SLUČAJ "DARA IZ JASENOVCA"

Zapravo tema ovog teksta nije analiza filma, njega nisam ni gledao, samim tim ne bih da ulazim u nekakve raprave o estetskoj vrednosti ili istorijskoj verodostojnosti ovog, po svemu sudeći, veoma sumnjivog filmskog poduhvata. Ono što mene ovde zanima zapravo je jedna praksa koja se ponavlja i o kojoj smo već više puta pisali, ali očigledno da to nije dovoljno shvaćeno, pa ćemo morati ponovo o tome: reč je o jednoj politici proizvodnje dvojnika. O figuri dvojnika i njegovom značaju za stare civilizacije veoma rečito je pisao još Edgar Moren u knjizi Smrt i čovek, koja je izašla davne 1958. godine. Ipak, ono što je njemu promaklo u toj knjizi jeste specifična politička istrumentalizacije ove figure. Moguće da se to njemu desilo iz razloga što je suviše ontologizovao ovu figuru, umesto da je posmatra kao isključivo političko pitanje, pa samim tim i problem smrti da objasni kroz prizmu politike, što u nekim momentima on i čini, ali nam izgleda da taj pokušaj ipak nije dovoljan da se osvetli ono o čemu bismo voleli da govorimo na ovim stranama. Razumljivo je da na ovom mestu ne možemo raspravljati o Morenovom delu, ali nije na odmet pomenuti ga kao uvod u temu o kojoj želimo raspravljati. A reč je zapravo o političkoj produkciji dvojnika. Tako bi se mogla nazvati sadašnja politika SNS-a, a ona je kao politička strategija karakteristična za mnoge autoritativne režime i nije nikakva novina niti nekakav poseben doprinos SNS. Čak se može reći da se dobrim delom i strategija savremenog neoliberalnog kapitalizma zasniva upravo na toj politici udvajanja. A stvar je potpuno jasna. Da bi se izbegla ozbiljna kritika potrebno je stvoriti nekakvog dvojnika koji će celu stvar unapred obesmisliti. Na taj način se formira efekat parodiranja parodije, odnosno, parodira se životna svakodnevnica na jedan krajnje ciničan način, a stvarna kritika se izvrće u sveopštu tabloidizaciju. Bilo da je reč o televizijskim emisijama, tok šouima, radijskim, novinskim i internet sadržajima, sve se to pakuje u jednom dupliranom izdanju, sa elitinim političkim liderima ili eksluznim političkim analitičarima, koji po pravili „mlate praznu slamu“ i govore o već poznatim stvarima. Tome se uvek doda, kao jelu malo začina, bulerske štampe i tabloidnog sadržaja, da „zabiberi“ situaciju i zauvek stigmatizuje onog ili ono o čemu se govori. E sad, čini se da je taj manir stvaranja dvojnika došao na naplatu upravo na filmu Dara iz Jasenovca. Naravno, šta god mi mislili o Biljani Srbljanović, ona ne bi bila to što jeste da s vremena na vreme ne kaže i nešto o čemu zaista vredi promisliti. Elem, ona je u jednoj svojoj analizi pronašla veoma dosta sličnosti između scenarija Dare iz Jasenovca i scenarija, već godinama odbijanog filma, Djeca Kozare, inače našeg renomiranog filmskog reditelja Lordana Zafranovića. Sad, nije stvar u tome da li je reč o novom plagijatu, radi se o tome da shvatimo da politika dvojnika deluje upravo sa ciljem da nešto unapred obesmisli. Rečnikom Benjamina može se reći da je njem smisao estetizacija političkog sadržaja i to upravo sa ciljem da se spreči njegova politizacija. U Srbiji danas sve funkcioniše po tom šablonu i stoga ne iznenađuje da jedan film, koji je premijerno prikazan u SAD-u i u našim medijima je najavljivan kao jedan od domaćih konkurenata za Oskara, na kraju završi u najvećeg glibu i žabokrečini filmske industrije, prekriven medijskom prašinom zaborava koju je sam tako teatralno podigao za sobom (u jednom trenutku film je čak i na IMDB-u dobio ocenu preko 9, što je izuzetno visoka ocena, iako je u sledećem trenutku bio stopiran za lajkovanje, navodno, zbog ostrašćenih glasača koji najverovatnije film nisu ni pobledali, a što je naravno protiv politike IMDB-a). Ali to je upravo problem sa tom politikom dvojnika budući da ona nema sadržaja, niti nekakvog kvaliteta, i njen je jedini cilj blokiranje protivnika po cenu obesmišljavanja svega, pa čak i vlastitih kreativnih mogućnosti. Otuda je takva politika veoma opasna, jer ona u suštini uništava vlastite stvaračke potencijale i to tako što ih vezuje za nekakvu partijsku strukturu koja njima suvereno diriguje i upravlja, omogućavajući stabilnost političkog sistema sličnu onoj koju imamo u azijatskim despotijama, a koje upravo počivaju na obesmisljavanje svega što je vredno življenja. Tako dolazimo do jedne figure despota, koji je najviše slobodan i istovremeno najveći rob, budući da se jedini prepušta uživanju koje istovremeno svima uskraćuje. Ta bačenost u uživanje putem savremenih medija i obesmišljavanje svega vrednog putem žute štampe i rijaliti programa, za posledicu i ima filmove poput Dare iz Jasenovca, koji će nas sve više blamirati među svetom, a na šta ćemo mi biti sve više ponosni, jer je valjda naše (a nema veze što je govno u pitanju – da ne bude zabune, ovo nije komentar na film koji nisam gledao, nego generalno na stav koji u poslednje vreme sve više provejava u medijima i na koji nas vlast pomalo navikava). I stoga ne treba da se iznenadimo ako se neki budući projekat neslavno završi poput „Sinđelića“, „Ravne gore“ i dr. nedavnih pokušaja revizije istorije, koji neće imati drugu svrhu osim da beskrajno budu reprizirani na javnom servisu i drugim telekomovim kanalima koji ionako više nisu za gledanje - diskutabilno je da li i celokupna kablovska uopšte služi tome, ili je reč o nekom besprizornom uprizoravanju ponavljanom unedogled kako i sami ne bismo postali svesni sopstenog besmisla u savremenom multimedijumu.