PARANOJA I REALNOST "BALKANSKOG ŠPIJUNA"

Koliko smo puta pogledali Balkanskog špijuna? Koliko smo puta uživali u njegovom oporom humoru? Glavni junak ove komedije je Ilija Čvorović (Danilo Bata Stojković) a njegov suprarnik je Petar Markov Jakovljević (Bora Todorović), inače, reč je o njegovom postanaru. Jednog dana Ilija se vraća kući, navodno je bio pozvan u policiju, budući da je služio kaznu na Golom otoku, i tu zatiče novog podstanara. Kada se malo raspita o njegovom životu on shvata da je reč o jednoj ozbiljnoj zaveri protiv države i socijalizma. Nakon što je o svemu tome obavestio policiju, koja ništa od toga nije uzela ozbiljno, Ilija se odlučuje da sve intenzivnije nadzire svoga podstanara, a u pomoć mu pristiže i njegov rođak Djura. Oni zajedničkim snagama nadgledaju podstanara i njegove prijatelje, bilo da je reč o individualnim akcijama koje preduzimaju na terenu, bilo da je reč o prisluškivanju telefona u stanu. Na taj način Čvorović doznaje mnoge značajne informacije o svome podstanaru, da je reč o jugoslovenskom emigrantu koji ima stan u Parizu, posedovao je i fabriku koju je prodao dok je stečeni novac planirao da investira u Jugoslaviji, a bio je i u intimnoj vezi sa novinarkom. Naravno, njegov podstanar je sve to doznao, budući da su Ilija i njegov brat Djura prilično nezgrapno obavljali posao nadgledanja, a njihove akcije su bile toliko očigledne da su prosto „upadale u oči“ podstanaru i njegovim prijateljima. Sve to je Jakovljevića primoralo da se odseli iz stana, a kako bi naveo razlog svog odlaska, on je Ilijinoj ženi potanko ispričao da zna za sve poteze njenog muža, koji su postali već gotovo iritantni za njega i njegove prijatelje. U tom trenutku ulaze Djura i Ilija, u svom ludilu zamiljaju da je podstanar napao Ilijinu ženu, a pošto ga i fizički savladaju započinju istragu, parodirajući ponovo postupke tajne službe. Iz njihovog dijaloga saznajemo bitne stvari iz života Ilije Čvorovića. Reč je o čoveku koji je obožavao Stanjina, zbog čega je završio na Golom otoku, gde je verovatno bio izložen uzasnom nasilju, koje je introjektovao i koje sada projektuje na druge. Jakovljević to razume i pokušava da mu pomogne tako što ga želi odvesti u bolnicu, svestan da je reč i o srčanom bolesniku koji bi trebao izbegavati stresne situacije, Čvorović to odbija, ali u međuvremenu dobija srčani napad što podstanar koristi, oslobađa se i beži, dok Čvorović nastavlja da ga prati, izmoren i vidno usporen, gotovo četvoronoške. To je narativ sa kojim smo gotovo svi upoznati. Reč je o jednom paranoiku koji uobražava da se radi o nekakvoj teoriji zavere, a vlastitu nesretnu sudbinu projektuje na druge, budući da je i sam bio izložen nasilju, u jednom trenutku i sam postaje nasilan i opasan po sebe i okolinu. Ovaj film je izašao 1984. godine, i potpuno se uklapa u političku situaciju u tome trenutku. Reč je o jugoslovenskom socijalizmu koji svim silama pokušava da se sačuva od propadanja, opterećen krizom osamdesetih, kreditnom zaduženostu, nezaposlenošću, porastom cene energenata itd., i koji postepeno uvodi i neke elemente privatnog preduzetništva i lične inicijative. Sa tog stanovišta postupak Čvoroviča je totalno neopravdan i ravan ludilu, budući da on teoriju zavere primenjuje na čoveku koji u Jugoslaviju dolazi sa najboljim namerama, da investira