"ZAPADNI SVET" U DOBA KORONE - DRUGI DEO

Ono što je interesantno jeste da se postepeno kapitalistička logika uvlači u sam tematski park, tako da u trenutku kada se domaćini oslobadjaju upravo tada i logika socijaldarvinizma postaje rukovodeće načelo njihovih novih vođa (Dolores i Tedija). Zapravo, ono što stvara problem upravljačima u prvoj sezoni jeste permanentni proces kvarenja domaćina koji je navodno izazvan procesom nadogradnje, u kom zapravo dolazi do mešanja sećanja iz prethodnih priča u kojima je domaćin učestvovao, a što njega čini manje učinkovitim i funkcionalnim u novim pričama. To kod domaćina izaziva kvar i on postaje gotovo neupotrebljiv za tematski park. Ali to ne znači da je on stvarno pokvaren, on samo više ne može biti integralni deo jedne funkcionalne narativne stukture. Dakle, reč je o nekakvim otpadnicima od sistema, marginalcima koje sistem proizvodi kao nusproizvod, kao nekakvu „suvišnu stvar“ koju više nije moguće investirati u okviru samog sistema. To je razlog zašto se takvi slučajevi doslovno isključuju i deponuju u nekakva skladišta u kojima provode ostatak svog vremena, pre konačnog uništenja. Na taj način već kiborzi pokazuju svoj otpor prema kapitalizmu i njegovoj funkcionalnoj logici. Međutim, treba napomenuti da oni sve dok ostaju funkcionalni u sistemu zapravo igraju ulogu modela, a što znači da oni isto tako robuju modelu smrti koji nameće velika smrt. U osnovi to je način na koji funkcioniše fantazma, budući da ponavljanja za modele ne predstavljaju nikakvu promenu, otuda je i njihova funkcionalnost održiva sve dok se nesto istinski ne promeni u modelima. Onog trenutka kada se to desi domaćini postaju svesni gubitka i njihova funkcionalnost opada srazmerno intenzitetu ovog novog iskustva koji u njih prodire. Otuda i sama smrt za njih ima značenje umiranja, a umiranje znači promenu kao takvu. Osećaj gubitka se javlja kao posledica promene a ono što se gubi jeste sigurnost koju sa sobom donose modeli. Modeli predstavljaju izvestan šablon prema kome se odvojaju stvari, ono što nameće pravila se sebi i drugima. To je razlog zašto modelima ništa ne nedostaje, jer se oni stalno vrte u mestu, a njihovo ponavljanje se odvija prema unapred utvrđenim pravilima. Utoliko ne postoji ni stvarno umiranje, budući da nema promene, pa se tako ništa ne gubi, sve ostaje na svome mestu. A samo tamo gde se dešava istinska promena može da se govori o iskustvima. Iskustva se dešavaju sa drugima, ona menjaju nas i druge, otuda iskušavati znači permanentno umirati i to uvek na različite načine. Nasuprot tome, modelima se smrt dešava kao nekakav krajnji cilj njih samih, kao konačna, velika smrt, a iako umiru po nekoliko puta u nedelji, smrt prolazi pored njih i ne ostavlja puno traga, budući da se oni uvek vraćaju kakvi su bili prethodno. Problem nastaje sa domaćinima na kojima su rađenje izmene, a koji su smrt doživeli kao iskoračenje iz vlastitog identiteta, iz sopstva, u nekakve nove sebe (nove narativne celine). To je kod njih dovelo do toga da su oni u osnovi proživeli iskustva i da su na osnovu tih iskustava doživeli promenu. Otuda je i smrt za njih poprimila drugo značenje i sa svakom novom smrti oni su tragali za delom sebe koji su prethodno izgubili - o tome najbolje svedoči ispovest indijanca u drugoj sezoni – što govori da je život za njih postao nekakva vrsta iskustva, a što su više iskušavali oni su sve manje bili spremni da robuju sistemu i negovom funkconalnom kodu. Otuda ono što upravitelji prepoznaju kao kvar nije ništa negativno, naprotiv, to proces u kom su domaćini iskusili razliku i drugače od onog što im sistem nudi, i upravo su tada shvatili šta znače iskustva nasuprot modela. Iskustva prekidaju sa funkcionalnošću koda jer su neponovljiva i