MUZIKA I DRUŠTVENI PROSTOR II

III Na ovom mestu potrebno je reći nešto više i o raznovrsnosti jugoslovenskog novog talasa. Naime, ma koliko se nekome činilo da je novi talas u sebe objedinio raznovrsna muzička stremljenja, on nikada nije bio koheretna pojava i sačinjavao je nekoliko zasebnim muzičkih celina. Kada to kažemo mislimo prevashodno na celokupni muzički doživljaj koji je ovaj pravac proizvodio kod svoje publike. Zbog toga ćemo novi talas podeliti u nekoliko zasebni celina i tako ga analizirati. Evo i kako to izgleda: angažovana scena (Azra, Haustor, Pankrti, Buldožer), anarhistički individualizam (Šarlo Akrobata, Električni orgazam), sentimentalni šminkeraj (Film, VIS Idoli, Plavi orgestar) i urbani populizam (Prljavo kazalište, Zabranjeno pušenje, Elvis Dži Kurtović). 1. Angažovana scena U prvu grupu ubrajano one bendove koji su u svojim tekstovima pozivali na politički angažman. Tematski ovi bendovi, bez obzira koliko imali dodirnih tačaka, ipak pokazuje velike konceptualne razlike. Pankrti su možda bili najbliži izvornoj pank muzici (Ramonsima i Seks Pistolsima), sa snažnim, ogonjenim zvukom i jednostavnom harmonijom. Sa druge strane, Buldožeri su bili klasičan rok sastav – svirali su nešto između progresiv i hard roka – ali sa provokativnim temama i krajnje ogoljenom pankerskom retorikom. Azra i njen frontmen Branimir Djoni Štulić su više pripadali hipijevskoj generaciji, a formu novog talasa su koristili samo kao privremeni izraz svojih umetničkih aspiracija. Haustor je sa druge strane bio potpuno u tom novotalasovskom trendu, imali su raznovrstan muzički sastav (uključujući duvače i bogatu ritam sekciju) a i bili su skloni i ekpserimentisanju među muzičkim zanrovima (ska i rege). Dakako, dok su Buldoželi bili poznati po svojim sablažnjivim i blasfemičnim tektovima (Što radiš buldožeru jedan, Bluz gnjus, Pljuni istini u oči, Novo vreme itd.), dotle su Azra i Haustor više upućivali na političke probleme i kritiku nove levice. Azra je bila usresređena na dnevnopolitičke teme (Poljska u mome srcu, Pavel, Osam sezdeset, Nemoj po glavi druže plavi itd.), na kritiku okruženja i lokalnog mentaliteta (Jablan, Uradni nešto, Pametni i knjiški ljudi, Užas je moja furka, Ravno do dna itd.). Azra na sebe preuzima prevashodno prosvetiteljski zadatak , a rokenrol shvata kao mogućnost da se promeni ljudska svest. Inspiraciju za svoje pesme Štulić pronalazi u vlastitom okruženju, on ne izmišlja situacije i događaje nego ih pronalazi u stvarnom životu, u svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima, na naslovnicama novina ili u lokalnim "bircuzima". Štulić je u pravom smislu angažovani umetnik, neko ko svoju poeziju koristi na način da ljude pokrene na delovanje, da im ukaže na stvarne probleme i suoci ih sa istinama koje oni sebi nisu u stanju priznati. Poezija je iskustvo i ona u potpunosti treba da menja čoveka i njegov ustaljeni pogled svet i njegovu okolinu. Umesto da samo sedi u kući, potrebno je da čovek izađe među ljude, da se suoči sa stvarnim problemima i da ih nauči menjati u zajednici sa drugima. Šezdeset osma je ostavila poseban odjek u srcu Djonija i njegove generacije, koja je u izvesnom smislu nešto starija od pankerske i novotalasovske. Pre negoli je dao ime svome bendu – drevno plemensko ime – Štulić je bio zanesen mišlju da postane putujući pesnik, nešto slično trubadurima u srednjem veku ili rapsodima u Homerovo doba. Pesnik tamo oblikuje unutrašnje jedinstvo jednog naroda i simbolizuje njegovu sposobnost da se nosi sa problemima i izazovima vremena. Pesma je odjek koliktivnog iskustva, koje narodu omogućava da opstane u teškim i sumornim vremenima. Naravno, ovde nije reč ni o kakvom mitskom jedinstvu – nego o jedinstvu koje nastaje kao proizvod