GETO: NA GRANICAMA MODERNOG DRUŠTVA

a) uvod U knjizi Izvori totalitarizma Hana Arent piše: «Totalitarni pokreti mogu se javiti svuda gde postoje mase koje iz bilo kog razloga teže da se politički organizuju. Mase ne drži na okupu svest o zajedničkom interesu, njima nedostaje ona specifična klasna artikulisanost koja se izražava u jasnim, ograničenim i ostvarivim ciljevima. Termin ''masa'' može se upotrebljavati jedino kada je reč o ljudima koji, bilo zbog samog svog broja, bilo zbog ravnodušnosti, bilo zbog kombinacije jednog i drugog, ne mogu da se integrišu ni u jednu organizaciju zasnovanu na zajedničkom interesu, u političku partiju ili organe lokalne vlasti, u profesionalne organizacije ili sindikate. One potencijalno postoje u svakoj zemlji i čine onu većinu neutralnih, političkih nezainteresovanih ljudi koji nikada ne pristupaju nijednoj partiji i retko izlaze na izbore.» U ovoj knjizi Hana Arent izlaže stanovište prema kome totalitarni pokreti prethode osnivanju totalitarnih država. Masovno društvo je baza za stvaranje totalitarnih pokreta. Mase ne spaja neki zajednički interes i iz toga razloga one nemaju potrebu za institucionalnom organizacijom: političkim partijama, organi lokalne vlasti, profesionalnim organizacijama i sindikatima. Mase, pre svega, odlikuje partijska neutralnost i politička nezainteresovanost. One su apatične prema bilo kakvom obliku institucionalnog organizovanja. Pravo pitanje je, međutim, sledeće: Šta uslovljava nastanak masovnog društva i po čemu se ono razlikuje od klasnog društva? Masovno društvo se sastoji od usamljenih pojedinaca. Totalitarni pokreti vrše organizovanje usamljenog masovnog čoveka. Usamljeni pojedinci su "izgubili elementarno poverenje u svet". Ovaj gubitak vodi do nedostatka poverenja u "sposobnost mišljenja i sposobnost sticanja novoga iskustva". Atomizirani, dezorganizovani pojedinac je akter masovnih pokreta. Da bi se shvatilo masovno društvo neophodno je odrediti psihološki profil apatičnog, razočaranog pojedinca. Pored psiholoških odlika masovnog čoveka, za nastanak totalitarnih pokreta treba utvrditi i neke socijalno-političke razloge. Gubitak poveranja u institucije sistema jeste posledica krize liberalno-demokratskih vrednosti. Za razliku od klasnih društava, koje odlikuju izvesni klasni interesi, masovna društva nastaju na ruševinama klasa. Ona ne poseduju neki zajednički interes, niti potrebu da se na podlozi njega politički organizuju, nego se javljaju u reakciji spram bilo kakvog zajedničkog određenja. Upravo iz toga razloga masovna društva se obrazuju iz redova atomiziranih pojedinaca, koji nasuprot nemaju drugu klasu, nego neku poličku elitu. Iz toga razloga, prema Hani Arent, ova društva više nisu klasna nego su masovna društva (elita i masa). Gubitak poverenja u liberalno-demokratske vrednosti dolazi kao posledica razočaranosti u institucije predstavničke vlasti. Postojeće političke elite nisu više u stanju da zadovolje interese razočarane mase. Masovno društvo sledi kao posledica odsustva legitimiteta liberanog kapitalizma. Argumentacija Arentove ide u tom pravcu da pokaže da masovno društvo više nije klasno, ono se ne sastoji od predstavnika klasnih interesa (kapitalističke i radničke klase) već od razočaranog i politički pasivnog sloja, onog dela stanovništva, koji ne izlazi na izbore, niti glasa za svoje političke predstavnike. Masovni pojedinac ne učetvuje u nekom političkom konsenzusu oko načina rešavanja bitnih društvenih pitanja. No, postavlja se pitanje šta je uslovilo pojavu masovnog društva? b) kriza kapitalizma ili cezarizam na delu Na koji način dolazi do krize liberalnog kapitalizma? Hana Arent o tome ništa ne kaže? Uzroci krize ne mogu se objasniti na osnovu njenih posledica? Umesto toga Hana Arent analizira nastanak totalitarizma na taj način što pokazuje