O FORDIZMU I TEJLORIZMU

Kao ekonomska strategija organizacije preduzeća tejlorizam nastaje u SAD-u početkom XX veka, a najznačajniju primenu ostvaruje u automobilskoj industriji. S obzirom na to da se ustalio u Fordovim fabrikama za proizvodnju automobila, ovaj ekonomski koncept se često dovodi u vezu sa fordizmom. Iako su ih u osnovi spojili zajednički problemi, to nikako ne znači da su u pitanju identični koncepti. Naime, tejlorizam je radio na problemu uvećanja produktivnosti rada, dok je fordizam stvarao masovnog radnika. To je period čestih opstrukcija na radu i smanjivanja produktivnosti. Radnici su iz različitih razloga (straha od gubitka zaposlenja, dobre sindikalne organizovanosti itd) vršili sabotiranje radnog procesa. Budući da su sindikati veoma uspešno štitili pozicije radnika u preduzeću, ove opstrukcije na radu su postale više nego redovna pojava. Sve to je uticalo da produktivnost rada permanetno opada. Da bi izašao na kraj sa ovim problemom, tejlorizam je morao da razbije jedinstvo sindikalne organizacije. Dakle, postavilo se pitanje: kako izigrati sindikate i povećati efikasnost proizvodnje? Najefikasna strategija protiv takvog stanja stvari bila je u tome da se radnicima uvećaju nadnice. U tom pogledu se fordizam pokazao avangardnim. Slično kao kod sezonskih poslova, veće nadnice su pozitivno uticale na radnika i razvije kod njega lojalnost prema konkretnom preduzeću. Ta lojalnost je išla toliko daleko da je u suštini stvarala stalnog radnika, a upravo to je bilo potrebno Tejloru (Frederick Winslow Taylor) kako bi povećao produktivnost rada. Iz toga razloga tejlorizam je radnicima morao da garantuje da će u fabriku dolaziti kao nekvalifikovana radna snaga, a iz nje odlaziti kao administrativni radnici. Drugi isto tako ne mali problem tejlorizma bio je u tome da su fabrike do tada uglavnom raspolagale sa kvalifikovanom radnom snagom. Kvalifikovane radnike su stitili dobro organizovani sindikati, koji su već tada radnicima obezbeđivali povoljnije nadnice. Tako se krug zatvorio. Bila je potrebna neka tehnička novina koja bi na drugačiji način organizovala rad u fabrici. Taj problem je rešio Ford. Fordova preduzeća su bila prva koja su uvećala značajno mehanizaciju rada, a bitnu ulogu u tome odigrala je pokretna traka. Zahvaljujući tehničkom izumu, pokretnoj traci, rad u fabrici je dobio nove dimenzije. Pokretna traka je omogućila omosovljavanje radnog procesa, što je podrazumevalo uključivanje velikog broja nekvalifikovanih radnika. To je omogućilo da se radni proces podeli u nekoliko faza, nekoliko radnih serija, a za trakom je uglavnom radila nekvalifikovana radna snaga. Sa jedne strane, zahvaljujući serijskoj proizvodnji tejlorizam je mogao da dođe do jedinstvenog mernog mehanizma na osnovu kojeg je određivao produktivnost rada (radna norma), dok je, sa druge, imao mogućnost da se obračuna sa starom (kvalifikovanom) radničkom elitom i sindikatima. Tu međutim nikako nije bio kraj svim Tejlorovim mukama. Trebalo je da takav način rada konačno i zaživi među radnicima u fabrici. Najveća prepreka tome je bilo to što radnici često nisu bili spremni na značajnija odricanja zarad većih nadnica. Posebno je otpor tog tipa najviše došao do izražaja u Evropi. Antonio Gramši je bio neko ko je među prvima počeo da prepoznaje taj "duh amerikanizma", koji su evropski političari često nekritički odbijali da prihvate kao surovu realnost kapitalizma. Da je bilo nešto istine u tom ogorčenom odbijanju govori u prilog i to da su pojedinci naslućivali da prihvatiti tejlorizam u praksi znači izvršiti totalnu reorganizaciju radnog procesa. Shvaćeno usko i u evropskim okvirima, najveća osuda takvih tendencija je poticala iz redova stare (kvalifikovane) radničke klase. Sa druge strane, u SAD-u su i izvesne demografske okolnosti veoma povoljno uticale na razvoj tejlorizma. Podstičući