AKCIONI, HOROR I SF FILM (Od kraja 1960-ih do sredine 1990-ih) I deo

Kao centar filmske industrije u SAD-u Holivud je imao svojih uspona i padova. Setimo se samo ranih 20-ih godina XX veka i sistema studija, po čemu je Holivud postao prepoznatljiv u svetu, sve do sredine šezdesetih kada se ovaj sistem transformiše u niz malih nezavisnih produkcija, da bi početkom osamdesetih, ukrupnjavanjem kapitala u filmskoj industriji, nastale gigantske multinacionalne kompanije koje i danas poznajemo. Strukturalnu transfomaciju holivuda od studijskog snimanja do nezavisne produkcije i velikih multinacionalnih korporacije možemo istorijski označiti i kao transformaciju od klasičnog ka modernom i postmodernom Holivudu (Kuk 2005, 2007, 2007a). To je jedna strana priče koja nas u ovom trenutku toliko i ne zanima. Mnogi bi to nazvali i tehničkom stranom filma. Ono što može predstavljati problem u ovom slučaju jeste specifičnost filma koji za razliku od tradicionalne umetnosti nije nezavistan od tehničkih promena koje čine bitnu stranu njegovog razvoja. To se može pratiti kako od prelaska sa nemog na zvučni film i od crno-belog filma na kolor tako i od upotrebe klasične kamere do velikog bioskopskog platna, sinemaskopa, a kasnije i digitalne kamere. Naročito je upotreba digitalne kamere izazvala potpunu revoluciju u savremenoj filmskoj industriji, kada su tehničke performanse postale nezaobilazni faktor u kreiranju filmske slike: sve veća sofisticiranost specijalnih efekata, naročito fenomena ubzavanja i usporavanja slike, uz obilno učešće modernih tehnologija (informacionih i telekomunikacionih) i kompjuterskih simulacija (povezivanja filma i video-igrica). Iako nas tehnička strana filma u ovom tranutku najmanje zanima, mi naprosto ne možemo da prenebregnemo činjenicu da je film između ostalog i tehnički medijum, stoga će i o tome biti reči na stranicama koje slede. Ono što se ovde postavlja kao krucijalno pitanje jeste sledeće: o kom periodu Holivuda mi planiramo da govorimo? Upravo zbog specifičnosti samog problema na ovo pitanje ne može da se da jednoznačan odgovor. Sa druge strane, ovde se ne radi ni samo o određenom žanrovskom usmerenju: tačno je da nas naročito zanima akcioni, horor i naučno-fantastični holivudski film određenog perioda (od kraja 1960-ih, do sredine 1990-ih), ali bez jedne istorijske geneze kao i bez jednog uporednog pogleda na različita žanrovska opredeljenja teško da ozbiljno možemo pristupitu ovom problemu. Ono što nas prvenstveno ovde interesuje jeste izvesna socijalna analiza, zapravo, to je pokušaj da se filmska slika iskoristi u razumevanju društvenih fenomena. Naravno, da ne treba naglašavati da namera ovog rada nije u tome da se krećemo samo na nivou filmske ideologije, ali kritika ideologe čini bitnu osnovu našeg pristupa, pri čemu, dakako, treba upozoriti čitaoca, ne i jedinu. Dakle, reč je o tome da se ispita jedan vremenski period Holivuda, od nekih 25-30 godina (od kraja 1960-ih, do sredine 1990-ih), i utvrde izvesne žanrovske specifičnosti, kao i da se preispitaju specifični socijalni fenomeni. Transformacija Holivuda (od modernog do posmodernog Holivuda) nam u tome može pomoći, ali zasigurno neće činiti centralnu temu naših istraživanja, kao što to neće biti slučaj ni sa istorijskom genezom žanra (akcioni, horor i naučno fantastični film). Naprosto, mi se ovde bavimo prvenstveno društvenim fenomenima i razumevanjem društva na osnovu filmske slike, a istorijske analize prepuštamo istoričarima filma. Ipak, istorija je sastavni deo filmske slike, i da bi se ona razumela, a na osnovu nje i specifična društvena stvarnost, neophodno je ne ustezati se od bilo kakvog oblika uporedne analize. O svemu tome biće više reći na stranicama koje slede. Ono čime želimo da se bavimo u ovom radu jeste strah i to