ФУНКЦИЈА ДРУШТВЕНИХ НАУКА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ СОЦИЈАЛИЗМУ II

У чему је значај Парсонсове теорије? Не може се рећи да је ова теорија имала неког већег утицаја на југословенску социологију, будући да је тамо доминантну улогу имао марксистички приступ, а који је потпуно супротан функционализму и насупрот друштвеној интеграцији он наглашава улогу друштвеног комфликта. Ипак, ствари никад нису тако једноставне како на први поглед изгледају. У односу на критичаре социјализма, у које убрајамо и Парсонсов функционализам, југословенска социологија и даље задржава један комфликтни приступ, иако се при анализи социјалистичког друштва служи једним функционалистичким речником који поништава класне комфликте, будући да је реч о бескласном друштву. И ту долазимо до озбиљног проблема. Чини се да је југословенска социологија у том смислу већи следбеник функционализма и од самог Парсонса. Пре свега, Парсонсове друштвене функције (економско – адаптација, политичко – постављање циљева, друштвено – интеграција и културно – одржавање образаца) у основи су веома лако примењиве и на југословенски социјализама. У делу Модерна друштва Парсонс говори о битним одвајањима који представљају поједине етапе развоја људског друштва, односно представљају специфичне друштвене функције: одвајање религије од сродства (хришћанство), одвајање политичког од религијског и етничког (принцип држављанства), одвајање економског од политичког (слободно тржиште) и одвајање културног од религијског (образовање). (Парсонс, 1992) То су елементи на којима према Парсонсу почива слободно америчко друштво: функција држављанства као формално политички принцип, функција слободног тржишта као формално економско принцип и функција образовања као формално културни принцип. Све то за подлогу има формално друштвени принцип: функцију интеграције без изузимања. Према Парсонсу сва досад позната друштва осим америчког се заснивају на некаквој друштвеној искључености: античко друштво – варвари, исламско друштво – неверници, јеврејско друштво – безбожници, хришћанство друштво – јеретици, фашистичко друштво – расно инфериорни, комунистичко друштво – класни непријатељи итд. То показује да Парсонсова социјална теорија чини саставни део просветитељства и припада наслеђу модерне, било да признаје идеју о постепеном друштвеном напретку (од једноставнијих ка све сложенијим друштвеним функцијама), до представе о социјалној правди која је могућа у једном слободном друштву без друштвене искључености. Пасонсова теорија не негира нужно наслеђе социјалне државе, али принцип слободног тржишта поставља у саме темеље модерног друштва. Не треба ићи далеко и показати колико је Парсонсова социолошка теорија у духу американизма, било да је поредимо са теоријама сличног типа: бихевиоризмом, прагматизмом и чикашком школом социологије. У основи бихевиоризма је социјални инжењеринг који верује да је људско понашање норматив путем којег је могуће мењати личност и самим тим утицати на устаљене навике, принципом казне и поткрепљења. Прагматизам такође наглашава практичну страну људске природе, орјентисану првенствено на деловање – отуда питање истине није теоријско него практичко питање –, али такође истиче и борбу за опстанак као саставни део људске природе, одакле потиче економски принцип конкуренције. То је Парка (Маринковић, 2012: 26), једног од најзначајнијих теоретичара чикашке школе, навело да говори о људској економији као о полазној основи друштвене организације: она се заснива на конкуренцији као биолошкој чињеници (принцип одабирања и теорија еволуције) која је посредована културним обрасцима (технолошка и нематеријална култура). То значи да је суштина друштва у ограничавању људске природе (начела конкуренције) елементима културе као некаквим организацијским принципом који треба друштво да од конкуренције и личног интереса доведе до комуникације и консензуса (Ибид., 24). Парсонс обогаћује ову теоријску схему утолико што јој придодаје нове друштвене функције, али задатак и даље остаје исти: културна, политичка, друштвене и економска интеграција унутар различитих личних интереса. Утолико на економском – мада би овде прецизније било рећи еколошком – подручју доминира принцип прилагођавања (адаптације), било да је реч о борби са природом, било да се ради о непосредној економској