KRIZA SUBJEKTIVACIJE: (IZMEĐU DVA KONCEPTA ) ŽELJA NASUPROT MOĆI

a) Uvod U ovom tekstu ćemo pokušati da ispitamo kakvi sve odnosi postoje između dva fundamentalna koncepta: koncepta želje i koncepta moći. U tom slučaju se oslanjama na dvojicu autora: Žil Delez je razvio koncep želje u saradni sa Feliksom Gatarijem u dvotomnom spisu Kapitalizam i Širofrenija ( prvi tom: Anti-Edip, drugi tom: Hiljadu platoa), dok se koncept moći odnosi na Fukoova genealoška istraživanja, a posebno na najznačajnije knjige iz toga perioda: Nadzirati i kažnjavati i Volju za znanjem (prva knjiga Istorije seksualnosti). Svoje izlaganje započinjemo elaboracijom problema mikro-aparata u Fukoovom delu. Kada se govori o tom problemu kod Fukoa onda treba imati u vidu više njegovih aspekata: više načina artikulacije samog problema. Primarni nivo je nivo iskaza. U Arheologiji znanja Fuko je iskazu dodelio vrednost istorijskog apriorija: na ravni onoga što se pojavljuje (diskursa) iskaz zadobija graničnu ulogu, postaje uslov pojavljivanja, transformanicije i nestajanja nekog objekta iz diskurzivnog polja. Iskazna funkcija je samo prva faza na puta ka mikro-aparatima. To saznajemo tek sa Nadzirati i Kažnjavati gde se konačno i preuzima pojam mikro-aparata koji, u okviru fabrike, škole, kasarne, zatvora, itd, uvode jedinstvenu matricu ponašanja – disciplinu. Mikro-aparati, nevidljivi od strane makro-aparata državne vlasti, jesu ravan koja određuje temeljnu izmenu političkom (policijskog) rasporeda. No, tek sa prvom knjigom Istorije seksualnosti oni dobijaju kontistutivnu vrednost, pretenduju da budu samozasnivajući. To nas postavlja u diskusiju koja se otvara između Fukoa i Deleza povodom sledećeg pitanja: kakav je odnos želje prema moći i obratno. Počnimo, stoga, sa Fukoovim određenjem mikro-aparata. b) Fuko: moć, mikro-aparati Istraživanja o zatvoru su pokazala da zahtevi za ukidanjem smrtne kazne, čija pojava datira od kraja XVI veka, za podlogu imaju sasvim nešto drugo od onoga zašta se predstavljaju. Ekonomizacija postupaka kažnjavanja ide zajedno sa humanizacijom krivičnog zakona, dok uvođenje humanističkih metoda podrazumeva transformaciju društva koja prolazi kroz sve njegove delove: od škole do kasarne, zatvora, bolnice, fabrike, itd. Napram makro-aparature (porodice, klasne grupe, države) uvodi se jedna mikro-aparatura (disciplina) koja za svoj predmet razmatranja ne uzima više celog pojedinca, nego samo jedan njegov segment: vidljivo, sistematski nadzirano telo. Prva knjiga Istorije seksualnosti iznosi konstataciju da, od sredine XVII veka, predmet vladanja nije više teritorija, primarna briga vladara oko organizovanja i osvajanja novih prostora, već upućenost na iskorišćavanje i kontrolu populacije. Problem populacije se javlja u trenutku kada se dešava prelaz sa moći suverena na bio-moć čime se ostvaruje nova tehnologija vladanja. Bio-moć za pretpostavku ima mikro-aparaturu (disciplinu) gde se produktivnost populacije (problem njenog zdravlja, briga oko uvećanja i smanjenja životnih snaga) vezuje sa problemom pojedinačnog tela koje se bori sa užicima. Iskazati istinu o sebi, istinu o sopstvenoj seksualnosti, ovde podrazumeva niz tehnika nadzora i kažnjavanja (beleženja sopstvenih užitaka), upisivanja i iskazivanja kojima se ona potvrđuje. Telo koje proizvodi isto tako postaje telo koje uživa, a način na koji se konstituiše sama bio-moć jeste predstava o telu koje može da iskaže istinu o sebi. Polje seksualnosti u tome smislu nije nikakvo polje represije, ograničavanja i sputavanja želje, već naprotiv polje njenog najžešćeg iskazivanja, ispoljavanja. Iskazati istinu o sebi, o