UNIVERZITET IZMEĐU FORDIZMA I POSTFORDIZMA I

a) uvod U svojim beleškama iz zatvora Gramši pravi razliku između dva tipa intelektualca: tradicionalnog i organskog. Na čemu se zasniva ova razlika? Tradicionalni intelektualac istorijski zauzima položaj slobodnjaka "grčkog i istočnjačkog porekla" u Rimskom carstvu. Iz toga razloga ova populacija sebe ne doživljava kao rimskog građanina, zbog svog stranog porekla, nego kao građanina sveta (kosmopolitizam). Kasnije se ova razlika produbljava između germanskog ratnika i romanizovanog intelektualca, koji u odnosu na prvog ima status sličan onome koji je posedovao rimski slobodnjak stranog porekla u odnosu na rimskog građanina. U toku Renesanse i kasnije, u Italiji tradicionalni intelektualac postaje oličenje univerzalnih i kosmopolitskih vrednosti. On teži za tim da sebe sagleda u sklopu šire ljudske zajednice, nezavisno od regionalnih partikularnisti. Upravo zbog toga ovakav tip intelektualca je bio stalna pretnja po ujedinjenje Italije, jer je sebe doživljavao kao građanina sveta, a ne neke određene regije u sklopu Italije. Sa druge strane, organski intelektualac se uvek pojavljuje kao predstavnik neke političke grupacije – on uvek nastupa kao zagovornik neke političke partije. Organski intelektualac je uvek klasno obeležen i nastoji da iskaže svoje klasne interese. Ono što stoji u središtu razlike tradicionalnog i organskog intelektualca jeste način na koji se izražava pripadnost nekoj grupi. Solidarnost prema svojim klasnim interesima tradicionalni intelekutalac iskazuje spontano, u skladu sa individualističkom filozofijom, a što kod njega izaziva osećaj samostalnosti i nezavisnosti u odnosu na sopstveni klasni položaj. Solidarnost ovog tipa se najščešće prećutno prihvata, u odnosu na grupu kojoj pripada. Na taj način tradicionalni intelektualac spontano prihvata i samu tradiciju kojoj pripada i uglavnom se pasivno odnosi spram nje. U tome smislu možemo reći da se opozicija staro-novo implicitno nameće Gramšiju kada pokušava da napravi distinkciju na dva tipa intelektualca, ali ona nije ključna budući da organski intelektualac ne mora uvek biti usmeren protiv neke tradicije. Bitno u ovoj razlici je to da je organski intelektualac uvek svestan svoje klasne pripadnosti i da ovu svest koristi u interesu političke organizovanosti. Za razliku od tradicionalnog, organski intelektualac nije individualista i uvek teži političkoj artikulaciji klasnog položaja. Sveštenici su možda najbolji primer tradicionalnog intelektualca. U srednjem veku oni su dugi niz vekova imali monopol nad znanjem , a da nisu posedovali eksplicitnu svest o klasnoj pripadnosti. Iako su posredovali između kmetova i zemljišne aristokratije – kojoj su i sami pripadali – oni su ostajali manje-više u nezavisnom položaju u odnosu na oba ova staleža. Tek sa jačanjem apsolutističke monarhije sveštenici počinju da gube povlastice koje su vekovima sticali – a monopol nad ideologijom prelazi iz njihovih ruku u posed nekih drugih zanimanja: pravnika, lekara, umetnika itd, tzv. slobodnih delatnosti. Tek sada se stvaraju uslovi za pojavu organskog intelektualca, jer predstavnici slobodnih delatnosti sada postaju zastupnici građanskih interesa. U svojoj težnji da se i politički organizuje buržoazija stvara organskog intelektualca. Na taj način organski intelektualac postaje reprezent njenih klasnih interesa i zastupnik njenih klasnih pozicija. Istorijski trenutak u kom se rađa organski intelektualac povezan je sa pojavom Prosvetiteljstva. Prosvetitelji su bili prvi koji su progovorili iz klasne pozicije, ali u interesu buržoaske klase – a upravo prosvetiteljstvo je prethodilo pojavi univerziteta koji smo do sada poznavali kao Humboltov. b) razvoj Humboltovog univerziteta U Francuskoj se odmah nakon revolucije stvara Politehnička škola (Ecole Polytechnique, 