STRAST ZA SEKSOM II

f) posredni i preobraženi oblici Ratnička društva su ona koja celinu svoga društvenog kapitala investiraju u ratničkim pohodima. Ona posreduju između velikih istočnačkih carstava i malih plemenskih organizacija. Ona su nomadska, u smislu da se nalaze u stalnom pokretu, što znači da celinu ratne opreme nose sa sobom. U starom svetu one predstavljaju stalnu pretnju za oba modela društvene organizacije (despotski i plemenski), zato što ne poseduju sopstvenu teritoriju na kojoj se nastanjuju nego lutaju od mesta do mesta, šireći pustoš gde god da protutnjaju. Despotski sistem ih ponekad uzima u svoje redove, ali to je uvek privremen savez, budući da je on uzročnik ratničkih društava. U središtu starog sveta nastaje jedna stalna opasnost od ovih ratnih tvorevina koje se suprotstavljaju imperijalnoj vladavini. Iz toga razloga su istočnjačke despotije težile da ove nomatske ratničke tvorevine potisnu daleko izvan svoje teritorije, ili da im nametnu saveze koji će ih postepeno prilagoditi sedelačnom načinu života. Primer Kineskog carstva i nomatskih plemana okupljenih oko njega to dobro ilustruje. Najveća ratnička tvorevina nastala na takvom savezu bilo je Mongolsko carstvo. Nasuprot ratničkim tvorevinama stvaraju se trgovački savezi koji povezuju velike imperije svojim trgovinskim lancima. Oni su isto tako nomatskog karaktera i njihova svrha je u razmeni roba. Despotska mašina tako stvara već dva različita oblika proizvodnje, ali i ekonomije užitka, koji mu se suprotstavljaju. Savezi koje despot sa njima sklapa mogu biti samo privremenog karaktera, budući da despotska mašina svakodnevno proizvodi uslove njihove reprodukcije. Paralelno sa ovom ratničkom i trgovinskom mašinom nastaje i religiozna mašina. Ona u početku ima sve oblike despotskog načina organizovanja, ali se svojim nomatskim karakterom od njega razlikuje. Naime, kao neko ko poreklo svoje vladavine izvodi iz direktnog krvnog srodstva sa Bogom, despot je primoran da stvori religioznu mašinu koja će opravdati tu činjenicu. Funkcija religiozne mašine u početku ima smisla samo ukoliko zadovolji despotovu potrebu za uvećanjem moći. Iako nastaje na despotovim načelima i nosi odlike despotskog označitelja, to nikako na znači da ona ne može samostalno da funkcioniše. Ona može dobiti različite oblike ukoliki uđe u različite saveze. To znači da svaki od ovih velikih tipova društvenog organizovanja, despotski i teritorijalni, imaju i niz sebi svojstvenih mikromanifestacija. Ove molekularne mašine drugačije funkcionišu ukoliko zadobiju svoju samostalnost u odnosu na društvene mašine. Pa tako religiozna mašina može poprimiti različite oblike. Na primer: u sklopu Rimskog carstva drugačiji oblik dobija judaizam, a drugačiji hrišćanstvo. U okviru judaizma, kao i u okviru hrišćanstva, mogu da se obrazuju manjinske (monaški redovi, proroci) i većinske grupe (sveštenici). Odnos manjina i većina ne zavisi od broja ljudi koji sačinjava neku grupu, nego od oblika kolektivnog užitka koji ostvaruju. Manjinske grupe najčešće posreduju kroz većinske, oni prolaze kroz njih i presecaju ih svojim diferencijalnim postupkom koji izaziva segmentaciju velikih celina. One deluju na mikronivou segmentacije, kao mašine za mlevenje molarnih skupova. Na primer: sveštenička mašina može biti razvodnjavana mnogobrojnim molekularnim kanalima, kao što su na primer monaški redovi i proroci, dve sasvim različite molekularne mašine koje mogu odvesti u sasvim različitim pravcima svoja prvobitna molarna određenja. Sa druge strane, izvesni manjinski režimi mogu ponovo da konstituišu neke molarne