UNIVERZITET IZMEĐU FORDIZMA I POSTFORDIZMA II

od Humboltovog univerziteta do Bolonjske reforme Šta je to bolonjska reforma? Izgleda da evropska reforma visokog školstva u potpunosti transfromiše Humboltov univerzitet. Na koji način? Većina zagovornika i kritičara ovog procesa se slaže u jednom: bolonjska reforma ima za cilj da uvede tržišni princip na univerzitet. Međusobne razlike u mišljenju nastaju kao posledica vrednosnog stava koji svaka od ovih stana zastupa zavisno od toga da li daje pozitivnu ili negativnu ocenu sprovođenja ovih reformi. U šuštini šta se novo desilo sa bolonjskom reformom? Ova reforma predstavlja transformaciju znanja iz fordizma u postfordizam. Ranije smo videli da su osnovne karakteristike fordizma bile sledeće: produktivnost rada, masovna proizvodnja i stalni radnik. Sa druge strane, u postfordizmu rad za trakom sve više zamenjuje rad u manjim grupama, tehnološki proces proizvodnje se usavršava, a radnik dobija nesiguran status – mobilnost, fleksibilnost i prekarijarnost su tri osnovne odlike postfordističkog radnika. Nasuprot monolitnih zagovaraju se fleksibilni sistemi, koji nisu orjentisani na masovnu proizvodnju nego se zasnivaju na diferencijalnim tržišnim šemama koji nude specijalizovane strategije. Sa druge strane, postfordizam uvodi nove sektore proizvodnje, nove načine pružanja finansijskih usluga i nova tržišta, podstičući trgovinske, tehnološke i organizacione inovacije. Promene u proizvodnom sektoru povratno deluju i na produkciju univerzitetskog znanja. Pre svega, znanje nije nezavisno od ovih promena i bolonjska reforma ide u pravcu toga da njegov udeo u proizvodnji poveća. Uvođenje tržišta kao regulatornog principa na univerzitet jeste jedna od osnovnih pretpostavki neoliberalizma. Neoliberalizam je ekonomska dokritna koja nastaje kao reakcija na vladajući kenzijanizam šezdesetih godina XX veka u SAD (Čikaška škola ekonomije), mada njegove preteče možemo pronaći i već dvadasetih godina u Nemačkoj (Ordoliberalna škola ekonomije). Neoliberalizam teži za tim da uvede tržišni princip u sve segmente društvenog polja, a taj postupak se naziva deregulacija. Bolonjska reforma zapravo dosledno sprovodi ovaj postupak na univerzitetu. Međutim, ono što često previđaju zagovornici i oponenti ove reforme jeste to da ona obavlja izvesnu transforaciju fordističkog u postfodističko znanje. Videli smo već ranije da Humboltov univerzitet nije nezavistan od fabričke proizvodnje i da, naprotiv, čak predstavlja istureno odeljene proizvodnog procesa. Ukoliko dosledno pratimo promene u organizaciji fabričke proizvodnje onda nam se logički nameće zaključak da i univerzitet treba da doživi transformaciju. U kom smislu se ova transformacija odvija na fakultetu? Bolonjska reforma treba da proizvede univerzitet koji će odgovarati trenutnim potrebama tržišta. S obzirom da status humanističkih nauka postaje sve neizvesniji – razloge za to treba tražiti u promenama koje proizilaze iz novog načina organizacije proizvodnje, a čiji osnovni moto više nije kontrola populacije nego zaštita od faktora rizika (ovde se misli na zaštitu od rizičnih grupa, genetskih i socijalnih rizika, o tome će biti više reči u nastavku teksta) – naučnici ovog tipa su primorani da pronalaze rezervne izvore prihoda. Status univerzitetskog profesora postaje sličan položaju postfordističkog radnika, a njega odlikuje: fleksibilnost – prilagođavanje različitim zadacima, mobilnost – promena radnog mesta saglasno zahtevima posla i prekarijarnost – neizvesnost u pogledu budućeg zaposlenja. Kako se razlika između stalne i rezevne radne snage sve više smanjuje, tako na videlo izlazi i nova biopolitička kategorija: nepotrebna radna snaga. Status ove kategorije stanovništva sličan je položaju homo sacera u Agamebenom teorijskom radu. Nepotrebna radna snaga izlazi iz okvira fordističke fabrike i naseljava