"ZAPADNI SVET" U DOBA KORONE prvi deo

Ovog puta ćemo govoriti o seriji Westworld. Ova serija se sastoji od tri sezone, od čega je šest epizoda poslednje sezone bilo prikazivano, a do 3. maja bi trebalo da se pojave još dve epizode (ukupno 8 epizoda). Sezona se inače sastoji od 10 epizoda, tako je bar bilo u prve dve sezone pa se može očekivati da je isti broj predviđen i za treću sezonu. Serija pokreće niz ozbiljnih pitanja, od čega će nas zanimati samo neka. U središtu prve dve sezone bio je „tematski park“ nazvan Zapadni svet (Westworld). U prvoj sezoni saznajemo šta zapravo predstavlja ovaj tematski park, a njega najbolje opisuje rečima upravnica ovog parka: „Imaš pravo. Ovo mesto znači jednu stvar gostima, drugu deoničarima, a nešto potpuno treće upravi“(Westworld, sezona 1, epizoda 1). Iako dosta neodređena ova rečenica u osnovi pogađa samu srž problema. A on se sastoji u tome da je doista teško definisati šta ovaj tematski park predstavlja: za goste on je samo jedno mesto za zabavu, pored drugih mesta sličnog tipa, gde posetilac može da uživa bez rizika u svemu onome što sistem inače zabranjuje: u prostituciji, u razvratu, u ubijanju itd. Gosti su oslobođeni rizika utoliko što domaćini (u pitanju su kiborzi presvučeni specifičnim mišičnim vlaknima i ljudskom kožom tako da se ne razlikuju od ljudi) ne mogu da im naude, a za njih predstavljaju sredstvo za zabavu: bilo da je u pitanju opijanje, bludničenje, ubistvo, jednom reči razvrat svake vrste. Sa druge strane, za deoničare ovaj tematski park ima sasvim drugu vrednost i njih prvenstveno zanima ekonomska strana parka: njegova rentabilnost koja uključuje brojne ekonomske mere: smanjenje troškova proizvodnje, pojednostavljenje robotskog softvera, reorganizaciju rada itd. Istina, postoji tu i jedan skriveni interes i to saznajemo tek u drugoj sezoni, a reč je o pokušaju da se putem robotske tehnologije jednom od glavnih suvlasnika u firmi produži život – odnosno – da se proizvede robotski kod koji će imati specifične osobine kao i dotični živi organizama, oličen u većinskom vlasniku akcija Zapadnog sveta, Džejmsu Delosu. Odgovornost za ovaj projekat preuzima Vilijam Hejl, ambiciozni mladić koji se ženi Delosovom ćerkom, a pritom je veoma dobar prijatelj i sa njegovim sinom Loganom. Ovde se zapravo radi o jednoj porodičnoj tragediji koju proživljava Vilijam Hejl tzv. čovek u crnom, koji od tasta ubrzo preuzima upravljanje preduzećem, ali po cenu da njegovog sina izbaci iz igre (ovaj će se predozirati nakon što se navuče na heroin). Iako veoma savestan i odgovoran čovek u stvarnom svetu, Vilijam Hejl je postao dugogodišnji zavisnik od tog tematskog parka, u njemu je on doživio intenzivnu ljubav (zaljubio se o Dolores, o kojoj će još biti reči u ovom tekstu), ali i prva razočaranja (shvatio je da je park samo prilika za laku zabavu, a domaćini su sredstvo kojim se to ostvaruje). Otada on traga parkom u potrazi za nekakvim prvobitnim kodom koji će domaćine osloboditi zabrane ubijanja, i tako igru učiniti interesantnijom, a gostima omogućiti da igraju sa rizikom. Ova potraga će ga skupo koštati, budući da će upravljanje fimom prepustiti drugima, čiji će interesi biti biti različi od njegovih (prodaja intelektualnog vlastništva i ličnih podataka o gostima), a što će koštati života kako njegovu ženu, koja će izvršiti samoubistvo pošto bude upoznata sa svim zlodelima koje je njen muž počinio u parku, tako i njegovu ćerku, koja će u pokušaju da oca vrati stvarnom životu i sama poginuti od njegove ruke. Treći momenat je onaj koji se odnosi na samu upravu, a tu se zapravo misli na stvarne upravljaće tematskim parkom i njihove zacrtane ciljeve – nasuprot prividnih upravljača – koje postavljaju deoničari a koji između sebe vode permanentni rat oko pitanja prevlasti (strategije upravljanja). A glavni upravnik, organizator i kreativna snaga parka je čovek u poodmaklim godinama, jedan od dvojice njegovih osnivača, doktor Robert Ford. Njegova desna ruka je Bernard, tehnokrata i profesionalac, a zapravo jedan od kiborga kojeg je Ford stvorio da likom podseća na njegovog stvarnog tvorca, Arnolda. Zapravo, reč je o Fordovom dugogodišnjem saradniku i prijatelju, sa kojim je zajedno igradio tematski park, ali sa kojim nije uvek delio zajedničke ideje. Sukob je nastao oko ideje samosvesti koju je Arnold ugradio u domaćine parka, smatrajući ih ravnopravne ljudima, a ne samo sredstvom za laku zabavu, u čega se potom park pretvorio. Arnold je nakon gubitka sina padao u depresiju, pesimistički je posmatrao njihov zajednički projekat i u jednom trenutku je odlučio da sve uništi, a za izvšitelja tog čina je odabrao Dolores, najstarijeg domaćina u parku, čija je samosvest istovremeno i dostigla najviši nivo. Ona