BALTIMOR - PAKAO NEPOTREBNE RADNE SNAGE

a) Uvod U ovom poglavlju ćemo pokušati da pobliže odredimo sledeće biopolitičke kategorije: nepotrebnu radnu snagu i kognitivnu inteligenciju. U prvom slučaju ćemo se poslužiti serijom Žica (The Wire), autora Dejvida Sajmona (David Simon), dok ćemo, u drugom slučaju, pratiti transformaciju univerziteta, od Humboltovog do bolonjske reforme. Serija Žica (The Wire, 2002 – 2008) se sastoji od 5 sezona i svaka od njih istražuje određeni socijalno-ekonomski problem. Radnja serije se odvija u Baltimoru – lučkom gradu srednje veličine, na istočnoj obali SAD-a. Serija prati policijsku jedinicu koja prikuplja dokaze o kriminalu na osnovu tehnike prisluškivanja (pejdžera, mobilnih telefona i drugih sredstava komunikacije). Značaj serije je u tome što ona – veoma uverljivo i na krajnje realističan način – otkriva vaninstitucionalne mahanizme reprodukcije grada srednje veličine, na periferiji kapitala, sa ograničenom privredom i velikom stopom kriminala. Serija se razvija postupno, analitički i koncizno, sledeći različite nivoe interesovanja: u prvoj sezoni je to bila trgovina narkoticima, u drugoj, lučki kriminal, u trećoj, politička korupcija, u četvrtoj, problemi školske administracije, u petoj, medijska propaganda. Time je zatvoren jedan ciklus sociologije grada. Ova sociologija se razvija na pet nivoa. Prvi i osnovni nivo, oko koga se sve vrti, jeste trgovina narkoticima. U prvoj sezoni se istražuju društveni mehanizmi reprodukcije kriminalnog okruženja, povezanog sa trgovinom narkoticima. Da bi se to objasnilo bilo je neophodno pokazati na delu sve aktere koji u toj igri učestvuju: ulične dilere i narkomane, velike igrače (bosove) i njihove porodične neprilike, policiju i tužilaštvo. Svi ovi faktori zajedno podstiču, odnosno, susprežu korupciju i nasilje. Zapravo, treba otkriti kakav značaj trgovina narkoticima može da ima za celoviti prikaz socijalno-ekonomskog položaja lučkog grada na periferija kapitala, kao što je to u našem slučaju Baltimor. Analize se vrše na primarnom sociološkom nivou, na nivou kvarta. Kvart predstavlja područje grada, ali i zasebnu eksperimentalnu jedinicu: socijalno-ekonomsku (bogataški i radnički, elitni i sirotinjski itd), etničku (italijanski, kineski, poljski itd), religijsku (hrišćanski, islamski, jevrejski itd), rasnu (belački, crnački, azijski itd), privrednu (stambeni, trgovački, industrijski itd). Ova zatvorena područja postaju predmet interesovanja mikrosociologije grada. Ovde je neophodno otkriti raznovrsne mikronivoe koji potstiču, odnosno, susprežu nasilje i kriminal. Grad se tako pokazuje kao zatvoreni sistem mikrooblasti. Da bi se izašlo iz jednog regiona i prešlo u drugi neophodno je ustanoviti neku delatnost koja povezuje naizgled razjedinjene nivoe. Trgovina narkoticima upravo to uspostavlja i ona fomira nekoliko zasebnih lanaca: kriminala, poslovnog okruženja, političke korupcije, školskog ambijenta, novinarskog lažiranja. Ukoliko se želi proći kroz svaki od ovih nivoa neophodno je slediti dva uzajamno isprepletena kretanja: tok novca i narkotika. Ovi tokovi nisu isti i ne vode uvek u istom pravcu. Na primer: tok novca može da nas odvede političkoj korupciji, ali isto tako i građevinskoj mafiji. Sa druge strane, tok narkotika nas vodi samo u jednom pravcu, u kvartove za trgovinu narkoticima. Poenta serije je u tome da pokaže da samo sledeći naizmenično oba toka mogu se otkriti mikromehanizmi reprodukcije socijalno-ekonomske slike Baltimora. Ipak, tokovi narkotika su jednosmerni i zbog toga se mogu lakše pratiti. Iz toga razloga je potrebno da se tokovi narkotika što pre pretvore u novčane tokove i da se na taj način kriminalne radnje legalizuju (novcem od narkotika se kupuju nekretnine, automobili, političari). Mikrostruktura