FUKO I NOVA NAUČNA PARADIGMA

Uvod Nećemo pogrešiti ako kažemo da u istoriji mišljenja postoje važnije i manje važne knjige. Više ćemo pogrešiti ako pokušamo da određenu knjigu suprotstavimo nekoj drugoj, budući da se čini da naša konstatacija može važiti podjednako za bilo koju knjigu. Izgleda da postoji nekoliko faktora na osnovu kojih može da se odredi važnost neke knjige. Ponekad to mogu biti akademski kriterijumi, ali i mnjenja čitalačke publike, istorijska posredovanost nekog dela, kao i mišljenje samog autora itd. U svakom slučaju ovim pitanjem se otvara jedna prilično komplikovana hermenautička diskusija koja i do dan danas nije zaključena, a čije je osnovno pitanje zapravo sledeće: kako razumeti nekog autora i njegovo delo? Čak i onda kada osporavamo mogućnost postojanja autora i njegovog jedinstvenog dela ili ga shvatamo kao zajednički imenitelj za različite ideje, kretanja i bifurkacije u samom tekstu ili zbiru tekstova, mi ipak do kraja ne možemo da ostanemo ravnodušni spram ovog pitanja. Ako pristupimo problemu sa druge strane i pretpostavimo tekst kao bazično sredstvo naše analaze, što je Fuko godinama činio, to još uvek ne mora da znači da smo se rešili ovog pitanja. Zato je možda potrebno postaviti jedno prethodno pitanje, da bismo odredili sopstveni pravac istraživanja, a ono glasi: U čemu je smisao hermenautičkog problema i kakve su njegove praktične implikacije? U odnosu na pragmatički pristup problemu i naše pitanje dobija drugi smisao i sasvim različito značenje. Više nije problem ustanoviti šta je neki pisac želeo da kaže, to godinama nije više problem ni same hermenautike, nego kakve su praktične implikacije njegovih iskaza. Iskaz možemo shatiti u klasičnom Fukoovom smislu, kao dogadjaj ili skup događaja koji unose neku promenu u diskurzivnom polju znanja. To nam govori da autor ne mora nužno biti, a najčešće i nije, ona vrhovna instanca koja postavlja i određuje kriterijum normativnosti. Ali na stranu sa tim problemom, ukoliko pođemo od nekog autora, u ovom slučaju Fukoa, mi u svakom trenutku možemo ustanoviti neku hijerarhijsku normativnost njegovog dela. Taj tako omiljeni pristup istorije ideja, ponekad može da ima i opravdane razloge. Izgleda tako da glavne knjige nekih autora olako bivaju zapostavljene, možda ne toliko od strane čitalačke publike, koliko od strane samih autora. To sa pravom može da se kaže za Hegelovu Fenomenologiju duha, Hajdegerov Bitak i Vreme, Fukoove Reči i stvari itd. Fenomenologija duha je po prvi put jasno postavila problem razumevanja apsolutnog duha i njegovog mesta u samom Hegelovom sistemu mišljenja, ali je, sa druge strane, upravo tu, u sistemu apsolutnog idealizma, ostala nešto poput Vitgenštajnovih lestvica, koje se moraju odbaciti posto se uz pomoć njih stiglo do cilja. Ništa bolja situacija nije ni sa Bitkom i Vremenom , glavnim Hajdegerovim delom iz perioda službovanja u Frajburgu , koje otvara pitanje egzistencijalne analize Tubitka, kao i načina na koji se sam bitak pojavljuje u vremenu (ovremenjava), toliko dugo dok i sam, pod uticajem zaborava i zaborava tog zaborava, ne padne u zaborav. Tada primat dobija projekat destrukcije zapadne matafizike, a i samo delo Bitak i Vreme postaje pomalo zaboravljeno. A kako stvari stoje sa Fukoom? Budući da je Fuko autor koji se iz knjige u knjigu trudio da iznenadi svoga čitaoca, često odustajući od svojih temeljnih pojmova i iznova kritikujući politiku autorstva, može se činiti