GENEALOGIJA I RAT - JEDAN POGLED NA ISTORIJSKU PERSPEKTIVU

Da bi objasnilo šta znači naslov ovog teksta mora se prethodno definisati smisao genealogije, a samim tim izvesti i njeno poreklo. Dakle, ko je / šta je genealogija i odakle ona vodi svoje poreklo? Umesto da se krene od istorije pojma, od imena autora koji se njome prvi koristio, može se zauzeti i jedan drugačiji pravac. Može se prosto imenovati autor koji čini glavnu referencu ovog teksta. To je Mišel Fuko. Iz toga se može izvesti sledeće pitanje: kako stoji sa genealogijom u njegovom delu? Tu se odmah naizlazi na jedan problem tehničke prirode. Ne postoji delo u kome se on posebno bavi genealogijom kao metodom. Za razliku od arheologije, koja je činila okosnicu njegovih ranijih knjiga, Istorije ludila u klasično doba, Rađanje klinike i Reči i stvari, koja je potom posebno izložena u zasebnoj knjizi Arheologija znanja, genealogija je odredila kasniju fazu njegovog istraživanja a da posebno nije izlagana. Postoje tu i tamo neke naznake, neki tragovi koji ukazuju, na poleđini ili marginama teksta, šta bi mogla biti jedna genealogija. Treba početi od onih tekstova u kojima se naziru tragovi: Poredak diskursa, Treba braniti društvo, Niče, genealogija, istorija, Mikrofizika moći. Tu se može pronaći nekoliko odredbi koje se distaciraju od drugih oblasti, ili preciziraju promenu vlastitih analiza. To je ono što dozvoljava da se napravi razlika između genealogije i kritike, genealogije i istine, genealogije i istorije i genealogije i arheologije: 1. genealogija i kritika; genealogija nije kritika. U kom smislu? Kada se kaže kritika onda se misli na jedno određeno ime u istoriji mišljenja. To je Kant. Genealogija pokušava da zaobiđe upravo ono što je Kant institucionalizovao – trascendentalnog subjekta: «A to je ono što bih nazvao genealogijom, dakle takav oblik povijesti koji vodi računa o konstituciji znanja, diskursa, polja subjekata itd., bez potrebe da se obraća nekom subjektu koji bi bio transcendentan u odnosu na polje događaja koje pokriva u svom praznom identitetu tijekom povijesti.» Prema genealogiji, ne postoji subjekt koji prevazilazi istoriju, istorija je splet borbi, odnosa snaga, koji povratno konstituišu određenu perspektivu, gledište, subjektivnost. 2. genealogija i istina; odnos prema istini se posmatra uvek u odnosu prema moći, ili preciznije, prema odnosima sila koje konstituišu procedure istine. Zato se može reći da su dve stvari obeležile Fukoovu genealošku fazu: odbijanje da svoje analize poveže, sa jedne strane, sa ideologijom, a sa druge, sa represijom. Idelogija uvek računa sa nekim znanjem koje bi bilo prozirno po sebi, dok represija uvek računa sa nekom moći koja se sprovodi bez prinude. I jedno i drugo je neprihvatljivo za Fukoa. U prvom slučaju istina se odvaja od moći, u drugom, moć funkcioniše u skladu sa istinom. A zapravo radi se o tome da je na delu uvek sukob, borba različitih sila, koje putem moći, u samom odnosu, proizvode svoju istinu («Moj problem bi bio sledeći: koje su to odredbe prava koje odnosi vlasti koriste da bi proizveli diskurse istine? Zatim i sledeće koji je, dakle, to tip vlasti sposoban da prizvede diskurse istine koji su, u jednom društvu kao što je naše, nosioci tako snažnih posledica» ). 3. genealogija i istorija; genealogija se u osnovi oslanja na istorijske analize. Ali ona uvodi jedan vid ''zarobljenih znanja,'' znanja koja su bila ''zatrpana,'' ''maskirana u funkcionalnim vezama i formalnim sistematizacijama'' (na primer: semiologija života u nekom azilu, ili sociologija delikvencije). Za razliku od linearnog shvatanja ona računa sa diskontinuitetima u istoriji i pokušava da pronađe prekid tamo gde se konstatuje sled («Istorija će biti ''stvarna'' u onoj meri u kojoj će da uvede diskntinuitet u samo naše biće» ). Genealogija se orjentiše na događaj i u njemu pokušava da pronađe borbu, odnose snaga, jednom rečju, rat koji se svakog trenutka odvija na bojnom polju istorije (U jednom istorijskom polju za koje čak ne možemo reči ni da je ralativno polje, jer nije u odnosu ni sa kakvim apsolutom, bekonačnost istorije je na neki način ''nerelativizovana,'' beskonačnost večnog rastapanja u mehanizmima i dagađajima sile, moći i rata» ). 