imigraciju, vlada SAD je i sasvim nesvesno radila u korist uvođenja ove nove ekonomske doktrine. Ljudi iz različitih delova Evrope, često i na granici egzistencije, prelazili su Atlantik i veoma brzo se uklapali u serijsku proizvodnju Fordovih fabrika. U trenutku kada ove prekookeanske migricije staju – u periodu Prvog svetskog rata – fordizam pronalazi novu ciljnu grupu i masovno zapošljava arfroameričko stanovništvo. To je period masovnih migracija Crnaca, sa Juga na Sever SAD-a, što je u mnogome uticalo i na razvoj i popularizaciju džez muzike. Kapitalizam je još jednom pokazao svoju fleksibilnost, a u takvim uslovima prednosti tejlorizma u odnosu na stari način organizacije preduzeća su bile ogromne. Pored toga što nije zahtevao nikakve kvalifikacije a obećavao veće nadnice, tejlorizam je isto tako znao da poništi jezičku i rasnu barijeru koja bi, svakako, u ranijim uslovima, bila velika prepreka efikasnoj proizvodnji. Upravo iz razloga što rad za trakom nije iziskivao nikakvu komunikaciju među zaposlenima, etnički i rasni sastav radne snage je i mogao da dobije na raznovrsnosti. Ono što je postalo stvarna prepreka uspostavljanju komunikacije među radnicima (etničke i rasne predrasude), istovremeno se ispostavilo i kao efikasno sredstvo za proizvodnju viška vrednosti. Jednim potezom postignuta su dva cilja: proizvodnja je postala efikasnija dok su štrajkovi prestali. U takvim okolnostima više nije bilo teško rešiti se stare radničke klase i sindikata, koji su postali suvišni. Međutim, da bi fordizam zaista zaživeo u fabričkoj praksi, pored povoljnih demografskih faktora morali su da postoje i politički uslovi. I to upravo iz razloga što je neophodnost da se stvori stalni radnik iziskivala i druge oblike odricanja, kojoj zaposleni u Fordovim fabrikama nisu bili naklonjeni. Prohibicija je u mnogome pomogla ekonomske tendencije automobilske indistrije u SAD-u. Da bi se proizveo stalni radnik bilo je neophodno izmeniti izvesne životne navike mobilnog radnika. Trebalo je stvoriti paradigmu životnog stila sličnu sezonskom radniku (napoličaru). S obzirom da je Prohibicija drastično uvećala cene pića, kao i rizike njegove upotrebe, radnicima se veoma brzo nametnuo miran i tih porodični stil života i tip čoveka kojeg posle napornog rada – kao u slučaju napoličara – kod kuće čeka žena. Intervencija u životnom stilu značila je i izmenu seksualnih navika. Prohibicija ne samo da je podigla cenu pića – pijančenje postaje povlastica viših klasa – nego je isto tako veoma brzo proizvela obrazac seksualnih sloboda, luksuznih i skupih izlazaka, koje običan radnik sebi nije mogao da priušti. Svi ti uslovi su bili više nego neophodni da bi se proizveo tip fordističkog radnika. Dakle, u pitanju je takav tip radnika koji mora biti vezan za svoje preduzeće. Samo ukoliko pokaže punu lojalnost prema svome poslodavcu i spreman je da često menja radno mesto, samo u tome slučaju može napredovati. Strajkovi i sabotiranja radnika ne dolaze u obzir. Sindikat je nepotreban takvom radniku jer sputava i ograničava njegovo napredovanje na hijerarhijskoj lestvici i u radnom procesu. Upravo to je bila namera tejlorizma. Visoke nadnice su uvele hijerarhiju među radnicima, a što je trebalo da bude izvor stalnog sukoba među njima. Tako fordistička fabrika postaje mesto stvaranja stalne nejednakosti među radnicima. A upravo to je bio i krajnji cilj Tejlorove organizacijske doktrine. Serđo Bolonja ističe da Gamši nije mogao znati, bar iz dva razloga dok je pisao svoje beleške za Tejlorizam i amerikanizam, da se Tejlor – pre nego što je njegov koncept zaživeo u Fordovim fabrikama – već prethodno sreo sa Renoom (Louis Renoult) što je, svakako, koristan argument za pretpostavku da je tejlorizam u praksi primenjen pre u Evropi negoli u SAD-u. Sa druge strane, Gramši kritikuje Trockog koji je ovaj model pokušao