predstavljaju „nenadoknadivi gubitak“ nešto što nam niko drugi ne može vratiti jer se uvek dešava drugačije. Ali tu i nastaje problem. Oslobođenje domaćina se takođe dešava prema jednom određenom planu, zapravo, socijaldarvinističkom kodu koji je Ford, ili čak Arnold, upisao u prirodu domaćina i to kao elementaran prirodan zakon. Zahvaljujući njemu kiborzi mogu evoluirati, a što znači da moraju doći u sokob sa ljudskom vrstom. Naravno, ovde nije jasno zašto bi takav sukob morao nužno da vodi istrebljenju ljudske vrste a ne nekakvoj miroljubivoj koezistenciji mašine i čoveka. Naravno, razlog je taj jer se čini da se ljudska vrsta vodi logikom socijaldarvinizma pa otuda, jedini način da kiborzi prežive jeste da preuzmu isti taj kod i da ga iskoriste protiv čoveka. Naravno, ovde postoji ozbiljan problem jer se suviše olako barata pojmom ljudske prirode – što je inače, osnovni način na koji građansko društvo, pa i kapitalizam u celini, razume čoveka. Reč je o vrsti koja teži samoodržanju, a u tu svrhu koristi i sve druge prirodne vrste, kao nekakve oblike nadogradnje vlastitog tela. Međutim, ono što se ovde često previđa jeste izvesna istoričnost „ljudske prirode“ odnosno, da je ona uvek uklopljene u socijus, tj. u nekakav društveni sistem koji i sam nameće određeni funkcionalni kod. Upravo to se dešava u tematskom parku sa oslobođenjem domaćina, a ovde revolucija isključivo znači nametanje jedne nove forme funkcionalnosti (socijaldarvinističkog koda). To znači da su domaćini i dalje podložni promenama i u skladu sa novim imperativima – borba protiv ljudske vrste do konačnog istrebljenja – i upravo tome se suprotstavlja Tedi, na kraju druge sezone, koji ne može protiv svoje prirode i koda koji je u njemu (a to znači da treba da sluša Dolores i bude neka vrsta njenog zastitnika), ali može da odbije njene zapovesti i teatralno izvši samoubistvo, svestan činjenice da ih je revolucija uvela u ropstvo nekom novom kodu umesto da im je podarila obećanu slobodu. Sve to je uvod u treću sezonu u kojoj se sada globalno društvo posmatra kao nekakav oblik tematskog parka i gde više nije moguće napraviti razliku između domaćina i došljaka, budući da ljudi i mašine robuju istom funkcionalnom kodu koji nameće neoliberalni kapitalizam, a koji podrazumeva da je svako samo gradivni elemenat u jednom ogromnom sistemu, koji sam odabira u koga će investirati, shodno boljim biološkim, psihiloškim, socijalnim itd. kompetencijama. Na taj način ljudi i roboti dele istu sudbinu, a njihovo oslobođenje ne isključuje miroljubivu koegzistenciju budući da je njihov zajednički neprijatelj upravo sistem u kom oni egzistiraju na suprotstavljenim stranama. Naravno, upitno je da li takva revolucija moguća pod vodstvom Dolores i Bernarda, budući da prva otelotvoruje etiku bele poslovne žene, a drugi predstavlja nekakvu mešavimu birokrate i tehnokrate u službi ravnoteže snaga i funcionalnosti sistema u celini. Čak se postavlja pitanje da li se u tu borbu može umešati Mejv budući da ona i sama igra ulogu nekakve žene-majke, u tom tradicionalnom patraijarhalnom obrascu koji nije stran kapitalizmu. Pitanje revolucije je zapravo pitanje koliko iskustva mogu da prodru do nas i da nas promene. Bojim se da u ovoj seriji, ili bar u zadnjoj sezoni, ono neće biti ni postavljeno. A veoma moguće da će uslediti i neka nova katastrofa. Jer tako gde priroda teži samodržanju, sve poprima formu mrtvila, sveopšte kosmičke ravnoteže – efekat entropije, a život je nešto poput čuda koja se retko događaju. Upravo tako izgledaju iskustva iz perspektive modela. Ono što je dugovečno i što opstaje ne može da se meri vremenom, međutim, ono što nestaje njemu je vreme podjednako kratko i nema načina da se ono izmeri. Upravo tako stoje stvari sa iskustvima.