prvenstveno kao socijalni fenomen. Stoga se može reći da je analiza filma ovde povezana sa jednom genezom socijalnog straha na bioskopskom platnu. Kada kažemo socijlni strah to zvuči pomalo rogobatno i možda je primereniji naziv za to moralna panika (Tompson, 2003). Zapravo, ono što nas zanima jeste način proizvođenja moralne panike na filmu. Ali, generalno, šta bi bila moralna panika? Moralna panika je stvaranje negativnog javnog mnjenja povodom nekih bitnih socijalnih pitanja. To je neki oblik proizvodnje socijalnog straha, u širim društvenim okvirima, povodom širokog spektra socijalnih pitanja: npr. pitanje abortusa i upotrebe kontracepcije, fenomena supkulture (sukobi pankera i rokera sredinom sedamdesetih u Engleskoj), opravdanosti eutanazije, strah od prirodnih nepogoda (efekat staklene bašte) i dr. U pitanju su različiti društveni fenomeni koji u širim društvenih grupama dovode do predstave o gubitku nekakvog kolektivnog identiteta: nestanak rodne razlike usled povećane socijalne vidljivosti seksualnih manjina (LGBT-a i transrodnih osoba), fenomen rase (kraj dominacije bele rase u odnosu na crnu, crvenu, žutu i dr.), očekivanje apokalipse (smak sveta: bilo da se zbiva kao fenomen fizičkog istrebljenja čoveka od strane nepoznatih bića u svemiru: tuđin, predator, vanzemaljci, bilo da se događaja kao uticaj neobuzdanih fizičkih sila: prirodne katastrofe poput poplava, požara, zemljotresa itd., ali i bioloških mutanata: zombiji, klonovi, živih i izumrlih prirodnih vrsta: ajkula i dinosaurusi, kao i novih kibernetskih bića: kiborzi, terminatori i dr.), kao i totalitarna vizija sveta – kako kao posledica blokovske podele sveta tako i kao efekat globalnog uništavanja planete: bilo da su u pitanju posledice prirodnih i nuklearnih katastrofa, bilo da se radi o iscrpljivanju prirodnih resursa. Nije redak slučaj da se pojedini od ovih elemenata kombinuju s ciljem da stvore distopijsku sliku budućnosti: devastacija prirodnog okruženja (u brojnim filmovima ove vrste koji eksploatišu prirodne katastrofe), totalna regresija čovečanstva (kako u tehničkotehnološkom smislu tako još više u moralnom i socijalnom: od golog preživljavanja ljudske vrste nakon nuklearne katastrofe – u serijalu o Pobesnelom Maksu – preko obespokojavajuće i tragične sudbine zombija u Romerovim filmovima, do potpunog istrebljenja čoveka – Planeta majmuna npr.), ali i totalitarne predstave stvarnosti (Bekstvo iz Njujorka, Bekstvo iz L.A., Trkač, Totalni opoziv itd.) i dr. Na ovom mestu je potrebno reći i nešto više o posebnim istorijskim okolnostima koje su doprinele distopiskoj atmosferi ovih filmova. To su: otkriće gulaga, defile hladnog rata, fenomen konzervativne revolucije i dr. Interesovanje za socijalizam kao za alternativu kapitalizmu na Zapadu naglo opada nakon što je u Francuskoj Solženjicin objavio svoju knjigu o gulagu (Arhipelag gulag, 1973). U njoj su na krajnje pojednostavljen način izneti dokazi protiv Staljinovog režima u SSSR-u, dokazi o masovnim zločinima protiv civila i političkih neistomišljenika, bilo da su oni sprovođeni u logorima za prinudni rad (administrativni naziv za to je bio GULag – Glavna uprava za logore i kolonije popravnog rada), bilo u institucijama za prinudnu hospitalizaciju (duševnim bolnicama). Represivni mehanizmi sovjetskog socijalizma su tu pokazali svoje pravo lice, a mnogima na Zapadu se činilo da je ono što su tamo videli bilo strašnije čak i od fašističkih logora u Drugom svetskom ratu. Događaj koji je prethodio Solženjicinovoj knjizi i koji je bacio početnu senku na sovjetski socijalizam jeste vojna intervencija u bivšoj Čehoslovačkoj, koju su sovjetske snage izvele prema Brežnjevljevoj doktrini koja kaže da je dužnost svih članica Varšavskog pakta da reaguju, u krajnoj instanci i vojnom silom, ukoliko neka od