da povlačenje paralela sa istorijom ideja i nije u potpunosti opravdano. Na stranu sa tim na koji način neki autor definiše sopstveni stvaralački opus, ili niz spisa koji referiraju na zajedničkog imenitelja, izgleda da se ipak može povući jasna paralela između gore navedenih autora i Fukoovog dela. A u tom delu izgleda da Reči i stvari zauzimaju centralno mesto, iako se nekom može činiti, a tako po svemu sudeći i izgleda, da Fuko tu okolnost nikada nije naročito isticao. U čemu je specifičnost Reči i stvari? Sa ovim delom Fuko je zaključio jedan oblik istraživanja i specifičan tip analiza koje su referirale na unapred određenu tekstualnu građu ili, drugim rečima, diskurs. Diskurzivna analiza je imala za cilj da ustanovi pojavu heterogenog iskaznog polja u okviru koga se obrazuju različite diskurzivne prakse. Reči i stvari su trebale da opišu samo jedno iskazno polje, od međusobno isprepletenih i krajnje raznovrsnih diskurzivnih polja, ono naučne analize. Po svom osnovnom pristupu ova knjiga ne bi morala ni po čemu da se razlikuje od Istorije ludila ili Rađanja klinike, osim po tome što istražuje različite diskurzivne objekte. I dok Istorija ludila izučava ludilo kao precizno definisano iskazno polje u okviru prakse zatvaranja sa početka XVII veka , a Rađanje klinike otkriva bolnicu kao specifično polje vidljivosti diskurzivnih objekata (bolesti), dotle se Reči i stvari bave heterogenim iskaznim sadržajima, kao što su: život, jezik i rad. Stvari se dodatno komplikuju sa Fukoovim prelaskom sa diskurzivnih analiza na genealoška istraživanja, u čemu primat u odnosu na diskurzivne zadobijaju nediskurzivne prakse. Međutim, to je tek poseban problem i na to se u daljem delu teksta nećemo vraćati. Ali, sta je ono što Reči i stvari čini centralnom knjigom Fukoovog dela? Na stranu sa tim da je ova knjiga označila definitivni trijumf strukturalizma u akademskom polju Francuske. U trenutku kada izlazi ovo znamenito delo, 1966. godine, mišljenja su već odavno bila podeljena u akademskim krugovima, a reakcije na njega su samo iznova pokazale duboku podeljenost francuskog intelekturalnog miljea. U prvi plan su isplivala neka pitanja koja možda i nisu bila centralna za samoga autora, ali svakoko jesu za njegove ogorčene oponente. To sve vodi osporavanju teze o smrti čoveka i autora, o primatu struktura u odnosu na istoriju, a žestoko se kritikuje i najava propasti humanističkih nauka. Daleko od toga da Fukoov teks nije izlazio u susret svojim oponentima i sam naglašavajući isuviše često kritikovane pasaže. Nedostatak Fukoovih kritičara je bio u tome što su oni sporna pitanja uzeli za centralno temu svojih kritika, češto previđajući i najznačajnije doprinose strukturalnih analiza, posebno u domenu lingvistike, antropologije, psihoanalize i marksizma. Tamo gde se tražio otklon od subjekta i veća sloboda u istraživanju, izgledalo je kao da se propoveda proizvoljnost i neobaveznost u naučnom pristupu. Moguće da se nekima činilo kako je prostor nauke zauvek osiguran od bilo kakve kritike. Ali već i sa pojavom Kunovog dela Struktura naučnih revolucija (1962) bilo je jasno da se naučno znanje iznova mora propitati. Nauka kao neutralno i osigurano područje ispitivanja biva temeljno dovedena u pitanje, a proizvoljni i krajnje konvencionalni odnosi prevagnuli su nad naučnom etikom. Sa druge strane, način na koji Kun shvata naučnu paradigmu i smisao naučnih revolucija, veoma podseća na Fukoov pojam epistema (iskaznog polja znanja) i njihovu društvenu posredovanost (konvencionalni karakter). Ali, o sličnostima i razlikama između ovih koncepata mnogo više znaju istoričari ideja, stoga rasprave sličnog tipa mi ostavljamo stručnjacima, dok nas ovde zanima jedan poseban problem, koji po nama Reči i stvari još uvek čini urgentno aktuelnom knjigom. O čemu se tu zapravo radi? Prvobitno polazište U Rečima i stvarima po prvi put se određuje problem epistema (iskaznog polja znanja). Episteme su poput nekih zatvorenih celina, u okviru kojih se obrađuju određene naučne teme i stvaraju određene diskurzivne prakse. Promenom episteme dešava se i potpuna transformacija iskaznog polja znanja, što vodi obrazovanju novih tema i novih iskaznih celina. Fuko konstatuje tri prekida u poretku znanja: episteme renesanse, episteme klasičnog znanja i episteme čoveka. Za svaku od ovih epistema su karakteristični specifični odnosi iskaza, njihova međusobna preplitanja i sučeljavanja, ponavljanja i modifikacije, koji uvek na različit način zasnivaju celovit poredak znanja renesanse, klasičnog doba i episteme čoveka. Uvek postoji određena čvrsta instanca oko koje se obrazuje celokupno znanje neke episteme. U periodu renesansnog znanja je to bila sličnost, u klasičnom dobu je tu funkciju obavljala predstava, dok se episteme čoveka prepoznaje u odnosu na trojnu instancu: rad, život i jezik. Dok prva dva elementa u potpunosti uspevaju povezati epistemološko polje iskaza – rad kroz koncept proizvodnje i život kroz pojam organizacije, dotle treći momenat ostaje razjedinjen, i taj rascep u poretku znanja Fuko naziva raspršenošću jezika. Razdvojen od predstave jezik više nije u stanju da poveže heterogeno iskazno polje modernog znanja drugačije nego da u njemu ostavi izvesnu prazninu koju naseljavaju humanističke nauke obrazujući figuru čoveka. Eto zašto Reči i stvari izučavaju podlogu ili postolje na osnovu kojeg su tek moguće humanističke nauke, tzv. istorijski apriori. Taj temelj na kojem počiva celokupna humanistika jeste rascep u poretku znanja koji se formira kao posledica raspršenosti jezika. Nemogućnost da se jezik ujedini na osnovu nekog čvrstog principa stvara jedno nestabilno područje formalizacije i aksiomatizacije, u kojem zajedničkim snagama učestvuju različite humanističke nauke sa namerom da ustanove postojane principe i normativna načela vlastitog disciplinskog ustrojstva. Figura čoveka je značajna utoliko što ona zapravo ujedinjuje zajedničke napore humanistike za iznalaženjem normativnih principa i pozitivnog znanja o čoveku, sa jedne strane, i odstustva takvih principa i načela u domenu filozofije (fenomenologije, hermeneutike, jezičke analize itd), sa druge. Dok se humanističke nauke trude da ustanove određene pravilnosti među pojavama čiji zajednički imenitelj jeste čovek, dotle filozofija teži za tim da zađe iza ovih pravilnosti i konstitutivnih načela i ponudi rešenja koja prevazilaze poznate činjenice o čoveku. Na taj način figura čoveka obrazuje dvojnu instancu istraživanja: prva se bavi ustanovljavanjem stvarnih činjenica o čoveku (pozitivistička humanistika) dok druga zalazi izvan poznatih činjenica i dostupnog znanja o čoveku i nudi vlastita i samosvojna rešenja (filozofska humanistika). Obe ove težnje na svoj način samo potvrđuju figuru čoveka – prva to čini u ovostranosti, druga zadire u onostranost – tako da im uvek već izostaje pravo stanje stvari. Pravo stanje stvari ne može da se