STRAST ZA SEKSOM I

STRAST ZA SEKSOM a) uvod U tekstu pod naslovom Tri rasprave o seksualnoj teoriji Frojd piše: „Sa nastupanjem puberteta počinju promene koje treba da prevedu infantilni seksualni život u njegov konačni, normalan oblik. Seksualni nagon je do sada bio pretežno autoerotski, a sada nalazi seksualni objekt. (...) Sada je dat novi seksualni cilj, ka čijem postizanju teže svi parcijalni nagoni, dok se erogene zone potčinjavaju prvenstvu genitalne zone. (...) Seksualni nagon sada se stavlja u službu funkcije razmnožavanja“. To je teks u kojem Frojd razmatra posebnu kategoriju lica, koja se u seksualnoj teoriji, kao uostalom i svekolikoj dotadašnjoj kliničkoj praksi, označavaju imenom introvertnih osoba. Namera psihoanalaze je da na osnovu sopstvenog psihoterapeutskog iskustva objasni ove pojave. Međutim, stvarni značaj ovog teksta se ogleda u nečemu drugom. U njemu se naglašava povezanost "normalnog seksualnog iskustva" i biološke reprodukcije. Da bi objasnila poreklo poremećaja introvernih osoba, psihoanaliza je bila primorana da napiše istoriju seksualnosti, od najranijeg doba do polne zrelosti. Ali, do čega je dovolo otkriće "dečije seksualnosti"? Čemu vodi ispitivanje uzroka "perverzija"? Postupak psihoanalize odvaja pervezije od biološke reprodukcije, tako što ponavlja da je funkcija "normalne" seksualnosti povezana sa reprodukcijom ljudske vrste. Problem je u tome da ukoliko se biološka reprodukcija stavi u zagrede, razlika između "normalnog" seksualnog čina i "perverzije" se briše. Psihoanaliza je upravo isticanjem ovog problema nagovestila takvu mogućnost. b) od seksa do pola Postavlja se pitanje ima li smisla praviti razliku između "normalne" seksualnosti i "perverzija" kada je poznato da je seksualni nagon nezavisan od biološke reprodukcije. Uživanje koje se oslobađa u seksualnom činu nezavisno je od svrhe kojoj ovo, navodno, treba da služi (reprodukcija vrste). Upravo ta nezavisnost ukazuje da prirodna reprodukcija kod čoveka ne igra značajnu ulogu kao kod drugih prirodnih vrsta. Naravno, značaj prirodne reprodukcije dobija na snazi tek kad zanemarimo činjenicu da je užitak bitan pokretač ljudskog delovanja. Šta to sada znači? Iako polnost predstavlja biološku podlogu koja služi u svrhu reprodukcije vrste, kod čoveka stvari izgledaju drugačije. Ljudska seksualnost prevazilazi polom postavljene granice upravo zato što odvaja reproduktivnu funkciju od efekta uživanja. Uživanje za čoveka nema isti status kao za druge životinjske vrste. Da je to tako govori u prilog i institucija društvenog tabua. Ne treba se čuditi da su kod čoveka uživanje i zabrana (društveni tabui) povezani u neraskidivom jedinstvu. Ali to nije zato, kako bi to Bataj želeo da veruje, što čovek u činu prestupa (transgresije) tek potvrđuje sopstveno biće (erotizam), već se to događa iz razloga što se ekonomija užitka nalazi pod diktatom biološke reprodukcije. A da biološka reprodukcija dominira ekonomijom užitka nije stvar neke prirodne činjenice, već načina na koji se, svaki put, organizuje neko društvo koje ovu činjenicu postavlja na pijedestal najviše vrednosti. Ekonomija užitka tako ukazuje na stvarnu političku ekonomiju. Od načina na koji se organizuje proizvodnja u nekom društvu zavisi i kakve će posledice po uživanje ona izazvati. Uživanje se nalazi pod diktatom biološke reprodukcije upravo zato što je rađanje dece od bitne koristi za neko društveno telo. c) primitivna ekonomija – funkcija potlača U primitivnim sredinama društveni značaj biološke reprodukcije dolazi do izražaja samo u onoj meri u kojoj on može da održi prirodnu ravnotežu između živih i mrtvih. Ekonomija potlača tamo dominira celom širinom društvenog polja. Funkcija potlača ima za cilj da proizvede efikasne mehanizme besprekornog funkcionisanja sistema. Ukoliko društveni višak ne bude potrošen, njegovo gomilanje će izazvati poremećaj prirodne ravnoteže, što može ceo sistem da dovede u pitanje. Rađanje dece ima isti cilj, a održavanje prirodne ravnoteže predstavlja cilj po sebi. Iz toga razloga tamo imperativ biološke reprodukcije ima smisla samo ukoliko ne ugrožava ovu prirodnu ravnotežu. U tom smislu je u pravu Levi-Stros kada ističe da primitivna logika mišljenja nije daleko od Zapadne, ma koliko se ovaj trudio da to porekne. Ali, to ne znači da svako društvo počiva na nekoj razmeni (žena, roba i znakova) , kako to uporno dokazuje