BIOPOLITIKA U DOBA KORONE

Teško je danas svoditi bilanse. Pandemija korona virusa (kovid 19) još nije okončana. Naprotiv, iako se čini da imamo trend stagnacije i opadanja u Italiji, Španiji, Austriji dotle su u SAD-u i Engleskoj broj zaraženih i smrtnost i dalje u porastu, a čini se da balkanske zemlje tek sad ulaze u opasan period i samim tim se očekuje i povećan broj zaraženih i smrtnih slučajeva. Nema sumnje da je virus iznenadio mnoge. U početku su se sa njim zbivale šale, ali se pokazalo da se ovaj virus uopšte ne šali. Oprečna su mišljenja i o tome kakva je priroda ovog virusa, da li se radi o njegovoj mutaciji, ili su u pitanju čak dva različita virusa, mnogi krive državu, nespremnost i nemar ljudi (naročito u Italiji i Španiji), slabosti zdravstvenog sistema, ali je očigledno da pandemija nikog na kraju nije ostavila ravnodušnim. Čini se da su najgore prošli oni koji su virus shvatili najneozbiljnije. To može delovati ljudima sa strane, međutim, kada se korona jednom pojavi i u vašem dvorištu shvatate da je „djavo odneo šalu“ i da bez obzira kakve mere preduzeli ovaj virus uvek nađe put da se infiltrira među stanovništvnom. Obično se zabranjuje svaka vrsta kontakta, ali je stvarni problem kako izolovati ljude do te mere kada je očigledno da upravo karantini mogu postati i najvići izvor zaraze. Poznata nam je Poova pripovetka Maska crvene smrti, ali ko danas drži do pisaca i književnosti. Njih niko ne pita za savet, iako su se brojni proslavili na ovu temu, nego se permanentno konstatuje struka. To naravno nije upitno, jer šta bi pisci uopšte o tome imali danas da kažu. Ali, podsećanja radi, u dotičnoj Poovoj pripovetki, ljudi su ipak sakupili u izolaciji, dakle, bili su zajedno na jednom mestu, slavili su ili šta slično, a upravo to je ono što se ljudima danas preporučuje da nikako ne rade. Izolacija podrazumeva i samoizolaciju, izolaciji pre svega od drugih i ljudskog dodira prvenstveno, a to je disciplina ravno monaškoj praksi. I to je problem jer upravo su tzv. vanredna stanja povodi da se ljudi i „vanredno ponašaju“, da im popuštaju ustaljene navike, da se odaju nepoznatim porocima i da se bi dozvoljavaju mnogo od onoga što inače ne bi činili u redovno stanje. Istina jeste da je strogoća podignuta na kvadrat, ali pritisak ume često i kontradiktorno da deluje na čoveka, tako da se on ponaša nasuprot očekivajima i protivnom mišljenju autoriteta struke. Ipak, nije to tema o kojoj bi želeli ovde želili da govorimo. Zapravo, pitanje je, kakvo značenje biopolitika dobija u doba korone? Pre svega, treba jednom za svagda prekinuti sa svojatanjem pojma biopolitike. Ovde se pod ovom reči misli na niz mera koje vlast donosi u cilju upravljanja populacijom, a koje se tiču prvenstveno toga da se neko ostavi u životu. Utoliko se biopolitika na kraju svodi na „goli život“ i na biće homo sakera (na biće koje nije moguće žrtvovati, ali se može slobodno ubiti) – kako to obično čini Agamben – pri čemu nije uopšte bitno kakav je kvalitet toga života koji se čuva po svaku cenu. Naravno, i našoj vlasti danas su puna usta reči kao što su „čuvajmo život“, „život nema cenu“ a upravo to jeste i pravi razlog sprovođenja biopolitike: „da sačuvamo život, koji nema cenu“. Ali, obično se u kapitalizmu kaže da ono što nema cenu, obično nema ni vrednosti, pa tako, čuvati život po svaku cenu, čini se označiti „život“ kao nešto veoma dragoceno. A tu zapravo i nastaje problem kada je u pitanju biopolitika u doba neoliberalizma. Neoliberalizam se označava obično sistem u kom se sve vrednuje prema nekakvim ekonomskim i tržišnim principima. A kao što vidimo „život“ se veoma dobro kotira, naročito u doba kriza. Utoliko da bi životu podigao cenu, pa samim tim i stvorio uslove za nekakvu biopolitiku, savremeni kapitalizam je bio primoran da uvede rizik