RATOVI ZVEZDA - JEDNA NEISPRIČANA PRIČA

Nema sumnje da su Lukasovi Zvezdani ratovi (Star Wars) jedno od najveličanstvenijih ostvarenja u području naučne-fantastike u poslednjih pedeset godina. Reč je o serijalu koji je dugi niz godina očaravao svoju publiku, a koja se merila u milionima poklonika širom sveta. Odakle tolika popularnost Ratova zvezda? Na ovim strana ćemo pokušati ukazati na nekakve specifičnosti ovog serijala i njegovu povezanost sa društvenom situacijom toga doba. Iako se radnja serijala odvija u nekoj stranoj galaksiji i to nekoliko hiljada godina u budućnosti, aluzije na sadašnjost su više nego očigledne. Interesantno je, ali to nije nikakva novina kada su u pitanju franšize, da su Zvezdani ratovi snimani unazad, Prvi serijal je obuhvatio posledenje tri epizode, dok je drugi serijal – nastao nekih trideset godina nakon Nove nade (Star Wars: Episode IV - A New Hope 1977) – predstavljao prvi tri epizode. To je zapravo klasičan pristup velikih franšiza da se radnja prvog serijala projektuje u najdalju budućnost, pri čemu se novi serijali vraćaju sve dublje u prošlost da bi zaokružili radnju i prikazali jednu istoriju događaja: od propasti Republike do nastanka Imperije i stvaranja pokreta otpora. Razvoj ovih događaja na filmskom platnu u mnogome podseća na propast Rimskog carstva, pri čemu struktura Imperija u filmu pokazuje da je zapravo reč u nedavnom istorijskom događaju: Drugom svetskom ratu. Imperija se ovde predstavlja kao nekakav oblik totalitarizma zasnovanog na militantnim načelima, a što u mnogome podseća na nacističku Nemačku. Tu sličnost pojačava i pokret otpora koji veoma podseća na strukturu savezničkih snaga tokom Drugog svetskog rata. Ne treba pritom zaboraviti da vreme u kom nastaje prvi serijal Ratova zvezda jeste i doba hladnog rata, a što je takođe značajno uticalo na narativni tok ovog serijala. Posmatrano iz tog ugla Ratovi zvezda se ideološki stavljaju na stranu pobednika u Drugom svetskom ratu i to tako što veličaju individualizam i slobodarske vrednosti pokreta otpora nasuprot militarizmu i totalitarizmu Imperije. A ne treba zaboraviti da se u doba hladnog rata američki imperijalizam i širio upravo u toj ideološkoj formi: kao rat protiv totalitarizma i to putem individualizma i slobodarskih načela. Utoliko Ratovi zvezda predstavljaju i svojevrsnu odbranu istorijskih pozicija izvojevanih u Drugom svetskom ratu. A to nije nešto što se prvi put pojavilo u holivudskoj produkciji. Spilberg je takođe neko ko je bio skolon veličanu pobeda u Drugog svetskom ratu i to upravo kroz priznu američkog intividualizma i liberalizma, o čemu najbolje svedoče serijali o Indijani Džonsu. O prijateljstvu Lukasa i Spilberga, kao i njihovoj međusobnoj saradnji na planu produkcije i distribucije filma, uzaludno bi bilo trošiti reči. Reč je o projektima koji su imali izuzetnu popularnost i koji su ponovo vratili publiku u bioskope širom sveta, zahvaljujući upravo ovim gotovo epskih sagama, avanturističkog i naučno-fantastičnog žanra. Treba reći da se to dešava upravo u trenutku kada ideološki mehanizam holivuda počinje da popušta, a što je najočiglednije bilo na primeru vesterna. Vestern nasilja, koji su sa sobom doneli Pekinpo i Pen, u mnogome je ogolio idealističku sliku Divljeg zapada koju nastojali da prikažu vesterni pre i posle Drugog svetskog rata. Ne treba pominjati da je svojevstan doprinos tome dao i tzv. špageti vester i to od svojih najboljih predstavnika, a među kojima je svakako naproslavljeniji reditelj bio Serđo Leone. Ne samo da je figura nasilja došla u prvi plan – setimo se samo onih krupnih planova u kojima se prikazuju upucani sačmarom i to se ponavlja po nekoliko puta – nego su i predstavnici vlasti i krupnog kapitala ogoljeni i prikazani u svoj svojoj surovosti, kao ljudi spremni na zločin samo da bi ostvarili „laku zaradu“ i zadovoljili neske pobude i sklonost ličnom interesu. Veliki državnici i industrijalci su ovde