojna iskustva: alkoholizma i narkomanije. Periodom fordizma dominira alkoholizam. Za to postoji više razloga. Pre svega, naporan rad za trakom iziskuje i slobodno vreme koje se provodi u krajnjem rasterećenju, čija je funkcija u tome da nas pripremi za novi radni proces. Alkohol je dobar za tu funkciju jer ostavlja minimalne posledice (težak mamurluk, crne rupe, griža savesti itd.), što povratno utiče na uvećanje radne discipline. Sa druge strane, konzumiranje narkotika može biti mnogo opasnije po prirodu fordističkog radnika upravo zato što efekti konzumiranja traju duže, a konstantna upotreba stvara zavisnost koja povratno remeti i radnu disciplinu. Eto zašto alkoholizam uspeva u fordizmu, ali ne i narkomanija. Fordistički košmar tako deluje poput nekog umanjenja sposobnosti sanjanja, on stvarnost čini odjekom prošlosti, a sadašnjost obrazuje na osnovu iskustva trenutnog propadanja. Stoga, on uvek obrazuje neki sentiment, resantimanskog tipa, prema prošlosti i gaji izvestan prezir prema sadašnjosti (trenutno iskustvo propadanja). Sa druge strane, tek sa postfordizmom ulazimo u stanje permanentne proizvodnje mikro-fašizama, koji su okrenuti samodestrukciji. Budući da raspolaže sa ogromnim mnoštvom nepotrebne radne snage, koju ne može da investira u ništa produktivno, postfordizam je izmislio način da biopolitiku poveže sa neoliberalnim privatnim preduzetništvom. Na taj način trgovina narkoticima obavlja funkciju efikasne biopolitičke kontrole, obrazujući van-institucionalna i otvorena mesta primene disciplinskog mikro-dispozitiva. To omogućava da trgovina narkoticima zaposedne jedan svet, da mu nametne predstavu o vlastitom propadanju i da, na osnovu toga, toliko oslabi sposobnost sanjanja da ona počinje da proizvodi užitak u vlastitom samouništenju. Na taj način postfordistički košmar dostiže graniču samog sistema – predstavu o vlastititom i neminovnom samouništenju. Biopolitika se u periodu postfordizma pokazuje stoga i kao krajnja tanatologija – nauka o neumitnoj i neminovnoj propasti svega živog. To zahteva da se, putem iskustva smrti – iskušavanjem smrti na različiti načine – model smrti potisne izvan društvenog polja, i tako sposobnost sanjanja ojača. U tom slučaju život i san moraju ponovo napraviti jasan program, a biopolitici se možemo suprotstaviti jedinom drugom politikom: jačanjem vlastite sposobnosti sanjanja. Ponovo je potrebno da postanemo sanjari na različite načine. U tome se iscpljuje program ove knjige – ako je ona, uopšte, ikada imala nešto slično. Ali sanjati ovde ne znači želeti nemoguće stvari – to znači želeti i samu nemogućnost! A kad to ne bi bilo moguće sve bi već odavno bilo poznato i ništa novog ne bi bilo pod suncem. Naša je teza da se, zapravo, svakim novim danom nešto novo rađa i da svaki novi dan podrazumeva neki novi početak. Sa tom nadom je pisana ova knjiga – što znači da ona nije samo neka analiza košmara – uvek će biti zlonamernih koji će nešto slično tvrditi – nego i san o nekom novom početku. Na tragu tog novog početka ostaje trag onih koji tragaju zajedno i sanjaju u zajedničkom. U tome i jeste poruka ove knjige – ako je ona ikada imala nešto slično.