SERIJA "KLJUN" I REPERKUSIJE VUČIĆEVE VLASTI

Ovih dana se privodi kraju serija Kljun koja ide na TV Nova S. Iako je izazvala brojne diskusije, naročito nakon dobijanja nagrade u Kanu (u pitanju je nagrada publike), čini se da ova serija ne iskače iz krimi šablona koji je već dugo prisutan u domaćim serijama. Reč je o jednom tmurnoj i turobnoj atmosferi domaćih krimi priča, koje često prate surove scene nasilja, ulični obračuni bandi, trgovina drogom, krađa elitnih automobila itd. Iako tematski odskače od ovog krimi šablona, serija Kljun obijuje jednim tmurnim raspoloženjem i čestim preispitivanjima glavne junakinje, koja se priseća svoje neprijatne prošlosti u pokušuju da reši slujačeve povezanih ubistava i samoubistava, kao i tendenciozne nestanke migrantske dece. Paralelno sa ovom intimnom pričom – policajke u srednjim godina koja nezadovoljna brakom ulazi u privremenu romansu sa lokalnim novinarom – serija prikazuje jedan paranoidni mehanizam kontrole paramilitarne organizacija koja koristi „trgovinu ljudima“ kao paravan za proizvodnju elitnih lovaca na glave. Reč je pre svega o maloletnim licima, deci i adolescentima iz siromašnih sredina, korisnicima domova za nezbrinutu decu i migrantima. Među ovom decom nalaze se i naročito nadarena deca koja imaju sposobnost predviđanja budućnosti – i sama glavna junakinja je delila sudbinu takve dece, a čini se da i njenu ćerku očekuje slična sudbina, ali su ona istrumentalizovana od strane ove paravojne organizacije koja se u javnosti predstavlja kao zadužbina za dodelu stipendija posebno nadarenoj i siromašnoj deci, a zapravo je paravan za stvaranje elitnih odreda za obavljanje „prljavih poslova“ (likvidacije, otmice, podmetnuta samoubistva itd.) unutar države, ali i u sklopu stranih obaveštajnih službi i praravojnih formacija. Zapravo, ovde je reč o jednoj iligalnoj i paravojnoj organizaciji unutar države koja samostalno kordinira rad državnih organa i obaveštajnih operativaca, bilo da je reč o vraćanju duga ili korisnicima stipendija. Reč je o organizaciji koja pomno prati svoje polaznike, kao i njihova psihička i fizička stanja, vodi urednu dokumentaciju (dosijea) o njihovom napretku kao i nazatku (pod pretpostavkom da više nisu u stanju da obavljaju svoje zadatke, a što znači da su potrošeni i da ih se treba rešiti – uglavnom je reč o simuliranim samoubistvima (vešanjem). Ono što je stravično u ovoj seriji jeste jedna paranoidna matrica koja pretpostavlja postojanje paravojne organizacije unutar same države – a koja je pritom mnogo bolje organizovana nego sama država i čini samo naličje državi i njenim obaveštajnim službama. U doba socijalizma su takve organizacija poticale od tajnih službi, ali kako je vreme socijalizma otišlo u istoriju, tako se danas koriste razne vrste paravojne formacije u službi krupnog kapitala i kao zaštita poslovnih, bankarskih i multinacionalnih lobija. Ono što je bitno ovde primetiti jeste da serija barata istim rečnikom kao i sadašnja Vučićeva vlast u Srbiji i da političkog neprijatelja ponalazi u paravojnim formacijama unutar same države koje deluju protiv države (tj. Vučića), a istrumentalizovane su od strane domaćih tajkuna, gangsterskih elemenata i stranih obaveštajnih službi. Na taj način izgleda da su Vučiću vezane ruke i da se država okreće protiv njega – kao jedinog i pravog reformatora – a zapravo je reč o pokušaju da se prikriju brojna flertova vlasti sa ilegalnim elementima, koji su im u međuvremenu otkazali poslušnost, ili su morali biti kriminalizovani pod pritiskom stranih policijskih agencija (FBI i DEA-e pre svega). Ono što je simptomatično i što trenutno za Vučićevu vlast predstavlja najveću opasnost jesu brojni ilegalni kanali koje je sama država proizvela da bi stabilizovala sopstvenu vlast, a koji pod uticajem stranih službi ili domaćih novinara (opet obaveštenih od stranih službi) mogu procuriti u javnost – što politička kampanja bude odmicala pritisak će biti sve veći – što znači da je Vučić primoran da seče granu na kojoj sedi, budući da mora da gasi ilegalne strukture ( kako mu one ne bi došle glave) i istovremeno da oslabi one elemente koji su mu pomogli u učtvšćivanju vlasti. To znači da je Vučićevom konceptu vlasti došao kraj. Ono što on trenutno nudi jeste nekakva teorija zavere, ali teorija zavere koja za cilj ima obračunavanje upravo sa onim elementima koji su ga učvrstili i održali na vlasti. Da li će Vučić iz toga izaći jači. Sumnjam, vlast gubi konce i u ekonomskom i u svakom drugom smislu. Jedino što Vučića može da teši jeste da trenutno nema naslednika, odnosno, da njegovog zamenika nema na vidiku. A moguće da upravo tu kartu opozicija drži zadnju u rukavu. Jer svako zna da bi prerano objavljivanje kandindata za predsednika od strane opozicije od njega načinilo novu dvorsku ludu, žuta štampa ne bi propustila da ga provuče „ko toplog zeca“. No ono što se postavlja kao pitanje: šta će se stvarno u Srbiji promeniti odlaskom Vučića? Verovatno ništa. I dalje ćemo biti to što jesmo: polukolonija, poluprovincija, polusvet! I to je stvarni problem!