trgovine narkoticima u kvartu izgleda na sledeći način: ulični diler odgovara dileru nadzorniku dok je ovaj podređen lokalnom gazdi. Lokalni gazda nabavlja "robu" od gazde dobavljača. U prvoj sezoni serije pratimo kako se obrazuje izvesna mreža uličnih dilera (Bodie – J.D. Williams, Poot – Tray Chaney, Wallace – Michael B. Jordan i dr) koju kontroliše diler nadzornik (D'Angelo Barksdale – Lawrence Gilliard Jr), a koji o svom radu izveštava lokalnog gazdu (Avon Barksdale – Wood Harris i Stringer Bell – Idris Elba). Lokalni gazda nabavlja "robu" i kontroliše određenu teritoriju, u čemu mu pomažu njegovi vojnici (ljudi osposobljeni za obavljanje "prljavih poslova", uključujući razno-razne pretnje, ucene, ubistva itd). Gazda dobavljač je taj koji snabdeva "robom" lokalne gazde. Tako se trgovački lanac suzio. U pitanju je mikrodisciplinski mehanizam vlasti, u kojoj oni na vrhu (lokalne gazde i gazde dobavljači) izumevaju mehanizme za što efikasniju kontrolu onih odole (uličnih dilera i dilera nadzornika). Trgovina narkoticima funkcioniše slično neoliberalnoj ekonomiji. U osnovi toga stoji neki porodični biznis koji određuje mesta u hijerarhijskoj strukturu i uspostavlja mikrodisciplinski mehanizam na vaninstitucionalnom nivou. Sa druge strane, oformljeni lanac uličnih dilera se rukovodi teritorijalnim principom koji nadkodira (nadodređuje) lokalni gazda. Ukoliko uz to poseduje i veze lokalni gazda može postaje dobavljač za sebe (Avon Barkstale) ili za druge (Proposition Joe). Ukoliko sledimo tokove droge stvari izgledaju na opisani način. Međutim, kada se počnu pratiti tokovi novca biće potrebno da se ispitaju i druga područja grada: privredno okruženje, politička i školska administracija, novinska uprava itd. To je način da se zaokruži jedna celina interesovanja. Da bismo shvatili na koji način funkcioniše trgovina narkoticima, pored veličine, moramo imati u vidu i neke specifičnije odlike samog grada. Baltimor je grad sa izrazito nerazvijenom privredom i velikom stopom nezaposlenosti. U takvim okolnostima trgovina drogom postaje jedan od najunosnijih poslova. Na zapadnoj strani Baltimora ljudi od malih nogu počinju da se bave kriminalnim radnjama. Škole osnovnog obrazovanja pohađa veliki broj mlađe populacije koje su od ranih dana i na najrazličitije načine bile u kontaktu sa narkoticima. U najranijem dobu, između 7 i 12 godina, deca ove starosne kategorije obavljaju zadatak izviđanja. Njihov posao se sastoji u tome da upozoravaju ulične dilere na to kada dolazi policija. U periodu sedmog razreda oni već bivaju regrutovani kao vojnici ili ulični dileri. Prvi posao ili prva plata koju oni zarade, već u ranom periodu života, je uvek u nekom direktnom ili posrednom kontaktu sa trgovinom narkoticima. Upravo iz tih razloga još od ranih dana treba kod dece razvijati apatiju na patnje i potrebe drugih. Otvoreno pokazivanje empatije i solidarnosti sa drugima može mladiće da košta života na "uglu". Treba biti tvrd u srcu i brz na okidaču. To je jedno od osnovnih načela kojim se rukovodi disciplinovani i lojalni narko diler. Postoje periodi u kojima se intenzivno trguje narkoticima. Ali isto tako ima dana kada, zahvaljući uspešnim akcijama policije, trgovina opada. Naravno, ova trgovina nikada ne prestaje u potpunosti i ona je uvek prisutna u manjoj ili većoj meri. Loša urbanistička politika i nedostak legalnih poslova neprestano stvaraju uslove za ovu trgovinu. Osim toga, loše socijalno okruženje mladiće prepušta ulici, gde im redovan izvor prihoda postaje trgovina narkoticima. I to je začarani krug. Ljudi dolaze i odlaze dok droga ostaje na ulicama. b) Uništenje radničke klase Na koji način treba da shvatimo Baltimor? Šta znači to da je u pitanju lučki grad, srednje veličine? Izgleda da sudbinu Baltimora