4. genealogija i arheologija; između njih postoje velike sličnosti, ali i razlike. Arheologija se bavi diskursima, genealogija odnosima moći koji prolaze, prelamaju diskurse. Arheologija proučava diskurzivne prakse, genealogija izučava kako se diskurzivne prakse oblikuju počev od nediskurzivnih. Analiza diskursa je i dalje ključna, ali se ona sada pomera ka analizi odnosa moći, i prema tome kako se polazeći od sukoba stvaraju određene teorije i teme («dispozitiv moći kao proizvodna instanca diskursivne prakse. Po ovome bi diskurzivna analiza moći bila, u odnosu na ono što zovem arheologijom, na nivou – ne dopada mi se izraz ''osnovnom'' – recimo na nivou koji bi dopustio da se obuhvati diskurzivna praksa tačno u tački u kojoj se ona oblikuje» ). Genealogija teži da se distancira od trascedentalnog projekta. Ali na jednoj široj ravni ona je ipak njegov nastavljač. U kom smislu? U onom istom smislu u kom se ona oslanja na analize sprovedene arheološkom metodom. Arheologija znanja je pitala za uslove mogućnosti pojavljivanja znanja i na podloži toga je imenovala diskurzivne prakse kao onaj faktor koji određuje uslove pojave, koegzistencije, transformacije i nestajanje objekata iz epistemološkog polja. Genealogija sada teži da diskurzivne prakse označi kao efekat odnosa sila koji se, neminovno, uspostavljaju na jednom bojnom poprištu istorije. Ona isto tako ispituje uslove mogućnosti pojave znanja, ali ih više ne posmatra u odnosu na iskaze – oni su predmet diskurzivnih praksi koje u osnovi određuju njihovu normativnu funkciju, već u odnosu na polje sila koje prožima svaki diskurs. Ono što je jednom bilo predmet anonimnog događanja počev od kojega se uvode, transformišu i nestaju objekti analize, sada postaje mesto odnosa sila zahvaljujući kojima se ovi događaji odvijaju. Time je ponovo uvedena jedna trascedentalna istanca, moć, iako je ona ovog puta dobila mikro-fizičku formu. Moć je uvek ono što se proizvodi u poretku istine. Ali moć nije nešto što se poseduje, moć nije neka instanca koja postoji samostalno i nezavisno od subjekata, ona nije čak ni njihov reprezent, već upravo ono što proizvodi same subjekte. Ona je onaj delujući efekat koji diferencira jedne od drugih, ona je sam učinak diferencijacije, drugim rečima, razlika. Učinak jeste nešto proizvedeno, ali isto tako i nešto što dalje proizvodi, i upravo to je ono što Fuko podrazumeva pod imenom moći. Istorijski gledano treba razlikovati dva modaliteta moći na Zapadu: jedan je povezan sa moći koja se ostvaruje nad telom koje trpi i podnosi bol. Drugi modelitet je takođe vezan za telo, ali ovog puta ne više za telo koje podnosi, već za telo koje proizvodi. Prvi svoj uzor ima u moći suverena, drugi svoj oblik dobija u disciplinskoj moći. Budući da se u oba slučaja radi o užem pojmu moći nego što ga Fuko inače koristi, u daljem tekstu će se za te pojmove koristiti termin vlast. Dakle, biće govora o suverenoj i disciplinskoj, tj., modernoj, ili bio-vlasti. Prva se ostvaruje nad smrću, druga se sprovodi nad životom. Vlast nad smrću je moguće ostvariti samo onda ako život postane predmet jedne donacije, ukoliko se on u svakom trenutku daje jer se u svakom trenutku može oduzeti, konačno, ukoliko postaje predmet davanja samo zato što u svakom trenutku može postati predmet oduzimanja. Uvek postoji izvesna suverena instanca