kolektivne delatnosti na rešavanju zajedničkih problema. Ono što čini pripadnost nekom narodu nije ništa drugo nego zajednički problem oko koga se svi okupljaju. Narod jeste kolektivno iskustva i kao takav nikada nije dat nego se uvek iznova uspostavlja. Ta prosvetiteljska misao je držala na okupu Djonijevo pesništvo. Da je to tako saznajemo mnogo godina kasnije, kada su košmari rata naselili ove naše prostore. Azra nije bio jedini bend koga su strahote rata uništile, ali je Djoni svakako bio neko ko je te strahote najdublje podneo. Njegovo uporno odbijanje da se vrati muzici i mnogo godina nakon rata, povezani su upravo sa porazom tog prosvetiteljskog humanizma, koji je Azra dugi niz godina negovala. Nedostatak ovog projekta je bio u tome što se ovaj obraćao određenoj klasi, urbanom mladom čoveku srednje klase, koji je dovoljno inteligentan da sagleda vlastite problema i suoči se sa njima. Iluziju tog tipa delio je i Haustar, ali na potpuno drugačiji način. Haustor je konceptualno mnogo profilisaniji nego Azra i tematski se veoma uklapa u polje interesovanja nove levice. Možda ne toliko kritičan prema vlastitoj sredini kao Azra, Haustor je mnogo više nade polagao u revolucionarne mogućnosti Trećeg sveta. Beda i nemaština seoskog ambijenta Južne Amerike, idealizovana slika revolucionarnog ratnika u liku i delu Ernesta Če Gevare, kao i Rundekova fascinacija vesternom su samo neke od osobenosti po kojima je Haustor postao prepoznatljivo ime jugoslovenske alternativne muzičke scene. Pravi karakter Haustora nećemo otkriti u pesmama koje su ga proslavile (Djevojke u lednjim haljinama volim, Ena, Šal od svile itd.), nego u pesmama koje nadahnjuju nove generacije i koje pozivaju na revoluciju, kao i na večni otpor ugnjetenih i obespravljenih (Uzalud pitaš, Treći svet, Skriven iza lažnih imena, Šejn itd.). Za raliku od Azre koja teži da razvija kritičku svest kod svoje publike, Haustor veruje u nadolazak revolucije i govori u ime ugnjetenih i obespravljenih u celom svetu. Revolucija se uvek dešava sad i ovde (u konkretnim životnim okolnostima) i ona je uvek deo jednog širek pokreta koji se poput uragana širi i osvaja srca ljudi. Poput Šejna koji nikada nije sam u svojoj boli, ili Trećeg sveta, koji puca od snage za promenom, Haustor otkriva te strme i krivudave seoske puteljke kojima se uzdiže nova revolucionarna snaga. Nije to samo Vijetnam, Meksiko ili Bolivija to je istovrmeno i Kina, Kulturna revolucija i Mao Ce Tung. To nisu samo svetovi u kojima se dešavaju revolucije nego i oni koji čekaju na njih. Haustor peva u nagoveštajima, on govori poput proroka, kod njega revolucionarna iskustva nisu uvek vidljiva ili nisu odmah data ali se mogu prepoznati u znakovima. Pre ili kasnije Treći svet je tu, kod nas, tamo gde mu se ne nadamo, ali je izvesno da ga čekamo. Ako je Azra želela revoluciju u lokalnim okvirima, revoluciju koja polazi od nas samih, Haustor opisuje revoluciju u svetskim okvirima, revoluciju koja dolazi nama u susret i koja nas obuzima borbenim zanosom. Treći svet nije negde tamo, Treći svet je u nama i mi smo Treći svet – to je poruka koju nam šalje Haustor. Zbog toga se ovde ne radi o dve različite revolucije, lokalnoj i globalnoj revoluciji, u pitanju je jedna ista revolucija samo treba shvatiti da je lokalno istovremeno i globalno i da se globalno uvek odvija u nekim lokalnim okvirima. Azra i Haustor se na taj način obraćaju revoluciji, ali to čine na raličite načine i različitim sredstvima. Međutim, ono po čemu se ovi bendovi ne razlikuje jeste publika kojoj se obraćaju, u pitanju su generacije mladih srednje klase. Ono što deli ove generacije jeste uverenje da je moguće rokenrolom promeniti svet. Ali ne treba zaboraviti da je sama srednja klasa po svojim preferencijama bila dosta heterogena. Nisu svi verovali u revolucionarnu promenu. Postoje i oni koji su verovali da muzika treba da iskaže svetski bol (Weltschmerts), da je život po sebi patnja, a jedino što može od toga da nas izbavi je stvaralaštvo. Neke od njih je to dovelo do saznanja da je svaka individua posebnost i da je nesvodiva na drugu. O tome će biti reči na sledećim stranama. 