KORONA U DOBA KORONE

Čudi me da još nikom nije palo na pamet da pušta 24 sata na dan filmove o zaraznim bolestima. Mnogo toga bi se tu nakupilo: od Romerovih klasika o zombijima do ranih Kronenbergovih filmova. Tu i tamo pronašao bi se neki klasik Karpentera. A da ne govorimo o onim treš filmovima o zombijima, virusima i zarazama kojih je prepuna savremena kinematografija. I to bi bilo odlično da na svakom programu idu takvi i slični filmovi. Nikakva obaveštenja da ne primamo o broju zaraženih i umrlih u svetu i oko nas, nikakve konferencije za medije na kojima se prepiremo da li zavesti još strožije vanredno stanje ili pustiti ljude da se malo relaksiraju tokom uskršnjih praznika. Da, ne treba zaboraviti ni klasik Ben Hur, one scene o lepri, mada su holivudski dosta estetizovane, ali šta da se radi...Moglo bi se to tako vrteti u nedogled, a čini mi se da bi se na kraju televizija svima smučila. Pa čak i taj ostanak kod kuće bi nam toliko dojadio, da ne bismo znali šta sa sobom. Sa druge strane, to bi moglo da ima i jednu psihološku prednost. Mnogi od nas bi imali osećaj da su i naši životi isto tako deo nekakvog filma o virusima i zaraznim bolestima, i da mozda neko u svetu posmatra nas, kao što mi posmatramo sada te filmove. To bi zaista bio jedinstven doživljaj, mada su nas filmovi te vrste već prirpremili na nemile dogadjaje koji nam slede, tako da mi faktički i nismo toliko uplašeni niti smo stvarno svesni do koje mere situacija sa virusom može biti ozbiljna. Oni koji se sećaju scena iz filma Variola vera svakako se neće preplašiti sadašnjeg virusa. Šta zadašnji virus znači u odnosu na te scene ili na one ludačke priče o zombi apokalipsi i drugim katastofama koje već sutra mogu pogoditi sve nas. Naravno, činjenica da mi unapred možemo da anticipiramo ono što će se pre ili kasnije dogoditi u vidu nekakve prirodne katstrofe ili virusne pandemije, govori o našoj naviknutosti na takve pojave. Na taj način se i naša vlastita iskustva pretvaraju u nekakve anticipacije prethodnih uzora. To zapravo govori o tome kako se iskustva pretvaraju u modele, i zašto danas dominacija modela istovremeno znači i novu akumulaciju kapitala. Radi se o tome da je doba kriza, zapravo doba nove akumucije kapitala, i da se danas krize proizvode upravo sa ciljem stvaranje što većeg viška vrednosti. Naravno, i taj smo film već gledali. To je Karpenterov film Oni žive. Samo što se tu bankari i trgovačke korporacije prestavljaju kao reprezentanti vanzemaljkih bića – a ta ideološka zamena uloga je češta u njegovim filmovima – umesto da se uzme za ono što stvarno jesu reprezentanti kapitala. Tako u doba kriza ono najvrednije u čoveku postaje povezano sa njegovim životom, a tako i biopolitika igra ključnu ulogu u akumuciji kapitala, jer tamo gde život postaje najviša vrednost tamo se sve čini radi njegovog održanja. A upravo to je ono što hrani danas kapitalizam u svetu, život opterećen brojnim pravilima kako bi se udeo rizika smanjio. Jer održanje života i izbegavanje rizika postali su pravilo, umesto da se jednom i sam život stavi na kocku. Mnogi i danas, u doba korone, stavljaju svoj život na kocku, često i ne svesni rizika koji on sa sobom nosi: poput lekara, poštara, snabdevača hranom, volontera, fabričkih radnika itd. Za njih nema odmora u ovo doba korone. Čak njihov život se komplikuje jer moraju da poseduju propusnice, što znači da su i sami često meta vlasti. A sve to zarad nekakvog života čiju vrednost niko od nas ne može da sagleda u potpunosti. Jer svima su danas puna usta brige za život, a naročito vlasti, koja čak apeluje: „sačuvajmo život, ostanimo kod kuće“. A na kraju, čemu služi takav život? Nakon korone doći će i novi izazovi, a život i dalje neće imati cenu. Jer cena koju svakodnevno plaćamo i jeste život koji na taj način vodimo. A to je život koji i pored rizika kojima je izložen svakodnevno teži da rizike svede na što manju meru. Teži osiguranju od rizika. A svi znamo ko otuda profitira: da li je neko pomenuo banke i osiguravajuća društva?