ustanovi na osnovu poznatih činjenica o čoveku (pozitivistička humanistika), niti uz pomoć filozofskih konstrukcija koje teže za tim da ove činjenice nadomeste ili čak prevaziđu (filozofska humanistika), nego samo izučavanjem onih fundamenata koji su učili mogućim pozitivističku i filozofsku humanistiku, a time i episteme čoveka u celini, a to nije ništa drugo nego odsustvo svakog porekla, temelja i fundamenta, koje se cakli u samoj raspršenosti jezika, kao njegovo nikada-prisutno-biće. Na toj drugoj ravni, zajedničkim snagama, rade antihumanistika (Niče, Bataj, Hajdeger itd.) i literatura (Malarme, Arto, Blanšo itd.), težeći za tim da opišu i samo biće jezika u njegovom neminovnom nestajanju. U tome leži razlog sve češćeg preplitanja antihumanistike i literature, u jednom zajedničkom polju raspšenosti jezika. Fuko je takođe verovao da će psihoanaliza i antropologija biti u stanju da prevaziđu nedostatke humanistike, u tome leži njegova duboka fascinacija strukturalizmom, upravo iz razloga što one isto tako naglašavaju antihumanističke naslage nesvesnog, u pojmu Lakanovog subjekta i Sosirove primitivne razmene, a što konačno može da dovede i do urušavanju episteme čoveka. Nema sumnje da je Fuko predosetio duboke promene u epistemološkom polju modernog znanja, iako nije bio u stanju da ih do kraja i opiše. Pa tako i njegovo poverenje u strukturalističku doktrinu, bez obzira koliko se kasnije od toga distancirao, nije uspelo da ga odvede potpunom i tačnom opisu transformacije epistemološkog polja, ali je uspelo da ponudi jasnu intuiciju na osnovu koje jedna takva transformacija u budućnosti može biti provedena. U tome je možda i najveća zasluga Fukoove knjige. Što je shvatila da ne postoje osigurni temelji humanističkih nauka i da je svaki govor o čoveku veoma nepouzdan i kratkog veka. Odatle je sledila i najava skore propasti episteme čoveka, koja je po svojoj prirodi bila mnogo više proročka a mnogo manje naučna, što je opet potvrdilo činjenicu da su mnogi naučnici često bliži istini kada govore kao proroci nego kada se rukovode naučnim merilima. A u čemu se Fukoova strahovanja nama danas pokazuju opravdanima? Prelazak sa industrijskog na informatičku paradigmu Fukoove analize uglavnom se odnose na devetnaestovekovno industrijsko društvo. Ma koliko se Fuko u daljim knjigama trudio da pokaže, ovde se pre svega misli na Nadzirati i kažnjavati i Volju za znanjem , da su njegove analize povezane sa savremenošću, primarni interes njegovih istraživanja je objasniti nastanak biopolitike, kao i ulogu koje su u njenom osnivanju odigrale humanističke nauke. Možda u tim kasnijim analizama humanistika izlazi iz horizonta naučnih strategija i sve više se povezuje sa modernim tehnikama upravljanja populacijom (biopolitika). Eto zašto su Reči i stvari pale u zasenak Fukoovih kasnijih istraživanja. Ipak, ova knjiga je po prvi put zacrtala jasan put kojim bi Fukoove kasnije analize mogle ići. Pogledajmo izbliza i institucionalnu stranu tog problema. Osnivanjem Humboltovskog univerziteta (1810) naučna delatnost se profiliše kao disciplinka. Unutar ovih disciplina ključnu ulogu igraju problemi vezani za izučavanje života, rada i jezika. Sa rastom populacije i ulaskom u industrijsku eru, problemi života i rada dobijaju sasvim precizno značenje; oni se sada povezuju u čvrstu strukturu: u prvom slučaju kao pitanje organizacije živog sveta (čelija), u drugom slučaju kao problem proizvodnje. Biologija i