утакмици, исто као што на политичком плану делује функција постизања циљева, на друштвеном интеграција, а на културном одржавање образаца. Оно што је битно овде нагласити јесте да Парсонс полази од претпоставке да је целокупни друштвени систем некакав бихевиорални организам чије се понашање може мењати по принципу казне и награде. У подручју економије човек се прилагођава начелу конкуренције, у политичком домену он пред себе поставља циљеве, на друштвеном подручју тежи интеграцији, док у културном домену он обавља функцију одржавања образаца. Сваки од ових подручја је прецизно регулисан принципом казне и награде, тако да је на човеку само да одабере пожељно а избегне непожељно понашање. Наравно, касније ће се ова бихевиористичка шема закомпликовати кибернетским моделом, односно, принципом инпута и аутпута, захтева који долазе изван односно унутар неког подсистема и који тако посредно мењају тај подсистем, било да је реч о променама на глобалном (систем у целини) или само локалном нивоу (поједини делови подсистема). Овде је нагласак на међусобном делувању различити подсистема и њиховом утицају на систем у целини. Али се битно не мења ствар, суштина друштва је регулација која за циљ има адаптацију (економско), постизаље циљева (политичко), интеграцију (друштвено) и одржавање образаца (културно). Према Парсонсу ове друштвене функције се развијају постепено из примитивнијих и једноставнијих друштвених облика, а карактеришу тек модерна друштва, чега је најбољи пример управо америчко друштво. Ради се о друштву једнаких шанси засновано на принципи друштвене укључености, а не друштвеног искључивања. На тај начин је Парсонс створио друштвену теорију свим оним критичарима социјализма и источног блока, а на удару је свакако био и југословенски социјализам. С друге стране, будући да је неговао извесну хуманистичку представу о самам себи, југословенски социјализам је нужно био упућен на друштвену теорију. То значи да је друштвена наука социјализму служила и за властиту легитимацију и то на сличан начин на који је Парсонс легитимисао америчко друштво. То значи да је друштвена критика југословенског социјализма морала да захвати обе стране блоком подељеног света. Отуда се друштвена критика СССР-а заснивала на критици стаљинизма, а што је подразумевало бирократизацију друштва од стране политичких функционера, док се критика САД-а градила на класичним поставкама маркзизма-лењинизма: реч је о класном друштву које екпслоатише радника и своди га на робни фетишизам. Теоретичари југословенског социјализма нису морали далеко да трагају да би пронашли потврду својих тврдњи. Друштвену критику савременог капитализма који нужно завршава у страхотама концентрационих логора, а који за потпору има просвететељску идеологију и научне принципе, дала је франкфуртска школа већ 1940-их година (Адорно, Хоркхајмер, 1989). Након Другог светског рата ова теорија је појачана критиком отуђења и конзумеризма у савременом капитализму и то од стране настављача франкфуртске школе, попут Маркузеа (Маркузе, 1988) и Фрома (Фром, 1984), али и неких других теоретичара попут Анрија Лефевра (Лефевр, 1959) и Агнес Хелер (Хелер, 1981). Већ Лукачево дело Повест и класна свест (Лукач, 1970), иако се појавилило неколико година пре објаве Марксових и Енгелсових Раних радова (Маркс, Енгелс, 1973), најавило је повратак Хегелу и његовој дијалектици, а Лукач је попут Корша (Корш, 1978) наглашавао пресудан утицај хегелове дијалектина на Марксово стваралаштво, инсистирајући на категорији тоталитета као кључном појму за разувење повесне улоге пролетеријата као субјекта револуције. Лукач такође анализира елементе Хегелове Науке логике (Хегел, 1973), указујући да је управо ту родно место марксове дијалектике, која у средиште ставља међусобно деловање као облик посредовања од квантитета према квалитету и од бића и суштине ка појму и субјекту (Лукач, 1970: 98). Утолико пролетеријат треба да заузме историјску улогу која му је намењена и да од простог квантитета (класа по себи) прерасте у клалитет (класа по себи и за себе) и тако од повјесне улоге која му је додељена (класа по себи) доведе и до револуције (класне свести – класа по себи и за себе) (Ибид., 248). Дијалектичка позиција је овде супротстављена бурзоаској науци, која се увек заснива на неком неутралном принципу који важи вечно, будући