TURBOFOLK I PREDUZETNIČKI DUH

Teško je danas reći šta jeste turbofolk. Poznato je da je ovaj termin u širu upotrebu uveo popularni reper Rambo Amadeus. Šta je time on želeo da kaže? Folk je uobičajen naziv za tradicionalnu i narodnu muziku. Sa druge strane, turbo je oznaka za dizel motore koji u sebi imaju ugrađenu turbinu, a što im omogućava dodatno ubrzanje. Taj tehnički prefiks nije slučajan i on bi suštinski trebao da odredi značenje ovog termina. Očigledno da je u pitanju neki neprirodni spoj. Dakle, o čemu se ovde radi? Narodna muzika je bila izuzetno popularna među širim slojevima u bivšoj Jugoslaviji. Još u periodu NOB-a ona je bila plodno tlo za razvoj socijalističke ideologije (bratstvo i jedinstvo južnoslovenskih naroda). Bivša Jugoslavija nastaje na teritoriji koja je bila naseljena heterogenom etničkom populacijom, odatle bogata foklorna tradicija, koja je tokom istorije trpela različite kulturne uticaje, počev od religioznog ubeđenja, od hrisčanstva (katolici i pravoslavci) do islama, na koji se nadovezivao imperijalizam velikih sila (Austrougarske, Rusije i Turske). Nakon Drugog svetskog rata i iznanadnog sukoba sa Staljinom (1948), bivša Jugoslavija se postepeno otvara prema Zapadu, ali i dalje želi da ostane imuna na blokovsku podelu sveta. Taj nezavisni i treći put ona traži u savezu sa Trećim svetom (Nesvrstani blok). U periodu blagostanja, tokom 1960-ih, se i stvara nova srednja klasa, a stasavaju i generacije mladih koje pokazuje interesovanje da sve značajnije učestvuju u političkom odlučivanju. Kao krajnji izraz svega toga javljaju se i studentski protesti (1968), oni potresaju mnoge zemlje širom sveta, a zahtevi studenata su krajnje raznovrsni: od ukidanja obavezne vojne službe i pacifizma, do kritike potrošačkog mentaliteta, autoritarnih državnih institucija i nove upravljačke klase (kritika tehnokratije , Kulturna revolucija itd.). Studentski protesti su u Istočnom bloku doveli do vojne intervencije u Čehoslovačkoj, a talas kontrarevolucije se širio Evropom i Svetom. Tokom 1972. godine i Hrvatskog proleća (MASPOK-a), u Jugoslaviji se dešavaju ozbiljne kadrovske promene, smenjeni su tzv. anarholiberali i na njihovo mesto postavljeni su partiji lojalni pojedinci, a samo dve godine kasnije donosi se i novi Ustav, čime je bio stvoren i okvir nove političke zajednice, prividno utemeljene na principu decentralizacije, a stvarno funkcionalne na osnovu nekoliko lokalnih centara moći. Podela na republike i pokrajine je omogućila bolje funkcionisanje tržišta, bez kojeg bi i pojava turbofolka bila gotovo nezamisliva. II U godinama nakon Drugog svetskog rata i kasnije, narodna muzika je obavljala prevashodno ideološku ulogu. Kako su se savezi na političkoj sceni menjali tako je i ona dobijala drugačiji oblik. Nakon rata su bile popularne partizanske i sovjetske pesme, ali nakon sukoba sa Staljinom retorika se menja, okretanje Zapadu je neminovno, a u modi je i festivalska muzika. Negde u to doba i Nesvrstani blok daje pečat narodnoj muzici, a sve su popularnije latinoameričke melodije. Tada nastaju i prvi oblici onoga što će sredinom 1980-ih biti poznato pod nazivom Estrada, a što u sebe uključuje angažovanje profesionalnih muzičara, zabavljača, tekstopisaca, muzičkih aranžera i distributera, jednom reči, stvaranje industrije zabave i proizvodnju muzičkih vedeta. Muzička industrija se obrazuje na nekoliko polja istovremeno: kao festivalska, radijska i kafanska muzika. Sa pojavom televizije i aktualizacijom serija iz seoskog života, na obzoru muzičke industrije pojaviće se i prve velike zvezde (Silvana Armenulić, Olivera Katarina, Lepa Lukić itd.). U tom periodu narodna muzika još uvek traži svoje "mesto pod suncem", a stilski se profiliše i kao izvorna muzika sela, sa