treba tumačiti iz celokupne socijalno-ekonomske situacije grada na periferiji kapitala. Da bismo razumeli Baltimor i njegovu ekonomiju, moramo prethodno shvatiti okolnosti koje su dovele do toga on postane centar kriminala i trgovine narkoticima. Te stvari se nisu desile preko noći, kao što se ni društveno-ekonomska erozija nekog grada ne može objasniti samo na osnovu posledica koje slede iz stagnacije i opadanja njegove privrede. Trgovina narkoticima je posledica privredne krize koja u Baltimoru traje preko 30 godina. Da je to tako možemo najbolje saznati iz druge sezone ove serije koja govori o propasti radničke klase. Šta je uzrok propasti radničke klase u Baltimoru? Ukoliko želimo da ovaj problem sagledamo podrobnije neophodno je da se zapitamo o samoj prirodi posla koji, u sadašnjim okolnostima, održava na okupu malobrojno i uglavnom belačko radno stanovništvo. Zahvaljujući lučkoj sindikalnoj organizaciji, radnička klasa i dalje odoleva izazovima vremena, iako poslova ima sve manje, dok položaj radnika svakim danom postaje sve teži: nedostatak legalnih poslova izaziva višak radne snage koji se nadomešta raznim kriminalnim radnja (trgovina robljem, krijumčarenje, korupcija itd). Na koji način je sve počelo? Možda će nam ovaj problem najbolje objasniti autor serije Dejvid Sajmon, koji je izvesno vreme živeo u Baltimoru, gde se bavio istraživalačkim novinarstvom. O privrednoj situaciji u Baltimoru Sajmon kaže: „U Sjedinjenim je Državama na snazi rat protiv droge. Stvari su uređene na način da nam proizvođačka klasa više nije potrebna budući da je potreba maksimizacije profita za korporacije premjestila tvornice u zemlje kao što su Meksiko, Singapur, Južna Koreja itd. Stoga ni tvornice ni radnici više nisu potrebni, a gradska područja prepuna su ljudi koji više ne mogu naći zaposlenje. Umjesto toga, stvorena je podzemna ekonomija utemeljena na prodaji i potrošnji narkotika, ustvari na narkotizaciji sebstva. Ne trebamo vas više za našu ekonomiju, ali ako biste se narkotizirali s ovim heroinom i zaspali, to je ono što vam možemo prodati. I tako možete sudjelovati u vlastitom uništenju, odnosno možete biti uništeni u ratu koji ćemo onda voditi i tako održavati cijenu tog ilegalnog narkotika. Trenutno, trgovina narkoticima je jedina održiva industrija na mjestima kao što su zapadni Baltimore, sjeverna Philadelphia ili istočni dio St. Lousa. Trgovina narkoticima preuzela je mjesto tvornice”. Prema Sajmonu deindustrijalizacija privrede vodi kriminalu i trgovini narkoticima. Ono što država naziva "ratom protiv droge" Sajmon demistifikuje kao način da se "održi cena ilegalnih narkotika". Pravo pitanje je naravno kako odgovoriti na izazove postfordizma? Trgovina narkoticima takođe podleže tržišnim zakonima. Ukoliko ponuda narkotika opada utoliko njihova cena raste. Akcije rata protiv droge, koju sprovodi policija – a što podrazumeva razbijanje lanaca ilegalne distribuje i prodaje narkotika – ima za posledice sledeće: "raste cena narkotika" i dolazi do "favorizacije i učvršćivanja monopolističkih i oligopolitičkih pozicija velikih prodavaca". Neposredna posledica takve vladine politike je i porast sitnog kriminala, kojem pribegavaju zavisnici u pokušaju da pribave dodatna sredstva usled povećanja cene narkotika. Pomenute posledice veoma dolaze do izražaja u kasnijim nastavcima serije i u to nije potrebno podrobnije ulaziti. Ono što je bitno da shvatimo iz ovih nastavaka je u tome da trgovina narkoticima nije samo policijski nego, zapravo, društveno-ekonomski problem. U tome smislu i Sajmonova poslednja rečenica citiranog teksta sada ponovo dobija na snazi: "Trgovina narkoticima preuzela je mesto fabrike". Da bi se shvatila ova rečenica neophodno je razumeti šta se bitno promenilo na dokovima u posledjih 30 