2. Anarhistički individualizam Prekretnicu u razvoju novog talasa na ovim prostorima napravio je album Paket aranžman. On je u sebe uključio tri do tada anonimna benda, Šarlo Akrobatu, VIS Idole i Električni orgazam. Nesumljivo je da su to bili dosta heterogeni bendovi i uopšte nije bio lak zadatak okupiti ih na jednom mestu. U ovom poglavlju biće reči o Električnom orgazmu i Šarlo Akrobati. Muzički kritičari o Šarli govore da je bio skup neverovatnih individualaca koji nikako nisu mogli zajedno funkcionisati, jer su među njima postojale ozbiljne konceptualne razlike. To je bilo vidljivo već na prvom zajedničkom albumu. Sa jedne strane, neobuzdan anarhizam Koje, a sa druge, Milanava duboka posvećenost i najsitnijem detelju. Kada to sagledamo sa vremenske distance i imajući u vidu šta se dešavalo nakon raspada ovog benda, možemo reči da je Šarlo zaista i bio spoj nespojivog. Ali to je prevashodno i činilo čar ovog šizoidnog i dadaističkog benda. Sa druge strane, Električni orgazam je od početka u svojim pesmama naglašavao individualno rastrojstvo i ličnu nestabilnost. Naročito je to došlo do izražaja u pesmi Krokodili dolaze, sa prvog zajedničkog albuma. Ne samo u tekstualnom smislu – koji je na granici razumljivog – nego i u muzičkom pogledu ova pesma dočarava usamljenost i nespokojstvo koje prožima otuđenu individualnost. I dok druge pesme sa zajedničkog Albuma (Zlatni papagaj i Vi) imaju još uvek pankerski prizvuk, kritikujući lokalni mentalitet i sklonost snobizmu, dotle ova pesma izlazi iz tih okvira i ukazuje na ličnu dimenziju, na otuđenje i depresiju pojedinca. Poenta je ukazati na to da je individualna bol zapravo opštedruštveno raspoloženje i da su drugi isto tako pogođeni depresijom i negativnim osećanjima, koja prikrivaju društvene fasade: uspeh, snobizam, izolacija itd. Pesma Nebo, sa prvog samostalnog albuma Električnog orgazma iz 1981, pomera težište problema utoliko što ukazuje na suprotstavljenost individualne istine kolektivnoj zabludi. Ona prikazuje pojedinca koji grčevito pokušava da se uzdigne iznad kolektivnih identiteta i sputavajuće sredine i da stvori prostor vlastite afirmacije. U nemogućnosti da se odviji od sredine koja ga guši, individualnost pušta krik kao poslednji vid pobune protiv onih koji su slobodu "vezali žicom" i na taj način zatvorili lično i neponovljivo u prepoznatljive klišee. Ova nas pesma ponovo povezuje sa Šarlom Akrobratom i njegovim dvojnim zahtevom: sa jedne strane, istina se nalazi u pojedincu koji je neponovljiva i slobodna ličnost (Niko kao ja), ali upravo zbog toga on je često nesigurna i nestabilna individualnost (Oko moje glave). Celina ovog pokreta može se sabrati u jednoj pesmi koja je bila himna toga vremena (Ona se budi). U pitanju je individualnost koja postaje svesna raskoraka sa svojom okolinom, i koja više nije u stanju da veruje u neke druge istine osim onih koje sama proizvodi. U toj tački u kojoj kolektivni identitet puca, u njoj jedino i može da se rodi individualnost koja zahteva vlastita prava. Iskustva se ovde ne vezuju za neki istorijski događaj (revoluciju), kao što je bio slučaj kod Azre i Haustora, individualnost ovde važi kao istina po sebi. Ali upravo ta i takva individualnost, u trenutku kada se oslobađa okova kolektivnog identiteta, shvata da je sloboda isto tako veliki teret i da život nije ništa drugo do (svetski) bol. Ta, gotovo