da je kriza liberalne demokratije izazvala pojavu masovnih pokreta koji su izvršili organizovanje politički pasivnog stanovništva. Međutim, izgleda da se pojava totalitarizma ne može objasniti ukoliko se ne odgovori na sledeće pitanje: Na koji način nastaje kriza liberalnog kapitalizma? Upravo iz razloga što Hana Arent analizu totalitarizma gradi na osnovu psihološkog profila masovnog čoveka, a da bi se shvatili stvarni razlozi stvaranje masovnog čoveka, neophodno je objasniti šta izaziva krizu liberalnog kapitalizma? Arentova ne postavlja sebi to pitanje, već se zadovoljava konstatacijom nekog psihološkog profila, a to međutim nije dovoljno ukoliko želimo da shvatimo poreklo totalitarizma. Zašto? Upravo zato što nam psihološki profil ne govori ništa o uzrocima, nego objašnjava posledice. A uzroci su ono što treba interpretirati. Dakle, pravi problem bi bio u tome da se razume kako nastaje kriza liberalnog kapitalizma. Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je uputiti se prema političkoj ekonomiji. Dakle, odgovor koji tražimo ne nalazi se na ideološkom, kako je to Arentova mislila, nego u ekonomskom i političkom polju. Kriza kapitalizma može da se poveže i sa ekonomskom krizom iz 1929. godine. U Americi "New Deal", u Evropi Fašizam i Komunizam su ubrzo izašli na kraj sa ekonomskom depresijom. Gledano sa te strane totalitarizam je bio mnogo efikasniji nego liberalni kapitalizam. Većina ovih procesa, bilo u Americi, Italiji, SSSR-u ili Nemačkoj, zahtevalo je masovnu organizaciju stanovništva kao efikasan način izlaska iz ekonomske depresije. Možda u tome treba tražiti razloge ogromnog uspeha totalitarizma. Totalitarizam je znao kako da organizuje masovno, politički neutralno stanovništvo. On je znao kako da se izbori sa "masama" za razliku od kapitalizma. Problem liberanog kapitalizma je bio u tome što je on planski stvarao atomizovanog, politički nezainteresovanog pojedinca. Kriza je samo pogoršala stvari. U zemlji u kojoj ljudi masovno ostaju bez posla, gde je inflacija nazamislivo velika i gde svako gleda da preživi naredni dan, stanje je bilo podjednako teško u Americi i u Evropi u periodu trajanja velike depresije, ne može se ni očekivati da ljudi i dalje veruju u političke elite. Hana Arent navodi zablude predstavničkog liberalizma: verovanje da građani aktivno učestvuju u politici, kao i da svako od njih predstavlja potencijalnog simpatizera ili člana neke političke partije. Umesto toga društvo se podelilo na političku elitu i mase. Međutim, treba naglasiti da je podela na političku elitu i mase došla kao postepena posledica ekonomske krize. Ali ne treba zaboraviti da je totalitaram i dalje oblik kapitalističkog načina proizvodnje. Bez obzira što svoje principe gradi na izvoru autoriteta , kako to dobro primećuje Hana Arent, to još uvek ne znači da je totalitarizam napustio bitne odlike kapitalizma. U osnovi, uvek se radi o dva različita vida kapitalizma. Prvi tip se odnosi na periode stabilizacije sistema, dok drugi obuhvata periode krize. Ne treba posebno naglašavati da se krize javljaju uvek kao nužne posledice zastoja u procesu proizvodnje. Kriza sistema iz ’29-e godine XX veka imala je nekoliko uzroka, a među njima najviše se ističe nekontrolisana i masovna proizvodnja koja je dovela do zasićenja postojećeg tržišta. Kako je kupovna moć stanovništva slabila, usled velike nesrazmere cena proizvoda (koje se neprestano uvećavaju) i nadnica (koje postepeno opadaju), tako je i nezaposlenost postaja sve veća. Naime, o čemu se ovde radi? Poznato je da se proizvodni proces sastoji iz četiri momenta: proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje. Ukoliko bilo koji od ovih momenata zakaže dolazi do krize proizvodnog procesa. Velika depresija iz ’29-e godine nastaje kao posledica krize procesa proizvodnje koji izaziva