sopstvenoj seksualnosti, znači istražiti sve moguće odnose u koje ona može da stupi, znači postaviti se u različite odnose prema različitim oblicima života, kao i zabeležiti najranija njena ispoljavanja (borbe oko onanije) i specifične razlike u telesnim sklonistima (problem pederastije). Zato nam se sada postavlja pitanje: na koji način se odvija procec normalizacije, tj. proces diciplinovanja tela putem mikro-aparata nadzora i kažnjavanja, kao i proces stalne pokrenutosti na govor (iskazno polje seksuanosti)? Tako dolazimo do poznate, zadivljujuće teme u Nadzirati i kažnjavati, gde se stara formula (telo je grobnica duše) obrće u novu formulaciju: duša je grobnica tela. Činjenica da je duša oduvek bila nešto što vlada telom ukazuje na izvesnu tehnologiju vladanja koja se sprovodi nad telom. Genealogija Fukoa upućuje na postupak kojim se utvrđuje postojanje tehnika nadzora nad telom u koje se upisuje sama moć (izvršavanjem). Desciplina, bilo da se primenjuje u zatvoru, školi, kasarni, radionici, bolnici, itd, zahteva površinu u koju se svaki put upisuju mehanizmi vlasti, mikro-aparati nadzora i kažnjavanja. Ovi mehanizmi nisu nezavisni od same površine, od samog tela u koje se postavljaju, nisu elemenat njemu stran, budući da ga oni tek čine vidljivim, omogućavaju mu da postane predmet naučnog izučavanja. Ali oni isto tako ne čine kompaktno jedinstvo sa telom, već ostaju na izvestan način odvojeni od njega. Telo zadržava autonomiju, ono je sklono otporima, iako ovi ostaju upisani na površini moći. Ovaj proces sprovođena tehnologije vladanja nad telom Fuko naziva objektivacijom. Ali i ovde, kao i u većini slučajeva kod Fukoa, reč dobija obrnuto značenje od onoga koje ima u svakodnevnom govoru. Tako objektivacija u sebi sjedinjuje tehnike koje nisu nezavisne od lica nad kojim se sprovode i koje, to isto lice, sprovodi i na sebi (subjektivacija). Upravo to razlikuje bio-moć od suverene moći, moći koja isto tako direktno prodire u telo ali na način spektakla, uličnog teatra, gde pokreti vlasti u svakom trenutku bivaju vidljivi i odvojivi od tela, dok bio-moć čini da načini kažnjavanja postanu gotovo nevidljivi , ali i sve zavisniji od lica koje ih sprovodi i od tela nad kojim se vrše. Egzekucija i predmet egzekucije postaju jedinstveni, nerazdvojni od pokreta koji ih stavlja u dejstvo. U tome trenutku se pojavljuje subjektivacija. Ali to otkrivamo tek sa prvom knjigom Istorije seksualnosti u kojoj se jasno ocrtava razlika između makro i mikro nivoa (manifestacije) moći, a što je u istraživanjima o zatvoru tek samo nagovešteno. Makro-nivo podrazumeva kontrolu nad populacijom, dok mikro-nivo obuhvata disciplinske metode nadzora nad telom. U prvom slučaju se radi o strateškim, u drugom o taktičkim postupcima. Na prvom nivou srećemo objektivaciju, na drugom subjektivaciju. Mikro-aparati su u službi makro-aparata, subjektivacija u službi objektivacije. Briga o stanovništvu, i sve strategije koje se okupljaju oko nje, za pretpostavku ima jednu mikro-aparaturu koja ih omogućava, koja ih usmerava i daje im zavšni pečat. U pitanju su dva nivoa primene koji, u prvi mah, deluju odvojeno sve dok ih shvatamo u terminima političko-pravne filozofije, sve dok na jednom nivou prepoznajemo prinudu (mikro-nivo) a na drugom slobodu (makro-nivo). A zapravo sloboda, kakvu danas poznajemo, nije odvojiva od prinude koja se svakodnevno sprovodi na mikro-planu. Prinuda na mikro-planu predstavlja uslov pojavljivanja slobode na makro-planu. Biti subjekt u moderno-pravnom smislu, subjekt prava, isto tako podrazumeva potpadati pod mikro-aparat subjektivacije, pod jedan sistem neprestane kontrole