prikazani u crnom svetlu, dok su razbojnici predstavljeni kao romantični heroji, antiheroji ili čak i žrtve jednog užasnog mehanizma vlasti protiv kojeg nemaju načina, niti sredstava, da se izbore za svoja prava. Penovi i Pekinpoovi filmovi otkrivaju da je izgradnja zajednice – koju je pokušao da predstavi raniji vestern – samo puka obmana krupnog kapitala i političkih lobija da se prikrije golo nasilje koje su oni sprovodili nad neistomišljenicima: sitnim i propalim rančerima, indijancima itd. U takvoj situaciji individualizam i liberalizam su bili ideloški poreženi od strane korporativnih interesa krupnog kapitala, a to je jedan od razloga zašto je interesovanje za vestern bilo u opadanju. U tom periodu se i pojavljuje serijal Ratovi zvezda, i to kao nekakva zamena za vestern (zapravo vestern projektovan u budućnost, ali sa primesama japanske epske tradicije, tj. filmova o samurajima). U ovom serijalu individualizam i liberalizam ponovo trijumfuju nasuprot korporativnih i imperijalnih težnji totalitarizma. U trenutku kada se projekat izgradnje zajednice na individualnim i liberalnim načelima dovodi u pitanju u vesternu, upravo tada se na planu naučne-fantastike sprovodi projekat koji iznova treba da afirmiše ova načela i to u jednoj borbi protiv zajedničkog neprijatelja: totalitarizma. Individualizam i liberalne vrednosti ovde su sada postavljene na nove osnove i idu zajedno sa pacifizmom, antiglobalizmom i njuejdžom koji su bili popularnih tih dana. Ipak, ne treba zaboraviti i doba u kom izlazi prvi serijal Ratova zvezda. U pitanju su pozne 1970. godine. U to doba dolazi do značajnih projekata iz oblasti horora, akcije i naučne-fantastike, a koji se kritički odnose prama sistemu predstavljajući korumpirani sistem sa jedne strane i pojedinca koji se njemu odupire, sa druge. U osnovi to su filmovi koji se zasnivaju na teorijima zavere, a što ukazuje i da je poverenje naroda u sistem bilo u drastičmo padu, budući da je bila sve veća popularnost filmova sa sličnom tematikom. Filmovi ovog tipa predstavljeni su kao borba Davida sa Golijatom, a trijum pojedinca nad korumpiranim sistemom je samo slučajan i privremen. Za razliku od filmova iz perioda ranog Holivuda – u kojima se izraženi individualizam junaka i liberalne vrednosti prikazuju (kao i u klasičnom vesternu) u sklopu nekakve dobrobiti zajednici – ovde se, nasuprot tome, to potpuno gubi u korist privremenog trijumfa pojedinca koji i sam postaje svestan uzaludnosti svoje borbe. Utoliko ovi akcioni, horor i naučno-fantastični filmovi imaju mnogo više sličnosti sa Pekinpoovim i Penovim vesternom nasilja koji ne samo da pojedince prikazuje kao romantične junake, antiheroje ili čak žrtve korumpiranog sistema, nego istovremeno i samu zajednicu demistifikuju kao nekakav mehanizam u službi krupnog kapitala i ličnog interesa. Nasuprot tome, prvi serijal Ratova zvezda upravo iznova afirmiše individualizam i liberalne vrednosti i to u ime nekakve nove zajednice koja treba da nastane nakon poraza totalitarizma (Imperije). Reč je o nekakvoj novoj federaciji (Republici) koja će biti zasnovana na antiglobalističkim vrednostima, poštovanju individualnih razlika i međusobnom uvažavanju različitosti. To je nekakva utopijska predstava koja služi kao paradigma u ovoj borbi, a radi se o tome da se ponovo zadobije jedinstvo federacije (Republike) na načelima različitosti. Otuda ulaze i drugi momenti u igru, a koji su bili i odraz vremena poput buduzma, njuejdža, pacifizma itd. Sve to se odvija i kao glorifikovanje pobede iz prethodnih ratova: velike pobede na nacističkom Nemačkom u Drugom svetskom ratu. Interesanto je da je to zapravo bio jedan od poslednjih ratova koje su SAD-a dobile, uključujući i onaj poslednji i najtraumatičniji, a to je rat u Vijetnamu. Nije nimalo slučajno što ovaj serijal nastaje baš u vreme kada SAD izlaze iz jednog velikog ratnog poraza – protiv zemlje (Vijetnam) koja i sama slovi za pristalicu