članica teži povratku u kapitalizam. Razlog zašto je ova intervencija prošla relativno nezapaženo na Zapadu jeste i taj što su celokupnu zapadnu Evropu, a dobar deo Južne i Severne Amerike takođe, uključujući i zemlje Trećeg sveta, potresali studentski protesti, sa kojima su se vlasti ovih država obračunavale ništa manje represivnim mehanizmima nego što su bili oni u Čehoslovačkoj. Već tada je postalo očigledno da je razlika između blokova minimalna, i da sistem u trenutku kada je ugrožen, bilo o kom bloku da je reč, ne preza od najrepresivnijih mera da bi zaštitio status quo. U isto vreme u Kini buja Kulturna revolucija, koja pod vodstvom Mao Cetunga (novog-starog vođe) obnavlja komunističke ideje (čuvena Maova Mala crvena knjiga) i obračunava se sa novim birokratskim slojevima (crvena buržoazija), prepoznavši selo kao mesto događanja istinske revolucije. Samo godinu dana pre toga ubijen je Če Gevara, argentinski revolucionar, pobornik gerilskog ratovanja i legendarni borac za prava potčinjenih i potlačenih. Svi ovi događaji zajedno, paralelno sa zahtevima mladih za većom društvenom participacijom, manjinskih grupa (žena, Afroamerikanaca, seksualnih manjina itd.) za boljom zaštitom ljudskih prava, kao i zahtevima pacifističkog i ekološkog pokreta (protiv velikih vojnih budžeta, nuklearnih proba, rata u Vijetnamu; za zaštitu životne sredine, protiv efekta staklene bašte i dr.), doprineli su tome da zahtevi studenata tokom Majskih protesta 1968. dobiju na raznovrsnosti, a što nije uvek bila prednost budući da je većinu ovih zahteva bilo moguće ostvariti i u postojećim kapitalističkim okvirima. Već od tog trenutka započinje postepena transformacija kapitalizma, od fordizma ka postfordizmu (neoliberalnom kapitalizmu), a što je označilo niz promena vezanih za zahteve mladih, manjinskih grupa, kao i samog ekološkog i pacifističkog pokreta. Ukoliko se politička borba bude vodila u formi borbe za ljudska prava, utoliko će nju biti moguće ostvariti i drugim sredstvima, ne nužno nasilnim metodama (kao što je to nastavila da čini urbana gerila: RAF – Zapadna Nemačka, Crvene brigade – Italija, Crni panteri – SAD i dr.) nego i alternativnim načinima u sklopu postojećeg kapitalističkog sistema (NGO). Tako su zahtevi za transformacijom sistema (neoliberalizam kao doktrina čikaške ekonomske škole) u dobrom delu participirali sa interesima mladih, manjinskih grupa, pacifističkog i ekološkog pokreta, iako sistem nije uvek bio sklon doslednom ispunjenju njihovih zahteva. Daleko od toga da je bitka bila dobijena, borba se nastavila u institucionalnom prostoru civilnog društva, ali sada i kao sredstvo demokratizacije represivnog institucionalnog prostora (duševne bolnice, zatvori, škole, kasarne i dr.), uz istovremeno poboljšanje uslova boravka u njima i humaniji pristup nadređenih lica. Transformacija kapitalizma je na Zapadu započela mnogo pre nego li je sovjetski socijalizam ušao u neminovne i neodložne reforme pod Gorbačovim (glasništvo i perestrojka), a što je u dobroj meri i doprinelo iznenadnom slomu SSSR-a. Upravo zbog toga je na Zapadu reakcija medija na gulag bila mnogo intenzivnija u trenutku kada se pojavila Solženjicinova knjiga (1973) nego što se to moglo i zamislite pre samo pet godina. Obećanje reformi je u SAD-u došlo sa izborom Ričarda Niksona (1969) na mesto predsednika države, ali je njihova neodložnost postala očigledna sa aferom Votergejt (1972), nakon čega je Nikson dve godine kasnije, nakon brojnih pokušaja da zataška ovu aferu, i službeno podneo ostavku na predsedničku funkciju (1974). U tom periodu je poverenje u državu bilo značajno poljuljano, a da bi se ono povratilo bilo je neophnodno preduzeti i određene praktične mere. Otvorene su za javnost arhive federalnih službi (FBI) i sprovedeni su sudski procesi