i nadzora, prestupništva i kažnjavanja. Moderna duša je stvorena u tim okvirima spoljašnjeg aparata prinude (mikro-dispozitiva) i ako ona može da uživa u sopstvenoj seksualnosti (unutrašnjošti) to je samo zato što ona mora na videlo da iznese istinu o sebi. Tu zatičemo temu interiorizacije u trenutku kada se neka spoljašnja sila presavija, okreće ka unutra. Na drugičiji način kod Fukoa, a opet jednim ničeanskim postupkom, unutrašnjost se obrazuje spoljašnjim dejstvom prinude (mikro-aparati), koji za nas mogu postati onoliko obični koliko to samo može biti odlazak u školi, ili poseta lekaru. c) Konfrontacija Fuko odbija da moći pripiše snagu zakona. Moć se ne iskazuje u obliku zakona, niti je u njegovoj vlasti, isto kao što nije u vlasti želje. To je kamen spoticanja između Deleza i Fukoa: da li želja može da prevaziđe granice moći, ili ona ostaje u njenim okvirima, konstituisana njenim odnosima? Kakav problem postoji između Deleza i Fukoa? Koliko su bliske, a koliko daleke ove teorijske pozicije? Sa jedne strane, ono što ni ukom slučaju nije sporno, jeste njihova ničeanska inspiracija. Sa druge strane, obojica dele tihi otpor prema strukturalizmu, iako je ovaj Fukou uvek bio bliži nego Delezu. Da je to tako pokazuje se i u tome što je Fuko postavio želju i zakon u istu ravan pokušavajući da ih prevaziđe pojmom moći. Kritikujući zakon koji ostaje na nivou zabrane (njegov represivan karakter) Fuko ide ka tome da odredi moć u širim terminima nego što to pravno-filozofski dozvoljavaju. Osim toga, on tu pravno-filozofsku terminologiju demantuje onda kada iznosi sledeću tvrdnju: “Čini mi se da pod vlašću (moći – podvukao D. M.) (…) treba shvatati mnogostrukost odnosa sile koji su imanentni području na kojem se sprovode i koji su bitni delovi svoje ustrojenosti; igru koja ih, putem neprestanih borbi i sučeljavanja, preobražava, pojačava, obrće”. Postavljajući moć u domen odnosa sile Fuko ne samo da želi da napusti uobičajeno pravno-filozofskog poimanje moći (koje ima negativnu konotaciju - vlast shvata kao sredstvo ograničavanja moći), on ide i korak dalje: kod njega moć zadobija pozitivno značenje. Oslobođenje pojma moći od pojma represije istovremeno zahteve raskidanje sa pojmom želje, budući da je želja uvek povezana sa zakonom koji upravlja njenom zabranom. Iz tog razloga Fuko i ne može da vidi šta bi želja predstavljala izvan zakona koji je zabranjuje. Tamo, gde se konstatuju zabrane i potiskivanja želje, Fuko otkriva mehanizme (mikro-aparate) koji rade na njenom proizvođenju. Zato njegova tvrdnja da moć nije negativna, ona ne istupa u obliku zabrana – nije represivna, nego kombinuje razlitiče tehnologije vladanja (u okviru kojih se susreću i zabrane, ali one nisu konstitutivne za određenje moći) da bi proizvela predmet svoje egzekucije. Moć postoji na pozitivan način, samo tako što obrazuje predmet nad kojim se iskazuje, potvrđuje. Nju sačinjavaju odnosi sile, različiti odnosi koji ne moraju uvek biti konfliktnog karaktera, ali su uvek u ratu. Ona stoga obrazuje strateško polje koje obuhvata različite otpore koji mogu ići u razlitom pravcu, ne uvek protiv, ali ne uvek ni u skladu sa (zahtevima) moći. Ponekad je zaista teško napraviti razliku između moći i otpora koje ona proizvodi. Ta teškoća nastaje zbog njihovog komplikovanog odnosa, jer ne postoje jedinstvene i centralne instance koje organizuju otpore, a i sama moć ide u više pravaca, obuhvata više ravni primene, meša se sa različitim momentima sile iz koje ponekad i sama proizilazi, a koje ponekad i sama stvara. Stvar je u tome da se prepoznaju afirmativni učinci moći, na mestima, gde izgleda da ona