SERIJA "VREME ZLA" - KOMENTAR ILI NAPOMENA

Ekranizacija romana Dobrice Ćosića “Vreme zla” čini se da nije izazvala naročitu pažnju kritičke publike, niti se o tome naveliko pisalo u štampi. Nešto slično se dogodilo i sa ekranizacijom Draškovićevog romana Aleksandar od Jugoslavije. Moguće da je jedan od razloga i taj što su ove serije emitovane na TV Nova S, koja u establišmentu slovi za opozicionu televiziju, te im se zbog toga i ne daje puno prostora u režimskih medijima. Moguće da bi situacija bila potpuno drugačija da su ove serije emitovane na javnom servisu, tada bi one izazvale mnogo vise komentara, a to je redovno slučaj kada se otvore pitanja iz nacionalne istorije prema kojima nismo nimalo ravnodušni. Čini se da je serija “Vreme zla” zaslužila da se o njoj kaže po koja reč. Elem, serija je snimana na dva nivoa – i to domaćim režiserima prilično polazi za rukom ukoliko se sagledaju i druga, relativno škorašnja ostvarenja, npr. Dnevnik profesora Miškovića, Crna svadba – jedan nivo prati savremenost aktera serije (početak Drugog svetskog rata), dok se drugi nivo vraća u nedavnu prošlost (sredina 1930-ih). Ne treba podsećati da je to nekakav manir prikazivanja istorijskih događaja koji se u domaćoj kinematografiji ustalio još od kraja osamdesetih, a vrhunac je doživeo sa Draganom Kresojom (Original falsifikata, 1991) i Gorčinom Stojanovićem (Ubistvo s predumišljajem, 1995). To je bio školski primer da se istorija predstavi na jedan krajnje objektivan način, sa neutralne tačke gledišta, natopljena brojnim predrasudama reakcije i revizionističkim stremljenima savremenika. Taj neutralan manir veoma podseća na ideološku mantru liberalizma – koji se poziva na nekakve prirodne zakonitosti (zakone tržišta) koji deluju objektivno i nezavisno od čoveka – a zapravo se jedino čoveka i tiču, budući da samo od njega i zavise. Na taj način liberalizam može komotno da se kreće u ostrašnjenoj diskusiji na levici i desnici i da se pravi zvanično neutralan, sve dok mehanizmi države štite njegove bazične interese (zakone tržišta). Nešto slično se dešava i u ovoj seriji. Centralno mesto ove serije čine staljinističke čistke sa kraja tridesetih godina, u kojima učestvuje jedan od glavnih aktera serije Bogdan Dragović (Goran Bogdan) i to prvo kao sledbenik staljinističkog terora, a kasnije i kao njegova žrtva. Nasuprot njemu Petar Bajević (Goran Šušljik) je vojnik partije, deo svetske obaveštajne mreže Kominterne, lojalan partiji u najtežim momentima, spreman čak i da se odrekne ljubavi voljene žene zarad prljavih partijskih interesa (atentat na Bogdana Dragovića). Treći lik je Ivan Katić (Radovan Vujović), intelektualac, literata i pisac, sledbenik komunističke partije ali i njen otpadnik, stigmatizovani trockista i buntovnik, u stvarnosti razočarani intelektualac koji utehu traži u izboru „manjeg zla“. Njegov pokušaj da se priključi partizanima otpada, oni ga odbacuju kao najgoreg neprijatelja, nakon čega on svojevoljno bira smrt (vraća se u Beograd, u porodičnu kuću, gde ga sačekuju i ubijaju nemci). U središtu radnje ove serije jeste ideal revolucionara i njegova tragična sudbina. Tri ličnosti su ovde sadržane u jednom liku i to upravo u tragičnoj sudbini revolucionara. Reč je o ljudima koji su prošli strahote rata (sva trojica su bili učesnici Prvog svetskog rata) i „policijsku torturu“ (zatvor i život u ilegali). Niko od njih nije dobio nikakve zasluge: Dragovića su streljali partizani kao najgoreg izdajnika, nakon što je odbio da prizna da je domaći izdajnik, zbog čega je trpeo ozbiljne batine. Pre samo nekoliko nedelja sličan tretman je već bio prošao kod gestapoa i domaće policije. Tada je glavom platio Petar Bajević – koji je takođe po nekoliko dana trpeo zversko mučenje gestapoa – a da nije odao „partijske tajne“ niti neko ilegalno ime. Nasuprot telesnoj patnji dvojice revolucionara, Bajevića i Dragovića, Ivan Katić je podnosio unutrašnju patnju ali je odbijao da postane žrtva, svestan da samo delatni čovek je onaj koji oblikuje svoju istoriju. Međutim, problemi sa kojima se on suočavao nisu uopšte bili beznačajna. Dok su Bajević i Dragović živeli posledice revolucije – svesni nadiruće opasnosti od fašizma – dotle je