Levi-Stros, nego da razmena u primitivnoj organizaciji ima smisla samo ukoliko se shvati u odnosu na šire društveno polje čiju stabilnost održava. Primitivna društva izgledaju samonikla samo zato što su im društveni mehanizmi toliko urasli u prirodnu okolinu, od koje se teško razlikuju. Zavisnost od prirodne sredine (skupljačka privreda, nomatska kretanja) u osnovi podržava ovu prirodnu ravnotežu čiju osnovnu zakonomernost reguliše potlač. Rat se tamo, takođe, nalazi u funkciji društvene reprodukcije, a on je redovni izvor prihoda samo zato što omogućava svakodnevnu razmenu sa drugim plemenima. Rat tamo, kao ni u bilo kojoj drugoj primitivnoj ekonomiji, nije u funkciji sticanja bogatstva (sticanje nema smisla u društvu potlača budući da postoji beskorisna potrošnja viška vrednosti), nego predstavlja osnovni oblik preživljavanja društvenog tela. Ukoliko bi se bilo koji od ovih mehanizama društvene regulacije ukinuo i društveno telo bi kao takvo prestalo da postoji i to svako primitivno pleme jako dobro zna. Ali to su isto tako dobro znali i američki doseljenici kada su tendenciozno, uništvajući prirodna staništa, u propast odvodili mnogobrojna indijanska plemena. d) od potlača do proizvodnje Šta znači dominacija biološke reprodukcije nad ekonomijom užitka? Zašto zabrane (društveni tabui) regulišu sferu uživanja u primitivnim društvima? Zabrane u primitivnim društvima deluju tako da štitite društveni organizam. Primitivna zajednica stiti sebe na taj način što sistematski organizuje uništavanje društvenog viška vrednosti. Sav društveni višak mora biti uništen kako bi se postojanost zajednice očuvala. Naravno, postavlja se pitanje: u kom smislu višak bogatstva može da naškodi primitivnoj zajednici? Treba znati da se u primitivnoj zajednici povlastice dodeljuju pojedincima zavisno od njihovog ukupnog doprinosa prema toj zajednici. Zajednička potrošnja je jedna od osnovnih karakteristika takve zajednice. Zato i bogaćenje u ovim zajednica gubi svaki smisao. Možda smo isuviše učeni da o primitivnim plemenima sudimo na osnovu superiornijeg položaja. Treba naglasiti da tamo ne postoji zajednica pre ljudi koji je konstituišu. Da je neko član zajednice, on iznova to tek treba da potvrdi. Članstvo u zajednici se dakle ne dodeljuje jednom za sva vremena, nego se ono iznova, svakim danom, ponovo zasniva. U tu svrhu služi i potlač. Potlač je oblik dominacije koju jedno pleme iskazuje nad nekim drugim. To je oblik u kojem plemenska zajednica potvrđuje svoje postojanje. Takmičarski duh koji vlada među plemenima, samo je način da se pokaže kolektivni karakter uživanja. Uživanje je ovde u službi stvaranja kolektiviteta. Ukoliko neko pripada plemenskoj zajednici utoliko mu je uživanje dozvoljeno (zabranjeno). Zabrane imaju upravo tu svrhu, one su te koje regulišu upotrebu uživanja. U tome treba tražiti odgovor na često antropološko pitanje: u čemu je snaga kolektivne sugestije kod primitivnih plemena? Oblik dozvoljenog (zabranjenog) užitka reguliše ponašanje pojedinca. Ukoliko pojedinac biva osuđen na smrt od strane zajednice zato što je prekršio neku plemensku zabranu (na primer: zabranu jedenja mesa totemske životinje), onda nije čudno da on posle izvesnog vremena i umre, iako za to ne postoje prirodni razlozi. Ne samo u životu, nego se još pre i u smrti mora potvrditi pripadnost nekoj plemenskoj zajednici. Kao što vidimo, plemenska zajednica raspolaže monopolom na uživanje upravo zato što ono bitno određuje život zajednice. Ukoliko uživanje ne bi dobilo svoj regulatorni oblik, ono bi slepo lutalo na poleđini društvenog tela. Upravo toga se pribojava plemenska zajednica jer uživanje, oslobođeno plemenskih zabrana, nije više pod njenom kontrolom. To je jedan od razloga zašto bogaćenje podleže strogoj proceduri. Uništavanje društvenog viška vrednosti predstavlja jedan spektakl, ono je predstava koju pojedinci igraju (u odnosu na sebe i druge) u cilju zasnivanja plemenske zajednice. Ali u tome se ogleda i nasušna potreba zajednice da spreči gomilanje bogatstva, koje bi samo po sebi dovelo do njenog raspadanja i stvaranja novih oblika uživanja. Užitak i njegova kontrola idu zajedno budući da jedino tako plemenska zajednica može da opstane. e) od biološke reprodukcije do ekonomije užitka Prema Frojdu, otkriće "dečije seksualnosti" ukazuje na određene stadijume razvoja ljudskog libida. U svakom od tih stadijuma ljudska