U RADIONICI MAJSTORA BAROUZA

a) Uvod Berouzova sklonost košmarima je povezana sa užitkom koji je ovaj upražnjavao – dugi niz godina – kao zavisnik od heroina. Njegove prve knjige opisuju život i probleme narkomanskih zavisnika. To su: Džanki (1953) i Goli Ručak (1959). Zapisi Golog ručka su nastajali u Tangeru (Maroko) u toku nekoliko godina (između 1954. i 1956-e), u koji se Berouz vratio iz Engleske, gde je bio na odvikavanju od droge. Za ovo delo Berouz kaže da je pisano u stilu pikarskog romana. Pri pisanju Golog ručka Berouz se služio kat-ap (cut-up) metodom. Da bi što vernije zabeležio misaone sadržaje koji su stvarani i pod uticajem psihoaktivnih supstanci, Berouz se koristi i tehničkim pomagalom (magnetofonom). To je za posledicu imalo izobličenje prirodne percepcije autora (halucinogena i psihodelična svest). Stoga, ovi zapisi ne poštuju linearnu kompoziciju i najčešće se sastoje od niza fragmentiranih opisa. To omogućava da se Goli ručak može čitati i iz sredine – kao niz često i nepovezanih fragmenata. Nedostatak konzistentne priče i linerni sled događaja bivaju nadomešteni komičnim komentarima i skandaloznim opisima, koji daleko prevazilize granice učtivosti. U središtu pažnje autora su dva iskustva, veoma bitna za razumevanje ovog dela: narkomanska zavisnost i homoseksualni užitak. Likovi ovih zapisa su predstavljeni kao antiheroji, prevaranti i propalice najraličitijeg tipa: od nacističkih lekara i korumpiranih policajaca, do kriminalaca i agenata svih vrsta, narko dilera, narkomana, prostitutki, makroa itd. Oni naseljavaju stvarne i imaginarne teritorije Amerike, Meksika, Aneksije, Slobodne Republike, Interzone itd, i kao zastupnici i agenti najrazličitijih korporacija učestvuju u konstatnom zadovoljavanju narkomanskih i homoseksualnih potreba. b) Sistem zavisnosti u Berouzovom delu Osnovni zadatak Berouza je ovde da ispita granice kontrole svesti, čija se logika izjednačava sa zavisnošću od narkotika. Upotrebom narkotika nagonska struktura čoveka biva pojačana. Zavisnik ne poseduje više sposobnost izbora – on je u slepoj vlasti svoga užitka. Narkomansku zavisnost Berouz naziva "potrebom". Upražnjavanjem "potrebe" stvara se lanac dilera i zavisnika. Prema Berouzu, dileri bi nestali istog trenutka kada bi nestala i ova "potreba". Budući da se "potreba" kao takva iznova proizvodi – narkoman je neophodan elemenat u reprodukovanju sistema zavisnosti. A logika sistema je jednostavna: „Džank je kvantitativan i može se tačno meriti. Što ga više uzimaš, manje ga imaš; što ga više imaš, više ga uzimaš“. Prema Berouzu, na sličan način deluje i logika kontrole koja teži za tim da postane tatalna manipulacija nekim predmetom, odnosno, totalno upravljanje ljudima kao predmetima – sve do trenutka dok se i ceo sistem ne uruši pod teretom totalne kontrole. Sistem zavisnosti Berouz pokušava da redukuje na primarnu nagonsku strukturu – logiku parazita. Zbog toga on govori o džanku kao o virusu koji koristi tela domaćina za svoju reprodukciju. Narkomani na kraju uzimaju džank da bi očuvali ljudski oblik. Na taj način džank postaje gospodar tela domaćina i uslov za održavanje ljudskog oblika. U svemu tome Berouza interesuju preobražaji: u šta se sve čovek može pretvoriti pod uticajem džanka? Zbog toga Berouzovu naraciju opsedaju košmarna stvorenja: ljudi-bube, ljudi-stonoge, ljudi-reptili, magvampi itd. Od ovih raznovrsnih kreatura najzanimljivije biće je, svakako, magvamp. Magvamp naseljava Interzonu, reptilskog je porekla i zelene boje kože, hrani se insektima, slatkišima i biljnim sokovima. Od njega se prave najrazličitiji