enormni rast proizvodnog momenta, usled veštačkog održavanja visokih cena, na račun drugim elemenata proizvodnje koji zavidno opadaju. Kao posledica neprestanog uvećanja proizvodnje promet roba postaje sve sporiji, a što je izazvano i nesrazmernom raspodelom viška vrednosti koji, umesto u potrošnju, ponovo biva investiran u proizvodnju. Enormni rast proizvodnje koji dolazi kao posledica nesrazmerne raspodele izaziva gominje proizvoda koji, usled sve slabije kupovne moći stanovništva, sve manje mogu da nađu kupca. Posledica toga je da proizvodnja neprestano raste dok potrošnja opada. Ovakvo stanje je na duži rok bilo neodrživo budući da je kriza potrošnje povratno izazivala zastoj proizvodnje. U takvim uslovima je bilo neophodno ekonomski ojačati potrošačku moć stanovništva, a što bi povratno uticalo na stvaranje psihološkog profila potrošačkog mentaliteta pojedinca. Da bi se u tome uspelo bilo je neophodno iznaći takve ekonomske mehanizme koji će biti u stanju da, u što kraćem vremenskom periodu, uvećaju kupovnu moć stanovništva. Kako je zastoj proizvodnog procesa izazvao masovnu nezaposlenost, prvi korak u prevazilaženju krize zahtevao je punu zaposlenost raspoloživog i radno sposobnog stanovništva neke zemlje. Država se u tome smislu pojavila kao bitan garant budućeg blagostanja nacija. Javnim zaduživanjem i intervencionizmom u sferi infrastrukture Država je uspela da, za kratko vreme, postigne ono što privatno preduzetništvo nije bilo u stanju na duži vremenski period. Potreba da se postojeća ekonomska kriza prevlada je uslovila sve veću dominaciju države. I ne treba se čuditi da će se, počev od ’80-ih godina, svaki intervencionizam na nivou države, u postojećim neoliberalističkim okvirima, tretirati kao fašizam. U tome leže ekonomski razlozi dominacije totalitarnih pokreta, ali pored ekonomskih treba naglasiti i političke. Još je Gramši isticao da cerazarizam, kao politički oblik vladavine, nastaje onda kada klasni odnosi u nekoj zemlji pretrpe poraz. To znači da klasna borba ne mora nužno da se završi pobedom klasnih snaga (kapitalističkih ili radničkih). Moguće je da klasna borba izazove poraz obe strane u sukobu. Upravo u takvim okolnostima dolazi do pojave cezarizma. Prema Gramšiju, već je Marks ukazao na jedan od mogućih scenarija cezarizma, onda kada je napisao Osamnaesti brimer Luja Bonaparte. Na tom tragu možemo i totalitarne pokrete posmatrati kao moguće scenarije cezarizma. Cezarizam se javlja u onim političkim okolnostima u kojima klasna borba nužno vodi ravnoteži snaga, a koja nastaje kao posledica poraza obeju strana u sukobu. Iz toga razloga možemo reći da i masovno društvo nastaje kao posledica poraza klasnog društva. Činjenica da nijedna strana u sukobu nije odnela pobedu, može isto tako da znači da su obe strane pretrpeli poraz. Da bi uspeo u svojoj nameri da vojni puč sprovede u delo 1851. godine, Luj Bonaparta je bio primoran da za političkog saveznika uzme seosko stanovništvo, koje je zahvaljujući Revoluciji iz 1848. godine, iz koje su obe strane (kapitalistička i radnička) izašle poražene, moglo jedino u Bonaparti da prepozna legitimnog predstavnika svojih političkih interesa. Izgleda da je u uslovima razbijenog radničkog pokreta, a čemu je prethodila razočaranost liberalnom demokratijom, usledila reakcija fašističkog sistema koji je za svoje političke saveznike uzeo predstavnike masovnog društva. A masovno društvo upravo nastaje kao posledica poraza klasnog društva. Totalitarni sistemi dakle mogu nastati samo u određenim političkim i ekonomskim uslovima. Politički uslovi se odnose na razbijenje radničkog pokreta koje dolazi kao posledica krize parlamentarnog sistema, dok ekonomski faktori objašnjavaju postojeću krizu sistema. A samo na osnovu uticaja ekonomski i političkih faktora možemo objasniti pojavu totalitarizma.