1795) koja ima zadatak da obučava tehničare svih obrazovnih profila. Hobsbaum podvlači da je uticaj Politehničke škole bio toliki – ona je postala "rasadnik matematičara i fizičara" i "centar jakobinstva i libertanizma u postnapoleonovsko doba" – da su njene imitacije nicale širom Praga, Beča, Štokholma, Petrograda i Kopenhagena. I sam Berlinski univerzitet (1806 – 1810), zanesen ovim modernim promenama, sprovodi reformu visokog obrazovanja, koja postaje uzor ne samo Nemačkoj nego i celoj Evropi. Upravo u tom trenutku nastaje Humboltov univerzitet. A koje su njegove osnovne karakteristike? Nasuprot putujućem profesoru – koji je s vremena na vreme posećivao univerzitet u Bazelu, Parizu, Beču, Berlinu ili Petrogradu – formira se redovni i stalni profesor, koji obavlja svoju univerzitetsku delatnost unutar svog jezičkog područja. U istom tom periodu osnivaju se i naučni časopisi, akademskog i specijalističkog tipa, čija funkcija je u tome da naučnu javnost obaveste o postignućima naučne zajednice. Neki od ovih časopisa su: Radovi Kraljevskog društva (Proceedings of the Royal Society, 1831), Izvještaji Akademije nauka (Comptes Rendus de l'Academie des Sciences, 1837), Radovi Američkoga filozofskog društva (Proceedings of the American Philosophical Society, 1838), Časopis za čistu i primijenjenu matematiku (Journal fiir Reine und Angevvandte Mathematik), Anali za hemiju i fiziku (Annales de Chimie et de Physique, 1797) itd. Tako i znanje postaje sve bitniji faktor u procesu proizvodnje. Poenta reforisanog univerziteta je u tome da usavrši proizvodnju na svim poljima: od prerade čelika, do hemijske i tekstilne industrije. Posebno je taj uticaj bio izražen u Engleskoj, gde je opstanak naučnih udruženja u velikoj meri zavisio od finansijske podrške industrijalaca. Iz toga razloga i znanje zadobija strogo instrumentalnu funkciju i postaje osnova za usavršavanje industrijske proizvodnje. Već sredinom 30-ih godina XIX veka, formiraju se obrazovne institucija čija svrha više nije u stvaraju znanja radi znanja, nego u proizvođenju tehničara i državi lojalnih pojedinaca. Ideološku funkciju crkve sada sve učestalije počinje da zamenjuje škola. Na taj način se univerzitet povezuje sa industrijskom proizvodnjom, a nauka i tehnika postaju sastavni deo industrijskog društva. Humboltovski univerzitet je podloga za stvaranje organskog intelektualca, koji – već zavisno od svojih socijalnih uloga – počinje da obavlja i svoje klasne funkcije. Univerzitet poput fabrike postaje centar naučne proizvodnje, čiji je cilj u tome da poboljša i usavrši industrijsku proizvodnju, a naučno-tehnički razvoj postaje pretpostavka industrijskog razvoja. c) prelaz ka fordizmu Kao ekonomska doktrina organizacije proizvodnje na pokretnoj traci, fordizam se razvija početkom XX veka u Fordovim fabrikama za proizvodnju automobila. Po čemu je fordizam značajan? Fordizam je doprineo omasovljavanju radničkog pokreta i omogućio je efikasno uključivanje nekvalifikovane radne snage u proizvodni proces. Osnovni moto Forda je bio da ″automobili ne kupuju automobile″. To je značilo da radnici moraju imati dovoljno velike nadnice da i sami mogu sebi da priušte automobil. Prema Fordu, suština uspešnog industrijalca se ne krije samo u njegovoj sposobnosti da uveća obim proizvodnje nego i u njegovoj spretnosti da proizvedenu količinu robe može da proda. A može li naći boljeg kupca od sopstvenih radnika? Ford je veoma rano shvatio da su uvećane nadnice i omasovljena proizvodnja ključ ekonomskog uspeha. Na tom putu mu je od velike pomoći bio i tehnički izum, tzv. pokretna traka. Ona je omogućavala da se radni proces podeli u nekoliko faza, a za trakom je mogla da radi i nekvalifikovana radna snaga. Budući da je to period u kome SAD podstiču imigraciju, do početka Prvog svetskog rata Ford je najveći deo svoje radne