ciljem da tamo i pronađe svoju publiku. U tome je i sadržana protivurečnost narodne muzike, koja je prvenstveno nastala sa ciljem da proizvode kolektivni socijalistički identitet, ali je na svojim rubovima konstatno podražavala tradicionalni seoski obrazac. Ukoliko na tragu Adorna i Horkhajmera konstatujemo da je kulturna industrija u Americi nastala sa ciljem da radnika rastereti zamornog proizvodnog procesa i na taj način ga pripremi za naredni radni ciklus, utoliko i za muzičku industriju na ovim prostorima možemo reći da nastaje sa istim ciljem. Ali ne treba zaboraviti da je narodna muzika i pored te proizvodne instance obavljala i veoma korisnu ideološku funkciju, stvarajući kolektivni jugoslovenski identitet. Taj savez između muzičke industrije i države je veoma značajan i ne treba ga prerano otpisivati. O čemu on zapravo govori? Da bi se to shvatilo neophodno je objasniti odnos između rukovodećih i izvršnih pozicija u samom fordizdizmu. Ukoliko pođemo od pretpostavke da je odnos radnika i neradnika suštinski za kapitalistički način proizvodnje , a da od istorijskih okolnosti zavisi koji će on konkretan oblik zadobiti, utoliko i samoupravni socijalizam možemo posmatrati samo kao konkretnu manifestaciju ovog strukturalnog odnosa. O kakvoj se istorijskoj manifestacije ovde radi? U svojim različitim varijantama socijalizam i nastaje kao izvestan oblik državnog kapitalizma. Šta to konkretno znači? To je kapitalistički način proizvodnje organizovan oko same države i gde se ona pojavljuje kao kolektivni vlasnik (kapitalista). Ali ono što je bitno za kapitalistički način proizvodnje jeste to da on izražava izvestan proizvodni odnos koji se uspostavlja na relaciji radnik – neradnik. Taj proizvodni odnos se u socijalizmu manifestuje kroz diferencijaciju upravljačkih i izvršnih funkcija. Ova opozicija postaje vodeća u fordizmu (tejloristički menadžment i pokretna traka) prvenstveno u domenu industrijske proizvodnje, ali se u periodu velike depresije postepeno uvodi i u državu (državni intervencionizam i država blagostanja). Socijalizam jugoslovenskog tipa nije ništa drugo nego njegova konkretna manifestacija. Jugoslovenski socijalizam se zasnivao na ideji udruženog rada (radničko samoupravljanje), ali se u praksi proizvodnja organizovala političkim putem (partijskim odlukama). Unutar partijske organizacije vrši se selekcija privrednih kadrova, čija je uloga u tome da nadgledaju i upravljaju procesom proizvodnje. Na taj način se diferencira proizvodna struktura, unutar koje se vrši podela na upravljačke i izvršne pozicije. Ukoliko se govori o klasnom odnosu onda se on u samoupravnom socijalizmu uspostavlja na relaciji funkcioner – radnik. Taj raskorak između onih koji upravljaju društvenom proizvodnjom i onih koji učestvuju u proizvodnom procesu jednako je evidentan u socijalizmu, kao i u kapitalizmu. Eto zašto je borba protiv države u socijalizmu značila suprotstavljanje ovim tehnokratskim instancama moći, koje su raspolagale monopolom da organizuju proizvodnju. Savez između države i kulturne industrije se uspostavlja na tom nivou, a smisao ideologije i jeste u tome da reprodukuje postojeći način proizvodnje. Na koji način to čini muzička industrija? Muzička industrija proizvodi jedan oblik kolektivnog uživanja, čiji je smisao u tome da očuva postojeće političke strukture. Uživanje prekida one proizvodne instance koje idu nasuprot vlasti i teže da je ukinu. Poenta vlasti jeste da oslabi sposobnost sanjanja. Oslabiti sposobnost sanjanja znači proizvesti kulturne modele. Smisao muzičke industrije i jeste u tome da proizvode modele nasuprot iskustvima. Modeli slabe našu sposobnost sanjanja i omogućavaju kolektivno uživanje. Ono što se suprotstavlja kolektivnom uživanju jesu kolektivna