AKCIONI, HOROR I SF FILM (Od kraja 1960-ih do sredine 1990-ih) VI DEO

Novi totalitarizam Kao posledica Hladnog rata filmovi o totalitarizmu su bili često ekploatisani u Holivudu. Ipak, čini se da se nešto promenilo u njihovoj projekciji krajem 1970-ih. Već ranije je bilo reči o Godarovom Filmu Alfagrad, tu je totalitarizam predstavljen kao savremeni fenomen bez obzira sa koje strane „gvozdene zavese“ da dolazi, i prevashodno je bio vezan za birokratsko upravljanje na naučnotehničkim osnovama. Sličan pristup imao je i Lukasov film THX 1138 (1971), film koji je zbog svoje tamne vizije budućnosti, kao i ekplicitnih scena golotinje i nasilja dobio cenzorski rejting, a što se delimično odrazilo i na blagajnama budući da nije bio posećen u dovoljnoj meri i pored toga što je dobio pozitivnu ocenu kritike. Tamna vizija budućnosti, uniforni i jednolični pojedinci, scenografija u belom (što podseća na duševne bolnice) i ljudi ošišani „do glave“ (što asocira na zatvor), upotreba psihoaktivnih supstanci da bi se suzbila osećanja i policijski androidi „sa dobrim namerama“ u originalnim američkim uniformama s početka 1970-ih, to su samo neke od karakteristika ovog izuzetno teškog i konfuznog filmskog ostvarenja. Nekoliko godina kasnije, pošto Lukas započne svoj veliki serijal Ratove zvezda, atmosfera u filmu će se totalno promeniti, u prvom planu biće pobunjenici koji se bore za ideale demokratije i slobode, dok će na drugoj strani biti predstavnici imperije i novog kosmičkog totalitarizma. Krajem 1960-ih godina pojavila se Planeta majmuna (Planet of the Apes, 1968), film koji je bio veoma popularan u svoje doba – izašlo je čak nekoliko nastavaka , a urađena je i TV-serija – a koji govori o planeti gde majmuni imaju vlast dok se ljudi tretiraju kao bića nižeg reda. Tamna vizija budućnosti u kojoj imperijalni rasizam i logocentrizam imaju pokriće u nauci, satiričan prikaz savremenog sveta iz obrnute perpektive (majmuni vladaju dok se ljudi tretiraju kao niža vrsta) i završni obrt u kom saznajemo da je ljudska glupost (nuklearni rat i uništavanje planete) odgovorna za političku dominaciju majmunske vrste. Prirodne i nuklearne katastrofe dolaze sve više u žižu interesovanja javnosti nakon 1970-ih godina, veliku zaslugu u tome imaju pacifistički i ekoliški pokret, i samim tim postaju predmet naučne fantastike. Film Tarkovskog Stalker (1979) se bavi jednom takvom temom, a to je istovremeno bio i nagoveštaj moguće nuklearne katastrofe koja će se dogoditi nekoliko godina kasnije u Černobilju (1986). Temom preživljavanja u uslovima nuklearne katastrofe nakon atomskog rata se bavi i serijal Pobesneli Maks. Ovaj serijal je specifičan po tome što on preuzima jedno trenutno stanje stvari (uspon urbanih gangsterskih grupa) i projektuje ga u budućnost (rat bandi oko naftnih rezervi). Tu se afirmiše jedno stanje totalne anarhije u kome bande imaju prevlast nad organima reda – jedan od predstavnika policije je i Pobesneli Maks (Mel Gipson) koji se sveti bandama nakon što mu one ubiju porodicu. Stanje anarhije iz Pobesnelog Maksa postaje karakteristika za društvo ekstrema 1980-ih, gde vladaju totalne suprotnost: potpuna uređenost društva prema policijskim standardima (biološkim, ekonomskim, medicinskim i dr.) ili totalno odsustvo reda i vladavina jačeg (borbe bandi). Takve su projekcije filmova naučno fantastike u doba uspona neoliberalnog kapitalizma, kada na periferiji kapitala buja divlji kapitalizam, dok se u centru kapitala zagovaraju tradicionalne vrednosti i disciplina. Otuda u tom periodu dolazi do značajnog zaukreta u desno (politike