FILOZOFIJA, MITOLOGIJA, NAUKA 8

Ovo drugo i drugačije lice filozofije možemo posmatrati još od ranog perioda antike. Reč je o tome da je filozofija u antičko doba predstavljala nekakvu distancu spram politike i vlasti. O kakvoj se distanci ovde radi? Blizina filozofije i vlasti nije upitna. Prvi filozofi tzv. fizičari su poreklom bili iz aristokratskih porodica i po prirodi stvari su bili upućeni u politiku. Priče govore da je Tales jednom prilikom savetovao svoje sugrađane da osnoju veće u gradu Teju, koji se nalazi u sredini Jonije kako bi ojačali politički savez među drugim gradovima i tako se suprostavili osvajačima. (Dils, 1983: 68) Heraklit je odbio da napiše zakone svojim sugrađanima, poručivši im: „Dobro bi učinili Efežani da se svi odrasli redom objese i nedoraslima ostave grad, koji Hermodora, svoga najboljeg čoveka, protjeraše (...)“. (Ibid., 141) Nasuprot tome Parmenid je svojim sugrađanima poklonio zakone da bi, nekoliko decenija kasnije, njegov učenik Zenon skončao u strašnim mukama i to od ruku jednog tiranina. Pitagora je bio osnivač religijsko-političke organizacije koja se doslovce držala određenih pravilima i za koju je važio zavet ćutanja. Pitagorejci su često dolazili u sukob sa građanima Krotona koji su im jednom prilikom zapalili kuću u kojoj su se okupljali i nakon čega su proterani iz grada. Zenonov savremenik Empedokle takođe se bavio politikom, budući da je poreklom i sam bio iz bogate aristokratske porodice, zbog čega je nekoliko puta bio proterivan iz rodnog Agraganta. Sa druge strane, Melis sa Sama se istakao kao vrstan vojskovođa prilikom jedne pomorske bitke . Za Anaksagoru se pretpostavlja da je u pratnji persijske vojne delegacije posetio Atinu, u kojoj je ostao dugo godina sve dok ga Atinjani, zbog njegovih filozofskih stavova, nisu proterali. Pričalo se da se Anaksagora odrekao imanja koje je nasledio od oca, smatrajući da ga je to sputavalo da se bavi filozofijom. Demokrit je deo očevog imanja prodao da bi mogao da putuje svetom i upoznaje drevne civilizacije Egipta, Vavilona itd. Za Talesa i Pitagoru se takođe govorilo da su bili u Egiptu i Vavilonu, odakle su dobrim delom i preuzeli matematička i astromoska znanja. Šta nam to sve govori o filozofiji? Prvi filozofi su neminovno ulazili u nekakve političke odnose, bilo da su bili političke i religiozne vođe (Pitagora, Parmenid, Empedokle), bilo da su kritikovali svoje sugrađane (Heraklit, Ksenofan, Demokrit). Političke institucije (grad-država) još uvek nisu bile u krizi, a bavljenje filozofijom nije bilo protivno politici. Prvi put filozofija i politika dolaze u sukob u Atini i to kada su u pitanju suđenja Anaksagori, Protagori i Sokratu. Poslednji slučaj je utoliko i najčuveniji, budući da je Sokrat kao rođeni Atinjanin odbio da ode u progonstvo i dobrovoljno je ispio otrov. Ali čak ni ovde filozofija nije dolazila u direktan sukob sa politikom. To što su filozofski stavovi vređali religijska verovanja Atinjana, u slučaju Anaksagore i Protagore, još uvek ne govori o nekakvom ozbiljnom sukobu između politike i filozofije, budući da ovde nije reč o nekakvom različitom stanovištu po pitanju toga kako urediti društvenu zajednicu, nego se pre radi o tome da filozofski stavovi nisu bili u skladu sa religijskim pogledima Atinjana. Tek u slučaju Sokrata možemo reći da filozofija dolazi u ozbiljan sukob sa politikom, budući da se ovde etika pojedinca suprotstavlja religijskim običajima zajednice. Ali čak ni tu ne postoji pravi sukob. Tek bi Platonov koncept idealne države istinski dovodio u pitanje uređenje grčkog polisa, ali je ovde problem što se ovaj koncept u to doba polako raspadao, a čemu nasuprot se afirmisala filozofija kao njegova zamena. Ono što nas iznenađuje nije toliko sukob filozofije i politike, koliko njihova paralelna koegzistencija. U doba predsokratovaca filozofija egzistira paralelno sa politikom i održava nekakvu distancu prema politici. Filozofi se bave politikom, ali to njih ne definiše kao filozofe nego kao slobodne građane koji su, nasuprot idiotima, neko ko aktivno učestvuje u životu zajednice. U tom smislu se filozofi ne razlikuju puno od svojih sugrađana i oni na svoj način doprinose dobrobiti zajednice. Ipak, biti filozof nije isto kao što i biti zanatlija, seljak, trgovac, lekar npr. Ali kada je interes zajednice u pitanju tu se filozof ne razlikuje od zanatlije, trgovca ili seljaka i svako daje svoj