svoj lični kapital koji je zaradio u Francuskoj. Ali, Duško Kovačević ni izbliza ne bi bio tako dobar pisac da upravo nije shvatio taj klasni odnos koji postoji između Čvorovića i Jakovljevića, ali se odlučio da ga u skladu sa vremenom predstavi na karikaturalan način. Međutim, ono što mnogi nisu shvatili jeste da je Čvorovićeva paranoja na videlo iznela i deo istine o samom jugoslovenskom socijalizmu. Paranoja je ono što Čvorovića stiti od istine – a istina je da je socijalizam izneverio upravo malog čoveka, kakav je i sam Ilija Čvorović. Toga Ilija postaje svestan tek iz završnog razgovora sa Jakovljevićem. Reč je o ljudima koji su izborili pobedu u ratu, koji su podneli teret obnove zemlje, mnogi od njih su neopravdano završili na Golom otoku i nakon toga su dočekali da vide kako im dojučerašnji drugovi rasprodaju zemlju istim onim neprijateljima protiv kojih su se borili u ratu. Za malog čoveka kakav je Čvorović to postaje pitanje individualne patnje sa kojom on ne može da se izbori i zbog toga beži u paranoju, kao pokušaj da na nekom imaginarnom planu sačuva ono što je u realnosti već izbuljeno. I ne čudi da su se dvojica glumaca u tome periodu proslavili upravo u komediji: Danilo Bata Stojković i Nikola Simić. Danilo Bata Stojković u ulozi Ilije Čvorovića i Nikola Simić u ulozi Dimitrija Mite Pantića. Reč je o ljudima koji nastavljaju individualni rat u trenutku kada je i sama država kapitulirala. Pantićeva psihoza je mnogo dublja nego Čvorovićeva, njegovo ludilo proizilazi iz društvene uloge oca i hranitelja porodice, koju pokušava da zadrži uprkos svim peripetijama koje doživljava na poslu i u kući, i zapravo je pokušaj da pobegne od svega što ga ugrožava: loše novčane i stambene situacije, porodičnih i poslovnih problema, komšijskog okruženja itd. Otuda on jedini izlaz vidi u nemogućem, zbog čega igra sportsku prognozu, a kada i to nemoguće postane stvarnost (dobitak na kladionici) on beži u psihozu, jer je svestan da nije sve u novcu i da novac ni izbliza neće rešiti problem, a da jedino mesto gde je siguran jeste bolnica, ali upravo tu ne može da se zadrži jer nije dovoljno bolestan. I Dok je u prvom slučaju reč o fordističkom radniku koji pokušava da pobegne od svega što ga okružuje jer je svestan narastajuće katastrofe, dotle je u Čvorovićevom slučaju reč o paranoji koja fordističkog radnika štiti od istine da ga je sistem izneverio. Ali dok Čvorović još uvek može da se vrati svojim imaginarnim autoritetima i da tamo pronađe nekakvu utehu, makar ona vodila i surovoj parodiji koju prikazuje Dušan Kovačević, dotle Pantić nema više čemu da se vrati, njegovo razočaranje je potpuno a ludilo predstavlja imaginarno bekstvo koje nije moguće ostvariti u realnosti (pronaći bolje plaćeni posao ili napredovati u službi, razvesti se, pobeći u inostranstvo itd.). Sve ono što je druge klase stitilo od ludila u vreme kada su granice bile širom otvorene, a plavi pasoš imao neprocenjivu vrednost u svetu, sve se to radničkoj klasi vraćalo u vidu psihoza (paranoje i šizovreminie) i bolesti zavisnosti (alkoholizam). A nijedan kinematograf to nije bolje shvatio od Živojina Žike Pavlovića, koji nije predstavljao da prikazuje tu agoniju radničkog propadanju u brojnim filmovima: Zadah tela (1983), Na putu za Katangu (1987), Dezerter (1992), Država mrtvih (2002).