ima negativnu konotaciju (primer: seksualnost, zatvor, bolnica, ludilo). Tu nastaje problem između Deleza i Fukoa. Pitanje se može postaviti i na sledeći način: da li mikro-aparati mogu imati konstitutivnu vrednost, ili ih treba uključiti u neki širi raspored. Fukoov odgovor je pozitivan, dok se Delez ne zadovoljava time, već pokušava da ide korak dalje, dodeljujući mikro-aparatima precizno mesto u rasporedu želje. Da bismo to shvatili neophodno je sada izložiti Delezovo viđenje želje koje je ovaj razvio u saradnji sa Gatarijem. Želja za Deleza nije neka negacija u okviru zakona, nije vezana za zakon (kastraciju, ime oca) već predstavlja nešto što ga uvek prevazilazi. Sa druge strane, on razlikuje želju od užitaka. Užici prekidaju kontinuitet želje, oni se smeštaju na nivou mikro-aparata re-teritorijalizacije. Šta to zapravo znači? Polazna pretpostavka Delez-Gatarija jeste u tome da želja nije nikakav nedostatak, već da je u samoj sebi afirmativna, pozitivna. Za razliku od Lakanovog određena nesvesnog koje je strukturirano kao jezik , oni naglašavaju da nesveno nije struktura, već fluk, kretanje, bujica. Zato se naspram strukturalizma oni zalažu za funkcionalizam, naspram znaka (označitelj, označeno) za fluks. Postoje nekoliko tehničkih termina koje sada treba dovesti u vezu: želja formira mašinski raspored, mašine nastaju proizvodnjom i presecanjem flukseva, proizvedeni i presečeni fluksevi (zavisno od oblika apstraktne mašine) obrazuju kompatno telo koje, zavisno od istorijske pozornice, dobija različite oblike: telo-teritorija, telo despota, telo kapitala. U želećem rasporedu oni razlikuju, kao i Fuko kod moći, dva nivoa: molarni i molekularni. Na molarno nivou dolazi do povezivanja i presecanja flukseva u okviru kompaktnog tela, stavljanjem u dejstvo apstraknih mašina, tj. društvenog investiranja koje se ne poklapa uvek sa želećom proizvodnjom. Da bi ovo postalo jasnije navešćemo primer delovanja despotske mašine: despotska mašina vrši nadkodiranje teritorijalnih kodova, koji su prethodno izvršili presecanja flukseva u okviru tela-teritorije. Kao i kod Fukoa moć, tako i ovde želja zahteva jednu površinu za beleženje, upisivanje. Ova površina predstavlja društveno investiranje želje, način ili oblik želeće proizvodnje u okviru nekog kompaktnog tela (društvena proizvodnja), odvojenog od želeće proizvodnje. Naglasak je na želji koja proizvodi, koja jedina može da proizvede materiju i funkciju društevnom polju. Kao što kod Marksa proizvod rada biva otuđen od proizvođača, tako i ovde želja biva odvojena od želećih mašina. Želeće mašine počinju same da rade, u okviru nekog društvenog polja (socijusa), u njegovom interesu. Tako u primitivnoj zajednici, tj. teritorijalnoj mašini, fluksevi želje bivaju presečeni grafizmom (dijagram : bol, grafizam, oko) i upisani u telo-teritoriju. Pripadnost plemenu se ostvaruje putem inicijacije koja, svaki put, ponavlja izvorni akt upisivanja (znaka u telo – funkcija tetovaže) putem oka koje beleži sve pokrete. Na taj način se obrazuje savez po bočnom srodstu. Despotska mašina raskida ovaj savez, ali obrazuje drugi, putem direktnog krvnog srodstvo. Nadkodirajući flukseve teritorijalnog znaka, despotska mašina obrazuje prvi oblik deteritorijalizacije, odvaja želeće mašine od tela-teritorije i postavlja ih u vlastito telo – telo despota. Pismo ulazi u igru kao oružje despota, ono obrazuje lanac označitelja samo sa jednom svrhom, da jedan označitelj izađe iz niza i počne zastupati sve druge u nizu: “grafizam počinje da zavisi od glasa i uvodi jedan nemi glas s nebesa ili iz onostranosti koji počinje da zavisi od grafizma. Pismo