DISCIPLINSKI MIKRODISPOZITIVI - ISEČAK IZ KNJIGE NA TRAGU SNOVA

Ranije je bilo reči o tome da biomoć nastaje na strateškom nivou odlučivanja da se subjektu dodeli život ili da se pusti da on umre. Biomoć uspostavlja kontrolu nad životom kao takvim, tj. nad celim njegovim tokom, od rođenja do smrti. Šta podrazumeva ova kontrola? Ona se odvija na mikronivou i makronivou. Mikronivo obuhvata niz mehanizama disciplinovanja tela (disciplinski mikrodispozitivi). Makronivo se odnosi na kontrolu neke populacije. Disciplinski mikromehanizmi se javljaju krajem XVII veka, dok se biomoć obrazuje u drugoj polovini XVIII veka. Sa obzirom na to da su se javili ranije, prvo ćemo pokušati odrediti mikrodispozive. Ovi mikroaparati podrazumevaju različite tehnologije raspoređivanja tela u okviru mesta vidljivog (fabrike, zatvora, škole, kasarne itd). Dijagram na osnovu kojeg funkcionišu mikromehanizmi je panoptikon. Panoptikon je arhitektonska paradigma čiji je tvorac Džeremi Bentam. Na koji način je on konstruisan? Ponoptikon je kupola u sredini cikličnih ćelija sa koje jasno može da se vidi unutrašnjost svake ćelije i subjekti koji se u njoj nalaze, ali tako da mesto nadzornika ostaje prazno, obavijeno crnom komorom koja zaklanja pogled nadziranih. Poenta takvog ahtitektonskog zdanja je u tome što ono omogućava da se pogled nadzornika interiorizuje u svesti pojedinaca. Nadzirani subjekti postaju svakog trenutka svesni činjenice da ih neko posmatra i da njihovi postupci mogu biti kažnjeni od strane nadzornika. Interiorizujući pogled nadzornika, oni i sami počinju da deluju u interesu moći koja ih nadgleda. Na taj način disciplinska moć stvara oblik unutrašnje kontrole nadziranih pojedinaca. Poenta disciplinske moći i jeste u tome da razvije oblik unutrašnje kontrole koji u trenutku kažnjavanja moć čini manje podložnu napadima. Za razliku od suverene moći, čija je forma reprezentativna i samokonstitutivna (osnovna svrha kažnjavanja je iznuda priznanja ), disciplinski mikroaparati stvaraju takav mehanizam moći koji pojedince čini predmetom svakodnevnog nadzora, dok moć postaje nedostupna pogledu nadziranih subjekata. Ukoliko je moć manje vidljiva utoliko je ona manje podložna napadima. Sa druge strane, suverena moć zahteva priznanje u činu kažnjavanja, bilo od strane prestupnika, bilo od strane onih koji posmatraju javna mučenja. U činu kažnjavanja suverena moć postaje vidljiva i upravo tada ona jeste predmet najrazličitijih napada. Predstave javnih mučenja imaju ambivaletnu ulogu u procesu zasnivanja suverenosti. Sa jedne strane, one treba da prikazu simboličku snagu i moć vladara i na taj način izazovu strah kod podanika, ali sa druge, mase na trgovima veoma brzo menjaju svoja raspoloženja, a simpatije prema prestupniku ponekad mogu biti i razlog pobune protiv monarha. Te kranje konsekvence su u potpunoj suprotnosti sa namerama suverene moći, ali one kao simptom ukazuju na permanentnu nestabilnost suverenog poretka. Sa druge strane, unutrašnja kontrola omogućava da moć postane bezlična – ne postoji referentna tačka koja predstavlja vrhovnu instancu i koja kao takva može biti meta napada. Moć je svuda prisutna, a ponajviše tamo gde je niko ne očekuje: u samim subjektima. Interiorizacija je postupak kojim se razvija unutrašnja kontrola delatnosti samih subjekata. U tome smislu to jeste par excellence vlast koja proizvodi subjekte. Biti subjekt u modernom smislu reči znači moći razviti unutrašnju kontrolu, koju moć proizvodi putem različitih mikrodispozitiva: u školi, fabrici, kasarni, zatvoru itd. Mesta vidljivosti (zatvor, fabrika, kasarna, bolnica itd) tako postaju mesta proizvodnje iskaza. Proizvoditi iskaze znači stvarati diskurzivne objekte: ludilo, delinkvenciju, seksualnost itd. Iskazivanje je funkcija koja obuhvata skupinu iskaza koji se odnose na neki predmet ili objekt diskurzivne analize. Na taj način svaki od ovih iskaza može da predstavlja nekoliko objekata, ili da obuhvati više predmeta. Na primer: iskazi seksualnosti se mogu primeniti na ludilo, delinkvenciju i obratno. To je ono što iskazima