godina. Do kakvih je promena došlo i šta je uslovilo recesiju privrede? O tome možda najbolje svedoči rečenica jednog od glavnih aktera druge sezone i sindikalnog vođe lučkih radnika: Franka Sobotke (Chris Bauer). Evo šta on o tome kaže: „Nekad smo proizvodili nešto u ovoj zemlji. Gradili smo, a danas samo guramo ruku u tuđi džep”. Sumorna i krajnje samoporažavajuća konstatacija objašnjava šta se zapravo desilo na dokovima. Luka u Baltimoru prati moderne promene u kapitalističkom svetu: zastarela tehnologija uslovljava ograničen broj poslovnih ponuda. Neophodna modernizacija tehnologije istovremeno zahteva velika novčana ulaganja i izvesne tehničke novine. Da bi posao u luci oživeo neophodno je sprovesti proširivanje kanala prema otvorenom moru i izgraditi nove navoze. Za sve to je potrebna novčana pomoć grada, ali i politička volja koja nema nameru da interese grada usmerava u pravcu razvoja luke nego planira da njenu ogromnu obalu investira u izgradnji skupocenih stanova. Kriminal postaje otvorena mogućnost koja lučkim radnicima obećava produžetak agonije preživljavanja, a njihovom sindikalnom vođi daje nadu u dolazak "boljih dana" za luku. Međutim, pokušaj da se kriminalnim radnjama (političkom korupcijom i krijumčarenjem) produži opstanak radničkoj klasi se pokazuje kao poguban na kraju druge sezone: glavni nalogodavci izmiču zakonu, dok kao bezazlene, ali ne i nevine žrtve postfordizma, padaju sindikalni vođa i pojedini članovi njegove rodbine. U čemu je tragedija Franka Sobotke? Slično junaku klasične drame i Sobotka iskušava gnev bogova, samo što ovog puta nisu u pitanju neke deifikovane prirodne sile, nego stvarni socijalno-ekonomski zakoni neoliberalnog kapitalizma. Tragedija sindikalnog vođe je u tome što on ne shvata da radnička klasa odumire u gradovima poput Baltimora, a da glavni krivci za to nisu lokalni političari, koji ne investiraju u proširenje kanala i nadogradnju navoza – investicije koje bi na duži rok popravile životni standard lučkih radnika, ali je to daleko od toga da bi sprečilo njihovo konačno nestajanje. Odumiranje radničke klase znači da potreba za radnicima, u gradovima poput Baltimora, nestaje. Sobotka je pokušao da spreči ovo odumirenje sredstvima koje mu je sam sistem stavio na raspolaganje. Kriminal je poslednja nada koja je ostala lučkim radnicima kako bi odložili sopstveno propadanje. Lučki kriminal je tako uvod u novi oblik ekonomske politike: neoliberalističko preduzetništvo u trgovini narkoticima. Tako shvatamo da je Frank Sabotka idealan primer fordističkog radnika. Poreklom poljak, Sabotka pripada trećoj generaciji američkih imigranata, koji je od običnog radnika napredovao do glavnog nadzornika i vođe sindikata. Sabotka je neko ko se seća najboljih godina fordizma, ali i neko ko živi u doba njegovog kraha. Upravo zbog toga on je istovremeno oličenje i fordističkog košmara. Ranije smo videli da se ovaj košmar konstituiše u odnosu na neku davnu prošlost i trenutno iskustvo propadanja. Sabatka je neko ko pokušava ponovo da oživi svoj košmar – to može biti i košmar cele jedne klase – i u tome je on tragična ličnost. U nadi da će uspeti da modernizuje proizvodnju, Sabotka je primoran da kriminalizuje sindikalnu organizaciju. Pojedincima je na kratke staze to omogućilo bolji standard, ali na duže staze nije uspelo da popravi položaj radničke klase u Baltimoru. Da bi uspeo u svojoj nameri da modernizuje proizvodnju, Sabotka ulazi u kriminalne poslove većeg rizika – kako bi sindikalnoj organizaciji omogućio veća finansijska sredstva – a to ga i posredno uvlači u trgovinu narkoticima. Tako na kraju svakog perioda ove serije gledalac izvlači isti zaključak: trgovina narkoticima postaje vodeća privredna grana i glavni mehanizam regulacije drugih socijalnih područja: