SLUČAJ "DARA IZ JASENOVCA" 2

Puno prašine se prošlih dana podiglo oko filma Dara iz Jasenovca. Naravno, i ovog puta mene uošte ne zanima film, nego bi se bavio analizom događaja koji su pokrenuti povodom samog filma. Verovatno nije slučajno što je baš u ovom trenutku bio prikazan film na RTS-u i što je nakon toga usledila gomila tabloidnih napisa o novodnim „prikrivanjima ratnih zločina u Jasenovcu“. Čak, ono što je u filmu bilo naročito istaknuto, naglasak tabloidne štampe nije na zločinima, nego na zločinima nad Srbima i istini o njima koja se godinama unazad potiskivala. Sve ove napise treba čitati kao deo simptoma – tu ne pomaže suočavanje bolesnika sa činjenicama – jer je očigledno da bolesniku nije do zdravlja, nego da treba razloge da produži svoju bolest. A bolest u koju na tabloidi guraju je mnogo dublja i obično je povezana sa nekakvim nadolazećim političkim događajima. Mnogi u principu greše kada ovakav pristup tabloida nazivaju politikanstvom, zapravo reč je o depolitizaciji, ili kako je to svojevremeno Benjamin konstatovao, estetizaciji političkog, pri čemu se ovde svaka političnost svodi na nekakvu „prljavu malu tajnu“ iz porodičnog okruženja. Tabloidizacija štempe prati događaje na televizijama sa javnom frekvencijom, a što je jedna od glavnih tendencija vlasti, a to je pokušaj da se Srbi ponovo učine žrtvom tuđih zločina. Naravno, postavlja se pitanje šta je iza ovih pokušaja, odnosno, od čega nas oni zapravo brane „glorifikacijom srpskih stradanja“. Nacionalizam sam po sebi pati od nekakve kolektivne tragedije – budući da je politički destruktivan i uvek na kraju dovede do nekakvog kolektivnog stradanja (primer nacističke Nemačke je to odlično pokazao), tako da se on zapravo i hrani kolektivnim tragedijama. E sad, naravno, ovde se radi o tome da se medijski proizvode efekat viktimizacije kako bi se pripremili na okolnosti koje nam predstoje, a reč je zapravo o zločinima počinjenim na Kosovu. Mnogi zaboravljaju, a mnogi i namerno ne žele da pričaju o tome, da novi sud o ratnim zločinima na prostoru Kosova i Metohije delimično pogađa i našu državu, a samim tim i o srpskim zločinima će tamo takođe biti govora i zbog toga će zasigurno neko odgovarati. To će biti i sastavni deo pregovora o konačnom statusu Kosova, pa verovatno i predmet brojnih ucena koje će uslediti kako od strane Amerike, tako i od strane EU, a nisam siguran kako ćemo se mi u svemu tome snaći. Otuda je potrebno proizvesti efekat viktimizacije kako bi se pripremio teren za moguće suprostavljanje Americi i EU povodom pitanja Kosova i njegove samostalnosti. To je slična strategija kojoj pribegavaju samoproklamovani antiglobalisti u Srbiji, nivelacijom domaćih zločina ukazivanjem na zločinačku prirodu velikih sila. Najbolji omaž svemu tome jeste Kusturičin film Na mlečnom putu, koji navodno traži inspiraciju u nekakvoj srpskoj srednjevekovnoj tradiciji, nasuprot amerikanizaciji (američki san). Pronaći nakav duhuvni život i posvetiti se monastvu gradeći jedan unutrašnji i imaginarni svet koji u koji su nas svetski moćnici proterali, nije nikakva alternativa nasilju nego njegova apologija. Ali ta priča potpuno odgovara depolitizaciji u Srbiji, budući da srednja klasa iz blata politike i tabloida traži utehu u nekakvoj nacionalnoj kulturi i religiji, a poznato je da je religija „opijum za narod“ i nižih klasa. Sa druge strane, ekranizacija nasilja svetskih moćnika zaboravlja protiv koga je to nasilje upereno, nije reč ni o kakvoj stigmatizaciji srpskog naroda, nego naprotiv o jednom bahatom i kranje nasilničkom ponašanju jedne vojske, navodno naslednice jugoslovenske JNA, koja je preuzela vojne kapacitete bivše države i usmerila ih protiv nekih njenih bivših članica, rušeći sve pred sobom. Slika koju prikazuje Kosturica u svome filmu je zapravo obrtanje teze, i sva strahota, sa kojom on predstavlja žločine učinjene nad spskim vojnicima i lokalnim stanovništvom je lažna, jer je prosto jednostrana. Tu nije bilo reči ni o kakvoj borbi Davida sa Golijatom, naprotiv, reč je o jednoj razjarenoj i destruktivnoj vojnoj furiji, koja je u vojnom smislu bila najdominantnija u regionu, i koju je u jednom trenutku trebalo obuzdati i zaustaviti. Naravno, sam Kusturica se metaforično poigrava sa idejom Evrope, njenim mitskim korenima, što i dalje daje lepotu njegovom filmskom izrazu, ali više nije dovoljno da njega opravda u domaćoj i stranoj kinematografiji, jer ono što on čini odavno prevazilazi razmere filma, i reč je o svojevrsnoj estetizaciji politike. Slična stvar se ponavlja i sa njegovim filmom o Maradoni, on Maradonu predstavlja kao jednu subverzivnu i antiglobalističku ličnost, ali zaboravlja da sagleda i onu drugu stranu Maradonine tragedije, zavisnost od droge koje ga je dovela u blizinu kriminalnog okruženja i prostitucije – reč je o navikama kojih se Maradona nikada nije odrekao iako nije uvek pohvalno o njima govorio. Problem antiglobalizma, bar u Srbiji, jeste u tome što on veliča lokalne moćnike kao protivtežu svetskim moćnicima i njihovoj globalnoj dominaciji. Ko bi bio bolji za prikazivanje takvih likova od Kusturice, koji je popularnost stekao zahvaljujući prikazivu lokalne bahatosti, od filma Sećas li se Doli Beli (uloga lokalnog kriminalca i makroa) do filma Podzemlje (uloga Crnog). Upravo na to se svodi i sadašnja politička priča u Srbiji: ne treba zaboraviti ekonomski nacionalizam je i dalje nacionalizam, naročito u jednom ideološkom smislu Vučićeva je politika odavno skrenu u desno i kao što se danas koristi jedan sportski rečnih da bi se opravdalo užasno stanje u zdravstvu, tako će ponovo sutra da se iskopavaju mrtvi i da se prebrojavaju njihove kosti samo da bi se utvrdila užasavajuća neistina: da smo mi žrtve mržnje svetskih sila, koje odbijaju da poveruju u naše postojanje (samim tim i u naše stradanje).