politička ekonomija, obe na različin način uspevaju da oko života i rada, kao prevashotno diskurzivnih objekata, formiraju jednu čvrstu osnovu oko koje će se organizovati teme humanističkih nauka. Drugi problem je naravno istorijska paradigma koja dominira ovim naukama, a čiji je zadatak u tome da legitimiše normativni oblik humanističkog znanja. Paralelno sa humanistikom rađa se i literatura, i mada izgleda da obe nastaju na zajedničkim osnovama (raspršenošću jezika) njihovi ciljevi su dijametralno suprotni: dok prva teži da ustanovi izvesnu normativnost u jeziku (aksiomatika, matematička logika itd.), dotle druga razbija pravilnosti i raspšuje jezik do krajnjih granica. Eto zašto poslednja tek omogućava biću jezika da dođe do svojih prava, jer to biće i nije ništa drugo do raspšenost koju opisuje literatura. Šta se bitno dešava sa prolaskom na informatičku paradigmu? Problemi rada i života, koji su na različitin način sačinjavali čvrstu osnovu biologije i političke ekonomije, sada bivaju razbijeni i ponovu uvezani na osnovu informacije. Informacija danas sve više zauzima onu ulogu koju je u klasično doba činila predstava. Naime, suština znanja klasičnog doba je bila u tome da se celokupno epistemološko polje sastojalo od niza raznovrsnih predstava. Predstava je izvesna unutrašnja veza između označitelja (zvučne slike – predmeta) i pojma (definicije predmeta). Tek predstava obezbeđuje ovo čvrsto jedinstvo subjekta-objekta, oko koga se organizovalo epistimološko polje klasičnog doba. A predstava svoju potpunu primenu zadobija u klasifikaciji. Nije postojao život kao takav, niti jezik ili rad, postojale je samo predstava unutar koje su se razlikovi (klasifikovali) izvesni objekti. Specifičnost predstave je u tome što ona čini jedinstvo unutražnjeg (vreme) i spoljašnjeg (prostor) opažaja. Ujeninjujući prostor i vreme u jedinstvenom činu opažanja, ona omogućava da svaka stvar dobije oblik predmetnosti, odnosno, biva dana na predmetni način, putem predstavljanja. Izučavanje jezika se nije odvajalo od izučavanja logike , tek na osnovu toga bilo je moguće univerzalno znanje klasičnog doba (matesis univerzalis). Sa druge strane, informacija danas obavlja sličnu ulogu u poretku savremenog znanja, koju je predstava činila u polju klasičnog. Naime, o čemu se radi? Razvojem genetike i njenim povezivanjem sa veštačkom inteligencijom (kibernetika) došlo se do zaključka da se život ne ponaša drugačije nego što to čine informatičke mašine. Ono što nazivamo životom samo je sredstvo kroz koje se vrši razmena informacija (genetski kod). Ukoliko je smisao jezika u komunikaciji (razmena informacija), onda on obavlja istu funkciju kao i neki živi organizam. Sa druge stane, rad se sve više organizuje na principu delovanja informatičkih mašina, a njegova suština više nije maksimalizacija proizvodnje, nego kontinuirano poboljšavanje radnih kompetencija. Informacija na taj način ponovo povezuje jezik, život i rad u jedinstvenu celinu – a to je upravo i bilo karakterističko za predstavu u klasično doba. Naravno, postavlja se pitanje sta se danas dešava sa literaturom, ako je polje jezika ponovo postalo homogeno? Čini se da literatura ima sličan problem kao i humanistika? Ukoliko jezik nema drugi smisao nego da prenosi informacije, utoliko je literatura danas suvišna. Na svu sreću stvari ne stoje baš tako. Literatura ne samo da je suvišna nego sve više danas deluje kao nasušna potreba. O čemu se radi? Dok