koja raspolaže pravom dodeljivanja i ostavljanja u životu, i upravo iz toga razloga ona svoju vlast sprovodi nad smrću a ne, kako bi se nekom moglo činiti, nad životom. Sa druge strane, vlast nad životom podrazumeva da život kao predmet egzekucije predstavlja samostalnu i odvojenu sferu, nezavisnu od uplitanja bilo koje suverene instance, zajednice, države ili pojedinca. Vlast nad životom se sprovodi nad celim njegovim tokom, od trenutka rođenja do trenutka smrti. Ona podrazumeva niz tehnika, praksi i mahanizama kojima se reguliše normalna, zdravstvena, biološka, rasna, krivična, radna sposobnost pojedinca ili populacije. To znači konstatacija da je život od sredine XVII veka postao obeležen vlašću, da je označen kao meta njene egzekucije. Nesumljivo postoji više faktora koji su tome doprineli: ''razvoj znanja o životu uopšte,'' ''poboljšavanje poljoprivrednih tehnika,'' ''ispitivanje i mere upravljene ka čovekovom životu i opstanku.'' Sve to zajedno je učinilo da se promeni odnos prema telu, tj., da se vlast, koja se nekad vršila na način uzimanja, otimanja, grabljenja – život je ono što se neprestano uzima u poretku suverene vlasti, transformiše u vlast koja se sprovodi na način dodeljivanja i deljenja – život se u poretku bio-vlasti daje kao neotuđivo pravo. Te promene se dešavaju na dva nivoa: na nivou disciplinovanja tela, i na nivou regulisanja stanovništva. Sa jedne strane, uvodi se niz mera i tehnika čija je osnovna funkcija disciplinovanje tela (škole, bolnice, kasarne, radionice), a sa druge strane se u ''sprovođenju politike'' i u ''ekonomskoj praksi'' javljaju problemi ''nataliteta,'' ''životnog veka,'' ''zdravlja stanovništva,'' ''stanovanja,'' ''preseljavanja.'' Dve stvari će postati konstitutivne za jednu bio-politiku: disciplinovanje tela – koje podrazumeva uvođenje panoptičkog modela u svakodnevni život građana – panoptikon je poseban dijagram karakterističan za sve oblike sprovođenja moderne vlasti, od zatvora do škole, fabrike, bolnice i kasarne, i kontrola stanovništva – koja podrazumeva niz tehnika kojima se reguliše politička i ekonomska sfera društva. Razlika između suverene i bio-vlasti iznosi na videlo razliku između dva potpuno različita teorijska konstitutivna modela . Prva za uzor ima pravni model, model suvereniteta, koji je prvobitno bio vezan za poziciju vladara u odnosu na podanike. Karakteristike tog modela su sledeće: 1. uspostavljanje asimetričnog odnosa između suverena i podanika; s jedne strane, postoji ubiranje unapred, sa druge strane, trošak. Suveren uzima plodove, žetvu, fabričke proizvode, hrabrost, oružije. Ali u pojedinim periodima on isto tako podnosi troškove u obliku dara – obrednih ceremonija, ili u obliku usluga – usluga zaštite. 2. odnos suvereniteta uvek nosi znak utemeljivačkog prvenstva u vremenu; da bi postojao odnos suvereniteta mora da postoji nešto kao božansko pravo ili osvajanje, pobeda, čin pokoravanja – zakletva na verenost, čin ugovaranja kojim se garantuju određene povlastice ili, u krajnjem slučaju, rođenje – pravo porekla. 3. izotopnost suverenih odnosa; odnosi suverena su odnosi razlikovanja ali nisu odnosi klasifikacije (odnos između kmeta i vlastelina, između feudalnog dobra i sizerena). Ovaj odnos se nikad ne primenjuje na nekog pojedinca – pojedinac tamo ne postoji, već uvek na neka mnoštva – na porodice, korisnike, ili na delove – vidove jedinke, somatske pojedinosti. Sa druge strane, disciplinsku moć se iskazuje putem norme, ona uvodi pravilnosti u tela, ponašanja, vreme putem nadgledanja i konstantne kontrole. Ona teži da zaposedne život shvatajući ga kao odvojenu i opipljivu stvar na svakom pojedincu. Ona stvara individue, ne mnoštva, jednom reči, ona disciplinuje. Njene osnovne karakteristike su sledeće: 1. ona teži da postane