KORONA U DOBA ODSUSTVA ŽIVOTA I DUBOKE IMAGINARNE HIBERNACIJE

Teško je danas govoriti o posledicama korone. Ali da li smo u stanju da sagledamo uzroke. Ne mislim ovde na dnevnopolitička prepucavanja velikih sila, nego na ono što bi trebalo da nas bogađa mnogo više. Pre pedeset godina svima su bila puna usta kritike totalitarizma. Ali danas kad s vremena na vreme živimo u totalitarnom društvu – pitam vas kakvo je to stanje ako država ograničava kretanje, zatvara granice, kažnjava izlaženje, stigmatizira i kategoriše građane – niko naravno da se toga seti. Jer bože, danas smo izloženi smrtonosnom virusu, o kojoj prirodi samo nagađamo, a ono što se od svih nas danas očekuje jeste solidarnost. Ne bih da ulazim u nekakva ekonomska razmatranja, mada smatram da su i ona opravdana, kako se manipuliše pojmom solidarnosti ili kako se ona koristi u sumnjive svrhe, ali me zanima kako to da smo od jednom primorani da živimo činjenicu da nam se totalitarizam nameće kao nužnost danas, kao što pre nekoliko godina neoliberalizam, odnosno globalizacija nije imala alternativu. Naravno, nekako od osamdesetih smo zaboravili na te velike koncepte, pa samim tim i reč totalitarizam je bila u drugom planu, naročito nakon otvaranja granica i globalnog kruženja ljudi, kapitala, robe itd. Sada smo ponovo doživeli da se granice zatvaraju, a pre nekog vremena smo ponovo imali osećaj da učestvujemo u nekakvoj bipolarnoj podeli sveta, gde je biti na strani jednih značilo automacki postati neprijatelj drugih. Taj hladnoratovski osećaj ugroženosti, mada nama danas je potpuno jasan značaj i smisao hladnog rata kao primera dvostrukog odvaćanja, ponovo je sa sobom doneo i pojam totalitarizma, a sa njim i zatvorene granice, nemogućnost kretanja, zatvorenost u nacionalne okvire itd. Ipak, niko od nas se ne oseća stvarno ugrožen, budući da izgleda da se krećemo iako smo zatvoreni u kućama. Naravno, taj osećaj dolazi otuda što zapravo ovde i nije reč o stvarnom totalitarizmu, jer faktički komunikacija nije prekinuta. Iako svako od nas danas strahuje na svoj način, taj strah ne dolazi od države i vlasti – čak se na nju danas gleda zaštitnički i sa poštovanjem – nego od samog virusa, o čijoj prirodi mnogo nagađamo, a svoju zatvorenost kompenzujemo komunikacijom na daljinu. Pa tako mi i dalje znamo kako se osećaju ljudi u Italiji, sa prijateljima imamo redovnu komuniciju, u Engleskoj ili SAD-u, gde je ova pandemija naročito uzela maha, kao što smo do pre neki dan dobijali informacije iz Kine, iako ih nismo baš ozbiljno shvatali, budući da je Kina daleko. Mada, oni znonamerni će nagovestiti da je i velika kuga iz 1348. godine došla istim putem kao i korona, a reč je o bolesti koja je prepolovila evropsko stanovništvo i za nekoliko vekova zaustavila razvoj Evrope. Oni koji veruju u analogije, ova sličnost može biti naročito interesantna. Ali pustimo se istorijskih nagađanja, njih su prepuni udžbenici, reč je o tome da se niko od nas ne oseća ugroženim od totalitariizma jer faktički svako od nas ima nesmetanu komunikaciju na daljinu. A tamo gde vlada sloboda govora, teško da se može govoriti o totalitarizmu. To je razlog zašto se niko ne plaši „vanrednog stanja“ nego ga čak smatra opravdanim, kao što se isto tako i ostanak kući smatra hrabrom odlukom. Čak i tako zatvoreni mi komuniciramo sa prijateljima u Italiji, SAD-u, Engleskoj, Kini, Japanu itd, obavljamo redovno nastavu, iako ne odlazimo u škole, i život teče normalno kao da se ništa i ne dešava. A faktički ništa se ne dešava jer je sve stalo, korona je zaustavila sve, ali mi i dalje nemamo taj osećaj, jer se nalazimo u neprestanoj komunikaciji. Osim toga, televizije rade, filmovi, serije, video igrice itd. sve to prekrećuje naše vreme, oslobađa nas osećaja usamljenosti i stresa, tako da na neki način i zaboravljamo da smo zarobljeni u kući. Čak i neka uživanja, koja su do juče bila zabranjena, danas se tolerišu, jer ko zna kome će korona presuditi. Ipak, vanredno stanje je i dalje u toku, na ulici su policija i vojska, prilaz bolnicama je strogo kontrolisan, a policija ima pravo da vas legitimiše, ispituje ili zatvara bez ikakvog naročitog povoda i to samo zato što ste nekakva ugrožena grupa, odnosno, zato što je tamo neko tako odlučio. Ali ta zatvorenost u intimni prostore, u zidine stambenih objekata nije nova pojava i nije nešto što nam se dešava odskora, to je jedna tendencija kojoj i sam sistem veoma dugo teži, tako da ova posledica sa virusom je samo izbovor da se takva situacija dovede do ekstrema. Nekada se o funkciji stanovanja govorilo i kao o funkciji zatvaranja unutar stambenih blokova, koji postaju naši novi koncentracioni logori, odvojene zatvorske ćelije namenjene za nove rajeve konzumerizma, koji iznova održava sistem stabilnim uvodeći sve više rizika u stvarnost, dok oslobođa od rizika imaginaciju i totalnu komunikaciju. Otuda se naše postojanje iscpljuje u rijalitima, novoj imaginarnosti koju oblikujemo na društvenim mrežama i komunikacijom na daljinu, gde sve ono što uživamo putem igrica, filmova, kiberseksa, samo je pokušaj da se oslobodimo rizika koju nam nameće stvarnost kapitalizma. Zato korona nije ništa novo, zapravo, korona je nulti stepen života koji mi već odavno vodimo i koji nam u doba korone ne predstavlja problem, jer smo se već odavno navikli da živimo u svojim imaginarnim rajevima, daleko izvan rizika i realnosti kapitalizma.