snage regrutovao sa te strane. To je izazvalo mosovni egzodus evropske sirotinje, koja se u potrazi za poslom nije libila da "pregazi" i Antlantik. Na taj način nastaje prvi talas nove radničke (belačke) elite. Ubrzo po izbijanju rata – kada se putevi imigracije zaustave – Ford će biti primoran da zapošljava i afroameričko stanovništvo. To će izazvati prvu veliku migraciju Crnaca, sa Juga na Sever SAD. Tada nastaje drugi talas radničke elite, formiran od pripadnika afroameričke populacije. Paralelno sa procesom omasovljavanja radnika i uvođenjem pokretne trake u proizvodnju, javljaju se zahtevi industrijalaca za uvećanjem produktivnosti rada. Kao odgovor na ove zahteve nastaje tejlorizam. On će stvoriti stalnog i disciplinovag radnika, lojalnog poslodavcu. Na koji način je to Tejlor postigao? On je zaposlenima garantovao da će u fabriku ulaziti kao nekvalifikovana radna snaga a iz nje izlaziti kao administrativni radnici. Na taj način je Tejlor uspeo da proizvede stalnog i disciplinovanog radnika, podložnog konstantnim intervencijama na psiho-fizičkom planu. Sa druge strane, pokretna traka je uvela serijsku proizvodnju, na osnovu čega je tejlorizam tek mogao da ustanovi precizne metode merenja produktivnosti rada (radnu normu) – što je bio jedan od najznačajnijih doprinosa radnom procesu. To je uslovilo da produktivnost postane merilo na osnovu kojeg se određuje vrednost rada. Stoga možemo reći da su osnovne odlike fordizma sledeće: produktivni rad, omasovljena proizvodnja, disciplinovani i stalni radnik. Sada treba odgovoriti na pitanje: u kakvom odnosu stoje fordizam i Hunboltov univerzitet? Videli smo da Humboltom univerzitet nastaje kao posledica transformacije feudalnog u industrijsko znanje. Na taj način je i univerzitet postao deo proizvodnog procesa. Međutim, na samom početku Humboltovski univerzitet je bio institucionalizacija klasicističkog znanja. Zato treba objasniti na koji način se znanje klasičnog doba preobražava u ono što je Fuko nazvao znanjem o čoveku. Osnovno Fukoovo pitanje u Rečima i stvarima jeste: kako su moguće humanističke nauke? Da bi humanističke nauke mogle da nastanu bilo je neophodno da se "rasprši biće jezika". Znanje klasičnog doba se kreće na nivou predstave i ujedinjuje trojno iskazno područnje: rada, jezika i života. U trenutku kada se veza sa predstavom prekida – što znači da se iskazno polje deli na novoj osnovi – nastaje i nova struktura znanja, tj. znanje o čoveku. Znanje o čoveku postaje uslov mogućnosti pojave humanističkih nauka, a ono je moguće samo zahvaljujući raspršenosti jezika. To znači da jezik nije uspeo da se ujedini u novu strukturu znanja – to se desilo radu na osnovu proizvodnje i životu putem organizacije. Raspršeni jezik više ne može da ispuni reprezentativnu, nego samo standardizujuću i formalizujuću funkciju (teorija komunikacije i formalna logika). A upravo u tom procepu, između pozitivizma i hermeneutike, formalizma i fenomenologije, logicizma i dijalektike, formira se znanje o čoveku. Na taj način figura čoveka postaje predmet pozitivnog znanja i trans-istorijskog iskustva. I dok pozitivne nauke prilaze čoveku na osnovu činjenica (antropologija, sociologija, psihologija, istorija itd.) dotle filozofija teži za tim da zađe i sa "one strane" pozitivnih činjenica. Procep između pozitivnog znanja i trans-istorijskog iskustva jeste rodno mesto i humanističkih nauka. U kakvom odnosi stoji ovo znanje i Humboltovski univerzitet? Upravo Humboltovski institut i jeste institucionalizacija humanističkog znanja. U celini ovog znanja fugura čoveka igra centralnu ulogu, a humanističke nauke određuju osnovnu interpretativnu ravan problema. U periodu industrijalizacije pozitivizam predstavlja rukovodeće mesto sa kojeg se sprovodi kolonizacija sopstva. Najbolji način da se ovo postigne jeste da se konstituiše