privrede, politike, školstva, novinarstva itd. c) Postfordizam i trgovina narkoticima Šta se dešava kada kapital napusti neku teritoriju najbolje se pokazuje na primeru Baltimora. Ukupna društvena slika grada se ruši, socijalne mreže prestaju da funkcionišu, stvara se nepotrebna radna snaga – višak ljudi koji ne mogu da nađu zaposlenje. U takvim uslovima je neophodno izumeti mehanizme koji će biti u stanju da heterogenu masu ljudi održi na okupu. Trgovina narkoticima nije samo unosan posao, niti samo neka praksa neoliberalne politike, ona je istovremeno dijagram koji drži sve stvari na okupu. Prekinuti trgovinu narkoticima znači iznova razoriti Baltimor. Zašto? Ma koliko izgledala zaštrašujuće, slika Baltimora ni izdaleka nije toliko strašna koliko bi to samo bila da na ulicama ne postoji trgovina narkoticima. Trgovina narkoticima ponovo formira ilegalnu mrežu potrošača i njihovih dobavljača. Stoga, ona stvara čvrsto jezgro koje ovu heterogenu ljudsku masu drži na okupu. Ona kanališe njihove navike i njihova ponašanja, ona reguliše njihova stremljenja i domete u životu. Baltimor je kao neki veliki kontejner u koji je zajedno stavljen heterogeni ljudski materijal. Šta sve ne bi moglo da se dogodi u njemu da unapred u njega nije upisana ekonomska mreža potrošača i dobavljača (zavisnika, uličnih dilera i dilera dobavljača). Trgovina drogom je dijagram, imaginarna mapa koja povezuje sve heterogene elemente u nekom trgovačkom lancu. Sistem koji neprestano proizvodi nepotrebnu radnu snagu istovremeno je mora investirati u nešto: bilo da se radi o prodavcima ili konzumentima narkotika. Iz Baltimora se ne može pobeći upravo zato što je strategija postfordizma osmišljena tako da se iz njega i ne sme bežati, jer nema gde da se ode – presečeni su svi putevi koji vode bilo gde. Baltimor je sinonom za užasan ponor iz kojega nema izlaza upravo iz razloga što su svi izlazi unapred blokirani. To je zapravo ono što mi nazivamo postfordističkim košmarem i gde više ne može da se sagleda nikakva druga perspektiva osim one katastrofalne. Novoj ekonomskoj strategiji, neoliberalizmu, odgovara i nov način kontrole ljudskih potencijala: biopolitika ljudskih resursa. Šta može čovek u Baltimoru, možda je to pravo pitanje? A odgovor je sumoran kao i sveukupna situacija: niko ne može ništa, jer su svima unapred vezane ruke: korumpirana policija i stranačko sudstvo ne mogu da poprave stanje stvari, lokalni političari ne mogu da sprovedu reforme, školstvo je nefunkcionalno i beskorisno, novine proizvode lažne slučajeve. Baltimor je odličan pokazatelj kako fašizam funkcioniše na mikronivou. Potrebno je stvari učiniti nemogućim, potrebno je ljudima vezati ruke. Baltimor je ogramna mašina za blokiranje pokreta. Svako kretanje unapred mora proizvesti neko protivkretanje. Suština je u tome da se sposobnost sanjanja toliko umanji dok ona na kraju i ne počne da rađa košmare. Baltimor je jedan takav košmar iz kojeg ne može da se izađe jer su sve moguće perspektive unapred uništene. Trgovina narkoticima je zaposela sve vitalne funkcije nekog društvenog tela. Ono što policija uspeva na materijalnom nivou (nivou tela), droga to čini na psihološkom planu: uspostavlja funkcionalnu kontrolu. Haksli je još verovao u mogućnost izumevanja neke kvalitetne droge koja će otvoriti nova "vrata percepcije". No, on ni izbliza nije mogao da zamisli kakav ektreman oblik konzumiranje narkotika može da poprimi u uslovima stravične društveno-ekonomske bede. U takvim uslovima zavisnost od narkotika uništava i poslednju, imaginarnu teritoriju nekog pojedinca. Stvarnost naseljena getoiziranim spodobama, kao iz najgoreg Barouzovog romana , opsedana stalnim policijskim racijama i kontrolama, ne može da se iseli u neki imaginarni prostor nedostupan sličnim stremljenjima, nego