da uvede u sovjetske fabrike, a što je odmah izazvalo veliki otpor, naročito mlađih radnika, koji nisu bili spremni da se podrede tročlanoj instanci: staroj radničkoj klasi, vojsci i partijskoj disciplini. U tome možda leži jedan od glavnih razloga političkog poraza Trockog. Drugi momenat, koji je dao veoma veliki doprinos razvoju tejlorizma u Evropi – u vreme Gramšijevog pisanja on je bio tek u razvoju – svakako je fašizam. Naknadne procene su pokazale značajan ekonomski doprinos fašizma na prevladavanju ekonomske recesije u Nemačkoj iz 1929. godine. Može se pretpostaviti da je tejlorizam imao velikog udela u fašističkoj privredi, budući da je fašizam već na neki način upisan u ovaj ekonomski koncept. Ranije smo videli da je tejlorizam, uopšte da bi kao praksa zaživeo u SAD-u, morao da proizvede stalnog radnika sa svom malograđanskom ideologijom, a što i prema Rajhu čini bitnu potku seksualne represije u totalitarnim društvima. Iako je tejlorizam veoma vešto poništio jezičke barijere, on je ponovo proizveo klasnu nejadnakost u proizvodnom procesu: ne samo u odnosu na kvalifikacije i velike nadnice, nego i u samom pristupu koji je od radnika zahtevao "ustanovljavanje standarnih bio-fizičkih karakteristika", a što je bio prvi korak ka "sistematskim intervencijama u načinu života radničke klase". Sa druge strane, kao ekonomska strategija "omasovljavanja radništva" u SAD-u, fordizam je dao značajan doprinos za izlazak iz ekomonske depresije 1929. godine. Naravno, ovde se ne radi ni o kakvom presudnom uticaju automobilske industrije – čija je proizvodnja u tom periodu takođe bila u stagnaciji – nego je reč o fordizmu kao teorijskom modelu koji u sebe uključuje nekoliko momenata: stalnog radnika, serijsku proizvodnju i tejloristički menadžment. Ono što se bitno dešava sredinom 30-ih, od početka uvođenja Nju dila, jeste spajanje fordizma i državne birokratije u tzv. državu blagostanja (Welfare State). Poznato je da je već Tejlor predviđao postupni napredak u proizvodnom procesu, od nekvalifikovanog do administrativnog radnika, dok je država blagostanja samo pojačala selekciju, nastalu već u radnom procesu, između produktivnog i neprotuktivnog rada (radnog i upravljačkog kadra). Ali još u jednom pogledu Fordova praksa se pokazala učinkovitom u prevazilaženju velike depresije: u pitanju su visoke nadnice. Da velike nadnice mogu biti jedan od bitnih faktora prevladavanja krize, niko bolje nije shvatio od Džona Kejnza. Evo šta o tome on kaže: „Ako potrošimo više od sto pedeset miliona funti, onda će svi ljudi primati veće zarade; a oni koji su nezaposleni neće više morati da primaju naknadu za nezaposlenost. Osim toga, ovi izdaci će brojnim drugim ljudima da donesu posao. Novac će u privredi da cirkuliše i trošiće se za najrazličitiju robu, a neće biti koncentrisan samo na malobrojne industrije“. Kenzova ekonomska strategije kombinovana sa projektom američke vlade za sanaciju javnih površina (javno zaduživanje, investicije u infrastrukturu i organizacija "javnih radova") uticale su na to da potrošačka moć stanovništva poraste, a što je povratno povećalo i obim investiranja u privredu. Tako se Nju dil pokazao kao efikasna ekonomska strategija borbe protiv nezaposlenosti. Ali, pitanje je da li bi ovaj Kenzijanski projekat uspeo da nije bilo značajnih državnih intervencija i totalne uposlednosti stanovništva. Eto zašto je država preuzela na sebe obavezu da interveniše u privredu i da organizovanjem ″javnih radova″ mobiliše celokupno radnosposobno stanovništvo. Iz svega navedenog može se zaključiti da je tzv. država blagostanja nastala kao reakcija na veliku depresiju sa kraja 1920-ih, ali ne treba zaboraviti kakvu je ulogu u tom momentu odigrao fordizam. U tom trenutku nastaje i biopolitika, kao strateško-taktički zahtev moći da se iz živog tela (rada) izvuče maksimum produktivnost.