smenjuje glas zahvaljujući tome što mu se podređuje”. Glas Boga ulazi tako u igru kao nemi glas sa neba, putem pisma koje ga beleži i obznanjuje. Despotska mašina je smenila teritorijalnu: načinjen je prvi pokret deteritorijalizacije. Ali, da bi izbegla želećoj proizvodnji, koja uvek prevazilazi društvenu proizvodnju (kompaktna tela), despotska mašina mora da je postavi u svoje telo i, putem nadkodiranja, svaki put iznova preseče flukseve koji idu protiv tela despota. Istovremeno, ona iznova gomila flukseve koji svaki put zahtevaju sve jaču silu koja će ih održati na okupu. Na taj način se obrazuju linije (putanje) bežanja koje, svaki put, prete da dovedu u pitanje neko konkretno kompaktno telo. Ove linije su, zapravo, neuključeni momenti želeće proizvodnje, neuključeni delovi u kompaktna tela, fluksevi viška želje koje apstraktna mašina u potpunosti ne prisvaja i koji joj izmiču. Linije bažanja su uvek drugačije u odnosu na neko društveno polje (drugačije za telo-teritoriju, nego za telo despota ili telo kapitala), one trasiraju putanje koje presecaju svako društveno polje, koje se ukršaju i odvode svaka u svome pravcu ka jednom graničnom području socijusa, ostatku društvenog polja, tj. telu bez organa. Tako se stiže do molekularnog nivoa, pokretačkom i delatnog u svakom od kompaktnih tela, ali još uvek skrivenog i tajnog, sve dok bujica flukseva konačno ne probije društvenu mašinu i ne oslobodi želeću proizvodnju. Despotska nadkodiranja ostaju nemoćna za flukseve koje sama oslobađaju (društvena mašina ne preseca samo flukseve, ona ih isto tako prizvodi), i na taj način dovode do obrazovanja novog kompaktnog tela, tela kapitala. Ovo telo dekodira despotske flukseve, oslobađa ih dominacije znaka putem aksiomatike (pravna regulativa smenjuje despotsku instancu, vladavina prava smenjuje vladavinu gole sile) i pušta ih da slobodno teku po kampaktnom telu (fluksevi rada, fluksevi kapitala). Ali ovi slobodni tokovi ponovo bivaju reteritorijalizovani, otkrivanjem starih teritorija ali sada u novom kontekstu, pod vladavinom novog kompaktnog tela: kapitala. Mašina kapitala stoga obavlja dvostruku funkciju: sa jedne strane ona oslobađa flukseve (kapitala, rada) od despotovog tela (tvoji organi pripadaju tebi), ali samo tako da ih ponovo vezuje za drugo kompatno telo: telo kapitala (ali tvoji organi su u službi proizvodnje, stvaranja viška vrednosti). Stoga telo kapitala vrši drugu deteritorijalizaciju, ono oslobađa organe (želeće mašine) despotske mašine, ali u istom trenutku uspostavlja reteritorijalizaciju: organe vezuje za telo kapitala. Na to mesto se postavljaju mikro-aparati koji obavljaju funkciju reteritorijalizacije želeće proizvodnje u okviru kapitalističke mašine. Želeće mašine ponovo bivaju uključene u kompktno telo kapitala, a proizvodnji se suprodstavlja anti-proizvodnja. Šta to znači? Ključna razlika između Delez-Gatarija i Fukoa nije u tome što ovi prvi određuju primat želje nasuprot moći. Nije ovde toliko problem u Fukovoj tvrdnji da je želja (ukoliko je ima) uvek aficirana moći, u tome bi se oni mogli složiti, nego je problem u tome da li je to jedina njena afekcija. Iz tog razloga ovi autori uvode opozicione pojmove revolucionarno/reakcionarno (represivno) upravo da bi objasnili razliku između želeće proizvodnje i anti-proizvodnje (društvenog investiranja želje koje dozvoljava da se stavi znak jednakosti između želje i moći). U prethodnom poglavlju smo pokazali da Fuko negira represivni karakter moći, i to je ono što mu daje za pravo da ospori revolucionarna (želeća) investiranja. Isto tako smo videli da prema njemu želja ostaje na nivou represije, moć