Sartrovska odlučnost ( biti osuđen na slobodu), od slobode sve više čini teret individualnosti i nešto sa čime će se ova sve teže nositi kako godine budu odmicale. Šarlo Akrobata još nije svestan tog problema, ali će on ubrzo postati vidljiv kod EKV-a i Discipline Kičme, dva velika benda u kojima će duh Šarle na nov način nastaviti da živi. Eto zašto je novi talas bio možda najbolji pokazatelj stanja u kom se nalazila srednja klasa generacije mladih. Između revolucionarnih zahteva mladih i nove levice, unutar pokreta se profilisala struja koja je težila osobenosti i individualnosti. Treba ići toliko daleko pa reći da se individualizam i rodio iz tok rascepa u kolektivnom identitetu, kada su roditeljske kulturne matrice prestale da igraju značajniju ulogu u životu dece, i kada se istina počela tražiti u unutrašnjosti samog pojedinca. Reakcija sistama je u tome odigrala bitnu ulogu. Tokom sedamdesetih, bez ozbira na pojedinačne ustupke vlasti (videli smo da su neki od njih bili i studentski prostori, glasila, novine itd.), stanje u jugoslovenskom društvu nije izgledalo ohrabrujuće, a teritorijalna podela zemlje na države i pokrajine (Ustav iz 1974) samo je još dodatno zakomplikovala društvene odnose. Reakcije vlasti na studentske proteste (1968), promene partijskog rukovodstva (smena anarholiberala, 1972) i decentralizacija političke moći (stvaranje nekoliko političkih centara,1974) izazvali su izuzetne turbulencije u jugoslovenskom društvu. Individualizam se javio kao posledica izolacije i marginalizacije studenstkog pokreta, ali i sve učestalije diferencijacije mladih unutar institucionalnih okvira. Povezani između sebe različitim interesovanjima (sport, muzika, izlasci itd.) i sa dovoljno slobodnog vremena, mladi sve više teže za tim da stvore prepoznatljiv životni stil. Ovde je imperativ biti drugačiji i razlikovati se. Roditeljska kultura se doživljava kao uniformna i kao nešto što mlade ograničava i sputava, pripremijući ih za poslove koji su nezanimljivi i monotoni. Individualizam i nastaje kao posledica odpadništva od kolektivnog identiteta (roditeljske kulture), ali sa druge strane, proizvodi neizvesnost i osećaj nepripadanja nekoj određenoj grupi. Do ubeđenja da je istina u pojedinačnom, novi talas dolazi tako što otkriva rascep u pojedincu, koji ga u isti mah čini jedinstvenim i nesretnim. Taj rascep u pojedincu nije ništa drugo nego krik upućen drugima sa ciljem da ih podseti kako je ovaj izvoran i nepremostiv. To je istina do koje dolazi novi talas, da je u pojedincu rascep koji se širi i koji ne prestaje da puca. Naravno, to takvog osecaja može da dođe samo izolovani i marginalizovani pojedinac, a upravo takvi su postali mladi ljudi nakon propasti studentskog pokreta. Linija između zombija i takvog mladog čoveka je sve tanja. I ne treba da nas čudi da će se u jednom trenutku ona i izgubiti (Hodam sad kao zombi). 3. Sentimentalni šminkeraj Pod ovom sintagmom ne mislimo nikakav pezorativni sadržaj, ali budući da bi to moglo proizvesti takve konotacije potrebno je na ovom mestu razjasniti oba pojma pojedinačno. Sentimentalno se odnosi uglavnom na sporiji ritam pesama i orjentaciju na ljubavnu tematiku. Naravno, nisu u pitanju klasične rok balade, i dalje je primarna novotalasovska retorika, ali su tonovi nešto usporeniji i sa mnogo više emotivnog naboja. Na šminkeraj se ovde misli da su modni detalji u prvom planu, odnosno, oni se ovde koriste kao znaci i njihova je uloga u tome da naglase ili ospore neki postupak, ideju itd. (kožna jakna i pantalone – kao imidž buntovnog čoveka sa ulice, svečana odela i kravate – kritika funkcionerskog imidža itd.). Grupe koje sačinjavaju ovu tematsku celinu su: VIS Idoli, Film i Plavi orgestar. Kada je reč o VIS Idolima ne