да дијалектика подразумева повесност као принцип посредовања различитих елемената који међусобно прелазе један у други и то тако да су увек детерминисани неким повесним узроком. Другим речима буржоаско друштво верује да су принципи њене науке вечни из истог разлога из ког капитализам сматра савршеним друштвеним обликом, иако заборављају да је он историјски условљен и да представља одређени начин производње у датим историјским околностима, и као што је једном настао исто тако мора и пропасти (Ибид., 129). Лукач уводи појам постварења да би објаснио како се у капитализму људски односи представљају у форми робних односа и отуда се човек не схвата као целина (тоталитет) него као оно што сам продаје (радна снага). Сам човек постаје роба и функционише по принципима робе – према буржоазији неком независном и неутралном принципу који треба да важи одвајкада и заувек (принцип конкуренције), а заправо је повесно посредован и није ништа друго него одређени начин производње у датим историјским околностима. Повесни значај пролетеријата је у томе што је капитализам од постварења начинио глобални феномен, у том смислу дехуманизација је тотална за разлику од претходних друштава која су успевала да очувају привид хуманости, бар кад су у питању политичке елите, и тиме створио услове да пролетеријат као класа за себе прерасте и у класу за себе и по себи (класна свест) (Ибид., 160). Као субјект историје и носилац еманципације пролетеријат је истовремено хуман утолико да крај капитализма треба да води и крају дехуманизације. Видимо тако да већ код Лукача пролетеријат постаје носилац хуманистичких вредности и отуда укидање капитализма представља нужно и крај дехуманизације. Утолико су све претпоставке теоретичара југословесноког социјализма биле постављене већ код Лукача. Томе ће се касније придодати неомарксистичка критика конзумеризма, исказана од стране неких представника франкфуршке школе након Другог светског рата (Маркузеа, Фрома, Лефевра, Хелер итд.), а која подразумева да капитализам данас опстаје управо захваљујући томе што ствара вештачке потребе и тако од слободних грађана чини конзументе зависне од индустрије забаве и потрошачке културе. Са друге стране, критика СССР-а преузета је и усавршена од стране западних теоретичара, пре свега социолога и политичких мислилаца попут Вебера, Манхајма, Арентове итд., а који наглашавају све већу тенденцију бирократизације модерних друштава (Вебер, 1976), као и све учесталију склоност планској привреди (Манхајм, 2009) или чак тоталитаризму (Арент, 1998). Углавном се овде радило о критици стаљинизма, реч је о једном бирократизованом систему – владавини бироа или канцеларије – где се насиље користи у сврху политичког кадрирања. То значи да су теоретичари југословенског социјализма заузимали критички став како према капиталистичким земљама, тако и према земљама источног блока. Они су веровали да је југословенски социјализам напредније друштвено уређење како од земаља на Истоку тако и оних на Западу. Главна одлика југословенског социјализма било је радничко самоуправљање. Са једне стране то је значило да радници самостално управљају предузећем, док је са друге стране хуманистички социјализам представљао опозицију стаљинизму и капитализму. У капитализму су људске вредности подређене закону тржишта, а човек се своди на отуђење и робни фетишизам, док у стаљинизму човек је подрађен једном друштвеном механизму који човека отуђује на други начин, сводећи га на то да буде само шраф у великој политичкој машинерији. То је разлог зашто југословенски социјализам заузима посредну улогу између капитализма и стаљинизма, а у средиште бриге поставља човека и његове потребе. Али не треба заборавити да је и југословенски социјализам такође подложан критици, а критика долази углавном од оних теоретичара југословенског социјализма (праксис школа) који запажају и извесне бирократске тенденције социјализма у Југославији. Опасности од бирократизације су утолико веће што оне југословенски социјализам могу поново одвести у национализам, стварајући неједнакост и сукобе међу радницима, а самим тим и међу народима и народностима унутар југословенске федерације. Не треба напомињати да се управо то и десило почетком 1990-их година, након чега се југословенска федерација распала у једном крвавом и братоубилачком рату. НАСТАВИЋЕ СЕ...