Ivan promišljao revoluciju i njene protivurečnosti. Jedno pitanje koje mu se neminovno nametalo bilo je: položaj intelektualca i neminovnost saradnje sa tajnom službom. Ivan je nekoliko puta bio vrbovan od Bajevića za tajne zadatke. I pored sve netrpeljivosti između njih je vladalo poverenje. Čak i sam Dragović je osećao poverenje prema Dragoviću, iako je ovaj organizovao atentat na njega, a u nekoj drugoj prilici verovatno bi ga i ubio. Ipak, je između njih postojalo nekakvo saučesnistvo prekaljenih ratnika i revolucionara – ljudi koji su trpili nepravdu, ali su je i svojevoljno zadavali – nekakvo „pobratimstvo u svemiru“ kako bi to nazvao Tim Ujević, a zapravo je reč o veri u bolju sutrašnjicu, koju možda niko od njih neće dočekati, ali se u njeno ime žrtvuju. To Bajević i jasno kazuje kada zahteva da ga okače na krst i da poput Hristra strada u ime bolje sutrašnjice. Ta vera „u novo vreme“ jeste ono što ove revolucionare drži na okupu i uliva im poverenje čak i onda kada jedni drugima rade o glavi. A brojni su ovde problemi. Sa jedne strane, postavlja se pitanje da li je intelektualac službenik partije – da li ponekad treba i da zaćuti, ili čak laže u ime nekakve „svetle budućnosti“? Da li je dovoljno da jednom „okaje svoje grehe“ da bi sve opet bilo po starom? Naravno, mi to ne možemo znati, ali šta bi se desilo sa Dragovićem da je preživeo rat i da je kojim slučajem dočekao „razlaz sa Staljinom“? Da li bi u očima nekih ponovo postao junak, jer on je to zaista i bio. Ili je stvar samo o novom kadriranju i poziciji koju neko treba da zauzme u društvu. Dragović je doživeo da ga osporavaju ljudi koje je on regrutovao u partiju. Njima nije bilo moguće objasniti da je Staljin „običan tiranin“, kao što to nisu htele da prihvate ni generacije mladih. A kako se čine te mlade generacije? One su predstavljene kao puke marionete partije, krajnje izmanipulisane od strane viših partijskih funkcionera, a jedino što se od njih traži jeste slepa lojalnost partiji. Oni su često okrutni prema otpadnicima od partije, čak iako oni sami tome nisu ništa doprineli, nego su u tome udeo imale lične čarke (npr. sudbina Dragovićevog sina). Posebno je interesantan položaj Dragovićevog sina, koji je bio primoran da se pravda svojim partijskim drugovima, iako krivica nikada nije bila do njega, ali ga je porodična situacija za to predodredila (poreklom iz bogate porodice, otac partijski otpadnik itd.). Sa druge strane, kao čovek po zadatku Dragović je jako malo vremena provodio sa porodicom, decu je retko viđao, što znači da je njegov sin izgradio nekakvu idealnu sliku o njemu, prvobitno pozitivnu, kao o heroju, a kasnije i negativnu, kao o otpadniku od partije. Serija uglavnom prati komunističku omladinu koja potiče iz buržujskih porodica. Nije nam poznato kakav je odnos postojao prema deci iz radničkih porodica. Očito je da se od svih njih tražila disciplina i lojalnost partiji. A ništa ne znamo ni o ljudima koji su rukovodili partijom. Dragović ih u svom političkom pamfletu prikazuje kao karijeriste i potkazivače, ljude bez karaktera i efemerne likove koje služe Staljinu da zavede diktaturu i izgradi kult ličnosti. Oni koriste svoje političke uticaje da bi se obračunali sa istinskim revolucionarima – boljševicima (tako Dragović i sebe naziva), a ne samo s trockistima, kako tvrdi partija. Osim toga, jako malo je bilo govora ili gotovo ni reči, o savezništvu Staljina i Hitlera, i o odugovlačenju komunističke partije da se sukobi sa fašistima dok o tome ne dobije i službenu direktivu iz Moskve. To su naravno bile teme nekih domaćih filmova, koji su kritički ispitivali domete antifašističke borbe, a da nikad u pitanje nisu dovodili zasluge socijalizma u kog su duboko verovali. Ovde se čini da to više nije slučaj. Otuda tragedija revolucionara postaje još veća. Obično se o toj tragediji sudi kao o posledicama (francuske i svake druge) revolucije: da one neminovno jedu svoju decu. U čemu je tragičnost revolucionara? U tome što on mora da se žrtvuje u ime „bolje budućnosti“. A šta je sa tom „boljom budućnosti“ u eri neoliberalnog kapitalizma? Ova serija o tome ne govori, ali već i samim tim što postavlja ovo pitanje zaslužila je naš komentar.