kognitivni subjekt. Kao što prirodne nauke imaju za zadatak da proizvedu učinkovito znanje, tako je uloga humanističkih nauka u tome da ponude efikasne mehanizme kontrole populacije. Upravo zato što ne mogu drugačije da se utemelje nego na figuri čoveka – a videli smo da ova figura nastaje kao posledica rapršenosti jezika – humaništičke nauke su primorane da pozajmljuju svoje metode iz biologije, lingvistike i političke ekonomije. Stoga, svaka od ovih nauka teži za tim da zahvati problem jezika, života i proizvodnje. Na taj način su humanističke nauke primorane da uđu u jedno polje biopolitike koje se otvara sa transformacijom suverene u biomoć. Zapravo, humanističke nauke se od samog osnivanja kreću u polju biopolitike, a njihov osnovni problem jeste "briga za populaciju". One stoga obavljaju onu vrstu tehničarskog znanja koje kolonizuje sopstvo i omogućava produktivnu učinkovitost rada. Humanističke nauke se prirodno naslanjaju na tejlorističke tehnike određivanja produktivnosti radne snage – sa ciljem da iz tela izvuku najveću meru korisne delatnosti. Kao što vidimo humanističke nauke ne obavljaju samo ideološku funkciju – koja im se često pripisuje od strane nekih marksista – nego isto tako iznalaze tehnike raspoređivanja i kontrole molarnih skupova. U tome smislu one moraju biti efikasne u biopolitičkom polju i ponuditi sve savršenije metode za kontrolu tih skupova. Molarni skupovi predstavljaju izdvojene celini velikog broja neke populacije raspoređene prema određenim pravilnostima (mikro-disciplinskim mehanizmima ). Na primer: stambena i populaciona politika, opšta higijena, sistematski pregledi, socijalna orijentacija, psihološka i pedagoška praksa itd. Dakle, to su samo neki od disciplinskih mikro-mehanizama koje proizvode učinci humanističkog znanja. Stoga možemo reći da Humboltovski univerzitet učestvuje u transformaciji znanja koja vodi od suverene ka biomoći. O prvom tipu vlasti govorimo kada imamo u vidu Kraljevsku akademiju, koja nastaje sa ciljem da se znanje stavi pod ingerenciju monarha. Budući da suverena moć raspolaže nekom teritorijom na kojoj se prostire monarhova vlast, svako ko naseljeva određenu teritoriju dužan je da se pokorava toj vlasti. A osnovni način legitimiteta suverene vlasti jeste u iznudi priznanja. Kraljevski univerzitet nastaje iz dva razloga. Sa jedne strane, on služi legitimizaciji i veličanju suverene vlasti , a sa druge strane, on treba da odbije potencijalne napade koje znanje može uputiti suverenoj moći. Institucionalizacija znanja obavlja pacifikacijsku funkciju u sklopu suverene vlasti. Sa druge strane, Humboltovski univerzitet nastaje u opoziciji spram suverene moći. On koristi tehnička znanja za poboljšavanje procesa proizvodnje i humanističke metode radi efikasne kontrole populacije. U tome smislu možemo reći da je Humboltovski univerzitet konstruisan kao istureno odeljene nekog fabričkog postrojenja. Dakle, u pitanju su dva sasvim različita mehanizma vlasti. Prvi koči znanje kako bi vladao podanicima, drugi ga proizvodi kao sredstvo vlastite dominacije. Sa tog stanovišta je moguće povući i izvesne istorijske paralele: u sam osvit Francuske revolucije i pod udarom revolucionarnog naleta prva je pala Bastilja. Nekoliko decenija kasnije stvoren je Humboltov univerzitet. Nije li to nova Bastilja – Bastilja kapitalističkog sveta? Za razliku od francuskih revolucionara, koji su imali sreće da učestvuju u preobražaju starog u novi svet, mi to očigledno nećemo biti u stanju. I to ne zato što nam nedostaje revolucionarnog naboja, nego iz razloga što nas je sistem preduhitrio. On je samog sebe srušio, ali ne bez razloga. Na mestu Humboltovog univerziteta iznikla je prava postmoderna građevina: Bolonjski univerzitet. Možda je to naša Bastilja – Bastilja postfordističkog načina organizacije proizvodnje. NASTAVIĆE SE...