humanistika ulazi u borbu sa tehničkim naukama i na taj način rizikuje da postane neupotrebljiva – ponavljajući zaključke do kojih su došle tehničke nauke – literatura je još uvek polje na kom mogu da se razvijaju kolektivna iskustva. Ova iskustva su suprotstavljena tehničkim naukama koje se koriste modelima. Modeli služe kao paradigme i izučavaju se kako bi se primenile na što veći broj primera. Modeli ne moraju nužno da zasnivaju neko univerzalno znanje, kao što je bio slučaj sa matesis univerzalis u klasično doba, ali mogu da ponude više plauzibilnih rešenja nekog problema. Sa druge strane, ono što jeste biva nam dostupno samo putem modela ili pretvaranjem u modele. Tako celokupna stvarnost izvan modela postaje potpuno neupotrebljiva. Iskustva su nešto drugo. Nasuprot modelima ona su neponovljiva i nikada ne zasnivaju neko korisno znanje. Iskustva su putovanja na kojima se sopstvo raspada u beskonačno. U tom trenutku se iskustva približavaju raspršenosti jezika. Njihov cilj i nije ništa drugo nego da uđu u tu raspršenost i da se u njoj izgube do kraja. Iskustva su revolucionarna utoliko što menjaju one koji u njima učestvuju. Modeli su konzervativni jer održavaju postojeće stanje stvari. Zapravo, objašnjavajući stvarnost putem modela, tehničke nauke već unapred učestvuju u konverziji stvarnosti u modele. Smisao modela jeste u tome da celokupnu stvarnost mogu da pretvore u kapital. Samo ukoliko nešto postane model, ono može biti i ekonomski razmenjivo na tržištu. Cilj humanistike danas nije toliko različit od tehničkih nauka, obe proizvode modele, samo što druge to rade mnogo efikasnije, što u ovom slučaju znači i da donose više profita. Sa druge strane literatura ostaje jedno polje u kom se stvaraju iskustva, ona se ne mogu pretvoriti u ekonomske transakcije, niti se mogu kapitalizovati. Na tragu iskustva ostaje i vera da je moguć i drugačiji poredak, osim puke ekonomske ekploatacije modela. Na tragu iskustva ostaje uverenje da je moguće napustiti granice kapitalizma i uputiti se ka nepoznatim prostranstvima. Nismo mi protiv nauke, nego protiv one nauke koja se zasniva na modelima i koja je u službi uvećanja kapitala. Ono što nas zanima su iskustva, a do njim nauka više ne može da dopre. A čini se da je literatura ta kojoj to još uvek polazi za rukom. Zaključak Zasluge Fukoa na ovom polju su više nego očigledne, a ponekad je i sam znao nauci da suprotstavi iskustvo. Ipak, Fuko na toj razlici nije istrajao. Moguće da ga je u tome sprečilo uverenje da bi iskustvo moralo biti izvornije nego nauka – a time bi se ponovo vratio problemu porekla, od kog je svim silama želeo da utekne. Naravno, pitanje je da li nas iskustvo vraća pitanju porekla? Ukoliko se iskustvo zasniva na raspšenosti jezika, na koju je Fuko i sam ukazao, onda ono ne bi nužno za pretpostavku moralo imati neki temelj, nego upravo suprotno, bestemeljnost je ovde uslov mogućnosti iskustva. Iskustvo ne zasniva ništa, ono se ne vraća nigde, ono ne prestaje da se rasipa u beskonačnosti. A beskonačnost, ima li je a da već nije i samo to rasipanje u nepovrat? Ta rasipnost nesvodiva na suštinu, poreklo, osnov i prisustvo, sve te metafizičke kategorije nastale iz modela (Platonovih ideja), a koje za uzor i nisu imale ništa drugo do modele (euklidovsku geometriju), može li se ona imenovati? Ona se ne izgovara, ona se događa kao iskustvo i kroz putovanje. Tu zastaje dah, a sa njim i sve metafizičke kategorije. I tu počinju iskustva.