jedinka prolazi kroz izvesna stanja u kojima se užitak premešta od erogenih zona ka genitalnoj zoni. U osnovi to je put "normalnog" seksualnog razvoja. Da bi objasnila poreklo "perverzija" psihoanaliza je primorana da uvede pojam fiksacije. Sklonast ka "perverzijama" je uzrokovana vezivanjem užitka u odrasloj dobi za neki predmet uživanja iz ranijeg perioda. Fiksirajući užitak za neki predmet iz prethodnog perioda, introvertna osoba zadržava izvestan oblik infantilnog uživanja. Međutim, javlja se problem što je usredsređenost na erogene zone jedan od bitnih faktora i normalnog seksualnog odnosa. Izgleda kao da se Frojd dvoumi svestan činjenice da, ukoliko se pobrkaju erogena i genitalna zona, razlika između perverzija i normalnog seksualnog čina se gubi. Kao da usredsređenost na erogene zone ima smisla samo ukoliko su u pitanju uvodni momenti normalnog seksualnog čina, dok se glavni deo ipak odvija u genitalnim područjima. Ali, da li je ova distinkcija dovoljna da bi se pravila razlika na normalni i perverzni seksualni čin? Kako odrediti povlašteno mesto užitka? Ovo određivanje nikako ne potiče od individua koje u njemu učestvuju (tada razlika između normalnog i perverznog uživanja ne bi imala smisla), nego mora prethodno već društvenim konvencijama biti regulisano (dozvoljeno, odnosno, zabranjeno). U tome smislu se i postavlja pitanje: na osnovu čega i u čijem interesu se određuju društvene konvencije? Da bi se na osnovu afiniteta uživanja sprovela kategorizacija osoba, neophodna je duga istorijska posredovanost. Prve kategorizacije perverzija se nalaze u ranom Srednjem veku , ali poseban status introvertnih osoba biva izgrađen tek u XVII veku. Nas, međutim, ovde interesuje odnos između određenog užitka i dominatnom društvenog obrasca. Kako se taj odnos uspostavlja? Ko poseduje monopol na uživanje? Ukoliko se poreklo države kao monopola na upotrebu sile (poreklo vojske i birokratije) može konstatovati još u prvobitnim azijskim despotijama , onda i poreklo monopola na uživanje treba tražiti na istom mestu. Za razliku od plemenskih zajednica u kojima se uživanje pojavljuje u obliku zasnivanja kolektiviteta zajednice (žrtvovanje, rat, potlač itd.), u azijatskim despotijama ono postaje predmet ličnog upražnjavanja. Ukoliko despot uživa, utoliko uživa i celo društveno telo. Odnos zabrane i užitka tek u despotskom uređenju zadobija svoj značaj upravo zato što je despotu sve dozvoljeno. Uživanje tek u azijatskim despotijama dobija oblik zabrane, budući da ono tamo može da se zadobije samo ukoliko se krade. Despot postaje vlasnik uživanja, tako da niko osim njega ne može da uživa bez griže savesti. Uživanje tako tek sa despotom postaje povezano sa strahom od kastracije. Od kastracije strahuje svako ko uživa, upravo zato što on u tom trenutku krade uživanje od despota. Raspolažući pravom upada u svačije telo, despot sebi pripaja i pravo na uživanje. Eto razloga zašto upravo tu treba tražiti poreklo učenja o Edipovom kompleksu. Na tom mestu užitak ide zajedno sa kastracijom, a uživanje je zavisno od griže savesti koju neprestano stvara. Nije li čudno da je Frojd ovaj koncept pripisivao primitivnoj zajednici i da je pomoću njega pokušao da objasni postanak kulture i to na osnovu zavere sinova prema ocu gospodaru? Umesto toga, Frojd je stigao do graničnog kamena koji psihoanalizi vraća dug pozajmljen od azijatskih despotija. Monopol na uživanje tek sa azijatskim despotijama postaje stvarnost. Uživanje je tamo glavni ulog oko koga se vode društvene borbe. Ako se tamo uživanje vezuje prvenstveno za biološku reprodukciju, to je zato što despot ima puno pravo da raspolaže telima svojih podanika. A da bi ojačao svoju vladavinu neophodno je da ekonomiju užitka veže za biološku reprodukciju, jer tek tako će vojna snaga njegovog carstva maksimalno ojačati. Samo ukoliko raspolaže sa dovoljno vojne snage, despot je u stanju da zadrži vladajuće pozicije. Vojska i birokratija su u službi jačanja despotovog tela. A njegovo telo može da uživa samo ukoliko se i njegove geostrateške pozicije maksimalno uvećaju. Eto kada i kako ekonomija užitka biva vezana za biološku reprodukciju. Proizvoditi mnoštvo dece sada postaje primarni cilj ekonomije užitka. Deca su bitan društveni kapital, ona su luksuz koji se neprestano proizvodi na poleđini društvenog tela kako bi se ponovo investirala u ratnim pohodima. NASTAVIĆE SE...