omogućava da urede neku normativnost, na osnovu heterogenog skupa diskurzivnih predmeta i objekata: od seksualnosti do bolesti, ludila i delinkvencije itd. Upravo zbog toga oni mogu poticati iz različitih registara: medicinskih analiza, administrativno-sudskih saopštenja, policijskih izveštaja, psihijatrijskih zapisa; kao i od državnika, umetnika, filozofa i naučnika. Dakle, bitno je da oni uređuju neku normativnost, koja je proizvod različitih disciplinskih mikrodispozitiva. A koja je osnovna funkcija disciplinskih mikrodispozitiva? Oni disciplinuju – što znači da oni raspoređuju subjekte u izdvojene i prepoznateljive skupove. Na taj način oni stvaraju serije zasebnih jedinica u okviru zatvorenih prostora: fabrike, kasarne, zatvora, škole, bolnice itd. Osnovna jedinica analize ovih zatvorenih skupova jeste sistematski nadzirano telo. Ono se postavlja u izdvojene i zatvorene okvire i nad njim se primenjuju različite tehnike "dresure". Svrha ovih tehnika je u tome da se proizvede disciplina. Disciplina podrazumeva razvijanje najvećeg mogućeg stepena pravilnosti u telu subjekata. To znači i proizvodnju subjekata, odnosno, stvaranje instance unutrašnje kontrole (interiorizacija). Pravilnost zahteva preciznu uređenost: učestalost ponavljanja, kriterijum selekcije izolovanih serija, numeričku podelu iskaznih skupova itd. Na taj način sistematski nadzirano telo treba da ispuni efikasnu funkciju kontrole: ono mora proizvesti diskurzivni objekt, iskaznu funkciju (subjektivacija), iskaze i prostor vidljivosti. Produkcija diskuzivnog objekta je ograničena tročlanom instancom koju, ilustracije radi, možemo prikazati na sledećim primerima: delinkvencije (iskazi delinkvenicija stvaraju prestupnika, koji nalazi prostor vidljivosti u zatvoru), ludila (iskazi o ludilu proizvode ludaka, koji mesto vidljivosti pronalazi u bolnici), poslušnosti (disciplina stvara vojnika-učenika, koji mesto vidljivosti dobija u kasarni-školi), radne sposobnosti (iskazi o produktivnosti rada, proizvode radnika i fabrika kao prostor vidljivosti) itd. Na taj način se povezuju diskurzivni objekti (delinkvencija, ludilo, poslušnost, radna sposobnost itd) sa subjektivacijom (prestupnika, ludaka, vojnika, radnika itd), iskazima (delinkvencije, ludila, discipline itd) i prostorima vidljivosti (zatvora, bolnice, kasarane, fabrike, škole itd). Na osnovu svega možemo zaključiti da je disciplina taktički postupak proizvodnje moći na četiri instance: kao diskurzivnog objekta, subjektivacije, iskaza i mesta vidljivosti. Iskazi posreduju između diskurzivnih objekata i subjekata analize i ukazuju na iskaznu funkciju (subjektivaciju). Subjektivacija je proces obrazovanja subjekata i ona tek iskazima dodeljuje istinosnu vrednost. To je trenutak u kom se rađa biomoć. Ona otvara novo polje borbe (život), a povlašćeni objekt analiza postaje seksualnost. U trenutku kada je život postao ulog moći, tada je i seksualnost zadobila strogo definisanu iskaznu funkciju. No, pre nego li pređemo na taj problem ukratko ćemo prikazati istoriju razvoja disciplinskih mikrodispozitiva. Istorija zatvaranja vezana je za kraljevske ukaze o osnivanju azila za prinudni boravak, kojima se sprečavalo skitničenje i prosjačenje. O specifičnostima ovih pojava veoma opširno izveštava i Verner Zombart u delu Luksuz i Kapitalizam. On ukazuje na to da je luksuzni život kraljeva i dvorske aristokratije, u Evropi od XVI do XVIII veka, veoma podsticao migracije velikog broja siromašnog stanovništva. Ovaj luskuzni život je veoma uticao na to da se uvećaju migracije iz manjih mesta u velike gradove, budući da je u njima koncentracija bogatstva bila velika. Ova koncentracija bogatstva u velikim evropskim gradovima, koja je prema njemu dolazila "prekomorskom plačkom domorodačkih rudnika srebra i zlata", izazvala je veoma brz razvoj zanatstva i trgovine (radi potrebe aristokretije za luksuznom odećom, obućom itd), ali isto tako i niz neželjenih pojava: skitničarenje, prosjačenje. Ove pojave su bile neželjene iz nekoliko razloga: povećavale su sitni kriminal u velikim gradovima (džeparenje, sitne