prostore u kojima se proizvode faktori rizika (gansterska područja, mete terorističkih napada, navijački kvartovi). U ovim prostorima vlada konstatno ili privremeno ratno (vanredno ) stanje. U tom smislu možemo reći da univerzitetski profesor, odnosno, predstavnik humanističkih nauka nastupa na sličan način kao i narko-diler, kada izlazi na ulicu sa namerom da tamo postavi svoje akademske mreže. On na sličan način vrši disciplinovanje – regrutovanje i raspoređivanje pojedinaca – samo ne više na primarnom nivou (gradskog okruženja) nego na sekundarnom nivou, koji obuhvata alternativna znanja (znanja koja se premeštaju sa univeziteta na ulicu, budući da ih sistem ne treba jer ne učetvuju u proizvodnom procesu). Trgovina narkoticima u rizičnim područjima nije samo neka "siva zona" nego istovremeno i dijagram koji raspoređuje populaciju na nekom teritorijalnom principu (ulica, kvart, rejon, oblast itd). Tamo se ljudi razlikuju u odnosu da li uživaju ili prodaju užitak. Trgovina drogom na taj način formira jednu mrežu odnosa koja ima za funkciju da disciplinuje neku rizičnu grupu. U ovu populaciju spadaju svi oni koji imaju status golog života, odnosno, nepotrebne radne snage. Trgovina narkoticima spada u neoliberalne mehanizme upravljanja ljudima, a proces deregulacije se ovde sprovodi direktnom intervencijom privatnog sektora (narko-karteli), dok državne službe bivaju finansirane od strane javnog sektora kako bi održale status quo. Na taj način se briga za populaciju iz državne prenosi u privatnu sferu, a trgovina narkoticima u tome igra ključnu ulogu. Sa druge strane, nedostatak radnih mesta otvara prostor za konstantnu proizvodnju kognitivnog intelektualca. Kognitivni intelektualac odgovara svim karakteristikama postfordističkog radnika. Negov status je neizvestan – zavisi od trenutnih univerzitetskih potreba i ograničenog državnog budžeta, ne poseduje stalno zaposlednje (pisanje projekata, stipendije), a po potrebi prelazi iz privatnog (NGO) u javni sektor (škola, fakultet). Smisao bolonjske reforme je u tome da kognitivnog intelektualca ponovo izvede na ulicu. Ulica je ovde pojam za niz mehanizama van-institucionalnog tipa, koji mogu funkcionisati i na univerzitetskim principima, ali su finansirani od strane privatnog sektora. Ulica je zbirna imenica za masu praksi koje se organizuju oko nevladinih organizacije (NGO). One na sličnom principu kao i trgovina narkoticima formiraju izvestan dijagram na osnovu kojeg vrše disciplinovanje kognitivne kategorije stanovništva. Kao što ni trgovina narkoticima nije odvojena od državnog upliva, tako i nevladine organizacije nisu nezavisne od univerzitetskih institucija. Sama činjenica da su i univerziteti primorani da pišu projekte kako bi im se odobrila sredstava za finansiranje načne delatnosti je dovoljna da bi nam ukazala na koji način funkcioniše neoliberalizam. Poenta neoliberalizma je u tome da totalno privatizuje znanje kako bi neprestano proizvodio nove tipove selekcija: na osnovu kognitivnog, socijalnog, kulturnog, genetskog itd. kapitala. Kao što je to prilično jasno definisao Bejker (Gary Backer), podfordistički radnik postaje povlašćena kategorija stanovništva na čiju vrednost sve više utiču faktori rizika. Tako se produktivnost rada više ne meri na osnovu radnog učinka (norme) već na osnovu celokupnog kapitala koji radnik sa sobom unosi u proizvodni proces: naslednih faktora (sklonosti raku, gojaznosti), socijalnih veza, obrazovanja itd. A to sve više postaju i novi oblici društvene selekcije. Dakle, produktivnost rada više ne zavisi od postizanja radne norme u proizvodnom procesu, kako je to definisao Tejlor, nego od ukupnih ulaganja koje radnik čini u svoj život sa namerom da poveća svoju konkuretnost na tržištu rada (poboljšanja socijalnog, genetskog, kulturnog, kognitivnog itd. kapitala). To je dug i mokotrpan proces i