gurmanski specijaliteti u Inter-zoni. Njegovi hormoni luče narkotičnu tečnost koja stvara naviku i produžava život, tzv. crno meso. Narkomanski zavisnici naviknuti na ovu tečnost se nazivaju reptilima. Podstaknut džankom sistem zavisnosti se pretvara u totalni predatorski poredak. Na vrhu lestvice se nalaze "debeli narkomani" i oni stvaraju monopolizovanu trgovinu koja neprestano uništava one sa dna te lestvice (srednje i male dilere, narkomanske zavisnike). Sistem zavisnosti funkcioniše slično prirodnom sistemu ishrane. Kao što se veće grabljivice hrane manjim tako i u trgovačkom lancu narkomanije veliki "igrači" neprestano i iznova proždiru manje. U ovom sistemu nema nevinih, postoje samo saučesnici. Tako se formira neka mreža zavisnika, od najviših do najnižih, gde svako teži da zadovolji sopstveni užitak (uživanje u "fiksu" i homoseksualnosti). Uzimanje narkotika i zadovoljavanje "potrebe" se redukuje na primarni životinjski nagon. Uživanje u narkoticima postaje sredstvo da se očuva ljudski oblik. Međutim, ljudski oblik je samo varka – pod uticajem džanka narkomanski zavisnik je već odavno mutirao u neku drugu životinjsku vrstu (čovek-buba, čovek-stonoga, čovek-reptil, magvamp itd.) i samo u stanju krize on pokazuje svoje pravo lice. U uvodu za svoju prvu knjigu (Džanki, 1953), Berouz iznosi interesantnu tvrdnju da čovek počinje biološki da umire čim prestane da se razvija, dok, sa druge strane, narkomanski zavisnik nikad ne prestaje da se razvija – budući da proces konstatnog "navlačenje" i "skidanje" sa "doupa" podrazumeva stalnu regeneraciju ćelija (obnavljanje ćelija zavisnih od narkotika, novim, koje to nisu) – i kada bi ovaj bio u stanju permanetno da ponavlja taj proces može se pretpostaviti da bi on imao veoma dug život. Proces "skidanje" i ponovnog "navlačenje" izaziva telesno smanjivanje narkomanskih zavisnika. Zbog toga oni često izgledaju mlađi nego što zaista jesu. U ovom slučaju se pokazuje da je prividni proces telesnog umanjivanja zapravo stvarni proces biološkog rasta, odnosno, proces permanentne regeneracije organizma. Možemo reći da narkomanski zavisnik, ritualom permanentnog "skidanja" i "navlačenja", prolazi kroz "male smrti" i da na taj način odlaže "veliku smrt" (biološku smrt). Taj proces se odvija i kao neki vid novog rađanja, odnosno, kao permanetni proces obnavljanja zavisnih ćelija. Zbog toga to jeste proces stalnog biološkog rasta, proces koji bi mogao da traje i u beskonačno samo da je telo zavisnika u stanju da permanentno podnosi "skidanja" i "navlačenja" sa heroina. c) Propast Američkog sna Na čemu se baziraju Berouzovi košmari? Da bismo preciznije odredili ovo pitanje pozabaviće se i nekim autobiografskim karakteristikama Berouzovog dela. Berouz za sebe kaže da je odrastao u velikom gradu, na Srednjem zapadu SAD-a (Sent-Luis). Školu je pohađao sa učenicima koji su kasnije postali ugledni građani tog velikog grada. (advokati, lekari, biznismeni itd.). Šta je, međutim, Berouza sprečilo da postane ugledni građanin? U Sent-Luisu je – prema rečima samog autora – vladala monotona atmosfera. To je jedan od razlog zbog kojih je Berouz počeo da koristi heroin. Autobiografske informacije mogu biti od koristi i kada želimo da saznamo šta je Berouza podstaklo da stvara košmare. U tom pogledu je njemu veoma sličan jedan drugim američki pisac: Čarls Bukovski. Ne toliko u pogledu životnih prilika (Bukovski potiče iz siromašne, imigrantske i radničke porodice, dok je Berouz pripadao visokoj srednjoj klasi), niti literarnim stilom (Bukovski piše pretežno pod uticajem američke literature: Hemingveja, Džefersa, Fantea