protiv agenata za koje se sumnjalo da su prekoračili svoje nadležnosti, sve u cilju da se ponovno uspostavi poverenje u državne institucije (Zin, 2013). U tom trenutku se javnost upoznaje sa brojnim zloupotreba državnih službu, kako sa nezakonitim praćenjem i presretanjem američkih građana (FBI), tako i sa ilegalnim delatnostima u inostranstvu (CIA). Ali, to nije bio jedini problem sa kojim se suočila Karterova administracija kada je 1977. godine pobedila na predsedničkim izborima. Nezaustavljiva inflacija i velika nezaposlenost (u službenim statistika i do 10%, mada je realna procena bila mnogo veća, naročito među mladima i Afroamerikancima – među mladim Afroamerikancima nezaposlenost je bila čak i 30-40%) su bili problemi koji su zahtevali neodložno rešenje (Ibid.: 630). Osim toga, loše vođena spoljna politike i podrška nekim totalitarističkim režimima (od Paname do Irana) uticale su na to da se političke snage u SAD-u promene u korist republikanaca. To je dovelo do neoliberalnih reformi početkom 1980-ih, koje sprovodi Reganova administracija, a koje uključuju restrukturaciju komunalnih službi i drugih javnih preduzeća, kao i intervenciju privatnog kapitala (javno-privatna partnerstva) u represivnim institucionalnim okvirima (škole, zatvori). Uprkos očiglednoj krizi vojni budžet se neprestano uvećavao – u vreme Reganove administracije započet je projekat globalne zaštite koji je dobio naziv po popularnom serijalu Lukasovih filmova Ratovi zvezda (Star Wars) – a takođe je proporcionalno rastao buđet pojedinih policijskih službi (naročito onih koje su specijalizovane za borbu protiv droge – DEA-e) iako je situacija u nekim lokalnim policijskim postajama bivala, iz dana u dan, sve teža. Upravo takvo stanje stvari doprinosi atmosferi holivudskih filmova, akcionog, horor i SF žanra. Ali to nije situacija u kojoj se našla specifično Amerika, to je generalno osećanje koje prati i druga polja ljudskog stvaralaštva i to naročito ona koja dolaze iz domena popularne kulture i tiču se uglavnom supkulture mladih (rok muzika, video-igrice, stripovi, ilustrovani časopisi i dr.). Bilo da se odvija u domenu rok muzike (glam rok, pank, hevi metal), supkulture (modovi, hakeri) ili naučne fantastike (kiberpank), neoliberalna politika mera štednje i strukturalna kriza sistema će neprestano pokazivati svoje pravo lice, iako će ono s vremena na vreme biti kamuflirano pesimističkim (košmarnim) viđenjem stvarnosti (budućnosti). U osnovi, doba prosperiteta i državu blagostanja (fordizam) smenilo je doba krize proizvodnje i oskudica resursa (neoliberalni kapitalizam) i upravo to je pokazatelj da kapitalistički kapaciteti ne mogu da se zadovoljavaju u beskonačno a da istovremeno ne izazovu koliziju celokupnog sistema. O toj postapokaliptičkoj eri i govore naučno fantastični filmovi ovog perioda, gde gotovo i da nema proizvodnje, bilo da ne postoje više uslovi za to – kao u serijalu o Pobesnelom Maksu, iako još uvek postoji neka istinska potreba ljudi za brzinom i pokoravanjem i to kao neki iskonski relikt praistorijskog doba, u svojoj potpuno modernoj varijanti i u stalnoj trci za naftom („crnim zlatom“) – bilo da je svaka proizvodnja suvišna, kao u Romerovim filmovima o zombijima – naročito u filmu Zora živih mrtvaca – gde je iskonski nagon za gladi nemoguće više zasititi, ne samo iz razloga što se glavni junaci nalaze zatočeni u megalomarketu, gde svega ima u izobilju – što i jeste bio san jedne potrošačke civilizacije kao što je ova današnja – nego i zbog toga što je priroda samih zombija u tome da im jedino nagon garantuje istinsko postojanje i to jedino ukoliko proždiru neko toplo i živo meso, nalik na ono što su i sami nekada bili. Štaviše, sama metafora zombija je povezana sa idejom o jednoj civilizaciji koja sebe iznova reciklira, ostajući