NA PUTU - IZMEĐU LUDILA I SMRTI

a) uvod Keruakovo glavno delo Na putu ispisuje lude avanture dva prijatelja: Nila Kesidija i Džeka Keruaka. Za Keruaka je to bila posebna avantura: od trenutka kada je odlučio da napiše roman o proputovanju Amerikom, do trenutka kada ga je zvanično i objavio. Paralelno sa tim kruži legenda o spisu koji je nastao za svega tri nedelje na dugačkoj rolni papira. Iako mnogi misle da je ovaj roman Keruak pisao pod uticajem narkotika (benzendrina), on odgovara da mu je od svih psihoaktivnim supstanci jedino kafa pomogla da rad privede kraju. Šta zapravo predstavlja ovo delo? Istina je da je Keruak delo žavršio u roku od tri nedelje (u proleće 1951, između 2. i 22. aprila), kao što je isto tako istina da su pripreme za njegovo pisanje trajale duže od dve godine (od 1948. do 1951). Sa druge strane, delo je konačno objavljeno tek 5. septembra 1957, posle ko zna koliko godina mukotrpnog rada na preradi teksta i upornih odbijanja, od strane urednika, širom Amerike. Poznato je kakvo su mišljenje Keruakovi prijatelji imali o njegovom glavnom delu, kao i o konačno objavljenoj verziji. A bilo je potrebno zaista puno godina dok Keruakov izvorni tekst nije ugledao svetlost dana (tačno pola veka, London, 2007). U našem radu mi ćemo se držati Keruakovog izvornog svitka, pošto nam izgleda, kao uostalom i većini Keruakovih prijatelja i tumača, da je rana verzija romana mnogo kompaktnija od one koja nastaje zahvaljujući brojnim cenzurama i autocenzurama samog pisca. b) Keruak i modernistički džez Modernizam je ostavio veliki uticaj na Keruakovo delo. U svojim dnevnicima Keruak je često komentarisao bap-muzičare. Šta je to novo bap doneo sa sobom. To je upravo ta sloboda u jezičkom izrazu kojoj i sam Keruak teži. Pisati delo ali tako da se u njemu očuva umetnička autonomija – sloboda i spontanost u ispisivanju događaja, sa naglašenim brzim ritmom i čestim sinkopama – slično inprovizaciji bap-muzičara. Sa druge strane, Keruak je razlikovao dva tipa hipstera. Prvom tipu pripada crni bap-muzičara, on je tajanstven i ne priča puno (jednom reči "cool"), dok je drugi tip histerične naravi, on luta barovima i spopada ljude kako bi ostvario sa njima komunikaciju. Pored tehničkih, iz bap-džeza Keruak izvlači i materijalne uticaje. U tom smislu Keruak je u izvesnoj koliziji sa američkim snom. To se pre svega odnosi na uvođenje elemenata subkulture i kontrakulture. Slično Ginzbergovoj poemi Urlik i Keruakovo delo je pisano pod uticajem hipsterske amerike. Ti podzemni kanali San Franciska, kojima se kreću ljudi najrazličitijih kategorija (sitni lopovi, prevaranti, narkomani itd), ovde dobija svoje najpotpunije značenje. Tom manjinskom, marginalnom i podzemnom svetu Keruak je posvetio svoje delo. U prethodnom odeljku smo videli da je zasluga modernističkog džeza bila upravo u tome što je uspeo da stvori sopstveni životni stil. Izgleda da i Keruak opisuje nastanak životnog stila opsednutnog lutanjem i smrću. Šta je to novo u Keruakovom pristupu? Keruak želi da na svetlost dana izvede drugu Ameriku. To je manjinska i podzemna Amerika, getoizirana košmarima. Ne radi se samo o tome da američko društvo produkuje socijalne nuspojave i zatvorena društvena područja, nego i da se ti podzemni kanali otvore i da se na njih baci novo svetlo. Potrebno je pokazati ko je ta druga Amerika – to je naizgled Keruakov zadatak. c) smrt – početak i kraj putovanja Keruakovo delo počinje jednom smrću (njegovog oca). U toj smrti se skupilo sveopšte iskustvo umiranja. Pisac je imao osećaj kao da je sve mrtvo. Iz ovog sveopšteg mrtvila se i javlja ideja o putovanju. Proputovati Ameriku uzduž