totalitarizma – i da im je potrebna pobeda, makar i na nekom imaginarnom planu – kao što je to slučaj u serijalu Ratovi zvezda – makar ona veličala i nekakve ranije pobede (poput one u Drugog svetskom ratu). Treba li nešto reči i o strategiji pokreta otpora u prvom serijalu Ratova zvezda? Tu takođe postoje mnoge sličnosti sa Drugim svetskim ratom, samo što se ovde više ne radi o atomskoj bombi, nego o nekakvoj zvezdi smrti (nekakvom mašinskom mehanizmu koji služi za uništavanje celih planeta) koju je potrebno uništiti. Strategija pokreta otpora je nešto slično „rokenrol inprovizacijama“, zapravo je reč o oslanjanu na vlastiti individualizam i pokušaj da se u datim okolnostima sagledaju najbolja rešenja i donesu najbolje odluke, a što često za pretpostavku ima niz pogrešaka koje treba na kraju da nas dovodu do uspeha. Suštinski ne postoji nekakva črvsta organizacija koja upravlja pokretom otpora, a njegove trenutne pobede samo su minorne prednosti u odnosu na Imperiju koja raspolaže perfektnom organizacijom i savršenom disciplinom. Ipak, potcenjivanje sposobnosti pokreta otpora od strane Imperije jeste glavni razlog njenog poraza, budući da ona sa svoje strane ima svu raspoloživu vojnu opremu, a da su predstavnici pokreta otpora primorani da se kriju i vode gerilski rat. Ipak, gerilski rat – takođe, još jedno nasleđe Drugog svetskog rata – se često pokazuje efikasnijim u borbi protiv Imperije od frontalnog sukoba koji, kad bi se desio, u potpunosti bi uništi pokret odpora i to upravo zbog nesrazmere u vojnom moći. Pokret otpora često nastupa i bez nekakavog rezervnog plana, a ono čega se dosledno držim jeste inprovizacija na terenu. To pomalo podseća na lokalne radio operatere koji su se služili „štapom i kanapom“ da bi emitovali svoj program, koristeći često i zastarelu analognu tehnologiju, koja često i nije odavala kvalitetan zvuk, ali je bila nezamenljiva za subverzivne potrebe ovih malih radijskih stanica, koje su često omogućavale da se čuje i andergraund muzički zvuk. Pokret otpora su činile najrazličitije grupe ljudi, od političke i svešteničke elite do međuzvezdanih obrtnika (galaksijskih švercera), sitnih kriminalaca, ali i običnih ljudi, nezadovoljnih terorom koji je zavela Imperija. Reč je takođe i o različitim vanzemaljskim vrstama i androidima koji pomažu pokret otpora, a tu se nalaze stvorenja najraličitije naravi i čudi: od patuljastih medvedića (Evoksa) do drugih vanzemaljski stvorenja poput Vukia (Čubaka) i Gungana. Najpopularniji androidi su C-3PO i R2-D2. Treba voditi računa da naročito pažnju poklanjamo prvom serijalu jer između njega i drugih nastavaka ima velikih razlika. Naravno, ovde se spominju elementi poput sile, kao nekakve univerzalne zakonitosti koja upravlja galaksijama, ali ona je u drugom planu, kao i posebna sveštenička kasta (džedaji) – koja je nastala po uzoru na istočnjačke religijske kaste, budustičkog i hinduističkog usmerenja – koja je gotovo istrebljena. Kao i kod većine predstavnika novog Holivuda i kod Lukasa srećemo tu misterioznu vezu između prirodnog i nadprirodnog, a upravo se veština džedaja sastoji u tome da kontrolišu silu kao izvor vlastitih nadprirodnih moći (moć telekineze, telepatije, meditacije itd.). Centralna tema u prvom serijalu jeste generacijski sukob (između oca i sina) – to samo pokazuje koliki je uticaj generacija mladih ostvarila na film svog vremena – a Ratovi zvezda se ne razlikuju od drugih filmova sa sličnom tematikom, osim što se ovde radi o jednom epskom spektaklu a što znači da se generacijski sukob projektuje i kao borba dobra i zla (tamne i svetle strane sile). Može se reći bez naročitog preterivanja da prvi serijal Ratova zvezda zaista ispunjava sve elemente novog Holivuda, od kojih ovde možemo pomenuti samo neke: elementi nadprirodnog (moći telepatije i telekineze), generacijski sukob (Skajvoker-Dart Veder), uticaji budizma, ideologije njuejdža (meditacija, religijska kasta: džedaji