zaposedanje vremena, života i tela pojedinca (na primer: uvođenje disciplinski tehnika u vojsci sredinom XVII veka ) 2. ona podrazumeva postupak neprekidne kontrole; (panoptički model – čovek je uvek prisutan u vidnom polju – konstantno nadgledan) 3. neprekidna vidljivost omogućava efikasnost reagovanja uvođenjem pisma – ona teži da reaguje pre samog čina – preventivna funkcija – preko stalnih nadziranja, nagradi, kazni, pritisaka. Pravnički model suverenosti podrazumeva jednu vrhovnu instancu koja ima potpunu vlast, koja raspolaže u potpunosti dobrom svojih podanika ali koja je, nasuprot tome, obavezna da čini izvesna davanja i usluge, u vidu obrednih ceremonija ili usluga zaštite. Ona je ritualnog karaktera, njena moć se manifestuje primenom sile, a osnovni oblik njenog iskazivanja jeste rat. Sa druge strane, bio-vlast se primenjuje normom, ona propisuje pravila i nadgleda njihovo izvšavanje, ali ne poseduje neku suverenu instancu, panoptikon je dobar primer za to jer on ukazuje da je mesto onoga koji nadgleda uvek prazno, ono je centrirano u obliku tornja sa kojega mogu da se vide sve ćelije, ali instanca koja gleda je zatamljena, vlast nije prisutna u vreme egzekucije, naprotiv, ona je odsutna, prazna. Ono što čini prednost bio-vlasti u odnosu na suverenu jeste momenat njenog odsustva, cinjenica da je mesto napada uvek odloženo, uvek prolongirano u beskonačno, u samom trenutku egzekucije. Zato je za bio-vlast teško ustanoviti odakle ona progovara – ona je sveprisutna, ali na način da se stvara iluzija da je uopšte nema. Javna kažnjavanja, tako karakteristična za ceo srednji vek, omogućavala su suverenoj vlasti da se neposredno iskaže nad telom, dok je samo telo zadžavalo beskonačnu mogućnost podnošenja. Instanca suverena u tom trenutku postaje vidljiva, ona se upisuje u telom činom kažnjavanja, u čemu se manifestuje njegova vrhovna vlast. To je trenutak kada ona može postati predmet napada, pobune za vreme takvih ceremonija su bile čest slučaj, a umeće suverena se i sastoji u tome da balansira između stepena surovosti i raspojasanog odušeljenja/razočarenja masa. Odnos prema telu je tamo uvek odnos neposredne sile jer suveren na taj način svoju vlast upisuje u tela podanika. To je osnovni način iskazivanja njegove suverenosti. Sa druge strane, bio-vlast se odnosi prema telu kao prema nečumu što proizvodi, u pitanju je sasvim druga matrica – ne više darivanje – trošenje, već rad i proizvođenje. Telo se postavlja u proces proizvodnje, ono postaje deo beskonačnog procesa proizvodnje koji iz dana u dana može da se ponavlja. Telo tako stvara višak vrednosti koji ponovo biva investiran u sam proces proizvodnje. Jedan od uslova nastanka kapitalizma bio je i taj da se stvore takve tehnike koje će biti u stanju da iz tela izvuku maksimum njegove energije. Iz tog razloga tolika briga za zdravlje i život pojedinca, za njegovo telo koje stvara i proizvodi. Moderna vlast obrazuje mikro-dispozitive, mikro-vlasti koje ispod površine tela stvaraju istinu za svakog pojedinca, one se konstituišu tako što proizvode svoje predmete egzekucije, prostor svoje primene (na primer: ludilo, psihijatrija, bolnica; delikvencija, policija, zatvor). Mikro-dispozitivi se izgrađuju po principu deljenja, u okviru jednog moguće je obrazovati nove mikro-dispozitive (na primer: u okviru psihijatrija i neurologije, na osnovu podele na psihički i somatski deo, obrazuje se nešto kasnije psihologija i anti-psihijatrija). I eto kako je pitanje o tome ko je / šta je genealogija, dovelo do pitanja o telu: «Telo: površina za upisivanje događaja (dok ih jezik beleži, a ideje rastvaraju), mesto razlaganja Jastva (kojem pokušava da pruži himeru supstancijalnog jedinstva), zapremina koja se stalno troši. Genealogija kao analiza provenijencije, dakle, jeste