itd, a Berouz evropske: Apolinera, Selina, Kafke, Ženea itd.), koliko zajedničkom istorijsko-duhovnom situacijom koja ih je odredila da svoje književne teme i inspiracije, opet, na sasvim različite načine, predstave u obliku košmara. O čemu se zapravo radi? Slično Bukovskom i Berouz piše pod uticajem propasti Američkog sna. Američki san je – kako to kaže Delez – često opstajao zahvaljući košmarima. Ova konstatacija se naročito može primeniti na grupu američkih pisaca, koja je literarno sazrevala u periodu Prvog svetskog rata i nakon njega, a kojoj je Štajnova dala ime "izgubljena generacija" (Gertruda Štajn, Ernest Hemingvej, Fransis Skot Ficdžerald, Ezra Paund, Tomas Eliot itd.). Isprazni život i monotonija Hemingvejevog dela Sunce se ponovo rađa ili tragična sudbina Ficdžeraldovog Velikog Getsbija se veoma razlikuje od košmarnog raspoloženja Golog ručka ili Bludnog sina. U čemu je ta razlika? Slično Bludnom sinu i Goli ručak, istina nekoliko decenija ranije, nastaje pod jakim uticajem propasti Američkog sna. Ovde je od velikog značaja shvatiti sa kojim razlogom Berouz konstatuje da nije postao ugledni građanin nego "džanki". Pogrešno bi bilo razumeti njegovu konstataciju kao "racionalizuju" – u psihološkom značenju te reči. Zapravo, pitanje je sledeće: na koji način je identitet narkomanskog zavisnika odredio Berouzovo pisanje? Ovaj identitet nije nešto sporedno njegovom pisanju – nego njegova suštinska odredba. Stoga nije obična konstatacija kada kažemo da je Berouzovo pisanje zaokupljeno dvema temama: narkomanskom zavisnošću i homoseksualnim iskustvom. Oba ova iskustva spadaju u "podzemne kanale" kojima se kreće Berouzova misao. Stavljajući se na stranu marginalaca, Berouz ustaje protiv Američkog sna, onog istog koji je trebalo da bude "lonac za topljenje" (Melting pot) manjina i fuzija razlika i različitosti , a koji je na kraju i odveo poništenju razlika, ali ne na osnovu nekog stvarnog nacionalnog jedinstva – Vilsonove ideje o stvaranju istinskih političkih vođa – nego putem policijskog terora i tehnokratske kontrole. Beruouzov košmar se razvija na poleđini Američkog sna, kao njegova druga krajnost. I dok glavni lik u Bludnom sinu uzvikuje da je želeo da postane ništarija, da je hteo samo da se zabije u sobu i da pije i da mu tako prođe dan, dotle Berouz tvrdi kako je odluku da postane narkoman doneo iz dosade, revoltiran lažima visokog društva i njenim ograničenim pogledima na život i smisao ljudskog postojanja u svetu. Budući da i sam potiče iz više srednje klase (otac mu je imao fabriku za preradu drveta), od njega se očekivalo da krene stopama svojih vršnjaka i postane u najmanju ruku: advokat, lekar, biznismen itd. I dok glavni junak Bludnog sina odbija da prihvati malograđansku ideologiju svoje porodice (autoritarni otac i poslušna majka) – a time i obećanje postupnog napredovanja na društvenoj lestvici – dotle Berouz prezire sopstvenu porodicu, koja mu je nametala obavezu da učestvuje u obnovi duha preduzetničke Amerike. Birajući da postane narkoman, Berouz je izabrao onu "drugu Ameriku" – marginalizovanu i odbačenu na periferiju sistema. Za razliku od onih koji učestvuju u "društvenom prosperitetu" i koji kao političari, biznismeni, advokati i mnogi drugi ideolozi kapitalizma, propovedaju veru u napredak i prosperitet nacije – koji, dakle, sanjaju Američki san – dotle, Berouz proizvodi košmar – kao opoziciju tom snu – i na svetlost dana iznosi i sve negativne posledice koje je ovaj san sa sobom neminovno proizveo. Izgleda da Berouzova ideja košmara nije u potpunosti nazavisna od Američkog sna. U jednom