ФУНКЦИЈА ДРУШТВЕНИХ НАУКА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ СОЦИЈАЛИЗМУ I

Крај Другог светског рата југословенски социјализам дочекао је на страни победника. Неформално социјалистичка држава је створена још за време рата (у Јајцу 1943. године), а као савезница великих сила (СССР-а, Велике Британије и САД-а) она је стекла веома велики углед у свету, али је за то поднела и велике жртве и то нарочито на крају рата (Сремски фронт). Иако је изгледало да је све сјајно, након рата млада југословенска социјалистичка република се суочавала са бројним проблемима, од којих су најбитнији били: ратна разарања, сиромаштво, економска заосталост, неједнаки привредни развој, велика неписменост становништва итд. Немачка повлачења су била позната по томе да су иза себе остављала велика разарања, како би уништила све расположиве ресурсе савезничких снага, од индустријских постројења до железничке и путне инфраструктуре. Осим тога, у састав нове државе су ушле бројне земље: Словенија, Хрватска, Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија. Многе од ових држава су самосталност стекле тек у склопу велике југословенске федерације. То је разлог зашто је међу њима постојала велика привредна несразмерност. По логици ствари земље севера су биле развијеније од јужних земаља, у којима се пре рата и до 90% становништва бавило пољопривредом. Југословенска федерација се развијала по узору на СССР, а то значи да је један од основних императива био привредни развој и масовна индустријализација земље. То је подразумевало масовни прелазак сељака у градове и стварање сталних индустријских радника. Маршалов план је у великој мери помогао зајмовима обнову послератне Европе, а у тој обнови је учествовала и Југославија и то нарочито након разлаза са СССР-ом (1948). Међутим, тај економски опоравак је дошао почетком 1950-их година, а до тада се Југославија налазила под сталном политичком претњом: претња је споља долазила од стране СССР-а и политичке интервенције, док се унутра она одвијала као покушај новог политичког кадрирања (Голи оток и радни логори). У таквим условима се стварао југословенски социјализам: са једне стране у градовима је спровођена убрзана индустријализација, а са друге села су претварана у радничке подружнице (задруге). На тај начин је сеоско становништво масовно пролетаријализовано, било да је реч о индустријском раднику било да се ради о сеоским задругама. Ипак, оно што је желело да се избегне јесте безобзирна експлоатација радне снаге, оличена првенствено у примарној акумулација капитала, а зашта је гаранције требало да пружи национализација, подруштавање и укидање приватног власништва. Тако је обнова државе ишла паралелно за масовном индустријализацијом привреде и пролетеризацијом становништва. Социјалистичка држава се трудила да у том периоду не понови грешке својих претходника: од Кејнза и Њу дила је преузела стратегију јавних радова (радне акције) и то као покушај да се масовно упосли становништво са једне стране, и да се истовремено обнови разорена инфрастуктура, са друге. Истовремено, то је имало и иделошке учинке јер је јачало колективни дух и стварало осећај заједништва (братство народа и народности). Посебно је нагласак био на идеолошкој функцији, а ту је главну улогу добило образовање. Ако се сетимо да се Мајхајм (Мајхајм, 1978) још крајем 1920-их година жалио на то да либерализам нема адекватну стратегију образовања младих, а који код њих треба да ојача идеолошку кохезију сличну оној у социјализму и фашизму, схватићемо значај који је југословенски социјализам придавао друштвеним наукама. У то доба многи државници су постали свесни снаге медијске пропаганде, а то је ишло чак дотле да је Ф. Д. Рузвелт у својој политичкој кампањи(1944) увео истраживања јавног мњења и то са циљем да би могао да мери колективна расположења поводом неких битних политичких питања. Стога не треба посебно наглашавати какву је улогу пропаганда имала у тоталитарним режимима, попут оног у Хитлеровој Немачкој или Стаљиновом СССР-у, кад видимо какав је значај попримила и у једном релативно либералном друштву попут америчког. Југословенски социјализам је свега тога био свестан, стога је