uzglobljavanje tela i istorije. Ona mora da pokaže telo sasvim pritisnuto istorijom, i istoriju koja upropaštava telo.» Genealogija kao metoda i nije ništa drugo nego jedna težnja da se povežu telo i istorija, da se telo pokaže u potpunosti prožeto istorijom, i istorija kao ono što upropaštava telo. Ali, gde je rat u svemu tome? Rat je sveprisutan i on se odvija uvek, čak i u trenutku kada ga genalogija konstatuje. Odnos moći kao odnos sila koje prolaze jedan diskurs, koje presecaju polje sukoba, jeste jedan ratni odnos, odnos koji postavlja različite aktere na bojnu scenu istorije. Ali ta scena nije zatvorena, ona je kao linija fronta koja se stalno pomera, čista distanca koja deli aktere jedne od drugih. Literatura: 1. Agamben, G.: Homo sacer, ''Suverena moć i goli život'', Institut Otvoreno društvo – Hrvatska, Zagreb, 2006. 2. Arent, H.: Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća, Beograd, 1988. 3. Arent, H.: O revoluciji, ''Filip Višnjić'', Beograd, 1999. 4. Delez, Ž. i Gatari, F.: Anti-Edip, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1990. 5. Faso, G.: Istorija filozofije prava, CID, Podgorica, 2007 6. Fuko, M.: Arheologija znanja, Plato, Beograd, 1998. 7. Fuko, M.: Istorija ludila u doba klasicizma, Nolit, Beograd, 1980. 8. Fuko, M.: Nadzirati i kažnjavati, Sremski Karlovci, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 1997. 9. Fuko, M.: Nenormalni, ''Predavanja na Kolež de Fransu godina 1974-1975'', Svetovi Novi Sad, 2002. 10. Fuko, M.: Psihijatrijska moć, ''Predavanja na Kolež de Fransu'', 1973-1974, Svetovi, Novi Sad, 2005. 11. Fuko, M.: Rađanje biopolitike, ''Predavanja na Kolež de Fransu 1978-1979'', Svetovi, Novi Sad, 2005. 12. Fuko, M.: Reči i stvari, Nolit, Beograd, 1971. 13. Fuko, M.: Treba braniti društvo, ''Predavanja na Kolež de Fransu iz 1976. godine'', Svetovi, Novi Sad, 1998. 14. Fuko, M.: Volja za znanjem, Prosveta, Beograd, 1983, str. 120. 15. Fuko, M.: Znanje i moć, Zagreb, Globus, 1994. 16. Hajek, F., Studije iz filozofije, ekonomije i politike, PAIDEJA, Beograd, 2002 17. Gradac, Ćasopis za književnost, umetnost i kulturu, broj 152 – 153, Beograd, 2004. 18. Grorišar, A.: Struktura Saraja, ''Azijatski despotizam kao tvorevina mašte na Zapadu u XVIII veku'', ''Vuk Karadžić'', Beograd, 1988. 19. Hobz, T.: Levijatan, I i II knjiga, Gradina, 1991. 20. Kantorowicz, E.: Les deux corp du Roi, Paris, Gallimard, 1989. 21. Lefor, K.: Izumevanje demokaratije, ''Filip Višnjić'', Beograd, 2003. 22. Locke, J.: Dve rasrave o vladi, I i II knjiga, NIP ''Mladost'', Beograd, 1978. 23. Makijaveli, N.: Vladalac, Izdavačko preduzeće ''Rad'', Beograd, 1999. 24. Moderno čitanje Kanta, zbornik, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005 25. Monteskje, Š.: O duhu zakona, ''Filip Višnjić'', Beograd, 1989. 26. Monteskje, Š.: Razmišljanja o uzrocima veličine Rimljana i njihove propasti, Utopija, Beograd, 2004. 27. Negri, A. i Hard, M.: Imperija, IGAM, Beograd, 2005. 28. Pažanin, A.: Moderna filozofija i politika, Fakulter političkih nauka, Zagreb, 1986. 29. Pejn, T.: Prava čoveka, ''Filip Višnjić'', Beograd, 1987. 30. Perović, M. A.: Praktička filozofija, Odsek za filozofiju ''Filozofski fakultet'', Novi Sad, 2004. 31. Primorac, I.: Prestup I kazna, ‘’Rasprave o moralnosti kazne’’, NIP ‘’Mladost’’, Beograd, 1978. 32. Štraus, L.: Prirodno pravo i istorija, Logos, Sarajevo, 1971 33. Tadić, Lj.: Filozofija prava, Zavod za uđbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. 34. Tadić, Lj.: Nauka o politici, BIGZ, Beograd, 1996. 35. Tadić, Lj.: Tradicija i Revolucija, Srpska književna zadruga, Beograd, 1972. 36. Tokvil, A.: O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sr. Karlovci, 1990. 37. Volin, Š. S.: Politika i vizija, ''Filip Višnjić'', Beograd, 2007