doprinos. To znači da filozofija i politika paralelno koezistiraju u doba predsokratovaca, filozof obavlja svoju dužnost prema zajednici kao što to čini i svaki drugi slobodan i punoletan građanin (muškarac). Ipak, filozofija nije delatnost poput zanata i trgovine, iako su se neki filozofi i time bavili (npr. Tales), ali to nije ono što ih primarno određuje. Filozof se razlikuje od smrtnika upravo po tome što istražuje ono što „niti nastaje niti nestaje“ nego je „uvek bilo, jeste i biće“. U poređunju sa tim politika je takođe jedna delatnost koja se tiče običnog i prolaznog. Smrtnici se kreću u prolaznom, obitavaju u konačnom i njihovo znanje je kratkog veka. Sa druge strane, filozofi se brinu za ono neprolazno, za ono što ostaje stalno u svakoj promeni, za ono što niti nastaje niti nestaje, za ono večno. Ali filozof isto tako zna da je promena neophodna, odnosno da ono što je nastalo mora i nestati i to ne bilo kako nego nužnim načinom, i da je jedino ispravno to da se sve zbiva prema meri. Filozof ne veruje u nekakav večni život, naprotiv, on veruje da sve što je nastalo mora i propasti i to kao uslov „trajanja i opstanka“ onoga što niti nastaje niti nestaje. Život, ovakav kakav poznajemo, jedan i jedini život, nastaje i nestaje upravo sa ciljem i sa svrhom da bi „nešto uopšte trajalo“ i želeti da traješ duže od onoga što je prirodno (tj. prema fizisu) znači remetiti poredak stvari (kosmos) koji postoji oduvek i zauvek. Filozof ne oplakuje vlastiti život i vlastitu prolaznost jer je svestan kosmičke nužnosti koja vlastitom životu daje svrhu i cilj. Bez te kosmičke harmonije pojedinačna bića bi bila izgubljena, obični smrtnici ponekad to i osećaju, ali ne shvataju da „ono opšte“ – univerzalni logos kako to zove Heraklit – vlada svetom i svakoj stvari dodeljuje njegovo mesto. Ne radi se o tome da je sudbinski sve unapred uređeno, čovek je slobodan da sa svojim životom čini šta mu je volja, ali ljudski život nema smisla izvan kosmičkog kretanja, koje upravo time što ga čini nužnim i dodeljuje mu svrhu. To nikako ne znači da postoji nekakav unapred planirani projekat koji čovek treba da ostvari, naprotiv, sam čovek je slobodan da deluje onako kako misli i oseća, jer samo na taj način i potvrđuje svoju svrhovitost. Tek kao prolazno i konačno biće čovek jeste istinski deo jedne celine i jednog poretka sveta (kosmosa) koji se odvija prema unapred utvrđenim pravilima. I to je razlog zašto su filozofi uglavnom bili rezervisani prema umiranju. Anaksagora je na pitanje o tome da su mu sinovi mrtvi odgovarao: „stvorio sam ih smrtne“. I generalno među filozofima je vladala ta ravnodušnost prema umiranju, jer su bili svesni činjenice smrti. Umiranje je nužno, da bi bilo šta trajalo i zbog toga za njim ne treba žaliti, jer oplakivati smrt je zapravo biti protiv života, treba voleti smrt jer je ona uslov svega onoga što jeste jer da nema umiranja, ne bi bilo ni rađanja, ne bi na kraju možda bilo ničega. To je ono što su filozofi znali a čega su se smrtnici pribojavali. Kosmička pravednost je u tome „ da iz čega bića nastaju u to se i vraćaju“. Protiv toga se ne može, niti sme ići, jer to znači da se time remeti celokupni kosmički poredak. A to nikako nije dobro. Filozof se drži po strani politike, kao što se drži po strani i drugih prolaznih stvari. To ne znači da filozof ne učestvuje u zajednici, naprotiv, ali to učešće njemu nije značajno toliko koliki značaj ima filozofija. Filozofija na stranu stavlja sve što je prolazno i orjentiše se na ono što „niti nastaje niti nestaje“. Teško je baviti se filozofijom, kako to kaže Empedokle, jer ljudski život je kratak, a i ljudi prebrzo zaključuju na osnovu čula. Parmenid je poricao čulni svet kao svet privida (put mnjenja) na kom su istina i neistina pomešane. Tek na osnovu mišljenja znamo šta jeste jer samo ono što jeste i može da se misli (isto je biti i misliti). Međutim, ono što jeste ono naprosto jeste, nije moglo postati jer bi moralo nestati, a ako nije bilo, znači da je nastalo iz ništa, a iz ništa ne može ništa nastati, budući da je to „nespoznatljiva staza“ prema Parmenidu. I ne samo prema Parmenidu: celokupna antička filozofija veruje da iz ništa ništa ne nastaje. Otuda i pretpostavka da ako je bilo jedno, moralo je biti jednako samo sebi, zaokrugljeno, nepokretno, celo itd. Ali opet nije jasno kako iz tog jednog nastaje sve ostalo? Zato su filozofi nakon Parmenida odlučili da