može još samo, putem "heroinskog fiksa", da obnavlja jedan te isti košmar: sopstvenu stvarnost od koje, ni najboljim narkotikom, ne može da se spase. Istina da ne postoji način da se pobedi narkomanska realnost geta, to je poslednja surova istina koja ubija svakog zavisnika svojim poražavajućim dejstvom. Da je to tako može se videti na primeru Bubblesa (Andre Royo) kada, u poslednjoj sezoni, odbija da prihvati činjenicu da je preživeo najgore godine svoga zavisničkog života, a da nije zaražen virusom AIDS-a. Njegova prva reakcija je da sebi nametne krivicu. Zbog čega Bubbles sebe okrivljuje? Naprosto, jer je ostao živ. To se nije smelo desiti. Slično junacima Remarkovih romana, koji iz koncentracionih logora izlaze sa osećanjem krivice samo zato što su preživeli, i Bubbles postupa: on odbija da prihvati činjenicu da može normalno da nastavi život. Upravo odatle proizilazi resantiment koji povratno formira nečistu savest. Preživeli su naprosto krivi jer su preživeli. Surova istina na kojoj se zasniva narkomanska zavisnost je u tome da nevinih nema i da će svi odgovarati. Krivica je od početka utkana u samu srž zavisničke psihologije. Oslobađanje od krivice je, zapravo, jedini način da se prevlada narkomanska zavisnost. Problem koji se ovde postavlje jeste kako nastaviti život u svetu koji i sam nije oslobođen od krivice. Narkomanski zavisnik nema drugu mogućnost, sistem mu ne ostavlja drugu mogućnost, nego da sebe samog optuži zbog "sopstvenih grehova". U tome smislu izlečenje od zavisnosti vodi formiranju asketskog ideala, kao poslednjoj instanci ovog tužnog procesa, kojeg je Niče – kao što smo ranije videli – nazvao nihilizmom. Samo asketski ideal spašava narkomana krivice, jer mu omogućava da krivicu prihvati kao zalog budućeg spasenja. Učiniti život nečiste savesti podnošljivim, u tome je funkcija asketskog ideala. Asketski ideal tako zamenju ulogu "fiksa", on predstavlja neki "imaginarni fiks" čiju dozu izlečeni zavisnik mora redovno da uzima kako bi mu život postao smislen. I ne treba da čudi da u nekoj drugoj seriji istoimenog autora nalazimo na sledeću konstataciju: „Čak i nismo zavisnici o drogama. Zavisnici smo o igli“. Proizvodnja nepotrebne radne snage može da se obuzda i veoma efikasno kontroliše putem trgovine narkoticima. Strategija postfordizma je u tome da on, u samom centru kao i periferiji kapitala, proizvodi zatvorene sredine nepotrebne radne snage. U takvim uslovima na značaju dobija tržište rada koje, snižavajući početnu cenu radne snage, na taj način obuzdava tržišne mehanizme koji regulišu ukupnu cenu rada. Sa druge strane, ilegalna trgovina narkoticima naseljava one prostore u kojima nijedna druga delatnost ne može da se održi. Kapitalizam na taj način dvostruko profitira. Sa jedne strane, dobija jeftiniju radnu snagu za poslove iz sektora usluga i subvencionisane javne radove koje u osnovi i održavaju privredu grada. Sa druge strane, izvlači dodatnu vrednost iz ilegalne trgovine narkoticima koja zapošljava nepotrebnu radnu snagu na strani korisnika, ili uličnih prodavaca. Kupujući socijalni mir kapitalizam besplatno dobija jeftinu radnu snagu, koju sada može da investira u subvencionisane javne radove, koji u takvoj situaciji postaju ekonomski isplativi. d) Zaključak Baltimor je grad čija celokupna privreda počiva na anomaliji sistema. Zaraditi u Baltimoru znači podjednako se kretati na granici sa zakonom. Kriminal je jedini isplativ posao tamo upravo zato što je trgovina narkoticima sveobuhvatna pojava i glavna osovina oko koje se vrti privreda ovog grada. Uspeh i poslovna karijera su zagarantovani samo onima koji su spremni da održavaju ovu opasnu kriminalnu mašinu. Kraj poslednje sezone ove serije to jasno pokazuje. Ljudi kojima je najviše stalo do toga da se iskoreni