krađe, provale itd), podrivale su feudalnu strukturu sela (bekstva seljaka sa poseda velikaša su bila stalna), podsticale su odbijanje velike populacije stanovništva da se bave korisnom delatnošću (sa te strane je trebala da se regrutuje jeftina radna snaga u manufakturama). Svi ovi faktori zajedno uticali su na to da se donesu administrativne mere koje su podrazumevale strožu kontrolu migracija, kao i efikasnije metode nadzora stanovništva. Na duži vremenski rok i u krajnjoj nuždi ove mere su omogućavale učestalo lišavanje slobode velikog broja ljudi određene populacije. Tako su nastali azili za prinudni boravak u koje su smeštane različite kategorije stanovništva: od sitnih kriminalaca i prestupnika, do odbeglih seljaka, manufakturnih radnika i psihičkih bolesnika. Azilima za prinudni boravak prethodila je duga istorija zatvaranja obolelih od lepre (gube). Lepra se u srednjem veku, u crkvenim krugovima a i šire, interpretirala kao božija kazna za grešan ovozemaljski život. Zatvaranje takvih osoba je, pored zdravstvene, podrazumevalo i moralnu obavezu, jer su ljudi svoju moralnu iskvarenosti (grešnost) mogli preneti i na druge. Budući da je u osvit XVI veka lepra iščezla sa evropskog kontinenta i potreba za Leprozijima – ustanovama u koje su prinudno smeštani oboleli od lepre – polako se gasila. Međutim, ove institucije nisu u potpunosti nestale. Umesto njih, početkom XVII veka, otvaraju se azili za prinudni smeštaj. Ovi azili su zamišljeni tako da onemoguće stalne migracije. Njihova struktura je bila različita: u nekima od njih su ljudi prisilno terani da obavljaju korisne delatnosti, dok su u drugima poput životinja držani u lancima. U svakom slučaju, to je bilo efikasno sredstvo da se prinudnim postupcima obrazuju radne navike velikog dela stanovništva, a da im se, istovremeno, ograniči kretanje. Azili ovog tipa su postojali sve do kraja XVIII veka, dok se iz te raznolike mase stanovništva nije izdvojio poseban medicinski predmet: ludilo. Od tada ludilo postaje objekt stalnog nadgledanja i neprestanog interesovanja specifične medicinske ustanove: psihijatrije. Pojava disciplinskih mikroaparata je u bliskoj vezi sa funkcijom zatvaranja klasičnog doba. No, ovde zatvaranje, kao uostalom i u slučaju lepre, ima još uvek negativnu ulogu i ono predstavlja proces prinudnog isključivanja iz neke zajednice. Sa druge strane, model kuge je bio od presudnog značaja za obrazovanje disciplinskog mikrodispozitiva upravo zato što je po prvi put ponudio efikasan mehanizam uključujućeg isključivanja iz zajednice. O čemu se zapravo radi? U slučaju epidemije kuge zavode se vanredne okolnosti koje podrazumevaju preciznu podelu prostora i prinudni raspored ljudi u izdvojene i izdeljene oblasti: teritorija nekog grada se raspoređuje u rejone, koji se dele na četvrti, u kojima se izdvajaju ulice. U svakoj od ovih oblasti su bili raspoređeni policijski službenici koji su vršili nadzor: u ulicama su bili čuvari, u četvrtima nadzornici, u rejonima zaduženi za tu oblast, a u samom gradu se imenovao upravnik ili su se sudijama dodeljivala šira ovlašćenja od uobičajenih. Vanredne mere su podrazumevale da je nadzor potpun, a kontrola svakodnevna. Sve je moralo biti precizno zabeleženo, vizuelno provereno i ponovo prepisano u velike registre. U trenutku kada se karantin sprovodio u delo, građani su morali biti uredno prijavljeni, a njihova imena su bila u posedu lokalnih vlasti ili gradske administracije. U to vreme se sprovode učestale prozivke i ukoliko se neko od prijavljenih nije odazivao, značilo je da je zaražen i da leži u postelji. Sudske vlasti su dobijene podatke o broju zaraženih upoređivale sa centralnim registrom, povodom čega su i donosile zvanične odluke. Po prvi put je model kuge uveo precizno raspoređivanje ljudi na osnovu kategorije bolesti. Isto tako, po prvi put se vrši isključivanje bolesnih pojedinaca, ali tako da oni budu uključeni u život grada, regije i zajednice u najopštijem smislu reči. Vidimo kako se, u vreme velikih epidemija kuge, disciplinski mikromehanizam polako uvukao u sve pore