može se reći da se njihov celokupni muzički opus može svesti na rok balade. Njihove najpoznatije pesme to nisu: Maljčiki, Kenozoik, Zašto su danas devojke ljute itd. Čak i pesma koja bi se mogla uvrstiti u baladu, Retko te vidjam sa devojkama, nije imala nikakvu ljubavnu konotaciju. Ali bilo je i balada : Malena, Bez tebe ne mogu da spavam, Devojko mala, Radostan dan itd. Sa druge strane, oni su se uglavnom pojavljivali obučeni u svečana odela i sa kravatama, što je bila izvesna parodija na funkcionere i birokratske društvene slojeve. Ali opet, ova paradoja je bila zavodljiva i često kontaproduktivna, a publika ih je često imitirala u toj njihovoj nameri, tako da su oni i počeli da proizvode utisak kao da su deca funkcionera i da gaje izvestan snobizam prema radničkoj klasi. Njihova pesma Maljčiki, sa prvog zajedničkog albuma (Paket aražman), veoma brzo je postala hit, ali kao što je poznato, i ovde je parodija na socijalizam (sovjetskog tipa) više nego očigledna. Funkcionerska šminka, ismevanje radničke klase i parodiranje socijalizma bili su samo neki od zaštitnih znakova ovog benda. Kod njih je kritika socijalizma često prelazila u osporavanje celokupnog sistema, a takav stav će preovladati na njihovom trećem albumu Odbrana i poslednji dani, koji je dobio naziv prema delu srpskog disidenta Borislava Pekića. Za razliku od drugih bendova novog talasa, koji su svoj imidž isključivo gradili na svirkama, VIS Idoli su oko sebe imali odabranu ekipu fotografa i medijskih stilista, koji su u mnogome doprineli njihovom vrtoglavom uspehu. Svesni činjenice da popularnost nekog benda dobrim delom zavisi i od medijske podrške, oni su se trudili da to saznanje maksimalno iskoristi. Sa ove istorijske distance manje čudi činjenica da su se neki od članova VIS Idola, nekoliko godina nakon raspada benda, afirmisati upravo na polju medijskog menadžmenta. Izgleda su oni bili jedni od retkih koji su pratili britanske trendove – ne samo u muzičkom smislu, to tada i nije bila novina – nego i u ovom organizacionom, koji je podrazumevao stvaranje kreativne industrije i privatnog preduzetništva, o čemu je ranije bilo reči. Sa druge strane, Film je u početku igrao na kartu uličnog imidža – ovaj bend je nastala tako što su se članovi Azre odvojili od njihovog frontmena Branimira Džonija Štulića i osnovali samostalnu grupu – ali se veoma brzo vratio mekim i sladunjavim tonovima. Film uglavnom afirmativno govori o životu ulice kao o drugoj prirodi mladih ljudi, o grubim i snažnim momcima, o modernim devojkama, uličnim klanovima i noćnim provodima (Zajedno, Odvedi me iz ovog grada, Zamisli, Djete ulice itd.). Sudbina Filma zadesila je i Plavi orgestar koji je u početku pevao o lokalnom mentalitetu, ali je popularnost stekao rok baladama: Suada, Sava tiho teče, Zelene su bile oči te, Kaja itd. 4. Urbani populizam Poslednju deonicu ovog dugog muzičkog maratona završićemo analizom bendoma: Prljavo kazalište, Zabranjeno pušenje i Elvis Dž. Kurtović i njegovi meteori. Prljavo kažaliste je delilo sudbinu Filma i Plavog orgestra, iako je među prvima otvorilo priču o novom talasu na ovim prostorima, i ono je ostalo u sećanju nove generacije mladih po svojim baladama: Marina, Moj bjeli labude, Na badnje veče, Uzalud vam trud svirači itd. Kao rodonačelnici uličnog zvuka, Prljavo kazalište je veoma rano nametnulo temu marginalizovanog mladića, sa traumama iz detinstva – nasilje u školi i kući (Sretno djete, U mojoj općini problema nema, Ja sam mladić u najboljim godinama, Na poslednjoj tramvajskoj stanici itd.). Stiče se utisak da je na njihovoj prvoj ploči po prvi put radnička klasa progovorila vlastitim jezikom, sirovo, ogoljeno i bez ikakve šminke srednje klase. Traume od Drugog svetskog rata, ulična prebijanja