u svakodnevni život. Otuda „društvo rizika“ ide skupa sa savremenom biopolitikom, jer tako gde se život ceni kao najveća vrednost, jeste samo zato što može biti i ugrožen na razne načine. Poznata je izreka da je zdravlje najvednije samo bolesnim ljudima, jer dok smo zdravi niko o tome ne razmišlja. Tako je i sa životom i on postaje bitan tek kad je ugrozen. Pri tom se uopšte ne postavlja pitanje šta se čuva na taj način, održavanje nekakvih životnih navika koje su svakodnevno ugrožene (podložne riziku): kada je ishrana u pitanju, svakodnevni stres na poslu, upražnjavanje seksa itd. Šta je korona u tome bitno promenila, osim što je redukovala, već ionako redukovane naše društvene kontakte. I ponovo nas dovela na ivicu smrt, čime je život ponovo učinila vrednim, kao da život i pre toga nije bio najviša vrednost, nešto što treba očuvati po svaku cenu. Posebno se ovde stavlja naglasak na stare ljude kao na najviše ugroženu grupu. Kada bi sledili Agambena, moglo bi se reći da se upravo u toj starosnoj strukturi i krije prava priroda „golog života“ budući da je reč o populacije koja „život“ doživljava još samo na potencijalan načina, budući da su im mnogo žitotne navike ukraćene upravo sa ciljem da bi se „život u potencijalnom stanju“ i kao takav održao. Ali nas ne brine velika smrtnost starih osoba. Stare osobe su neko sa kim mi danas ne možemo računati ukoliko želimo da menjamo sistem. Veći je problem taj što su mladi ljudi vanredno stanje doživeli kao prirodno okruženje, budući da ih je sistem na neki način već na to pripremio, učeći ih od malih nogu da koriste moderne tehnologije, a koje danas predstavljaju glavno sredstvo bega upravo iz stvarnosti tj. iz stanja u kom je život podložan svakodnenvim rizicima, u stanje gde se uživa bez rizika. I to je za nas mnogo veći problem danas nego što je smrtnost starih osoba. Pre ili kasnije oni bi svakako umrli, a svoje su proživeli. Problem su mladi koji dolaze a koji su infiltrirani u nekakve „veštačke rajeve novih tehnologija“ koja ljude čuvaju od rizika i od realnosti. A možda je to naša šansa. Jer tamo gde je većina proterana iz stvarnost – ima li ti stvarnost pravo na važenje? Upravo to je pitanje koje korona virus danas pred nas postavlja? Nije više pitanje ima li život vrednost, nego da li nas stvarnost više nečim obavezuje? Jer očigledno je da mehanizmi države i tržišta opstaju samo ukoliko nas neprestano proteruju iz iste te stvarnosti u kojoj zavode sve veće i veće rizike. Jer kako rekoše „ bez rizika nema dobitka“. Upravo to je formula savremenog neoliberalizma, i zato ne treba brinuti da li će ekonomija preživeti koronu, nego da li ćemo mi preživeti kapitalizam u doba korone, jer bez obzira na svoju zaraznost korona ni izbliza nije tako opasan virus kakav je to samo kapitalizam, a koji će prema svemu sudeći, koronu nadziveti. Dakle, i dalje je pitanje kako svoje snage staviti u službu života, ali života punim plućima, života koji ide protiv vlasti koja život održava na stendbaju (koji postaje vrednost tek kada se izgubi i izbledi, putem šminke, plastične hirurgije, lajfkouča itd.). To je zapravo pitanje da li ćemo život shvatiti kao model ili kao iskustva. Sve ostalo je sekundarno, pa i ova korona. Za iskustva ne postoji smrt, ali postoje svakodnevna umiranja, dok modeli smrt i nameću kao jedini razlog postojanja. Ne treba se plašiti smrti, kao što se ne treba plašiti ni umiranja, smrt se nas ništa ne tiče, jer ono što je živo, ono se uvek vraća, da bi umrlo jače i intenzivnije se rodilo u nama i drugima. I to je poruka koroni, kapitalizmu i svim ostalim službenicima i reprezentantima modela: ne možete nam ništa – ono što nas ubija to nam i daje snagu da se iznova vratimo, jači i postojaniji: Danas ili za sto godina, šta to menja na stvari, kad nama vreme ionako ne čini ništa.