ide dalje od toga, ona zasniva jedno pozitivno stanje, ona proizvodi (putem mikro-aparata) predmet svoje egzekucije – ona je produktivna. Ali, to još ne znači da ona nije i represivna – dodali bi Delez-Gatari. I tu nastaje problem. U kom smislu tako shvaćena moć može još uvek biti represivna? Zar ona upravo ne izmiče represiji? Zar ona ne zasniva jedno pozitivno stanje? Represija se javlja kao problem potiskivanja želje, a u seksualnosti, kako pokazuje Fuko, ima svega sem potiskivanja. U kom smislu moć može biti represivna? I kako sada da shvatimo represiju? Fuko kao da biva zatečen. Kao da mu je odjednom sve izmaklo iz ruku. Šta se uopšte desilo i kako? Postoji jedna istorija sukoba, nepričanja, prekida komunikacije Deleza i Fukoa između 1977. i 1984, tačnije do Fukoove smrti. U poslednjim danima života, na bolničkoj postelji, Fuko je izrazio želju da vidi Deleza. Možda je to bio poslednji pokušaj da se razrešiti spor. Ali to se nije desilo. Fuko je umro. Diskusija je zaključena. Čak i onda kada Delez piše kratku knjigu o Fukou, kao znak priznanja, odbrane, iz poštovanja, kao da na trenutak provejava iskra spora među njima. Neosporno je koliki je značaj za Deleza imala saradnja sa Gatarijem, ali isto tako može li se reći da bi njegovi stavovi ostali isti da nije bilo tog zadivljujućeg teoretičara, upornog arhivara, Fukoa. Ostavimo tu stvar istoričarima da procene. Na nama je da odgovorimo na postavljeno pitanje, da, ukoliko je to moguće, nastavimo diskusiju među njima. Dakle, kako još uvek moć može biti represivna? Proizvodnja izaziva nesvesna investiranja želje, dok anti-proizvodnja nije suprotna proizvodnji, već joj se dodaje kao nešto što preseca i iskrivljuje želju. Anti-prizvodnja je isto tako želeća proizvodnja, ali proizvodnja okrenuta protiv sebe same, proizvodnja koja u samu želju uvodi nedostatak. U tome je ključna razlika između represivnog i revolucionarnog investiranja želje. Represivno je svako investiranje koje ide protiv želje, koje uništava autonomiju želećih mašina i uklapa ih u okvire nekog kompaktnog tela. Mikro-aparati presecaju želju na isti način na koji to čini užitak. Užitak uvodi nedostatak u želju, on želju svodi na "prljavu malu tajnu", porodična investiranja koja prolaze između zakona koji ih zabranjuje (incest, kastracija) i želje koja se srami sebe (nečista savest – može da uživa jedino pod stalnim pritiskom od griže savesti, tj. nedozvoljenog užitka). Svako molarno investiranje je uvek represivno jer prekida kontinutitet želje, uništava autonomiju želećih mašina, nameće im užitak – želja ne želi više sebe samu, već tatu, mamu, sve oblike porodičnog (molarnog, društvenog) investiranja koji je guše i sputavaju. Zato je pravo pitanje odgovoriti u odnosu na šta je moć represivna? Ona je represivna u odnosu na samu želeću proizvodnju, u odnosu na to da ona želju svodi na afekciju moći. Želja doista može biti aficirana moći, ona u nekom kompaknom telu to i postaje, ali to ne znači da se tako lako može staviti znak jednakosti između moći i želje. Takav postupak bi nužno prevideo molekularni nivo želeće proizvodnje, jednu celu fabriku želje, početak i kraj svakog molarnog rasporeda. A da je to tako ukazuju linije bežanja, one u okviru kompaktnih tela trasiraju sopstvene putanje povlačenja, što nikako nije znak nečasnog postupanja, već naprotiv: “Časni ljudi kažu da ne treba bežati, da to nije dobro, da je nedelotvorno i da treba raditi na ostvarivanju reformi. Ali revolucionar zna da je bežanje revolucionarno, withdrawal, freaks, pod uslovom da povuku sve za sobom ili da navedu na bekstvo deo sistema”. Linije bekstva su te koje