koje zagovaraju „stezanje kajiša“ i disciplinu), a što vodi povratku konzervativizma i tradicionalnih vrednosti. To je predstava novih totalitarizama koji nastaju na krutim policijskim osnovama, uvođenjem moralnih, medicinskih, ekonomskih i dr. normativa. Utoliko uvođenje vanrednog stanja i prevencija postaju glavni oblici borbe protiv suzbijanja neželjenih pojava, od bioloških epidemija i terorističkih napada do prirodnih i ekoloških katastrofa. S jedne strane, uvodi se model kibernetskog upravljanja – to znači da ljudi poseduju određene profesionalne kompetencije koje je potrebno usavršavati vremenom kao što se poboljšavaju tehničke performanse – ali sa druge, sve su aktualnije prirodne i ekološke katastrofe koje postepeno dovode do politike vanrednog stanja. Sve to stvara uslove za pojavu novog totalitarizma u kojima će se kontrola populacije zasnivati na razvoju novih tehnologija (informacija i telekomunikacije), dok će prirodne i ekološke katastrofe zahtevati permanentna uvođenja vanrednih stanja u rizična područja. Odatle potiče i novi konzervatizam, koji ima utemeljenje kako u neprestanom gubitku radnih mesta – što je posledica procesa automatizacije proizvodnje – toliko i u zahtevu kapitala da se osigura u finansijskom i poslovnom sektoru – budući da katastrofa postaje novo polje kako mehanizama policijske kontrole tako i sve češćeg osiguravanja svojine u uslovima „rizičnog poslovanja“. Filmovi koji obrađuje teme tog tipa su sledeći: Bekstvo iz Njujorka, Bekstvo iz L. A., Totalni opoziv, Trkač i dr. Reč je o jednom novom totalitarizmu – bez obzira da li se on zasniva na medijskoj manipulaciji (Trkač, Totalni opoziv), ili se za predmet uzima policijska tortura (isključivanje iz društva na osnovu moralnih, medicinskih, ekonomskih i dr. standarda: Bekstvo iz Njujorka i Bekstvo iz L. A.) – koji više nema utemeljenje u Hladnom ratu, nego je nastao kao proizvod razvoja globalnog kapitalizma i neoliberalnog načina upravljanja. Stoga je alternativa između anarhije i totalne kontrole svuda prisutna. Sa jedne strane, zabranjuje se sve ono što šteti zdravlju, pospešuje faktore rizika ili ugrožava ljudsku bezbednost: od nebezbednog seksa (AIDS) i „brze hrane“ preko alkohola i duvan do psihoaktivnih supstanci i terorizma. Sa druge strane, postoje zone suverenosti u kojima je život gotovo beznačajan, tamo je sve dozvoljeno i jedino što se poštuje to je zakon jačeg. Suština je u tome da se pokuša ići između ovih ekstrema. Pretnja od mogućeg istrebljenja ljudske vrste ili čak konačnog uništenja planete dolazi u trenutku kada se koncept neoliberalnog kapitalizma širi na planetarnom nivou, a demokratija i totalitarizam više nisu tako kruto suprotstavljeni pojmovi – kao što je to bilo u doba Hladnog rata – nego se uspostavlja nova opozicija između uređenog kapitalizma u centru (novi totalitarizam) i divljeg kapitalizma na periferiji (anarho-kapitalizam). Ono što gospodari prvim jeste „fiskalna konsolidacija“ poslovnih institucija, dok drugim dominiraju privatno preduzetnišvo i berzanske špekulacije. To je razlog zašto u filmovima ove vrste ne postoji proizvodnja, a ljudi se ovde bore za očuvanje kolektivnih dobara (pravo na vazduh u Totalnom opozivu) i protiv medijske manipulacija (Trkač). Dominacija rijaliti programa koji afirmišu nasilje (medijska verzija „gladijatorske arene“), gde se smenjuju stvarne i montirane slike nasilja, pomešane sa reklamnim sadržajima koji slave zdrav život (reklame za pilates i bodi bilding) i spiritualni turizam (Totalni opoziv) – ukratko to je vizija budućnosti novog totalitarizma u