iskustva. Dok modeli održavaju postojeće stanje stvari, iskustva teže da proizvedu novu stvarnost. U tom smislu su ona uvek revolucionarna, jer preobražavaju one koji u njima učestvuju. Sa druge strane, modeli omogućavaju uživanje upravo da ne bi bilo promena. Subjekti iz uživanja izlaze poraženi, izlaze razočarani, sposobnost sanjanja im se umanjuje, što im omogućava da prihvate postojeće stanje stvari. U tome se krije savez između države i muzičke industrije. Ali kao i svaki savez, ni ovaj nije bio dugog veka. Ustavom iz 1974. godine bivša Jugoslavija se deli na republike i autonomne pokrajine, što stvara samo privid decentralizacije, a stvarno jača lokalne političke centre. Razbijena unutar nekoliko monopolističkih centara moći, od kojih ni jedan nema apsolutnu vlast, bivša Jugoslavija nastavlja da postoji još samo kao regionalna zajednica, u okviru koje dominiraju tržišni principi. U jednom trenutku principi tržišta će odneti prevagu nad državnim institucijama – što je delimično povezano i sa sukobom interesa polititičke elite, srednje klase i radničke populacije. Od saveza koji su na političkom nivou sklapani između ova tri staleža zavisila je i dalja sudbina Jugoslavije. III Teško je razumeti alternativna strujanja a da se istovremeno u razmatranje ne uzmu i glavni tokovi (mejnstrim kultura). Isto tako ne mogu se shvatiti društvena kretanja ukoliko se teorija ne posmatra kao ratna veština, a društvene pojave kao efekti stalnih klasnih sukoba. U našem slučaju imamo jedan klasni sukob ili savez, ako nekome tako više odgovara, budući da ratove nije moguće voditi bez saveza, ali treba naglasiti i da su savezi samo privremenog tipa. U konkretnom slučaju imamo situaciju klasnog sukoba (funkcioneri – radnici), ali istovremeno i niz saveza koji se uspostavljaju na nivou birokratske strukture i radničke klase. Kao što birokratske strukture možemo podeliti na dva podskupa (političke i kulturne elite), tako i radničku klasu delimo na: urbane i ruralne slojeve. Da bi se razumela pojava turbofolka neophodno je shvatiti saveze koji se nesvesno sklapaju između ovih različitih mikrostruktura. Kada govorimo o savezu između države i muzičke industrije onda se misli na savez koji se uspostavlja između političke elite i ruralne radničke klase. Smisao ovog saveza je u tome da podeli radničku klasu i tako razbije njeno jedinstvo na ideološkom planu. Sa druge strane, isto tako postoji savez između kulturne elite i urbane radničke klase. O prvom savezu govorimo kao o kulturnom mejnstrimu, o drugom kao o alternativi. Naravno, ranije je bilo reči o tome da su ovi savezi samo privremeni i da zavise od konkretnih istorijskih okolnosti. Alternativna kretanja smo obrađivali u prvim tektovima ove knjige, a sada je vreme da nešto više kažemo i o kulturnom mejnstrimu. Pre svega, kulturni mejnstrim biva u mnogome određen upravo savezom koji postoji između političke i kulturne elite. Do kraja 1960-ih i nije bilo nekog većeg nesporazuma među njima, iako su razlike i tada bile evidentne. U tom periodu se obrazuje nova srednja klasa, nastala pretežno od nižih birokratskih i viših radničkih slojeva, a sve dominantnija je težnja mladih generacija da i direktno učestvuju u političkom odlučivanju. Tokom tih godina dolazi i do diferenciranja unutar same radničke klase, na urbanu i ruralnu populaciju, što u značajnom smislu dovodi i do pojave izvorne narodne muzike. Savez između političke i kulturne elite u mnogome biva narušen tokom sadamdesetih, usled reakcija samog sistema. U tom trenutku prostor kulture postaje mesto i političke borbe. Sukob između političke i kulturne elite izaziva i nove saveze i dok političke elite stupaju u savez sa ruralnim i seoskim slojevima, dotle kulturne elite sklapaju pakt sa urbanom