odvode, svaka u svome pravcu, ka jednoj granici socijusa: telu bez organa. Telo bez organa je pojam energetskog tela , tela po kojem pluta sama energija, ono nema organe – ne zato što ima problem sa njima – već zato što ih ne postavlja u odnos sa nekom organizacijom u kojoj će oni obavljati određenu funkciju. Telo bez organa čuva autonomiju želećih mašina, tamo se svaka mašina kači na neku drugu, istovremeno proizvodeći i presecajući fluks druge mašine. Ono što je ključno jeste to da su one uvek nezavisne jedna u odnosu na drugu (ostvaruju pasivne sinteze), da se uvek mogu odvojiti jedna od druge, a da se suštinski nista ne promeni. One obrazuju rizomski raspored, mrežu tačaka u kojoj se svaka povezuje sa svakom, prekidajući ili nastavljajući fluks neke druge. Tako smo došli do tačke u kojoj moć prestaje da bude represivna i počinje da oslobađa želeću proizvodnju. Kako se to dogodilo? Tačno je da moć kod Fukoa nije represivna u klasičnom smislu reči, kako se ona uzimala kod nekih autora marksističke provinijencije: Rajha, ili Markuzea. Kod njih se seksualna emancipacija razumevala u obliku rodne emancipacije, oslobađanje seksualnosti je u službi oslobađanja rada kao generičke osobine (eksploatacija, prisvajanje viška vrednosti). No, ono što je otkrila seksualna revolucija krajem 60-tih prošlog veka, jeste to da oslobođena seksualnost ne samo da ne vodi emancipaciji, nego još više učvršćuje postojeći sistem eksploatacije. Zato je teza o potiskivanju morala biti revidirana, a teza o represiji napuštena. Ipak, sasvim nenadano, represija se nastavila. I to u trenutku kada se konstatuje sopsteni užitak, kada se iznosi istina o sebi. Fuko toga kao da je bio svestan. Prva knjiga Istorije seksualnosti se prekinula, istraživanja mikro-aparata nisu nastavljena. Umesto toga, Fuko se vratio duboko u prošlost, među stare Grke. Tamo je otkrio nabore subjektivacije, trenutak u kome znanje i moć mogu da postoje naporedo, jedno u službi drugog. Sticanje znanja je postalo način da se ojača sopstvo, da se uveća moć. Moć nad sobom jeste ono što tek omogućava moć nad drugima, vladati sobom jeste pretpostavka vladavine drugima. Tu se razmatranja savremenosti prekidaju. Nastaje jaz koji deli prvu knjigu Istorije seksualnosti (Volju za znanjem), od druge dve: Upotrebe užitaka i Brige o sebi. One su tiše, skromnije, sa manje ambicije nego prethodne Fukoove knjige: one više ne referiraju na probleme modernosti, one više ne obrađuju probleme ludila, bolnice, zatvora, institucionalne okvire rađanja, življenja i umiranja modernog čoveka. Možda se Fuko umorio modernosti. Možda u tome leži razlog njegovog odlaska duboko u prošlost. A možda je on samo pokušao da pronađe alternativu znanju-moći u jednom istorijskom modelu u prošlosti. d) Zaključak Na prvi pogled, njihovi koncepti su jako slični. Oba autora govore o odnosima sila, o naborima koje obrazuju sopstva (subjektivacija). U pitanju je spoljašnjost koja se nabira, koja se izokreće i obrazuje jedno unutra, kao kod mebijusove trake (&). Ipak, njihovi koncepti se ne mogu lako izjednačiti. Teško je među njima staviti znak jednakosti: Iz kog razloga? Fuko razmatra odnose znanja-moći koji se obrazuju putem mikro-aparata. Kod njega moć postaje konstitutivna, izvan moći gotovo da ne postoji više ništa, iako ona za njega i tada ima relacioni karakter, tj. obrazuje se tek u relaciji sa drugim objektima u nizu. Sa druge strane, želja se stvara u rasporedu, ali ona prevezilazi te rasporede, na rubovima obrazuje vlastite linije povlačenja (bežanja). Želja uvek izmiče rasporedu koji obrazuje, odnosima moći koje stvara. I to je zapravo ključna razlika. Fukoov