нагласак управо и био на развоју друштвених наука. Социјализам је савезнике тражио међу учитељима и средљешколским професорима, професијама које су пре Другог светског рата радиле у веома лошим условима: било да је реч о сеоском становништву које је имало бројне предрасуде према учитељима и нису пуштали децу у школе (која би им обично помагала на послу), до тога да су владали веома лоши услови за рад (неуредне и неадекватне учионице, недостатак грејања и сл.), а и учитељи су често били слабо плаћени. У неким деловима земље су ову функцију обављали и свештеници, који су прибегавали и физичком кажљавању ученика, због чега је школа генерално била на лошем гласу. Треба имати у виду да је убрзана индустријализација за претпоставку имала и масовно описмењавање становништва, а управо због тога је учитељима и придаван велики идеолошки значај. Иако је постојала развијена медијска пропаганда, она ни изблиза није имала толики идеолошки значај какав је само добило образовање. На пример, када је у питању фашистичка пропаганда она се ширила углавном путем штампе и радија, не треба напомињати да је Мусолини долазио из новинског света, док је Гебелс пропаганду заснивао на продаји јефтиних радио уређаја (Марковац, 2017). Социјализам и фашизам су режими склони масовним спектаклима и великим народним окупљањима, било да се слави празник рада или партијски конгрес. Са друге стране, филм је такође имао велики значај у попаганди. Наравно, у почетку се југословенски социјализам служио пропагандом совјетских филмских класика (совјетска школа монтаже) – филм је ипак захтевао озбиљна новчана улагања – који су истовремено били и права уметничка дела, али је повремено правио документарне филмове у којима се величао југословенски социјализам. Али, генерално, филм је био склиско подручје за идеологију будући да је захтевао значајна новчана улагања и притом имао велику конкуренцију, нарочито након 1950-их година када долази до значајног ширења америчког утицаја (послератни Холивуд). Као специфично империјалистички и хегеномистички пројекат након Другог светског рата, Холивуд је вршио утицај који није могао бити раван ни једној националној филмској индустрији. Социјализам на том подручју није имао никакве шансе, иако су улагања у домаћи филм временом постајала све већа – због чега је и сукоб са Холивудом био све озбиљнији, као и код већине европских кинематографија у то доба – а што је на крају утицало и на специфичност југословенске кинематографије. То је доба развоја телевизије, а њен тренутни пропагандни потенцијал је био готово занемарљив, будући да су телевизијски уређаји били скупи, а квалитет слике и звука је био лош. Ипак, тај тренд развоја телевизијског програма од почетка 1950-их се наставио, а због чега је и њен пропагандни потенцијал перманентно растао. Отуда је главни модел пропаганде у југословенском социјализму и даље било јавно окупљање и масовни спектакл. Ту су до изражаја долазиле говорничке вештине и уметност позорнице: од песништва, до театра и беседништва. Са друге стране, хуманистички идеал југословенског социјализма је захтевао и развој друштвених дисциплина које би се управо истицале на пољу језика и емоција: од књижевности и друштвене критике до психологије, социологије и педагогије итд. Све то је имало упориште у једној научној продукцији која је осим идеолошких требало да захвати и стварне друштвене проблеме. Инструментална функција друштвених наука, а пре свих социологије, психологије и педагогије, у том смислу је више него очигледна. Елем, значај социологије и психилогије, генерално, за развој друштвеног инжињеринга се показао већ у 1920-им годинама у Америци са појавом бихевиоризма у психологији, односно, чикашке школе у социологији. Иако се чикашка школа социологије, бар у почетку, бави проблемом ефикасне интеграције европских имиграната у америчко друштво, више од тога оне су друштвене науке, а посебно социологију, психологију и педагогију, промовисали у главне актере решавања друштвених комфликата. А једна од најзначајнијих социолошких теорија која је раних 1960-их повезала елементе социјалног инжињеринга и друштвене интеграције био је функционализам Талкота Парсонса. НАСТАВИЋЕ СЕ...