radničkom klasom. I dok se tokom sedamdesetih popularna muzika još uvek dvoumila koju će stranu u tom sukobu zauzeti, sredinom 1980-ih je bilo jasno da su uloge podeljene, a retko koja rokenrol grupa je propuštala priliku da se i javno distancira od političke elite. Slična kretanja se mogu pratiti i na filmu , pozorištu (Atelje 212), studentskim glasilima ( Indeks 202, Polet itd.). Nastanak i razvoj turbo folka je moguće pratiti tek ukoliko se u obzir uzmu ove političke borbe. Drugu stranu medelje čini ubrzani razvoj tržišne ekonomije u sektoru muzičke industrije. Turbofolk se prvobitno javlja kao neka vrsta manjinskog pokreta u okviru glavnog muzičkog trenda. U početku država nije bila naročito raspoložana da podržava ova kretanja, a mnoga muzička izdanja ove vrste su bila opterećena porezom o kiču i šundu. Međutim, dodatna poreska opterećenja nisu uspela da zaustave širenje turbofolka, koji je bivao sve popularniji. Njegovoj popularnosti je nesumljivo doprinelo više faktora, na kraju krajeva svoj vrhunac turbofolk je dostigao u periodu ekonomske krize, raspadanja Jugoslavije i rata u Hrvatskoj i Bosni. Tehničke novine na muzičkom planu, upotreba sistetičkih i elektonskih zvukova, elementarni pad kulture življenja kombinovan sa preuzimanjem gotovih aranžmana i jednostavnih muzičkih šablona, kao i izostanak zakonske regulative u domenu autorskih prava, učinile su turbofolk vladajućim muzičkim trendom na ovim prostorima za samo nekoliko godina. Savez države i muzičke industrije u tome periodu je više nego očigledan. Za samo nekoliko godina turbofolk je iz zadimljenog kafanskog okruženja (ugostiteljski objekti duž Ibarske magistrale) uspeo da zagospostari i televizijskim prostorom (Treći kanal RTS-a). Tokom tih godina postaje jasno da sprega između države i muzičke industrije može funkcionisati samo ukoliko služi stvaranju jedne preduzetničke elite. Ta preduzetnička elita se obrazuje iz domena kreativne industrije, stvaranjem nezavisne muzičke produkcije (ZAM) i privatne televizije (RTV Pink, 1994). Tokom godina ZAM će evoluirati, preko Siti rekordsa, u muzičkog giganta na ovim prostorima (Grand produkciju). Sa druge strane, Pink će postati jedna od vodećih televizija na ovim prostorima, sa mnoštvom TV kanala i digitalnih kablovskih operatera. Ne treba zaboraviti da je usponu turbofolka u značajnoj meri doprinela i globalizacija, kada dolazi do mešanja različitih kulturnih kodova i muzičkih zanrova, a sve su popularnije latinoameričke sapunice i muzika indijskog i turskog porekla. Turbofolk je samo dosledno sledio tendencije svetske privrede, preuzimaju gotove muzičke aranžmane kombinovane sa novim sintetičkim i elektronskim zvucima. Na taj način je stvarana jeftina muzika koja se bez većih poteškoća mogla izvoditi na proslavama (rođendani, svadbe itd.), ali u klubskim prostorima (folkoteke). Za vreme sankcija Međunarodne zajednice, dok se u susednim zemljama (Hrvatska i Bosna) vodio rat za koji i je i sama Srbija delimično odgovorna, turbofolk postaje naznačajniji proizvodni brend Srbije i izvozi se pretežno u Nemačku i druge zemlje u kojima je bila jaka srpska dijaspora. Smisao turbofolka je ovde da proizvede nacionalni identitet i da organizuje dokolicu srpske manjine u dijaspori. U tom pogledu se turbofolk nije razlikovao od turske ili grčke muzike, koja je imala isti zadatak i na koju se vremenom sve više ugledao. U samoj Srbiji turbofolk je obavljao sasvim drugi zadatak. Iako je i ovde bilo izraženo veoma jako nacionalističko ubeđenje, on je isto tako veličao i preduzetnički moral koji je u vremenima krize morao nužno da se pojavi u ilegalnoj sferi društva. Kriminal je bio jedno od područja iz kojeg se velikim delom regrutovala nova preduzetnička elita, dok su društveni