trgovina narkoticima kao da nisu shvatali poentu igre u kojoj su i sami učestvovali. Nije poenta pobediti ili izgubiti, u trgovini narkoticima nema pobednika i gubitnika, treba se samo održati na površini. To se može postići na nekoliko načina: falsifikovanjem statističkih podataka, proneverom glasačkog tela, lažiranjem javnih informacija itd. Ono što jedino pomaže napredovanje u karijeri jeste podaničko držanje i lojalnost pretpostavljenima. Bilo da je u pitanju politička, sudska, policijka, školska, novinarska administracija. Nema nevinih, postoje samo saučesnici i nesmotrene žrtve. To je poruka ove serije. Pored toga, serija završava tamo gde je i počela, sve se iznova vratilo na početak, jedan krug u životu Baltimora se zatvorio, kreće novi, ali ovog puta izgleda da je novi početak suroviji od svih prethodnih. Sve dok se neoliberalna politika ne promeni, postojaće mesta poput Baltimora, mesta na kojima važenje norme iznova biva suspendovano. Dok u centru buja kapitalizam, na njegovoj periferiji se razvija politika vanrednog stanja, a razlika između norme i anomalije se briše. To je granična linija koja odvaja "goli život" od "muslimana", graničnog oblika samog života. Kao što je musliman predstavljao poslednji stadijum degradacija čoveka u koncentracionim logorima, tako je i narkoman oličenje poslenjeg ostatka radničke klase u postfodističkim uslovima proizvodnje. I ne treba da čudi da u seriji Ugao, istoimenog autora, postoji jasna paralela između jevrejskih logoraša i narkomanskih zavisnika: „Nemci su odlučili da oni više nisu ljudi. Samo su rekli: "Niste ljudi kao mi" i kada su to rekli, hej, čoveče, samo im je olakšalo da rade svakakva sranja. Do kraja, Nemci su ih se mogli rešiti. Sve ih ubiti. […] Nemci su Jevreje pretvorili u crnce. O tome se radilo. To je ovo ovde, osim toga što mi to sebi sami radimo. Izgleda da svet ne može sačekati, dok svi ne budemo mrtvi”. Iako se stvari ovde posmatraju na rasnoj osnovi, paralela je više nego očigledna. Neoliberalna ekonomija je Baltimor pretvorila u zbirnu imenicu za sva ona područja u kojima privreda odumire, a na njeno mesto ulaze efikasni mehanizmi kontrole populacije putem trgovine narkoticima. Baltimor mogu biti razni gradovi, ali i države, prigradska područja ili gradski kvartovi. Trgovina narkoticima iz toga razloga nije samo bolest posmodernog društva, ona je i efikasan način kontrole neoliberalne ekonomije. Ukoliko je pojava logora najavila vladavinu golog života, utoliko je trgovina narkoticima najsavršeniji izraz biopolitike. Baltimor je dijagram, imaginarna karta koja povezuje tačke i područja u kojima neoliberalna ekonomija pokazuje svoje najsurovije lice: beskrupuloznu kontrolu nepotrebne radne snage. Upravljanje ljudskim resursima ima i svoje negativne forme, a njegov najekstremniji oblik svakako je figura narkonskog zavisnika. I kao što poslednja rečenica citiranog teksta potrvđuje, narkomanski zavisnici samovoljno pristaju da učestvuju u pogubnoj igri svetske ekonomije. Subjektivacija u Fukoovom smislu dostiže svoje krajnje granice. Nekada je disciplinovanje bilo u službi postizanja radne norme, a interiorizacija se vršila u cilju efikasnije kontrole. Danas efikasnost prevazilazi sve granice, a interiorizacija se sprovodi na najprimitivnijem nivou: razvijanjem telesne zavisnosti od narkotika. Baltimor je stoga kraj jedne ekonomije i jednog sveta koji je verovao u proizvodnju baziranu na prosperitetu nacionalne države. Baltimor je nadnacionalan upravo u smislu u kom se pojavljuje kao figura razorene i opustošene privrede na periferiji svetskog kapitala. Maksimalizacija profita je učinila da granica među državama nestanu. Baltimor mora smoći snage da se odupre savremenim kretanjima svetske ekonomije. A Baltimor, to smo danas svi mi!