postojanje objašnjavaju uz pomoć više načela: Empedokle (četiri počela), Anaksagora (homeomerije, klice stvari), Leukip i Demokrit (atomi i praznina). Ali se na tom putu izgubilo mišljenje, sve dok Platon nije ponovo počeo da misli biće na osnovu ideja. O Aristotelu i da ne govorimo budući da je tek njemu pošlo od ruke da mišljenje i biće objasni u njihovom jedinstvu i to kao delatnost čeriti uzroka: materije, forme, delatnosti i svrhe. Ali time je i antička filozofija bila zaključena. Sve do Platona filozofija se nije mešala u politiku. Politika je bila nešto po strani, nešto čime se filozofi bave kao građani, ali nikada filozofi nisu mislili politiku, jer politika kao i mnoge druge stvari se bavi prolaznim stvarima. Kako je Platon odlučio da politiku uvuče u filozofiju? Poznata je alegorija o pećini. Ona se nalazi u Platonovom dijalogu Država i pretenduje da da i nekakvo političko objašnjenje, iako je mnogi čitaju u čisto teorijskom smislu. Ljudi u pećini su okovani lancima, što nam govori da oni nisu slobodni. U svojoj neslobodi ovi ljudi vide samo senke stvarnosti, odnosno, vlastite odraze na zidovima pećine. Onaj koji se oslobađa lanaca istovremeno i vlastite oči mora da prilagodi jačini sunčeve svetlosti. Onaj koji izlazi na svetlost dana shvata da izvor svetlosti dolazi od Sunca, a kao što nam Sunce daje mogućnost da vidimo stvari tako nam isto ideje omogućavaju da stvari sagledavamo u njihovoj suštini. Istinski slobodan je samo filozof koji je shvatio da suštinu stvari možemo sagledati samo pomoću ideja (pojmova) i da nas jedino filozofija može osposobiti za politiku, jer bez filozofije i nema prave emancipacije. Stoga nije dovoljno da se filozof vrati u pećinu i druge oslobodi okova, jer okovi su duhovne prirode i oni predstavljaju veru u čula. Potrebno je da filozof na sebe preuzme i onaj teži put i ljudima u pećini objasni da stvari koje vide sopstvenim očima nisu realne, nego su samo odrazi stvari i posledica su njihove zatvorenosti u pećini. Izlazak iz pećine za svakog čoveka tada znači postajanje filozofom, odnosno, sposobnost da se umno sagleda svet ideja (pojmova). Tek filozofija vodi stvarnoj političkoj emancipaciji, a uzor i vodič za tako nešto mogu biti samo filozofi. Tako je filozofija zadobila i politički zadatak i ona je postala praksa emancipacije. Oslobođenje od čula istovremene vodi i političkoj emancipaciji, budući da slobodni građani su tek oni koji umno stvari sagledavaju u njihovoj suštini. Bez razmišljanja ljudi ne mogu da se bave politikom, jer stvarna emacipacija jeste ona koja nas oslobađa od čula i priprema nas da se služimo vlastitim umom. Utoliko Platon sledi i nekakve prosvetiteljske pretpostavke: nema prave emancipacije ukoliko ona nije i umno sagledavanje stvari („imaj hrabrosti da se služiš vlastitim umom“). To je razlog zašto je Platon prvi put politiku i filozofiju stavio na istu ravan, budući da filozofska emancipacija jeste pretpostavka i političke emancipacije. To neće biti slučaj sa Aristotelom koji će tvrditi da se filozofija bavi politikom kao nekakvom naučnom disciplinom, izučavajući emprijske političke oblike i odabirajući najpravednija državna uređenja. Aristotel je pre svega bio veliki klasifikator, on je izmislio klasifikaciju kao temeljan naučni oblik i kao način da se hijerahijom pojmova nešto bitno kaže o samoj prirodi stvari. Za razliku od Platona, koji je mišljenje još uvek smatrao emencipatorskom delatnošću, Aristotel mišljenje stavlja u službi klasifikacije, i utoliko filozofija za Aristotela postaje pretpostavka naučnosti. Otuda je Aristotel filozofiju sa jedne političke ravni (emancipatorske prakse) u Platona, transformisao u nekakvu metodološku pretpostavku naučne delatnosti. Na sličan način će filozofija služiti i u helenističko-rimsko doba, kao pretpostavka nekakve psihološke terapije i nekakvog njuejdž životnog stila. U svakom slučaju filozofija će izgubiti onaj značaj koji je imala sa predsokratovcima, a to je traganje za „neprolaznim“, za onim što „niti nastaje niti nestaje“, za onim što je iznad svega smrtnog i konačnog, pa samim tim i iznad politike. To je značilo afirmaciju života i po cenu smrti, jer smrt je opravdana kao ulog novog života. Samo ono što propada u stanju je da održi kosmičku harmoniju, jer samo dok je promene ima i nečeg što „ostaje stalno“ u toj promeni. A to je iznad prolaznog i propadnog i tako mora i ostati. NASTAVIĆE SE...