itd.) i pop kultura (bitnička avantura je preslikani u galaksičke okvire, a barouzove oaze uživanja su postavljena za rubna galasička područja i predstavljni kao stecišta kriminalaca najrazličitijih vrsta: od galaskičkih svercera, do lovaca na glave, uterivača dugova, preprodavaca svemirske opreme itd.). Reč je o jednom izuzetnom filmskom poduhvatu koji u sebi ujedinjuje različita interesovanja mlade generacije: od čitanja stripova i ilustrovanih časopista do konzumiranja video-igrica i rok muzike. Na taj način ovaj serijal glasine o vanzemaljcima – koje kruže među kritičarima američke politike i teoretičarima zavere – projektije u budućnost stvarajući jednu modernu koncepciju galaksičkog sukoba – koja odista mnogo podseća na aktuelnu blokovsku podelu sveta (sukob tamne i svetle strane sile) – a Amerikance amnestira od nedavnih ratnih neuspeha (rat u Vijetnamu) i istovremeno glorifikuje njihove pobede u Drugom svetskom ratu protiv sila zla, ovog puta i na filmskom platnu. Otuda je prvi serijal predstavljen i kao znamenita epska saga – zasnovana na generacijskom sukobu – ali projektovana u budućnost tako da izgleda kao da se ona jednom već desila. Tako i prolog na početku filma ima zadatak upravo da prikaže budućnost na način da se ona već jednom odigrala – što samom narativu daje mitski karakter i premešta ga u prošlo vreme kao da je reč o događajima koji su se već jednom davno odigrali u nekoj udaljenoj galaksiji. To samoj naraciji daje jedan distopijski karakter osporavajući ideju progresa i pomerajući težište objašnjenja na ciklična učenja i teorije katastrofa (propadanje naprednih civilizacije i galaksija usred različitih promena: političkih, ekonomskih, klimatskih itd.). Ono o čemu nema govora u ovom filmu – a što znamo iz istorije – jeste da su SAD svoju pobedu u Drugom svetskom ratu prilično dobro unovčile – vojna industrija je radila punom parom, a poratna obnova je omogućila saradnju SAD sa dojučerašnjim neprijateljima: Zapadnom Nemačkom i Japanom. Uspon ovih ekonomija nakon 1970. godina najavio je krah američke dominacije svetskom privredom, prvo u vidu monetarne krize (propast Bretonvuskog sporazuma, 1971), a potom i naftne krize (zemlje OPEK-e, 1973 – 1974. godine). Ono što je usledilo tokom 1980-ih godina jeste rapidna transformacija američke privrede, a čiju je osnovu činilo automatizacija fabričke proizvodnje i njeno preseljenje iz velikih gradova Amerike na azijski Pacifik (Kina, Singapur, Južna Koreja i sl.). Sve to je za posledicu imalo uveđenje neoliberalnog kapitalizma pod Reganovim mandatom tokom 1980-ih godina i to u obliku rezanja buđeta komunalnih javnih službi i stvaranju javno-privatnim partnerstvima (škole i zatvori). Izdavanja u vojnu industriju u tom periodu naprotiv nisu umanjena nego su čak i uvećana, a jedan od najznačajnijih vojnih projekata iz tog perioda – koji je neslavno propao – nosio je naziv upravo Lukasovog serijala (Zin 2013). Sve to nam pokazuje da je prvi serijal Ratova zvezda nastajao u doba postepenog opadanja američke privrede, a da je na ideološkom planu obavljao značajan zadatak upravo time što je obnavljao mit o američkoj imperijalnoj dominaciji zasnovanoj na individualizmu i liberalnim vrednostima – istim onim vrednostima za koje se zalagao i neoliberalizam u usponu – a što je potpuno odgovaralo politici „hladnog rata“ i blokovskoj podeli sveta. Na taj način su individualizam i liberalizam proglašavani novim herojima hladnog rata i to u borbi protiv totalitarizma i Istočnog bloka. Istina, ovoj serijal to čini u vrlo subliminiranom ideološkom obliku – što samo govori o njegovoj univerzalnoj vrednosti – i gotovo se ideološki javlja na nivou simptoma koji zahtevaju opsežna čitanja, za razliku od nekih popularnih filmova iz tog perioda koji ipak idu prečicama, poput Rokija IV (1985) ili Crvenog usijanja (1988). Interesantno je da se u tom periodu u Holivudu razvija akcioni, horor i naučno-fantastički film koji se