od svojih eseja on se seća kako su SAD – pre Drugog svetskog rata – bile karakteristične po individualnim pravima i slobodama, dok su u periodu posle toga, isto tako postale prepoznatljive po agentima, prisluškivanju, svetskoj zaveri itd. Berouz stvara pod uticajem ove druge (Makartijeve) Amerike – ispresecane tokovima javnih službi, državnih agencija i svetskih zavera. Sa druge strane, kao dugogodišnji narkomanski zavisnik Berouz je takvu Ameriku odavno upoznao i nije imao većih poteškoća da svoje iskustvo stavi na papir. Ne samo da je često bio progonjen od policije, nego je bio i svedok da su u jednom trenutku dojučerašnji zavisnici stavili značku i prebegli na stranu zakona. A može li neko policiji biti od veće koristi u borbi protiv narkomanije od samih narkomanskih zavisnika? Videći u šta se pretvara Amerika iz njegovog detinjstva, Berouz nije više oklevao i odlučio je da napiše potresnu satiru u duhu Guliverovih putovanja. U Sviftovskom maniru – ali, opet, na zastrašujuće gorak i opor način – Berouz pokušava da dočara istoriju propadanja Američkog sna, istoriju propasti obeleženu nastankom košmara. Ipak, kakav je to specifično berouzovski košmar? Kao veoma pasionirani čitalac evropske literature, oduševljavao se Špenglerovim delom Propast zapada, Berouz nije mogao ostati imun na uticaje koji su dolazili sa te strane. Mešavinom dadaističko-nadrealističkih tehnika pisanja i sofisticiranim čitanjem novije francuske literature (Gijom Apoliner, Žan Žene, Luis-Ferdinand Selin itd.), Berouz se odlučio da konačno i stavi na papir svoje zapise iz Tangera. U tom tehničkom smislu veoma su mu puno pomogli pripadnici bit generacije, sa kojima se u jednom periodu svoga života Berouz intenzivno družio, a pre svih: Džek Keruak i Alen Ginzberg. d) o radnji romana U romanu Goli ručak Berouz razvija misao da ljudska rasa prolazi kroz stadijum totalnog preobražaja. Osnovni uzrok takvog stanja stvari se nalazi u zadovoljavanju "potrebe". Berouz "potrebu" određuje u odnosu na užitak koji proizvodi zavisnost od narkotika. Ipak, narkomanski zavisnik je samo ekstremni slučaj prosečnog potrošača. "Potreba" proizvodi narkomanskog zavisnika kao idealnog predstavnika potrošačkog društva. Narkotici ograničavaju nagonsku prirodu čoveka i redukuju je na najprostiju formu zavisnosti od upotrebe narkotika. Stoga se osnovni biološki nagoni (za jelom, pićem i seksom) svode na minimum – ali se potreba za drogom neprestano pojačava. Zavisnost od narkotika na taj način čoveka pretvara u neki novi životinjski oblik. Dok životinja zavisi od primitivnih nagona – čovek stvaranjem veštačke "potrebe" zasniva zavisnost sličnog tipa – a redukcija bioloških nagona pojačava veštačku potrebu za "fiksom". Narkomanski zavisnik stoga koristi "doup" kako bi održao ljudski oblik i kako bi mogao da funkcioniše normalno u ljudskom svetu. Ono što treba shvati u sistemu zavisnosti koji proizvodi "potrebu" jeste na koji način funkcioniše tržište narkoticima. Ovaj mehanizam smo već ranije upoznali kao problem antiproizvodnje. To znači da se ovde potreba za narkoticima proizvodi kroz nedostatak. Narko diler je neko ko manipuliše ovom "potrebom" i ko nju usmerava u određenom pravcu. Upravo zato što droga biva dostupna kroz nedostatak, odnosno, kao neprestano uskraćivanje od strane sistema zavisnosti, upravo zbog toga ona može da formira neki predatorski lanac sličan prirodnom sistemu ishrane. Uz pomoć "zakona nedostatka" Berouz je izgradio ceo sistem zavisnosti u Golom ručku, a koji se u osnovi zasniva na "principu zadovoljstva". Na taj način i sam užitak postaje predmet zakona i