kom vojne strukture održavaju permanentno vanredno stanje, kako borbom protiv terorista – u pitanju su obični ljudi izloženi pojačanom radioaktivnom zračenju, a što je na njihovom telu izazvalo mutacije – tako i učestalom proizvodnjom političkog neprijatelja. Paralelno sa medijskim nasiljem u centru kapitala (reklame i rijaliti emisije u Trkaču i Totalnom opozivu), na periferiji buja stvarno nasilje – tamo se odsustvo države kompenzuje gangsterskim bandama i borbom za preživljavanjem (serijal Pobesneli Maks, Bekstvo iz Njujorka, Bekstvo iz L.A.). To dovodi do situacije da ljudi imaju sve manje izbora, od njih se traži potpuna lojalnost ili svojevrsna marginalizacija. Na taj način sama naučna fantastika postaje simptom vremena i predstavlja dovršetak potrošačkog društva – društva koje skončava u fekalijama modernizma, kao neminovna posledica kraja industrijske ere i naučnotehničkog progresa. Ono što sledi jeste era informacija, u kojoj globalizovano tržište diktira uslove ponude i tražnje, a uspeh je zagarantovan samo onima koji su spremni da slede korporativne interese i uklapaju se u militantnu logiku svetskog kapitala. Svi drugi bivaju marginalizovani, ostavljeni da skončavaju na periferiji kapitala, na ivici egzistencije, obavljajući sezonske i privremene poslove. Na obodu društva obilja sve se više nazire jedno društvo oskudice – gde nisu ugroženi samo vitalni ljudski interesi, nego se i opstanak ljudske vrste stavlja u pitanje. I to ne samo zbog toga što iz svemira dolaze nove vrste – biološki superiornije od čoveka – nego zato što se poslovne i finansijske institucije i dalje ponašaju tako kao da se nalaze na nivou najprimitivnijeg biološkog organizma. Treba znati da se stanje neće popraviti – tuđin se ne može pripitomiti – a jedini izbor jeste u tome da se on uništi. Stoga i nije tačno da kapitalizam nema alternativu, pitanje je samo da li je ljudski opstanak i opstanak planete vredan nove žrtve – moguće da će Roboti u nekoj skorijoj budućnosti da se ponašaju poput antičkih bogova , ali dok se to ne desi vrlo verovatno da će oni predstavljati novu vojnu kastu koja će finansijske i poslovne elite – kao nekad u antici i srednjem veku – štititi od mase potlačenih i obespravljenih. To je generalni problem kako sa robokapom, tako i sa replikantima u Istrebljivaču (Blade runner, 1982), budući da postoji nešto u njima što ih sprečava da do kraja budu istrumentalizovani od strane finansijskih i poslovnih elita. To nešto jeste upravo ono što danas čovečanstvu daje nadu da je moguće izbeći neminovnu propast planete, a sa njom i celokupnog života, ali sve to neće ići bez otpora moćnika, niti će se savez nauke, kapitala i novih tehnologija raspasti sam od sebe. Potrebno je nešto učiniti po tom pitanju, i to je potrebno učiniti što pre, dok zaista ne bude prekasno. Na ekranu smo već jednom doživeli isrebljenje čoveka i propadanje planete: ne moramo po drugi put to doživljavati i u stvarnosti. Tome služi naučna fantastika, ne da probudi one koji su zaspali – danas je suviše kasno za to – nego da udahne malo života u telo koje su već zahvatili posmrtni trzaji. I što više budemo svesni toga, pre ćemo postati svesni činjenice da ne postoji život na svakoj planeti i da možda nije bilo nužno ni da se na Zemlji pojavi. Ali, to ne znači da uprkos tome ne treba živeti, to ne znači da se ne treba boriti i opstajati. Pitanje postojanja jeste osnovno filozofsko pitanje. Ali da li smo shvatili svu njegovu dubinu. Ili ćemo toga postati svesni tek kad ne budemo u stanju više ništa da promenimo. Na nama je da to sebi odgovorimo! KRAJ