proteže se na celokupan život postfordističkog radnika. d) zaključak Transformaciju fordističkog u postfordistički univerzitet prati niz promena na društvenom planu. Sa jedne strane uvode se nove norme vrednovanja radne snage (kognitivni, socijalni, genetički, kulturni itd. kapital), dok sa druge, nastaje sve dublji jaz između biopolitičkih kategorija: kognitivnog intelektualca i nepotrebne radne snage (golog života). Kao što smo videli kognitivni intelektualac zauzima sličnu ulogu u univerzitetskom polju, koju nepotrebna radna snaga obavlja na društvenom. S vremena na vreme u NGO sektor se ubaci po neki univerzitetski profesorčić sa namerom da poveže univerzitetku mrežu i van-institucionalne mehanizme države i osnaži one tendencije koje teže univerzitetkom institucionalizovanju. U tom smislu narko-diler i univerzitetski profesor humanističke provenijencije obavljaju sličnu ulogu u društvenom polju: prvi to čini na primarnom nivou (nivou ulice), drugi to obavlja na sekundarnom nivou (nivou alternativnih znanja). Obojica rade u interesu statusa quo i sa ciljem da već postojeće tendencije usmere u određenom pravcu – pravcu održavanja društvene represije. Njihova društvena funkcija je u tome da skrenu ili preseku one tendenciji koje idu protiv postojećih društvenih okvira i da osnaže druge koje se vraćaju u postojeće institucionalno polje. Socijalna borba danas se obavlja na dva fronta istovremeno: protiv narko-dilera i univerzitetskih profesora. To je naša postmoderna Bastilja – ne više država i njene institucije već država i njene neinstitucionalne institucije. Snaga kapitalizma danas počiva tu – u toj sposobnosti da od univerziteta pravi NGO-e i od narko-dilera vešte preduzetnike. Uzaludno je i krajnje jalovo napadati državu u državi, treba je napati izvan nje same – u van-institucionalnom sektoru usluga. Ne treba danas napadati univerzitet već univerzitet iza univerziteta. To je danas naš program i zadatak! KRAJ Literatura: A. Gramši, Izabrana dela, Kultura, Beograd, 1959. E. Hobsbaum, Doba revolucije, Školska knjiga: Stvarnost, Zagreb, 1987. L. Altiser, Ideologija i ideološki aparati država, Karpos, Loznica, 2009. Z. Faut, Ekonomija i socijaldemokratija, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, 2012. L. Džouns, Narod bluza, Utopija, Beograd, 2008. S. Bolonja, Odnos između fabrike i društva kao istorijska kategorija, 1991, www.csi-platforma.org, posećeno 29. 5. 2012. M. Fuko, Reči i stvari, Kultura, Beograd, 1972. Nadzirati i kažnjavati, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovnića, Sr. Karlovci, 1997. Volja za znanjem, Prosveta, Beograd, 1982. Rađanje biopolitike, Svetovi, Novi Sad, 2005. E. Kantoroviwicz, Le lever du roi, Bayard, Paris, 2004. A. Hauzer, Socijalna istorija umetnosti i književnosti, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sr. Karlovci, 2005 A. Negri i M. Hart, Mnoštvo, Multimedijalinstitut, Zagreb, 2009. D. Harvey, The Condition of Postmodernity, Blackwell, Cambridge, 1990. Đ. Agamben, Homo sacer, Multimedijalni institutut, Zagreb, 2006. P. Virilio i L. Silver, Čisti rat, Fakuletet za medije i komunikacije, Beograd, 2012. M. de Angelis and D. Harvie, ‘Cognitive Capitalism’ and the Rat-Race: How Capital Measures Immaterial Labour in British Universities, Historical Materialism 17, 2009, 3–30. P. Dieuaide, B. Paulré et C. Vercellone, Le capitalisme cognitif, MATISSE - I.SY.S.UMR Université Paris 1, 2008. P. Dieuaide, A. Corsani, M. Lazzarato, J.-M. Monnier, Y. Moulier-Boutang, B. Paulré et C. Vercellone, Le capitalisme cognitif comme sortie de la crise du capitalisme industriel, http://matisse.univ-paris1.fr/capitalisme, pregledano: 28. 12. 2012. G. Backer, Human capital, http://www2.um.edu.uy/acid/Family_Economics/Becker%20-%20Family%20&%20Human%20Capital.pdf, pregledano 30. 12. 2012 F. Žakob, Logika živog, Nolit, Beograd, 1978.