i maltretiranja vršnjaka, nesigurne i mračne ulice u kojima se rađa nasilje i zločin, ljubav iz jeftinih porno čosopisa, sve su to teme koje proganjaju mladog marginalizovanog čoveka. Drugi album (1980) je nastavio u pojačanom ska ritmu, a pesme Crno bjeli svet i Mi plešemo su postali istinski hitovi, ali ni po čemu nisu izlazili iz zacrtanog tematskog okvira prvog albuma. Tek treći album (1981) najavljuje oštar zaokret u muzičkom smislu, a dokaz za to je bila i hit balada Heroj ulice, u kojoj je prikazana idealizovana slika marginalizovanog mladića, a svojom tematskom vokacijom ona je veoma podsećala na Lenonovu pesmu Working class hero. Sa Prljavim kazalištem na ovim prostorima je po prvi put progovorila beda ulice, a urbano socijalističko okruženje je pokazalo i svoju tamnu stranu. Nesigurnost, beda i nasilje, protiv toga se diže glas mladih iz radničke klase, koja nije u stanju uvek da do kraja jasno i precizno definiše svoja osećanja, niti da na pravi način artikuliše svoje političke zahteve. Tek će sarajevski novi primitivizam uspeti u tome pokušaju, i to možda iz razloga što je većina prestavnika ovog pokreta pripadala srednjoj klasi. U periodu kada novi talas počinje da jenjava i da se vraća klasičnim rok šablonima, tada na scenu stupaju bendovi Zabranjeno pušenje i Elvis Dž. Kurtović i njegovi meteori. Da bi se razumela pojava ovih bendova neohodno je imati na umu situaciju u Sarajevu tih godina. Većina ovih ljudi odrastala je u državnim soliterima koji su se graničili sa radničkim naseljem. Iako većina njih potiče iz birokratskih porodica, teme za svoje pesme ovi bendovi su tražili u radničkoj sredini. Ipak, to nisu bili isključivo radnički slojevi, nego često i ljudi iz kriminalnog okruženja. Oni polaze takođe od lokalnog okruženja i u svojim pesmama prikazuju lokalne mentalitete, ali im namera nije u tome da se kritički odnose spram njih, kao što je to činio Džoni u svojim pesmama, nego da ih shvate i na izvestan način opravdaju. Pored osnovne životne oskudice, uske socijalne orjentacije i često nemirnog i buntovnog načina života, junaci njihovih pesama često ulaze u socijalne komflikte koje neminovno rešavaju na poguban način po sebe (Anarhija all over Baš Čaršija, Pamtim kao da je danas bilo, Zenica bluz, Dok čekaš sabah sa šejtanom itd.). Oni opisuju i mitske veličine, ljude koji su trudom i nesebičnim zalaganjem, nezgodnim karakterom ili nesretnom sudbinom postali urbane legende (Šeki is on the road again, Ibro dirka, Nedelja kad je otišo Hase, Srce, ruke lopata itd.) Sve to skupno čini jedan lokalni mentalitet u okviru koga se formira kolektivni identitet (sarajevska raja). Sa druge strane, junaci njihovih pesama prepoznaju mehanizme društvenog isključivanja, ali često neadekvatno reaguju na njih, budući da im često i sam sistem nije ostavljio mogućnost drugačijeg reagovanja (Neću da budem švabo u dotiranom filmu, Kino "1. maj", Devojčice kojima miriše koža, Balada o pišonji i žugi itd.). Zbog toga je u njihovim pesmam uvek prisutna i svest o klasnom položaju koji ih ograničava u njihovim aspiracijama i težnjama. Naizgled obične stvari, kao što su ljubav, odlazak na more, uloga statitiste u filmu itd, za njih postaju merilo klasne diferencijacije. To su sve primeri koji ukazuju da se radi o unutrašnjem sukobu mladih iz srednje klase, onih koji žive na granici dva sveta: radničkog naselja i elitnih funkcionerskih blokova. Po svom socijalnom položaju oni su bliži funkcionerima – i sami žive u državnim zgradama – ali, njihove simpatije su na strani onih koji pate i sa kojima žele da se poistovete. Ali, pravi sukob se nalazi unutar same srednje klase, između sinova visokih funkcionera i sinova sitne birokratije. Zbog toga su česta omalovažavanja sinova političkih