skupine. Na primer: hrišćanstvo se razvija iz jedne struje judaizma. U pitanju je proročka struja judaizma koja se u doba carstva suprotstavlja svešteničkoj kasti. Isto tako dešava se da neka manjinska mašina ustanovi molarni režim rada. Na primer: disciplina, kao opšti način investiranja celom širinom društvenog polja, se javlja kao većinski režim rada molarnih mašina počev od sredine XVII veka, iako je njena upotreba prvenstveno bila na molekularnom i manjinskom nivou (monaški redovi). Isto tako ovaj proročko-nomotski oblik u odnosu sa ratnom mašinom oblikuje drugačiji modus religijske mašine: Islam. Sve su to manifestacije despotskog označitelja. Ono podleže njegovom načinu nadkodiranja predstava, ali u drugačijim savezima ove molekularne skupine mogu da poprime drugačije oblike. Verovatno da hrišćanstvo, kao ekumenska religija, zahteva neki oblik posredovanja između trgovinske i despotske mašine. A upravo u judaizmu se nazire takva veza. g) kapitalistička mašina Sledeći oblik velikog društvenog tela koje nastaje je kapitalistička mašina. Ona je poslednji oblik organizovanja želećih u sklopu društvenih mašina. Ona podrazumeva samostalnost u odnosu na despotskog označitelja. Ova samostalnost ponovo vezuje užitak za slobodnu ličnost. Ekonomija užitka ima smisla samo u sklopu primarne reprodukcije, stvaranja porodice. Ovde uživa pojedinac kao izolovana i samostalna jedinka, tj. ličnost. Naravno, biološka reprodukcija je u kapitalizmu potpuno prožeta ekonomijom uživanja. To samo znači da je u kapitalizmu svako uživanje povezano sa nekim oblikog razmnožavanja kapitala. Kapitalizam nastaje na granicama despotovog tela. On je prisutan svugde gde molekularni skupovi teže da funkcionišu samostalno: u ratničkoj, ali već u trgovačkoj i religijskoj mašini. Isposnici koji beže u pustinje, ratnici koji napuštaju svoje plemenske saveze, trgovci koji oko despotskih imperija šire svoje trgovačke lance, svi oni zajedno učestvuju u konstituciji ali i već rade na razbijanju despotovog tela. Sve do trenutka dok ova kretanja mogu da budu nadkodirana nekom despotovom odlukom, ona ostaju u sklopu njegovog tela. Na primer: judaizam probija despotovo telo na jednom mestu (Mojsijev izlazak iz Egipta) da bi ga zasnovao na drugom (Solomonovo carstvo). Ali paralelno sa tim procesom teče i niz molekularnih pritivstrujanja koja judaizam dovode u vezu sa trgovinskom (hrišćanstvo) i ratnom mašinom (islam). Kapitalizam nastaje u tim graničnim područjima u kojima se molekularna kretanja odvajaju od molarnog nadkodiranja. Puštanje da nešto teče u prirodnim okvirima ili prirodnim granicama za posledicu ima otvaranje ka novim prostorima i osvajanje nepoznatih teritorija. Kao što despot napušta teritorijalni znak da bi iznova zasnovao sopstveno telo, tako i kapitalistička mašina mora da probije despotska nadkodiranja da bi iznutra oslobodila sopstvene flukseve. Tek trgovinskoj mašini, u savezu sa ratničkom i religioznom mašinom, to polazi za rukom. Na koji način trgovinska mašina iznutra probija despotska nadkodiranja? Vekovima su trgovački lanci posredovali među despotskih imperijama. To nije međutim bilo dovoljno da nastane kapitalistička mašina. Bilo je neophodno da se trgovačka mašina otisne na novu teritoriju i da tamo zasnuje sopstveno telo. Tako nastaje telo kapitala koje se pravnom regulacijom suprotstavlja despotskom nadkodiranju. Da bi se istrajalo na tom putu bilo je neophodno voditi borbu na dva fronta. Trebalo je suspregnuti ratničku mašinu i na taj način omogućiti besprekornu fluktuaciju roba i kapitala. Despotska mašina je iz fiskalnih razloga već bila