imperativi postali rizik i raskoš, a upravo to je slavio turbofolk. Ne samo da se ništa nije moglo steći poštenim radom – rečenica koja se neprestano ponavlja u emisiji koja je proslavila beogradsku ekipu sa "vrelog asfalta" (Vidimo se u čitulji, 1994), mnogi od njih i nisu dočekali da vide njeno premijerno prikazivanje – nego nije bilo moguće pronaći nijedan segment društva u kojem legalna delatnost nije bila podređena ilegalnoj praksi. To stanje suspenzije zakona – svi zakoni su i dalje bili na snazi ali se gotovo nisu primenjivali – u osnovi su i doprineli razvoju turbofolka. Turbofolk je bio nešto poput virusa, nije posedovao stalnu i stabilnu genetsku strukturu, nego je ona zavisila od genetske strukture njegovog domaćina koju je iznutra potkopavao. Turbofolk je preuzimao šablone i steorotipe iz raznih muzičkih žanrova tako da je na kraju i same njih učinio nefunkcionalnim i zastarelim: bilo da je u pitanju rok balada – koju bi ovaj vešto transformisao u folk baladu – ili da se radi o elektronskoj muzici i repu, čijim se muzičkim pasažima turbofolk obilato koristio i još uvek se koristi. Dakle, sa pravom se može reći da je turbofolk bio kič – u smislu u kom je zaista i služio kao muzika za zabavu – ali ne treba zaboraviti da je on i sve čega bi se poduhvatio pretvarao u kič. Ova sposobnost je naročito dolazila do izražaja u domenu multimedijske produkcije (muzički spotovi) i to posebno onda kada bi preuzimao popularne scenske detalje i prerađivao ih u malograđansku ikonografiju. Ta estetizacija medijskog prostora se u dobroj meri poklopila sa estetizacijom same politike – unutar koje se razlika između angažmana i scenskog nastupa u potpunosti izgubila. IV Nemogućnost da se politika zasnuje izvan prostora prikazivanja (političke reprezentacije) kao krajnju posledicu i ima kretanje u modelima i proizvodnju modela – čega je turbofolk samo zakasnela manifestacije. U krajnjoj instanci to uvek znači vladavinu kapitala i projekciju ekonomskih zakonitosti (zakona tržišta). Turbofolk i nije ništa drugo nego krajnji izraz jedne nemoći da se politički prostor oslobodi dominacije modela i na taj način pripremi teren za događanje iskustva. Iskustva su ta koja manjaju, a ove promene se uvek događaju kao promene sopstva. Turbofolk ne samo da nije mogao da dopre do toga, nego je bio i poslednja brana protiv takvim stremljenima. Proizvodeći jednu malograđansku ikonografiju turbofolk je u okviru nje oslobađao privatnu inicijativu. Sitan preduzetnički duh se regrutuje upravo sa te strane i to uglavnom u ilegalnoj sferi društva (krijumčarenje, ratno profiterstvo, trgovina narkoticima itd.). To je razlog zašto je u jednom trenutku turbofolk postao zbirna imenica za mesta u kojima se život obezvređuje, a prostor egzistiranja sve više sužava. Turbofolk je tako drugo ime za globalizaciju – lokalni prostor se naseljava lokalnim košmarima, unutar kojih funkcioniše besprekorna logika kapitala. Tržišna logika i preduzetnička etika tamo idu skupa, organizovani od strane države, koja nije ništa drugo nego ekponent krupnog finansijkog kapitala i lokalna ispostava multinacionalnih kompanija. U trenutku kada kapital više ne želi biti odgovoran za užasnu i nepotrebnu radnu snagu koju svakodnevno oslobađa na svojim rubovima, on je primoran da tu odgovornost prebaci na državu i to je verovatno jedini razlog zbog kojeg nacionalna država i dalje istrajava, uprokos okolnosti da kapital ne poznaje nacionalne granice. Na tim mestima i u tim okolnostima ponovo treba da se prizvede politika. Ali politika nije nezavisna od putovanja, onih graničnih lutanja u kojima se i samo sopstvo dovodi u pitanje. Jer jedino tako je moguća promena i jedino tako su moguća iskustva. A politika i jeste iskustvo i nastaje na tragu iskustva.