funkcionera (Murga drot, Dan republike, Guzonjin sin itd.), sa jedne strane, i favorizovanje radničke klase, sa druge (Stanje šoka, Poslednja Oaza – U lošoj formi sam, Hađija ili bos itd.). Na taj način su oni ukazali na duboki klasni sukob funkcionerske elite i radničke klase u jugoslovenskom socijalizmu, a nisu bili daleko ni od toga da u prvima prepoznaju novi preduzetnički stalež. Upravo zato što su živeli na granici dva sveta i bili podjednako isključeni iz oba, oni su uspevali da opišu klasnu borbu i u njoj pronađu svoju klasnu poziciju. Slična situacija je bila i sa bendom Mirka Srdića, čiji je pun naziv glasio Elvis Dž. Kurtović i njegovi meteori, koji je bio prijatelj sa Neletom (Nenad Janković), Zijom (Dražen Ričl), Sejom (Davor Sučić) i drugima, sa kojima je osnovao pravac novi primitivizam i učestvovao na stvaranju kultne radio i TV emisije: Top liste nadrealista. Sličnosti između dva benda bile velike, a često su isti muzičari svirali u oba benda. To je razlog zašto ne nalazimo osnova da dublje ulazimo u pojedinosti, nego ćemo samo skrenuti pažnju na međusobne razlike. Elvis Dž. je više insistirao na kritici lokalnog mentaliteta i na parodiranju malograđanskih navika, dok je Zabranjeno pušenje ipak pokazivalo više respekta za junake svojih pesama. Sa druge strane, Elvis Dž. je uglavnom pesme pevao u prvom licu, u kojima lične frustracije i individualni bol dolaze više do izražaja (Kad se babo vrati kući pijan, Dabogda crk’o rokenrol, Ko te kara nek ti piše pesme, Nosila je lepotu ko prokletstvo itd.). Zaključak Novi talas je nastao iz samog rascepa u studentskom pokretu. Stvaranjem omladinskih institucija mladi su konačno dobili reprezentativnu formu u okviru koje su mogli relativno samostalno delovati, ali je to u izvesnom smislu i podelilo studentski pokret, a postati deo sistema značilo je i potencijalnu opasnost da će otupeti kritička oštrica studentskog pokreta. U početku se to i desilo, ali kako su godine prolazile tako su i studentske institucije zadobijale sve više samostalnosti, ali su još uvek bile budno posmatrane od strane političkih struktura. Sa pojavom panka i novog talasa mladim generacijama je pružena mogućnost da neposredno progovore iz vlastitog životnog okruženja, a postojanje omladinskih institucija im je tada moglo biti samo od koristi. Naravno, problem je u tome što novi talas u Jugoslaviji nikada nije bio jedinstven pokret i u sebe je uključio pretežno urbanu omladinu srednje klase. Ni sama ova klasa nije bila jedinstvena i često se manifestovala u nekoliko pravaca, od kojih je svaki težio da nametne vlastiti pogled na svet, bilo da su u pitanju revolucionarne tendencije, ili individualna traganja za istinom. Veoma brzo muzika je postala izgovor za dobar provod i sve više je stvarala društveni užitak, nego što je ekperimentisala sa novim stilovima i novim muzičkim zanrovima. To je razlog zašto se priča o novom talasu tako neslavno završila. Kada se iskustva pretvaraju u modele, tada uživanje dobija prednost nad stvaralaštvom. Modeli ovekovečavaju trenutke i događaje, vezuju ih za neke ličnosti i čine ih prepoznatvljivim i poznatim – na taj način pripitomljavju nepoznato i divlje – a od iskustava čine poželjne obrasce ponašanja. Samo ukoliko su razmenjiva, iskustva figuriraju kao modeli i proizvode nove modele. A tada i svako stvaralaštvo umire, a na njegovo mesto dolaze modeli čiji je smisao u tome da proizvedu uživanje. Kultura uživanja stoga i označava dominaciju modela i nedostatak iskustava. A samo kroz iskustvo može nešto novo da se proizvede i samo iskustva su u stanju da menjaju ljude i sredinu u kojoj živimo. To je možda zato što su iskustva retka i ne sreću se svakog dana. A nešto od svega toga je u sebi nosio i novi talas. KRAJ!