koncept ostaje zarobljen odnosima koje obrazuje moć, dok koncept želje izlazi iz tih okvira, prevazilazi probleme moći. Moć prekida kontinuitet želje, moć od želje pravi užitak (zabranjen predmet želje). Moć može da se izjednači sa željom, ali želja uvek prevazilazi probleme moći. Kako? Na koji način? Upravo tako što dozvoljava da i sama moć bude željena. Moć postaje predmet želje isto kao što i bilo šta drugo može postati. Želja uzima moć za svoj objekt i na taj način je proizvodi. Ali sama želja ne treba objekt izvan sebe same jer ga ona u sebi stvara: “Želji ne nedostaje ništa, njoj ne nedostaje njen objekt. (...). Želja i njen objekt su jedno, to je mašina, kao mašina mašine”. Upravo iz tog razloga moć i želja ne mogu da se izjednače, budući da i sama moć može biti željena, ali i tada ona postoji samo kao objekt želje. Želja prevazilazi odnose moći čak i kad ih stvara, a to je upravo ono što moć ne može. Ali se tada postavlja drugo pitanje: može li želja da prevaziđe sopstvene granice? Odgovor na ovo pitanje je pozitivan, i to smo videli na više mesta našeg izlaganja. Imanancija želje je takva da ona proizvodi vlastite predmete, obrazuje sopstvene mašine, sa kojima ponovo ulazi u odnos. Moć to nije u stanju, tačnije moć da bi to bila u stanju treba jednu proizvodeću istancu, treba samu želeću proizvodnju da stavi u svoju službu. Ali ona tada ne postaje želja, već samo čini da moć bude željena, postane objektom želje. Granice moći su zapravo njene sopstvene granice koje ova ne može da prekorači i u upravo u tome se okriva njen paradoks. Otuda Delezov odgovor na tu temu, sa kojim završava i ovaj rad: “Ako je, nakon Volje za znanjem Fuko zapao u ćorsokak, to nije zbog načina na koji je promišljao moć, nego pre zbog toga što je otkrio ćorsokak u koji nas dovodi sama moć, u životu kao i u mišljenju, nas koji se sudaramo sa njom u pitanju naših sićušnih istina”. Literatura: 1. Agamben, G.: Homo sacer, ''Suverena moć i goli život'', Institut Otvoreno društvo – Hrvatska, Zagreb, 2006. : État d’exeption, Homo sacer II, Éditions du Seuil, Paris, 2003 2. Delez Ž.: Fuko, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1989. : Pourparlers 1972 – 1990, Les Éditions de Minuit, Paris, 1990/2003. : Želja i užitak, Stvar, časopis za teorijske prakse, Novi Sad, 2009 3. Delez, Ž. i Gatari, F.: Anti-Edip, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1990. : Mille Plateaux, Les éditions de Minuit, Paris, 1980 4. Dosse, F.: Histoire du structuralisme, Éditions la Découverte, Paris, 1992. 5. Fuko, M.: Arheologija znanja, Plato, Beograd, 1998. : Nadzirati i kažnjavati, Sremski Karlovci, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 1997. : Nenormalni, ''Predavanja na Kolež de Fransu godina 1974-1975'', Svetovi Novi Sad, 2002. : Psihijatrijska moć, ''Predavanja na Kolež de Fransu godina 1973-1974'', Svetovi, Novi Sad, 2005. : Treba braniti društvo, ''Predavanja na Kolež de Fransu iz 1976. godine'', Svetovi, Novi Sad, 1998. :Volja za znanjem, Prosveta, Beograd, 1983, str. 120. : Znanje i moć, Zagreb, Globus, 1994. 6. Gros, F.:Entre pouvoir et territoire: Deleuze, Foucault, http://1libertaire.free.fr/pouvoirterr.html, en ligne 2003. 7. Jovanović, S. A.: Savremeni francusko-srpski rečnik, , Prosveta, Beograd, 2005 8. Lakan, Ž.: Spisi, Prosveta, Beogra, 1983. 9. Levi-Stros, K.: Strukturalna antropologija, Stvarnost, Zagreb, 1977. 10. Negri, A. i Hard, M.: Imperija, IGAM, Beograd, 2005. : Multitude, Édition Découverte, Paris, 2004. 11. Niče, F.: Volja za moć, Dereta, Beograd, 1991. 12. Rancière, J.: La mésentente, Politique et philosophie, Galilée, Paris, 1995