društvenog života. Međutim, dok ovde vanredne mere još uvek imaju restriktivnu ulogu – sprečavaju širenje bolesti – dotle, već od sredine XVII veka, mikrodispozitivi polako počinju da obavljaju i neku pozitivnu funkciju. Oni se stavljaju u službu kontrole kretanja sumnjivih pojedinaca i na osnovu njih se razvija radna sposobnost velikog dela stanovništva. Raspoređivanje pojedinaca i podela prostora sada poprima oblik strogog nadzora, što nameće imperativ da se u tela uvede pravilnost na osnovu kaznene funkcije. A upravo uzor za takav model ponudili su monaški redovi. Oni su prvi precizno podelili vreme na određini niz aktivnosti i telo podredili obavljanju velikog broja korisnih delatnosti. Fuko navodi primer komunističke zajednice Gvaranije , koju su u prekomorskoj koloniji – u Paragvaju – stvorili jezuiti. Tamo su vreme i prostor precizno razdeljeni na osnovu disciplinskih tehnika i metoda, koje su uključivale neprestani i strogi nadzor. U ovoj zajednici svako je imao svoj stan, a duž svih stanova postojala je neka vrsta pločnika koja je omogućavala nadgledanje unutrašnjosti stanova kroz prozore, koji su bili bez kapaka. Tako se nadzor sprovodio isključivo putem izdvojenih i zatvorenih jedinica (stanova), a precizna podela vremena i pravilnik obaveznih aktivnosti je u potpunosti određivao ponašanje pojedinaca. To je bio primer stvarne zajednice zasnovane na potpunoj disciplini (totalnoj socijalizaciji) i na kaznenom sistemu blagih i odmerenih kazni, koje se protežu na ceo individualni život. Naravno, kao idealni uzor disciplinskom društvu, ova zajednica nije uspela da potraje na duži rok, ali je ponudila obrazac za stvaranje manjih prostornih jedinica kao što su: škola, kasarna, zatvor, fabrika, bolnica itd. U trenutku nestanka lepre na evropskim prostorima i u razmaku od samo veka i po, disciplinski model ulazi na velika vrata u sam poredak suverene vlasti kako bi zatvorene prostore "grešnog života", osuđenog na panju i stradanje, zamenio efikasnim modelom proizvodnje poslušnih tela. U tom trenutku suverena moć nastavlja svoj život, iako njena uloga postaje sve restriktivnija: sve do dana dok se i sam monarh ne stavi na raspolaganje disciplinskoj moći. Uvođenje disciplinskih tehnika i metoda se poklapa sa nastankom moderne subjektivnosti. U tom trenutku problem predstave dobija na značaju, a trostruka struktura znaka (označitelj, označeno i svojstva), poznata još od Antike, biva zamenjena dvojnom strukturom (označitelj i označeno). Tada nastaje znak kao reprezent stvari (predstava). Sa druge strane, tek početkom XIX veka, sa pojavom rada, života i jezika, kao predmeta političke ekonomije, filologije i biologije , stvaraju se uslovi za razvoj humanističkih nauka. Paralelno sa razvojem humanističkih nauka teče i proces konstituisanja biomoći. Biomoć nastaje kao izvesna dopuna discipliskih mikrodispozitiva. Ona definiše njihovo polje primene (život) i daje im povlašćeni objekt analize (seksualnost). Tek na polju života, u obliku brige za populaciju, disciplinski mikromehanizmi nalaze novo područje delovanja. Diskurs o seksualnosti sada povezuju heterogene skupove iskaza ludila i delinkvencije. A osnovni korpus tih pitanja vezan je za problem rase. Šta zapravo predstavlja ovaj pojam? Briga za populaciju uvodi pojam vrste kao osnovni element oko koga se koncentriše tema biomoći. U pojmu vrste objedinjuje se dvostruka problematika mikroaparata: potrebno je obezbediti jedinstvo iskazne funkcije i neophodno je pronaći jedinstveno načelo interpretacije. Na kraju, to omogućava da se mikrodispozitivi ujedine na osnovu psi-funkcije. Šta tačno predstavlja ova funkcija? Ona omogućava jedinstveno polje delovanja medicinsko-sudskog mikrodispozitiva, ujedinjenog oko skupova iskaza ludila i delinkvencije. Dakle, potrebno je pokazati kako se normativnost ustanovljava počev od problema anomalije (nenormalni). A upravo razrada pitanja ovog tipa može efikasno da se postigne tek na osnovu iskaznog polja seksualnosti. U tom smislu i seksualnost postaje ulog biomoći. O tome će biti više reći u narednom poglavlju.