primorana na takav korak. Paralelno sa tim kretanjem trgovačka mašina iznalazi načine da, u savezu sa religioznom mašinom (hrišćanstvo), otvori nove puteve prema starim civilizacijama i na taj način osvoji nepoznate teritorije. U takvim uslovima nastaje kapitalistička mašina. Na novoj teritoriji sada nastaje i nova molarna tvorevina, ali ovog puta oslobođena vezanosti za teritorijalni znak. Umesto znakova, koji su bili neki oblik primitivnog kodiranja, sada se svuda oslobađaju fluksevi, proticanja i kretanja, ali se ovog puta oni vezuju za neku teritoriju. Regulacija tokova postaje imperativ kapitalističke mašine. Osloboditi flukseve ali ih odmah potom pravnom regulativom usmeriti u određenom pravcu. U tom trenutku i biološka reprodukcija dobija novi zadatak. Ona postaje regulatorni oblik ekonomije užitka. Može da se uživa samo ukoliko se to čini u svrhu rađanja potomstva. Flukseve želje koje kapitalizam neprestano oslobađa treba sada pravnom regulativom ograničiti na postojane i prihvatljive okvire. Oni su postojani i prihvatljivi sve dok ne dovode u pitanje molarnu kapitalističku tvorevinu. U tu svrhu se kapitalizam služi dvema strategijama. U prvom slučaju je potrebno molekularna investiranja vezati za neke molarne označiteljske skupove (Falus, Edip, Porodica, Nacija). To je period velikih mašinskih tvorevina kao što su: Nacionalizam, Imperijalizam, Kolonijalizam. Potom je trebalo suprotstaviti se samom molekularnom investiranju i njegovom nasumičnom kretanju. Trebalo je molekularne skupove segmentirati i činom odvajanja ponovo povezati u neke molekularne skupove. U tom smislu najznačajniju ulogu odigrao je fašizam. Za razliku od svojih prethodnika, fašističke skupine napadaju molekularne mašine na mikroterenu. Fašizam sledi logiku kancera, on iznutra razbija zdrave ćelije nekog molekularnog tkiva i umnožava ih nezdravim (kancerogenim). To je mikrostrategija kapitalizma koji iznova kalemi na molekularne mašine neku prepoznatljivu molarnu karakteristiku. Na primer: u fašizmu molekularna ratna mašina dobija oblik samoubilačke ratne mašine (estetizacija rata – rat se vodi u svim uslovima i po svaku cenu do kraja sopstvenih kapaciteta). Međutim, ma koliko učinkovita bila strategija ove vrste, ona nije ništa manje opasna i pogubna po sebe samu. Jednom kada kancerogena tkiva krenu da se šire po telu, ne postoji drugi način da se ona suzbiju osim da se nasilno odstrane (amputiraju). Naravno postavlja se pitanje zašto uništavati nešto što je već u stanju da samo sebe uništi? To se čini upravo iz razloga da bi se ova kancerogena logika zaustavila, da bi se sprečila zaraza zdravih tkiva. Strategija koju danas kapitalizam primenjuje jeste neki prezervativni postupak. Prvobitno se molekularna investiranja iznutra zaraze (fašizmom, AIDS), a potom se čine takva molarna investiranja koja se suprotstavljaju ovim samoubilačkim molekularanim tendencijama. Iz toga razloga deluje nemoguć danas fašizam globalnih razmera. Ali upravo zbog toga su svakodnevno prisutni mikrofašizmi različitog tipa: navijačkih skupova, gangsterskih grupa, alkoholičaraskih i narkomanskih mikrostruktura. Slično stoje stvari i sa ekonomijom užitka. U trenutku kada je sistem bio u stanju da stvori takve molekularne kontraceptivne mašine, u kojima je imperativ biološke reprodukcije postao neodrživ, sistem je bio primoran da iznutra potkopa samu ekonomiju užitka (AIDS, droga, alkoholizam). Značaj biološke reprodukcije u kapitalističkom sistemu dobija tolike razmere upravo iz razloga da bi se molekularna kretanja ekonomije užitka pripitomila i svela na dozvoljenu