krajnje kritički odnosi prema društvenoj stvarnosti tog doba, ukazujući na krizu legitimacije i porast nepoverenja u sustem usled korupcije i loših kadrovskih rešenja, ali i privredne krize koju prati porast nezaposlenosti i nasilje u velikim gradovima i to kao negativna posledica neoliberalne politike štednje usled automatizacija proizvodnje i preseljenja fabrika, a što pojedinca stavlja u nezavidan položaj da se bori „sam protiv svih“ (O tome više pogledati na blogu tekst koji će izaći pod naslovom: Horor, akcioni i sf film). Sasvim drugačije stvari stoje sa drugim serijalom Ratova zvezda koji je rađen nekih trideset godina nakon prvog dela i to u Diznijevoj produkciji. Ovde više ne postoji generacijski sukob a cilj je ovog serijali da objasni poreklo i nastanak Dark Vedera, sa jedne strane, odnosno, raspad Republike i pobedu imperije, sa druge. Naravno, pored istorije Rima, ovde možemo sličnost pronaći i sa Vajmarskom Namačkom u doba dolaska nacista na vlast, ali ta analogija je ovde skoro slučajna, budući da više ne postoji onaj ideološki naboj koji je činio sastavni deo „hladnog rata“ pa samim tim je i pobeda protiv nacističke Nemačke u drugom planu, dok u prvi plan izbija konstitucija imperije. Imperiju ovde možemo da shvatimo u smislu jednog procesa globalizacije organizovanog u ime i pod patronatom neoliberalnog kapitalizma, značajnu stavku u drugom serijalu predstavlja savez između kapitala i tehnologije. Tako saznajemo da pojedine planete prosto mogu biti izbrisane iz digitalnih galaksičkih pretraživača i da ih je moguće registvovati tek na osnovu zastarelih analognih registara, kao i da tehnologije kloniranja koriste isključivo automatizovanu mašinsku proizvodnju bez ikakvog doprinosa manuelnog rada, a što omogućava kreiranje nove generacije ratnika i to sofisticiranih psihomotoričkih sposobnosti. U drugom serijalu se suočavamo sa vojnom elitom džedaja, oni po svemu podsećaju na nekakve galaksičke samuraje koji imaju osoben stil života i kodeks ponašanja. Kao službenici sile oni su nešto između religijske i vojne elite i slično njima gaje izvestan stil života: seksualna askeza i meditacija, sa jedne strane, odnosno, poverenje u silu i veština telekineze, telepatije i mačevanja, sa druge. Oni su neutralan stalež i zabranjeno im je mešanje u politička pitanja, osim ako sami temelji sistema nisu dovedeni u pitanje. Republika je zasnovana na slobodnoj galaksičkoj trgovini, što u mnogome podseća na današnju globalizaciju, odnosno ono što nazivamo ograničenim suverenitetom država i slobodnom fluktuaciju ljudi, kapitala, roba i usluga. Gotovo da je drugi serijal Ratova zvezda i stvaran kao ideološka apologija jednog globalističkog sistema, čiju osnovnu pretnju predstavlja autoritarizan nacionalne i zatvorene ekonomije. Naravno, ne uviđa se da je ovakav globalizam takođe jedan oblik autoritarnog sistema, sistema u kom dominira sprega kapitala i tehnologije i to sa ciljem da se predvidi svaki mogući subverzivni bunt. Utoliko prelazak iz republike u imperiju, kao i u doba Varmarmarske Nemačke pretpostavlja jedan institucionalni proces i nije reč ni o kakvoj subverzivnoj delatnosti nego o jednoj zaveri unutar samog sistema, koji ništa sistemski ne menja unutar njega, osim što zavoti jači teror i veću disciplinu. A nije li upravo to ono što se nama danas dešava sa pojavom globalne pandemije – kada globalizam ustupa mesto jednoj autokratiji zasnovanoj na političkim vezama i zajedničkim ličnim interesima: trgovina vakcinama, kalkulacije povodom ekonomskih mera, produbljivanje međudržavnih sukoba itd. To samo govori o tome da je drugi serijal izgubio dosta od romantike prvog dela i samim tim je postao opologija jednog globalnog i nevidljivog nasilja koji danas pogađa sve nas i to upravo kao posledica saveza između krupnog kapitala i novih tehnologija – saveza protiv kojeg mi nemamo još uvek spremnu nikakvu strategiju borbe. I u tome i jeste naš najveći problem.