i popreko, iz Njujorka do Los Anđelesa i natrag – to sve ponoviti još jednom, da bi se na kraju stiglo do Meksika – to je putanja koju će glavni junak i pisac slediti u svom delu, rame uz rame sa prijateljem: Nilom Kesidijem. Ono što međutim ne treba prevideti u ovom slučaju jeste to da je smrt početak i kraj putovanja. Osećaj sveopšte smrti jeste ono što pokreće na putovanje. Opsesija modelom smrti, osećanje da je sa smrću oca sve umrlo, je pokretač putovanja. Putovanje tako igra ulogu iskustva – ono je iskušavanje koje izmiče modelu smrti. Putovanje je pre svega način da se glavni junak oslobodi porodičnog modela. Porodični model je nešto što dominira Keruakovim pisanjem. S ozbirom na to da je pripadao radničkoj porodici kanadskog porekla, Keruak je snažno određen ovim porodičnim modelom. Ovde se misli na model koji nameće fordizam u svojoj težnji da stvori stalnog radnika. U tom smislu Keruakovo delo počinje traumatskim mestom u dvostrukom smislu: izvorna verzija romana započinje smrću oca, objavljena verzija se odnosi na razvod od žene. U osnovi ta dva motiva će neprestano proganjati Keruakovo delo, a porodična linija će postati i sama protiv-teža putovanju. To će eskalirati do takvih razmera da će Keruak shatati putovanje još samo kao neki privremeni postupak dok se konačno i ne smiri u porodičnom gnezdu. To je razlog zašto su neki kritičari Keruaka nazvali pescem vere – i mada se tačno ne zna šta se traži – putovanje je ipak neka potraga za smislom i verom. Sa druge strane, putovanje Keruaku pomaže da privremeno napusti porodični model. Moglo bi se ići i dalje i tvrditi da je to specifična situacija u kojoj se nalazi beli čovek u Americi. Istina, u periodu posle Drugog svetskog rata dolazi do izvesnih promena u američkom društvu. Ove promene najviše pogađaju mlade. Izgleda da je Keruak najbolji predstavnik te mlade generacija koja pati za porodičnim modelom svojih roditelja, dok istovremeno pokušava da pronađe svoj vlastiti izraz. Poenta je u tome da porodične veze popuštaju posle rata, dok generacije koje dolaze više nisu u stanju da ponavljaju socijalne obrasce svojih roditelja, nego su primorani da traže vlastiti životni put. To mladu generaciju odvodi dugim lutanjima, proputovanjima bez smisla i značenja, ludim opijanjima i upotrebi psihoaktivnih supstanci. Užitak sve više igra ulogu nadomestka porodničnog modela. To je razlog zašto se ljudi poput Keruaka odušeljavaju podzemnom Amerikom. Već sa modernističkim džezom otvorena je ta pukotina u životu pojedinca, koji više nije u stanju – niti želi – da nastavi sa uobičajenim socijalnim navikama, nego traži vlastiti životni izraz. Keruakove avanture su povezane sa tim. Njegovo proputovanje Amerikom ima za cilj da upozna čitaoca sa svim podzemnim strujanjima – ludim zadovoljstvima – a na tom putu pripovedača prati njegov prijatelj: Nil Kesidi. Kesidi je oličenje histeričnog hipstera, koji juri iz avanture u avanturu i ne znajući gde će ga život sutra odvesti. Odrastao je na rubu zakona, napušten od porodice i u popravnim domovima, sa jakim osećanjem izdvojenosti i različitosti. Kesidi žudi za sredinom u kojoj će biti prihvaćen i gde se neće izdvajati svojim navikama i ekscentričnim ponašanjima. Rastrzam između ljubavi dve žene, a svestan da ni jednoj ne može da do kraja pripada, Kesidi ulazi u lude avanture koje njega i Keruaka sve više odvajaju porodičnog života. Od suptilnog opisa napoličara, do krajnje grubog ponašanja policajaca, Keruakovo delo otkriva sve surovosti druge Amerike, ne samo paranoju ili korupciju sistema, nego i permanetnu produkciju nemoći na njegovoj periferiji. Policajci su prikazani