zapoveda se kao takav. Goli ručak prati priču na više paralelnih ravni. Li je narkomanski zavisnik koji pokušava da umakne policiji – to je stvarni nivo priče. Paralelno sa ovim razvija se i imaginarni nivo, prećen čestim halucinacijama i naglim fleš-bekovima, koji čitaoca samo trenutno vraćaju stvarnim situacijama Lijevog narkomanskog života. Na ovoj drugoj ravni Li učestvuje kao agent u službi Islamske korporacije na zadatku da pronađe doktora Benveja, kojemu je ponuđeno mesto savetnika u Slobodnoj Republici. Islamskom korporacijom upravlja Ej Džej "ozloglašeni trgovac seksom" i skandal-majstor. Slobodna Republika je naziv za državu u kojoj je legalizovana prodaja narkotika i homoseksualni užitak. Sa druge stane, doktor Benvej je renomirani stručnjak za sve vidove telesne torture, iznude priznanja i kontrole svesti. Naročito je poznat po tome što je nekoliko godina proveo u Aneksiji – državi fašističkog tipa – gde je usavršavao tehnologiju kontrole svesti, ekperimentišući na ljudskom uzorku i uz učestalu upotrebu droga. Na taj način je došao do visoko sofisticiranih metoda kontrole, što ga je učinilo nadaleko čuvenim stručnjakom na tom polju. Trenutno je zaposlen na jednoj klinici u Slobodnoj Republici – koja više liči na neki eksperimentalni koncentracioni logor – gde usavršava tehnologiju kontrole ponašanja. Interzona je "ogroman konglomerat zgrada" u kojima se obavljaju poslovne transakcije. Sobe su napravljene od plastičnog cemanta kako bi se smestio što veći broj ljudi – smeštaj se uglavnom sastoji od kreveta – a u slučaju prenatrpanosti dešava se da neki od posetilaca provali u susednu sobu, odnosno, susedni krevet. U poslovnim transakcijama učestvuju raznovrsne korporacije i kompanije, a njihovi zastupnici i agenti su ljudi sumljivog morala, prevaranti i propalice najgoreg tipa (Ej Džej, Marvi-Lepi, Leif Baksuz itd.). Njihova trgovina je uvek u nekoj vezi sa narkomanskim i homoseksualnim užitkom. Postoji nekoliko stranaka u Interzoni. To su: Vodenjaci, Divizionisti, Faktualisti i Odašiljači. Vodeljanjaci se uglavno odaju svakom obliku izopačenosti, od kojih prednjači mazohizam. Odašiljači su samovoljni i tvrdoglavi, ne slušaju nikog i jedini cilj im je da odašilju poruke. Odašiljač može biti samo jedan, da bi odašiljanje bilo što efikasnije (emocije remete odašiljanja, a svaki odašiljač bi projektovao vlastite emocije) i on se vremenom kvari i pretvara u veliku stonogu, koju s vremena na vreme moraju spaliti radnici i izabrati novog odašiljača na osnovu opšteg konsenzusa. Divizionisti vode umerenu politiku, a dobili su naziv po tome što stvaraju sopstvene duplikate (kopije ili klonove). Duplikati su zavisni od svojih modela i vremenom se moraju puniti majkom ćelijom. Divizionisti najviše strahuju od pobune svojih kopija. Seksualno opštenje sa duplikatima je strogo zabranjeno, ali se uveliko primenjuje u praksi. Hoteli u Interzoni strogo zabranjuju ovu praksu, a agenti policije redovno kontrolišu hotelske sobe, kako bi iskorenili ove pojave. Faktualisti su legalisti i oni se zalažu za zabranu Vodenjaka, Odašiljača i Divizionista. U njihovim biltenima piše da se oni suprotstavljaju Vodenjacima jer uništavaju "protoplazmatičku suštinu". Takođe su protiv telepatskih istraživanja i prenatrpanosti zemlje duplikatima. Za Odašiljače kažu da su paraziti koji zavise od matične ćelije i da su virusi koje treba uništiti. Interzona se graniči sa Ostrvom koje je nekada bilo britanska vojna i pomorska baza. Engleska ga još uvek drži pod jednogodišnjim zakupom, ali bez plaćanja zakupnine, iako svake godine redovno obnavlja ugovor o