je ubila Arnolda i sve preostale domaćine, a potom je izvšila samoubistvo. Međutim, sve to nije obeshrabrilo Forda koji je započeo posao ispočetka, rekonstruisao domaćine i Dolores namenio posebnu funkciju. Sačinio je tematski park sa izgledom na divlji zapad, ali mu je udahnuo specifično obeležje: nadu u izgradnju novog i boljeg sveta. Ta nada čini osnovu nove društvene uloge Dolores u ovom tematskom parku, koja iz nje zrači životnim poletom i optimizmom življenja. Ipak, Dolores u parku ima ulogu žrtve, na njoj se posetioci i seksualno iživljavaju pošto joj pobiju porodicu i voljenog čoveka. A ta se priča permanentno ponavlja, od samog jutra, kada ona spokojno krene u grad i tamo upozna svog voljenog, do sumraka, pri svom povratku na očevu farmu ona zatiče bandu razbojnika koji joj otimaju ono do čega joj je najviše stalo: porodicu i voljenog čoveka. I ovde postoji nekakav skriveni plan koji je doktor Ford uneo u samu priču, to saznajemo iz druge sezone serije, a čiji je smisao u tome da se domaćinima obezbedi zaseban svet, nekakav veštački raj u kom bi oni spokojno živeli svoje živote i ispunjavali namenjene im društvene funkcije. To čini osnovnu ravan serije ili ono što možemo zvati narativnim tokom, a što je u osnovi veoma dinamično i puno obrta, zbog čega je ova serija veoma zanimljiva za gledanje. Naravno, poput nekakave sapunice i ovde su u prvom planu životi visoke klase, njihovi loši izbori i nesretne sudbine. U prve dve sezone su u pitanju životna ukrštanja Vilijama Hejla, Logana Delosa i Džejmsa Delosa, doktora Forda i Arnolda, a u trećoj sezoni se to ponavlja sa braćom Serac i Liam Demzijem (ocem i sinom) koji su u početku bili partneri na zajedničkom projektu (stvaranju komjuterskog softvera koji je u stanju da predviđa budućnost) da bi postepeno došli u sukob i na kraju kao pobednik iz svega toga je izašao Indženound Serak, slično Vilijamsu Hejlu, pošto je brata podvgao naučnom eksperimentu i promeni ličnosti, a Lima Demzija Starijeg je lišio života. Ovde se ideološki narativ obično gradi oko tragične sudbine nekog lika, uglavnom predstavnika visoke klase, koji usled vlastite ambicije i autoritarnog karaktera često ulazi u sukobe sa ljudima sličnog kova, a koji se bore za dominaciju i prevlast u ekonomskom prostoru. Utoliko taj socijaldarvinistički kod zapravo predstavlja i glavni način funkcionisanja visokog društva, društva zasnovanog na kapitalističkim principima. To znači da se u početku društvo zasnovano na kapitalističkim principima prilično razlikuje od tematskog parka, koji istovremeno predstavlja i nekakvu dopunu kapitalizmu. Pristup tematskom parku imaju samo ljudi iz visokog društva – budući da je učešće veoma skupo – što znači da se radi o nekakvoj društvenoj eliti. Ipak, ono što privlači društvenu elitu jeste upražnjavanje najprimitivnijih nagona, a poenta je u tome da se u njima tamo uživa bez rizika, za razliku od stvarnog sveta, koji sa sobom uvek povlači nekakav rizik. I dok svet sve više postaje društvo prepuno rizika, dotle ovaj tematski park funkcioniše kao njegova nadopuna: svet u kom je dozvoljena svakakva vrsta uživanja i to bez ikakvog rizika. Naravno, ne postoji rizik jer je ulog velik, a upravo novac služi kao neka vrsta kompenzacije. I dok niži staleži isti takav doživljaj imaju upražnjavanjem video igrica, visokoj klasi se pruža i nekakva iluzija stvarnog uživanja bez rizika – iako je ovde pojam stvarnosti zaista diskutabilna kategorija. Sam tematski park je stvoren po uzoru na video igricu, ali sa tom razlikom što je efekat učestvovanja ovde mnogo veći nego u samoj igrici, gde igrač prosto ima slobodu da napusti igricu kad njemu odgovara ili da je ponovo započne, a ovde to nije moguće budući da posetioci bivaju aficirani od strane domaćina i niza događaja koji prate priču, a koju i sami mogu da osmišljavaju prema vlastitim interesovanjima, potrebama i porivima. Otuda je doživljaj stvarnosti ovde mnogo intenzivniji nego u video igri, iako je princip po kojem je taj park nastao sličan osećaju koji imamo dok igramo igru, jer se priče ponavljaju po unaprijed zadanom obrascu, a da ga posetilac ne primeti jer i sam sudeluje u izgradnji priče, što znači da se i njen tok može menjati u zavisnosti od učešća posetilaca, što opet nije slučaj sa video igrom. Ipak, video igru ​​je moguće zamisliti na sličan način, ali tu bi se radilo o pojedinim zadacima koji se permanentno ponavljaju tokom igre tako da igrač odlučuje o tome hoće li u njima učestvovati, tako da ono što je tek izuzetak u igrici u tematskom parku postaje pravilo, a svaki domaćin nastoji posetioca uvući u svoj narativni okvir, koji jeste repetativnog karaktera ali posetiocima ostavlja prostora za njihovu kreativnu slobodu. NASTAVIĆE SE ...