kao nasilnici koji zloupotrebljavaju svoju moć, iživljavajući se nad marginalnim slojevima društva. Ono za čime žude junaci Keruakovog romana jeste sloboda od ograničenja (društvenih normi). Međutim, oni ne teže nekom stanju apsolutne anarhije, nego društvu u kome će svako postavljati standarde prema vlastititim životnim navikama. d) ludilo ili smrt Odluka da se krene na put donosi se iznenada. Iako izgleda da su pripreme trajale i po nekokoliko godina, presudni događaj u tom pogledu je poznanstvo sa Nilom. Keruak je do tada slušao samo fantastične priče o Nilovim avanturama, ali ga zvanično nikada nije upoznao. Poznanstvo sa Nilom je odlučilo dalji ishod događaja. Po čemu je to poznanstvo specifično? Kesidi je u potpunosti otelotvorenje podzemne Amerike iz Keruakovih snova. Ne poznaje nikakva društvena ograničenja, njegov život je ispunjen konstatnim lutanjem. I upravo to roman Na putu želi da dosegne. On teži za tim da opiše avanture dva prijatelja. Ali čak prijateljstvo nije ključna odredba ovog romana. Kesidi je čovek nepredvidive naravi, on je usamljeni putnik čak i onda kada putuje sa nekim. Tako se putovanje pokazuje i kao usamljenički poduhvat, bez obzira što se odluka da se krene na put nikada ne donosi samostalno. U tom smislu potovanje jeste permanentno prepričavanje ranijih događaja i avantura. To je jedna od stvari koju ne treba izgubiti iz vida. Ne postoji nikakva maršuta koja treba da se ispuni ovim putovanjem. Putovanje je zapravo lutenje bez cilja i smisla. Smrt je uzrok putovanja. Osećaj da je sve mrtvo jeste ono što pokreće Keruaka na putovanje. Na putu Keruak tek prevazilazi ovo osećanje potpunog mrtvila koje mu se javilo sa smrću njegovog oca. Putovanje tako jeste način da se savlada model smrti, da se ovaj odbaci kao nešto spoljašnje samoj želji. To je način da se očuva imanencija želje, odnosno, da se ojača sposobnost sanjanja. Putovanje ne znači samo promenu mesta. Bez obzira što Keruakovi likovi prevaljuju u danu i po nekoliko stotina kolometara, to ni izbliza nije pravi smisao njihovog putovanja. Na putovanje se polazi sam, to je samačko iskustvo bez obzira što se deli sa prijateljima. Putovanje nastaje pod imperativom da se model smrti prevaziđe i da se očuva imanencija želje. Putovanje je način da se očuva sposobnost sanjanja. Ali o čemu sanjaju Keruak i prijatelji? Njihov san je iskazan u obliku putovanja. Moći putovati bez ograničenja i bez zadrške, bez ikakvog cilja i smisla, kretati se, a da to ne znači promenu mesta, nego unutrašnji preobražaj čoveka. Putovanje je iskustvo koje menja one koji putuju. Smisao putovanja nije u tome da se ode iz jedne tačke u drugu, da se nešto vidi ili čuje, smisao putovanja je u tome da se postane neko drugi. Na putu Keruak više nije onaj čovek koji pati za porodičnim modelom, niti je Kesidi samo običan čovek iz kraja, sumnjivog karaktera i prošlosti. Osloboditi se porodičnom modela za Keruaka ima isti onaj značaj koji za Nila ima potreba da nađe sredinu u kojoj ga drugi neće odbaciti. Ali ovo je samo spoljnji povod njihovog putovanja. Pravi povod je zapravo potreba da se napusti i poslednja tačka u koju putovanje može da vodi i da se krene u nepoznato. To nepoznato se pojavljuje kao granični kamen samog putovanja. To nepoznato je i samo iskustvo umiranja. U svom delu Keruak ga nikada nije dosegao, ali je uvek bio na granici tog iskustva. Šta ga je sprečilo u tome? Za razliku od Kesidija, Keruak nikada nije imao dovoljno poverenja u putovanje. U pokušaju da napusti porodični model Keruak mu se iznova vraćao. Zbog toga ovo delo nosi sudbinski pečat kolebanja između putovanja i porodičnog