meru. Međutim, bez obzira što biološka reprodukcija predstavlja regulativni oblik ekonomije užitka, mi smo danas ipak osuđeni na perverzne seksualne činove. Prezervativna logika kapitalističkog sistema potkopava sebe samu. Budući da i ljubav danas treba voditi bez rizika, tj. da rizike treba svesti na najmanju moguću meru, imperativ biološke reprodukcije je izgubio svaki značaj. A tamo gde ekonomija užitka biva oslobođena biološke reprodukcije, podela na normalni, odnosno, perverzni seksualni čin nema više značaja. Upravo iz toga razloga danas možemo reći da su sva naša seksualna iskustva perverna, ali i obrnuto, da nijedan seksualni čin za nas više nije perverzan. Umesto toga, kapitalizam pokušava na razlite načine da uvede samoubilačke tendencije u molekularnu ekonomiju: zabranom pedofilije, zoofilije i svih drastičnih oblika seksualnog iskustva. Ovim zabranama sistem zapravo pokušava ponovo da proizvede želju u samom središtu molekularnih investiranja. Za kapitalizam želja ukoliko postoji može biti ili zabranjena (uživa se samo sa grižom savesti) ili strogo regulisana (strejt-gej odnosi). U svakom slučaju želja se iznova molekularno investira u samimi molekularnim skupovima. h) zaključak Na tom mestu počinje nova borba protiv kapitalističkog sistema. Ona podrazumeva izumevanje novih oblika mikrootpora koji izmiču fašizoidnim mikroformacijama. To znači da treba iznaći nove mehanizme otpora koji će biti sposobni da fašizoidna mikroinvestiranja oslobode njihovih samoubilačkih tendencija. Kako u tome uspeti? To je moguće samo ako dovoljno vodimo računa o sopstvenim fašizoidnim mikrostrukturama. Borba protiv narkomanije, alkoholizma, navijačkih i gangsterskih skupina danas podrazuvema stvaranje novog saveza među ovim raznorodnim ratnim mašinama. KRAJ! Literatura: Žorž Bataj, Erotizam, Sližbeni glasnik, Beograd, 2009. Gilles Deleuze, Pourparlers l972-l990, Les Èditions de Minuit, Paris, 2003 Gilles Deleuze i Felix Guattary, Mille Plateaux, Les éditions de Minuit, Paris, 1980 Žil Delez I Feliks Gatari, Anti-Edip, Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića, Sr. Karlovci, 1990. Mišel Fuko, Nenormalni: predavanje na Kolež De Fransu 1974-1975, Svetovi, Novi Sad, 2002. Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjavati, Sremski Karlovci, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 1997. Sigmund Frojd, O seksualnoj teoriji; Totem i tabu, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Sigmund Frojd, Iz kulture i umetnosti, Matica srpska, Novi Sad, 1976a. Alen Grorišar, Struktura saraja: azijastki despotizam kao tvorevina mašte na zapadu u XVIII veku, "Vuk Karadžić", Beograd, 1988. Rene Gruse, Carstvo stepa: Atila, Džingis Kan, Temerlan, Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića, Sr. Karlovci, 1996. Žak Le Gof, Srednjovekovno imaginarno, Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića, Sr. Karlovci, 1999. Klod Levi-Stros, Divlja misao, Nolit, Beograd, 1966. Pjer Klastr, Tuga divljeg ratnika, Anarhija-Blok 45, Beograd, 2004. Pjer Klastr, Društvo protiv države: Vlast u primitivnom društvu, Anarhija-Blok 45, Beograd, 2002. Pjer Klastr, Hronika o Gvajaki Indijancima: ono što znaju Ače, lovci nomadi iz Paragvaja, Stilos, Novi Sad, 2004a. . Trevor Ling, Istorija religije istoka i zapada, Srpska književna zadruga, Beograd, 2000. Claude Levi-Strauss, Les structures élémentaires de la parenté, La Haye, Paris, 1968. Marsel Mos, Sociologija i antropologija I, Prosveta, Beograd, 1982. Marsel Mos, Sociologija i antropologija II, Prosveta, Beograd, 1982a. Edgar Moren, Čovek i smrt, BIGZ, Beograd, 1981.