zakupu. Ostrvljanima su nametnute demokratske forme, pa tako oni imaju senat i kongres, ali njihove nadležnosti su smešno male ("razmatraju problem bacanja đubreta i inspekcije poljskih klozeta" ), dok je predsednička funkcija neomiljena i uglavnom se silom dodeljuje nekom neodgovornom građaninu. Ponižavanja i omalovažavanja su toliko učestala da retko koji predsednik ispuni ceo mandat. Pavijani su zakonom zastićeni na Ostrvu, to su životinje koje su gusari doneli u XVII veku i za koje proročanstvo kaže da, ukoliko se istrebe, ostrvljanska uprava će pasti u tuđe ruke. Sada ove životinje redovno maltretiraju građane Ostrva, a s vremena na vreme neko poludi i poubija nekoliko Pavijana i potom izvrši samoubistvo. d) Zaključak Možemo reći da je Goli ručak predstavljao satiričan odraz postojećeg stanja stvari u svetu. Svet ulazi u stanje totalne kontrole – umne bolnice su novi koncentracioni logori za istraživanje granica svesti – dok na globalnom planu dominiraju prevaranti najrazličitijih vrsta, oni zavode vanredna stanja kako bi ustanovi sve veći stepen kontrole. Od pijanih praznika i seksualnih orgija oni prave poligone za eksperimentisanje nad ljudskim zamorcima i učestvuju u masovnim delirijumima koji preobrazavaju čoveka u neki novi oblik života – ispraznu nagonsku formu veštačke zavisnosti od narkotika. Berouz dovodi korumpirani sistem do njegovog kranjeg dometa: do totalne kontrole kao konačnog rešenja za sve nedostatke savremenog sveta. Ustanoviti šta je "sa one strene viljuške" znači prepoznati samu srž "golog ručka". On je "go" jer je "ogoljen" do krajnjih granica. To je vrhunac Berouzovog košmara. On je potpuna i čista adikcija, nagon, "potreba". Zavisnost – to je krajnja forma u koju se čovek preobražava pod dominacijom tehnologija kontrole. Ne više zavisnost životinskog tipa – zavisnost od primarnih nagona (gladi, žeđi i seksa) – nego veštačka zavisnost od narkotika. A opsesija totalnom kontrolom upravo izražava zavisnost tog tipa. Na taj način se tehnologija kontrole izjednačava sa logikom užitka. Za Berouzove junake krajnja svrha ljudskog delovanja je u postizanju užitka (narkomanskog, homoseksualnog). Zbog toga ne postoje pozivni likovi u Golom ručku. Tu je logika užitka svedena na čisti nagon za samoodržanjem. Nije ovde pitanje da li je užitak po sebi zabranjen ili dozvoljen. Logika užitka je takva da on neprestano želi uživanje. Dakle, on proizvodi želju kroz užitak i to želju kao nedostatak. U službi čega je uživanje u Golom ručku? Odgovar je: uživa se radi većeg uživanja. Ipak, šta je najveće uživanje za narkomana? Na to Berouz odgovara: užitak skidanja sa droge, odnosno, užitak neuživanja. Suština Berouzovog dela je u tome da pokaže svu besmislenost uživanja. Uživanje, uostalom, kao i kontrola, ukoliko je bez ograničenja naprosto uništava sebe. Dakle, uživanje mora imati neki cilj, neki smisao – da ne bi ukinulo samo sebe. To je razlog zašto ne postoje pozitivni likovi u Golom ručku, jer svima njima, naprosto, nedostaje mera uživanja. Videli smo ranije da je suština košmara u tome da oni umanjuju mogućnost sanjanja. Berouz stvara delo kao košmar. Tamo gde užitak postaje jedini cilj i svrha delovanja – tamo je košmar već odavno poremetio sposobnost sanjanja. A užitak se na kraju i svodi na golu zavisnost – tu više nema nikakvog uživanja – sve je prosta prinuda – imperativ da se očuva ljudska forma. Eto košmara sa kojim nas upoznaje Berouz. To više nije alkoholičarski košmar – opsednut sopstvenim propadanjem – nego čista nagonska forma adikcije – konkretizacija nagona samouništenja. ISEČAK IZ KNJIGE NA TRAGU SNOVA