modela. Keruak je uvek želeo da se skrasi u porodičnom gnezdu, ali mu je putovanje bilo prepreka na tom putu. Zbog toga ovaj roman dobija izgleda kakav danas poznajemo. U pokušaju da preradi svoje delo sve više su porodični momenti izlazili na videlo, dok se sam osećaj putovanja izgubio. Rečenice su postale isprecane, tempo usporen, a sinkope su zamenile pune note: „Od svitka do izdanja iz 1957, crte i elipse često postaju zarezi. Zarezi često postaju tačke i zarezi i dve tačke. Tok se prekida. Praćenje crtice od jednog trenutka do drugog bez zaustavljanja u cilju građenja arhitekture očekivane logike u rečenici vernije podražava osećaj da ste na putu zajedno sa Nilom, baš kao i klizanje kroz opise bez jasnih zavisnih rečenica”. d) zaključak Svedoci smo tako da se Keruakovo delo koleba između porodičnog modela i putovanja. To je ono što je Keruaka sprečilo da predstavi pravi smisao putovanja. Za razliku od Barouza, koji je pronikao u tamne dubine fašizoidnog preobražaja i postajanja paranoidnom kreaturom, Keruak ispisuje pozitivnu stranu putovanja, ali ne istrajava na tom tragu do kraja. Putovanje kod Keruaka rizikuje da se ponovo vrati nekom porodičnom modelu, od kojega je pokušalo pobeći. A to je opasnost koja uvek vreba putovanje. Ranije smo videli da je proces deteritorijalizacije takav da on, pod uticajem modela smrti, može napustiti putovanje i nastaniti neku teritoriju (u ovom slučaju porodični model). To se upravo desilo Keruaku. To donekle objašnjava i dalju sudbinu ovog pisca, odnosno, njegov totalni sunovrat: „Keruakov alkoholizam, uvek težak, postao je nekontrolisan, a roman koji je on počeo da piše skoro nekih deset godina ranije u Ozon Parku osudio ga je na njegovu sudbinu mitološkog „bit kralja” [...]”. To što se Keruaku desilo nije nikakva novost. Na putu čovek ponekad može da izgubi sebe. Ovaj gubitak nije ništa negativno – ovaj gubitak postaje nedostatak tek posto se vratimo nekom porodičnom modelu – što se Keruaku i desilu. U tome trenutku nas opseda porodični košmar, a naša sposobnost sanjanja neumitno slabi. Možda je u tome i bio najveći Keruakov problem: što njegovi likovi zaista nisu dobili izgled kakav su mnogi kritičari priželjkivali. Evo kako se u jednoj prilici Keruak branio: „Nijedna od mojih ličnosti ne putuje u „čoporu” niti pripada nekoj „maloletničkoj bandi” niti nosi nož. Na putu sam koncipirao kao knjigu o nežnosti među divljim mladim nemirnim ljudima kakav je bio vaš deda 1880. kada je bio klinac, a koje neki ljudi smatraju siledžijama. Ja nikad nisam hvalio nikog ko je nasilne prirode [...]”. Na taj način Keruak završava u nekom alkoholičarskom košmaru, pokušavajući da oživi neku romantizovanu prošlost Divljeg zapada, umesto da se zagleda u budućnost – koja se tih dana rađala, a koju je i sam Keruak nagovestio u svom romanu. Ti divlji mladi ljudi, koji bi po potrebi "putovali u čoporu" i nosili oružije, zapravo su ono što je i sam Keruak odbijao da prihvati. Ti mladi divlji ljudi koji na putovanju prestaju biti ljudima i postaju čopor i mnoštvo – to je san koji Keruak nije u stanju da shvati. San koji više nije opterećen nikakvim porodičnim modelom i koji jedva čeka da nešto takvo digne u vazduh. Eto šta znači sposobnost sanjanja. Sposobnost da se kroz postajanje osvoji nemoguće. Slobodan znači biti slobodan u zajedništvu i među jednakima. A istinski sanjati se može samo u zajedništvu. To je smisao zajedničkog putovanja. Putuje se uvek sam, ali nikada usamljen. Sanjati znači biti iznova na putu i iznova ponavljati putovanje. Sanjati je sinonim za putovati. A putovanje jeste iskustvo postajanja. Uzeto NA TRAGU SNOVA, naslov isti...