samo eho onoga što je prethodno bila, samo lepo sećanje neke ideje ili predstave u prošlosti. Mnoštvo društvenih problema je bilo u igri u vreme kada su se pojavile neoliberalne mere štednje i imperativ da se regulacija društva izvodi na osnovu principa „deregulacije“. Kao posledica ovakve politike prvi na udaru su bili siromašni, donacije za siromašno gradsko stanovništvo su smanjivane iz godine u godinu a ukidane su i brojne socijalne i komunalne službe, dok se vojni buđet nasuprot tome neprestano uvećavao. U tom periodu automatizacija proizvodnje, deindustrijalizacija i politika preseljenja fabrika ubzano prate dešavanja na svetskom nivou, a što prvenstveno dovodi do devalvacije socijalističkih i komunističkih uticaja nasuprot zahtevima za socijalnom sigurnošću. Dve stvari su u potpunosti izmenile javno mnenje po pitanju opravdanosti komunističke ideologije nakon 1970-ih: prva se tiče uticaja crvenih kmera i njihovog političkog lidera Pola Pota, koji su postali poznati po užasnim zločinima koja su vršena u ime komunističkih ideja nad seljačkim stanovništvom u Kambodži, dok se druga tiče političkog zaokreta u Kini, koja se ponovnim dolaskom na rukovodeću funkciju Denga Sjaopinga (1978) otvara za strana ulaganja i sprovodi unutrašnje strukturalne reforme. Svetska banka je već krajem 1960-ih, usled nekoliko poraznih industrijalizacija u Latinskoj Americi, politiku finansiranja usmerila prema infrastrukturalnim projektima, dok je Pinočeov vojni udar (1973) na probu stavio i novu ekonomsku doktrinu: neoliberalizam. Od tada ova doktrina nezaustavljivim koracima osvaja svet, od osamdesetih godina XX veka je aktuelna u SAD-u (Regan) i Velikoj Britaniji (Tačer), da bi sa krahom socijalističkog bloka i usponom globalizacije postala „jedinom političkom alternativom“. Još jedna stvar je ovde vredna pomena: u pitanju je konzervativna revolucija u Iranu. Ona je delimično inicirana i neuspešnom spoljnom politikom SAD-a (Karterova administracija je podržavala šahov režim u Iranu, naročito rad tajnih službi, u čemu je velikog udela imala CIA). Idejni tvorac ove revolucije bio je Ajatolah Homeini, on je uspeo da poveže moderne i tradicionalne elemente islama, kao i različita ideološka usmerenja (od krajnje desnih, do liberalnih i radikalnih levičarskih političkih pozicija) u jedinstveni i odlučni otpor protiv državnih struktura i nasilja tajnih službi (koje je često bilo preuveličano od strane revolucionara). To je za posledicu imalo stvaranje teokratske države (po uzoru na šerijatsko pravo), sa dominantnim konzervativnim elementima i intenzivnim osećanjem mržnje prema imperijalizmu (naročito onom koji je dolazio od zapadnih zemalja i SAD-a). Bilo da je proizvod religijskog fundamentalizma, kao što je bio slučaj u Iranu, ili da je dolazio kao posledica nesigurnosti pojedinaca i grupa (usled porasta kriminala u velikim gradovima ili gubitka radnog mesta i strukturalne nezaposlenosti), konzervatizam se često manifestovao i kao politika očuvanja kolektivnog identiteta (nacionalnog, rodnog, rasnog, radnog itd.) nasuprot sve liberalnijoj manjinskoj politici (borba za rodnu, rasnu, seksualnu i dr. ravnopravnost). Širenje globalnog tržišta (globalizacija) i borba za ljudska prava manjinskih grupa izazivale su reakciju potisnutih resentimenata: nacionalizma, rasizma, seksizma, homohobije i dr. Seksualnu revoluciju sredinom 1960-ih pratila je konzerativna politika seksa 1980-ih i 1990-ih, a pojava AIDS-a izazvala stigmatizaciju i socijalnu isključenost ugroženih grupa (homoseksualaca, heroinskih zavisnika, promiskuitetnih osoba i dr.). Sve to je za posledicu imalo problem sigurnosti, naročito u uslovima u kojima svakodnevni život postaje podložan rizicima razlitog tipa: od terorizma, do uličnog nasilja i seksualnih odnosa. NASTAVIĆE SE...